Odbijanje zahteva za zaštitu zakonitosti u predmetu zloupotrebe položaja odgovornog lica

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 br.1082/15 od 04.11.2015. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe branioca okrivljenog V.M., a presuda Višeg suda u Novom Sadu K br.103/10 od 17.06.2015. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahteve za zaštitu zakonitosti podneli su:

-branilac okrivljenog V.M. – advokat N.S., zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1. ZKP), i to konkretno zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP (koju pogrešno označava kao povredu iz člana 439. stav 1. tačka 1. ZKP), sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak i odluku, ili da pobijane presude preinači tako što će okrivljenog V.M. osloboditi od optužbe za krivično delo koje mu je stavljeno na teret;

-branilac okrivljenog V.M. – advokat A.B., na osnovu člana 485. stav 4. ZKP, zbog povrede odredaba iz člana 74. ZKP, te bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tač. 8. i 9. ZKP, kao i zbog povrede odredaba člana 441. st. 3. i 4. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, drugom veću.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je po primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog V.M. – advokata N.S., pravnosnažne presude pobijaju zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP. U vezi sa ovom povredom zakona, branilac okrivljenog u zahtevu ističe da izreka pravnosnažne presude ne sadrži obeležja krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ, zbog kojeg je okrivljeni oglašen krivim, već da izreka sadrži u suštini elemente krivičnog dela zloupotreba platne kartice iz člana 228. stav 2. u vezi stava 1. KZ, što bi ukazivalo na povredu zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP. Takođe, u zahtevu se navodi i da u konkretnom slučaju nedostaje bitan element krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. KZ, koja se ogleda u pribavljanju protivpravne imovinske koristi od strane okrivljenog, a imajući u vidu da „u konkretnom slučaju nije reč o zloupotrebi položaja odgovornog lica – direktora preduzeća, već je reč o građansko-pravnom odnosu“, te se dakle izloženim navodima zahteva ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravnosnažnim presudama nisu učinjene povrede krivičnog zakona iz člana 439. tač. 1. i 2. ZKP, obzirom da su u izreci pravnosnažne presude opisani svi bitni elementi krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ, zbog kojeg je okrivljeni pravnosnažnom presudom i oglašen krivim, imajući u vidu da je okrivljeni prema izreci presude u periodu od 22. do 28.04.2004. godine u svojstvu odgovornog lica – kao direktor DOO „V.“ iz N., iskoristio svoj položaj i svoje ovlašćenje kao direktor u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist, te je u zabludu doveo predstavnika oštećenog N. R. N. N.S. da će preuzetu robu od njih platiti u ugovorenom roku, prikrivajući pri tome činjenicu da je njegovo preduzeće nesolventno, pri čemu je predstavnicima oštećenog dao dve overene blanko menice kao garancije plaćanja, a zatim u više navrata u navedenom periodu preuzeo robu opisanu u izreci, nakon čega je izbegavao plaćanje svojih ugovorenih obaveza i nakon preuzimanja robe dana 07.05.2004. godine svoje preduzeće prodao nepoznatom licu iz Crne Gore. Na ovaj način je okrivljeni sebi pribavio protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 3.087.532,00 dinara, obzirom da je preuzetu robu prodao na „crnom tržištu“ za gotov novac, a oštećenima nije isplatio novac koji im duguje.

Kako, dakle, izreka prvnosnažne presude sadrži sve bitne elemente krivičnog dela zbog koje je okrivljeni V.M. oglašen krivim, to su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog – advokata N.S., kojima se ukazuje da izreka ne sadrži sve bitne elemente predmetnog krivičnog dela i da se u njegovim radnjama stiču elementi krivičnog dela iz člana 228. stav 2. u vezi stava 1. KZ, odnosno da je u konkretnom slučaju reč o građansko-pravnom odnosu, ocenjeni neosnovanim.

Neosnovani su i navodi zahteva branioca okrivljenog – advokata A.B., kojima se ukazuje na povredu odredaba člana 74. ZKP, te na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9. ZKP, kao i povredu odredaba člana 441. stav 3. ZKP.

Pre svega, branilac okrivljenog – advokat A.B. u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene povrede odredaba o obaveznoj odbrani, propisane članom 74. ZKP i s tim u vezi navodi da je protiv okrivljenog vođen postupak zbog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. KZ, za koje je predviđena kazna zatvora od dve do deset godina, a zbog čega je okrivljeni morao imati branioca od prvog saslušanja pa do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka, shodno odredbama člana 74. stav 1. tačka 2. ZKP, da je u toku postupka okrivljeni imao izabranog branioca – advokata N.S., te da je predsednik prvostepenog suda, i pored toga što izabrani branilac nije razrešen, okrivljenom postavio branioca po službenoj dužnosti – advokata A.T. dana 29.09.2014. godine, rešenjem Su – VIII – 49-124/14, a na koji način je povredio pravo okrivljenog na odbranu i pravo okrivljenog da ga brani branilac koga sam izabere.

Izloženi navodi zahteva, po oceni Vrhovnog suda, nisu osnovani, iz sledećih razloga:

Prema stanju u spisima, okrivljeni V.M. imao je branioca u toku celog postupka, i to od prvog saslušanja pred istražnim sudijom, pa do okončanja postupka pred Višim sudom u Novom Sadu, odnosno do donošenja presude prvostepenog suda K br.103/10 od 17.06.2015. godine. Pri tome, okrivljenom je pre prvog saslušanja pred istražnim sudijom, postavljen branilac po službenoj dužnosti – advokat P.M., rešenjem Su – VIII 41/05-261 od 04.11.2015. godine, koji ga je zastupao sve dok se okrivljeni na glavnom pretresu održanom dana 16.03.2007. godine nije izjasnio da će angažovati izabranog branioca, i to advokata N.S., koji je nakon toga zastupao okrivljenog sve do glavnog pretresa zakazanog za 04.10.2007. godine, kada je okrivljenom postavljen ponovo branilac po službenoj dužnosti, i to advokat M.Đ., obzirom da njegov izabrani branilac nije pristupio na pretres zakazan za 24.09.2007. godine i na pretres zakazan za 04.10.2007. godine. Nakon toga, advokat M.Đ. razrešen je dužnosti branioca po službenoj dužnosti rešenjem K br.158/08 od 25.03.2008. godine, obzirom da je okrivljeni V.M. ponovo angažovao kao izabranog branioca advokata N.S., pa kako advokat N.S. nije pristupio na nekoliko glavnih pretresa, a okrivljeni je upozoren na glavnom pretresu zakazanom za 01.09.2014. godine, da će mu u slučaju nedolaska izabranog branioca na pretres zakazan za 03.11.2014. godine biti postavljen branilac po službenoj dužnosti, to je i učinjeno rešenjem Su – VIII – 49-124/14 od 29.09.2014. godine, kada mu je za branioca po službenoj dužnosti postavljen advokat A.T., koji ga je i zastupao sve do okončanja glavnog pretresa i donošenja presude K 103/10 od 17.06.2015. godine.

Imajući u vidu da je, dakle, okrivljeni V.M. u toku celog postupka imao branioca, te da su mu branioci po službenoj dužnosti bili postavljani samo u situaciji kada izabrani branilac nije dolazio na zakazane glavne pretrese, a što je u skladu kako sa odredbom člana 74. stav 1. tačka 2. ZKP tako i sa odredbom člana 76. stav 1. ZKP, to u konkretnom slučaju nije učinjena povreda odredaba o obaveznoj odbrani, kako se to neosnovano ističe u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog V.M. – advokata A.B., te dakle nije učinjena povreda odredaba člana 74. ZKP, kako se to neosnovano ističe u zahtevu.

Neosnovani su i navodi zahteva istog branioca kojima se ukazuje da je pravnosnažna presuda doneta uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9. ZKP. S tim u vezi, u zahtevu se navodi da je prvostepeni sud prekoračio optužbu na taj način što je u izreci presude dodao reči kojih nema u optužnici, a koje se odnose na subjektivne elemente krivičnog dela („sposoban da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje, svestan da je njegovo delo zabranjeno“), a na koji način je prvostepeni sud prema stavu branioca „izašao iz okvira optužbe“.

Suprotno izloženim navodima, Vrhovni kasacioni sud nalazi da pravnosnažnom presudom nije učinjena navedena bitna povreda odredaba krivičnog postupka.

Ovo stoga što je prvostepeni sud, kako je to i naveo na strani 25 pobijane presude, izmenio optužnicu samo utoliko što je dodao reči koje se odnose na uračunljivost okrivljenog, te njegov umišljaj i krivicu, a koje izmene ne menjaju identitet dela, obzirom da se činjenični opis dela u izreci presude ne razlikuje od činjeničnog opisa dela u optužnom aktu. Stoga su navodi zahteva branioca okrivljenog – advokata A.B. u ovom delu ocenjeni neosnovanim.

Najzad, neosnovani su i navodi zahteva istog branioca, kojima se ukazuje na povredu odredaba iz člana 441. stav 3. ZKP i s tim u vezi ističe da je pravnosnažnom presudom okrivljeni obavezan da oštećenom na ime imovinsko pravnog zahteva isplati iznos od 3.097.532,00 dinara, a da se tom prilikom sud nije pozvao na odgovarajuće imovinsko-pravne odredbe na kojima se ova odluka zasniva.

Izloženi navodi zahteva su neosnovani, jer je u izreci prvostepene presude jasno navedeno da je okrivljeni na osnovu člana 258. stav 4. ZKP obavezan da oštećenom N. AD N.S. na ime imovinsko-pravnog zahteva isplati navedeni iznos, pri čemu je u brazloženju, na strani 26, navedeno da je sud ovu odluku doneo imajući u vidu da visina postavljenog imovinsko pravnog zahteva nije osporena, te da postavljeni imovinsko pravni zahtev oštećenog preduzeća jeste identičan iznosu koji su utvrdili veštaci ekonomsko-finansijske struke.

U ostalom delu, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog- advokata A.B., odbačen je kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog - advokat A.B. je u zahtevu označio i bitnu povredu odredaba člana 438. stav 1. tačka 8. ZKP i povredu člana 441. stav 4. ZPP, zbog kojih povreda okrivljeni preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP. Međutim, branilac okrivljenog je ove povrede istakao samo kao jedan od osnova za podnošenje zahteva, pri čemu nije dao obrazloženje u čemu bi se istaknute povrede sastojale. Ovako formalno navođenje osnova, bez obrazloženja povrede na koju se ukazuje ne predstavlja zakonski razlog zbog koga je, u smislu člana 485. stav 4. ZKP, okrivljenom preko njegovog branioca, dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, a iz kojih razloga je zahtev u ovom delu odbačen kao nedozvoljen.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP u delu u kojem su zahtevi branilaca okrivljenog odbijeni kao neosnovani, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2. ZKP u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP, u delu u kojem je zahtev branioca okrivljenog – advokata A.B. odbačen kao nedozvoljen, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik                                                                                                         Za Predsednika veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                                    Vesko Krstajić, s.r.