Odbijanje zahteva za zaštitu zakonitosti u predmetu zloupotrebe položaja i poreske utaje

Istovremeno, na osnovu odredaba članova 50. i 51. KZ, okrivljena je zbog produženog krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ osuđena na novčanu kaznu u iznosu od 200.000,00 dinara i određeno je da je ovu kaznu dužna da plati u roku od tri meseca od dana pravnosnažnosti presude, te da ukoliko ne plati novčanu kaznu u određenom roku, ista će biti zamenjena kaznom zatvora tako što će se za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora.

Okrivljena je obavezana da na ime paušala plati sudu iznos od 10.000,00 dinara u roku od 30 dana od pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja, te da Republici Srbiji na ime poreskih obaveza isplati novčani iznos od 57.706.732,09 dinara, u roku od tri meseca od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Istovremeno je određeno da će o visini troškova krivičnog postupka koje će okrivljena biti obavezana da plati u korist budžetskih sredstava suda i budžetskih sredstava VJT-a Požarevac, sud odlučiti naknadno, posebnim rešenjem, a oštećeni su radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućeni na parnicu.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 br.789/19 od 27.11.2019. godine, delimičnim usvajanjem žalbe branilaca okrivljene AA – advokata Dimitra Krsteva i advokata Radislava Maravića, presuda Višeg suda u Požarevcu 2K br.8/19 od 31.07.2019. godine preinačena je u pogledu odluke o kazni, tako što su okrivljenoj AA, za krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 227. stav 3. u vezi stava 1. KZ i produženog krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, zbog kojih je oglašena krivom prvostepenom presudom, utvrđene kazne zatvora u trajanju od po jedne godine, dok je za produženo krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ zadržana kao pravilno utvrđena novčana kazna u određenom iznosu od 200.000,00 dinara, nakon čega je okrivljena primenom člana 60. KZ osuđena na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i šest meseci, u koju kaznu joj je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 08.10.2011. godine do 01.03.2012. godine, te na novčanu kaznu u određenom iznosu od 200.000,00 dinara, koju je dužna da plati u roku od tri meseca, a ako ne plati novčanu kaznu u određenom roku, sud će novčanu kaznu zameniti kaznom zatvora tako što će za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora, dok su žalbe branilaca okrivljene u ostalom delu odbijene kao neosnovane i prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahteve za zaštitu zakonitosti, podneli su:

-branilac okrivljene AA – advokat Dimitar Krstev, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP u vezi člana 418. stav 1. i člana 424. stav 1. tačka 1), 2) i 6) ZKP, te zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP u vezi člana 22. KZ, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev;

-branilac okrivljene AA – advokat Radislav Maravić, zbog povrede zakona, ne navodeći konkretno o kojoj povredi zakona se radi, s tim što iz obrazloženja proizlazi da ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, te na povrede ljudskih prava i sloboda koje su zajemčene Ustavom RS, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i preinači pobijane presude tako što će prema okrivljenoj odbiti optužbu u odnosu na oba krivična dela.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je po primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljene Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je na sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, te je nakon ocene navoda izloženih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca Dimitra Krsteva je neosnovan u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen, dok je zahtev branioca Radislava Maravića neosnovan, u odnosu na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP i u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, dok u ostalom delu nema zakonom propisan sadržaj.

Po oceni ovoga suda, neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog – advokata Dimitra Krsteva ukazuje da je nižestepenim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP i s tim u vezi navodi da „u radnjama okrivljene nema elemenata krivičnog dela iz člana 227. KZ, zato što je u pitanju građansko-pravni ugovorni odnos... a na strani okrivljene nema umišljaja kao bitnog elementa krivičnog dela u pitanju“.

Suprotno izloženim navodima zahteva, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su u izreci pravnosnažne presude, u stavu 1, opisani svi subjektivni i objektivni elementi krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 227. stav 3. u vezi stava 1. KZ, zbog kog je okrivljena oglašena krivom, a kako to pravilno zaključuje i drugostepeni sud u svojoj odluci. Iste navode branilac je isticao i u žalbi podnetoj protiv prvostepene presude, a prilikom donošenja odluke Apelacioni sud u Kragujevcu kao drugostepeni, ocenio je ove žalbene navode neosnovanim i na strani 4. stav 1, 2, 3. i 4. i strani 5. stav 1 izneo jasne razloge zbog čega nalazi da se u radnjama okrivljene, koje su opisane pod tačkom 1, izreke prvostepene presude, navedene sve činjenice i okolnosti koje predstavljaju zakonska obeležja krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 227. stav 3. u vezi stava 1. KZ, kao i zbog čega su neosnovani navodi žalbe da se u konkretnom slučaju radi o građansko - pravnom odnosu, i da na strani okrivljene nije bilo umišljaja i namere da naplatom od kupaca za sebe i preduzeće pribavi protivpravnu imovinsku korist. Ove razloge Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata kao pravilne, i u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP, na njih i upućuje.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca Radislava Maravića, ukazuje se na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, a s tim u vezi ističe da je „olako izražen stav prvostepenog suda“, da je okrivljena izvršila jedno produženo krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 227. stav 3. u vezi stava 1. KZ, već da se u konkretnom slučaju može raditi samo o krivičnom delu zloupotrebe položaja odgovornog lica iz člana 227. stav 1. KZ. Prema stavu branioca, s obzirom na postojanje identiteta svakog kupca ponaosob, sud nije mogao sabrati iznos protivpravno pribavljene imovinske koristi, već se radi o više samostalnih radnji izvršenja, koje su obuhvatale naplaćivanje novčanih iznosa od oštećenih na osnovu ugovora o kupoprodaji stanova i lokala, te se radi o više posebnih krivičnih dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 227. stav 1. KZ, a u kom slučaju je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja.

Isti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti, isticani su i u žalbi podnetoj protiv prvostepene presude, pa kako je Apelacioni sud u Kragujevcu, kao drugostepeni, u svojoj odluci na strani 5, stav 3. i 4. izneo jasne razloge zbog čega nalazi da se u konkretnom slučaju radi o jedinstvenom krivičnom delu, koje je izvršeno sa više radnji preduzetih u kontinuitetu, koje se ne mogu posmatrati same za sebe, nalazeći da je ove radnje prvostepeni sud pravilno pravno kvalifikovao kao krivično delo iz člana 227. stav 3. u vezi stava 1. KZ, a koje razloge i ovaj sud u svemu prihvata kao pravilne, to na njih u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP i upućuje.

I po oceni ovoga suda, prvostepeni sud je pravilno postupio kada je radnje okrivljene opisane pod tačkom 1. izreke presude pravno kvalifikovao kao krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 227. stav 3. u vezi stava 1. KZ, a ne kao krivično delo iz člana 227. stav 1. KZ, pa imajući u vidu da se u tom slučaju zastarelost računa u odnosu na poslednju preduzetu protivpravnu radnju (04.10.2011. godine), te da je za krivično delo iz člana 227. stav 3. KZ propisana kazna zatvora od dve do deset godina, to u konkretnom slučaju u smislu člana 103. tačka 4. u vezi člana 104. stav 6. KZ, apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja nastupa tek protekom dana 04.10.2031. godine.

Stoga su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca Radislava Maravića, u ovom delu ocenjeni neosnovanim.

U istom zahtevu ističe se i da, kada je u pitanju krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 3. u vezi stava 1. KZ „došlo do greške u optuženju i presuđenju“, jer je navodno izbegnut porez za svaku godinu, od 2006 do 2011. godine, sabran u ukupan iznos, nakon čega su radnje okrivljene opisane pod tačkom 2. izreke pravno kvalifikovane kao jedno produženo krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 3. u vezi stava 1. KZ, i pored toga što se, prema stavu branioca, prostim sabiranjem navodno neuplaćenog poreza za par godina krivično delo ne može kvalifikovati kao jedno krivično delo poreske utaje.

I ovi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti, kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, isticani su u žalbi protiv prvostepene presude, pa imajući u vidu da je drugostepeni sud ove žalbene navode ocenio neosnovanim i u svojoj presudi na strani 6. stav 3, 4, 5, 6. i 7. i strani 7. stav 1, 2, 3. i 4. te strani 8, stav 1. s tim u vezi izneo jasne i dovoljne razloge zbog čega nalazi da su radnje okrivljene opisane pod tačkom 2, izreke pravilno pravno kvalifikovane kao jedno produženo krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 3. u vezi stava 1. KZ, to su navodi zahteva i u ovom delu ocenjeni neosnovanim.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljene – advokat Dimitar Krstev u zahtevu ističe i da u radnjama okrivljene opisanim pod tačkom 1) izreke nema protivpravnosti, pa samim tim ni elemenata predmetnog krivičnog dela, jer je uplata na tekući račun zakonita uplata. Međutim, iako ova povreda u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, zahtev je u ovom delu odbačen kao nedozvoljen, imajući u vidu da izloženim navodima zahteva branilac okrivljene u suštini iznosi sopstvenu ocenu dokaza i sopstveni zaključak da u radnjama okrivljene nema protivpravnosti.

U istom zahtevu, navodi se i da iz nalaza i mišljenja veštaka finansijske struke, te iskaza saslušanih svedoka i odbrane okrivljene proizlazi da je sve odluke u vezi sa poslovanjem preduzeća donosio suprug okrivljene – BB i da je isključivo on raspolagao novcem od prodaje stanova, te da nije tačno da je okrivljena prikrila podatke koji se odnose na utvrđivanje obaveze izbegavanja plaćanja poreza, niti je sačinjavala ugovore o kupoprodaji stanova, već su to činili advokati. Izloženim navodima se po oceni ovoga suda u suštini ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza, što takođe u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP ne predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenima preko branilaca zbog povrede zakona.

Najzad, istim zahtevom ukazuje se na povrede odredaba članova 418. stav 1. i 424. stav 1. tačka 1), 2) i 6) ZKP, koje povrede u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP ne predstavljaju zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenima preko branilaca.

Iz navedenih razloga, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA – advokata Dimitra Krsteva, u preostalom delu odbačen je kao nedozvoljen.

I u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene – advokata Radislava Maravića, navodi se da je sve poslove u vezi sa gradnjom i prodajom stanova i poslovnog prostora vršio sada pok. suprug okrivljene, BB, i da stoga na strani okrivljene nije bilo ni svesti a ni htenja da izvrši predmetna krivična dela, te da je novac primljen na ime kupoprodaje stanova i poslovnog prostora reinvestiran ili u gradnju ili u razdruživanje zajmova, a što govori u prilog tome da u konkretnom slučaju nema protivpravne imovinske koristi. Kako se izloženim navodima zahteva ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza, što u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP ne predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenima preko branilaca, to je zahtev branioca Radislava Maravića u ovom delu odbačen kao nedozvoljen.

Pored toga, isti branilac u uvodu zahteva ukazuje i na povredu ljudskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom RS, međutim kako branilac uz zahtev nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskih prava i sloboda okrivljene, kako je to propisano odredbom člana 484. ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud u ovom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene odbacio, nalazeći da nema zakonom propisan sadržaj.

Sa iznetih razloga, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. i 2. ZKP, u delu u kojem su zahtevi odbijeni kao neosnovani, te na osnovu odredaba članova 487. stav 1. tač.2) i 3) ZKP, u vezi članova 484. i 485. stav 4. ZKP, u delu u kojem su zahtevi odbačeni, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar – savetnik                                                                                             Predsednik veća – sudija

Snežana Medenica,s.r.                                                                                           Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić