Odbijanje i odbacivanje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv rešenja o produženju pritvora

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP) i u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (čl. 488. stav 2. ZKP), nakon razmatranja spisa predmeta i pravnosnažnih rešenja protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene je neosnovan u delu u kojem se odnosi na povredu zakona iz člana 74. ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen i nema zakonom propisan sadržaj.

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljene navodi da je pobijanim rešenjima učinjena povreda prava na obaveznu odbranu, odnosno povreda člana 74. ZKP, na taj način što, iako je okrivljena lišena slobode 24.01.2025. godine u 17,00 časova, u momentu kada joj je predato rešenje o zadržavanju ista nije imala izabranog branioca, pa ni branioca po službenoj dužnosti, dok rešenje javnog tužioca kojim je postavljen branilac po službenoj dužnosti od 24.01.2025. godine nije dostavljeno ni okrivljenoj, ni postavljenom braniocu. Pored toga, nakon zadržavanja okrivljene, javni tužilac je započeo sa saslušanjem okrivljene u vreme zadržavanja i, na predlog javnog tužioca za određivanje pritvora, sud istoj određuje pritvor iako nije imala branioca, na koji način su povređene odredbe postupka koje su prethodile donošenju rešenja o određivanju pritvora okrivljenoj, jer okrivljena nije imala branioca od trenutka donošenja rešenja o zadržavanju.

Izneti navodi zahteva za zaštitu branioca okrivljene su po oceni ovoga suda neosnovani.

Odredbom člana 74. tačka 2) ZKP propisano je da okrivljeni mora imati branioca ako se postupak vodi zbog krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora od 8 godina ili teža kazna – od prvog saslušanja pa do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka.

Odredbom člana 74. stav 1. tačka 3) ZKP propisano je da okrivljeni mora imati branioca ako je zadržan ili mu je zabranjeno da napušta stan ili je pritvoren – od lišenja slobode, pa do pravnosnažnosti rešenja o ukidanju mere.

Iz spisa predmeta proizlazi da nakon što je rešenjem DP PU za Grad Beograd, PS Novi Beograd, Odsek za suzbijanje kriminala KU broj: KT-42/25 od 24.01.2025. godine prema okrivljenoj AA određeno zadržavanje u trajanju do 48 sati, koje se ima računati od 24.01.2025. godine od 16,00 časova, kada je uhapšena, odnosno kada se odazvala na poziv, rešenjem Višeg javnog tužioca u Beogradu Kt.br. 42/25 od 24.01.2025. godine postavljen joj je za branioca po službenoj dužnosti advokat Dimitrije Ilić i tog dana okrivljena nije saslušana.

Dakle, okrivljenoj AA u predmetnom krivičnom postupku u kojem joj je stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela teško ubistvo u pokušaju iz člana 114. tačka 2) i 11) u vezi člana 30 Krivičnog zakonika, istog dana kada joj je određeno zadržavanje, dana 24.01.2025. godine, postavljen je i branilac po službenoj dužnosti od strane Višeg javnog tužioca u Beogradu.

Shodno iznetom, okrivljena je imala branioca, od trenutka kada su se stekli uslovi za primenu člana 74. stav 1. tačka 3) ZKP (obavezna odbrana), odnosno od trenutka kada je ista bila zadržana od strane ovlašćenih službenih lica PU za Grad Beograd, pa su suprotni navodi branioca ocenjeni kao neosnovani.

Dalje, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac navodi da je pobijanim rešenjima učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, a koja povreda predstavlja zakonom propisan razlog za podnošenje vanrednog pravnog leka. Međutim, prilikom obrazlaganja ovako numerisane povrede zakona, branilac navodi da je pobijanim rešenjima sud okrivljenoj odredio i produžio pritvor na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP, pogrešno nalazeći da razlozi za određivanje pritvora postoje, s obzirom da bi uopšte postojalo ovo krivično delo, oštećena je morala trpeti posledice protivpravne radnje u vidu teške telesne povrede opasne po život, a u ovom konkretnom slučaju, radi se o jednoj lakoj i jednoj teškoj telesnoj povredi, pritom zanemarujući činjenicu da je okrivljena izrazila kajanje za izvršenje ovog krivičnog dela, da nije imala umišljaj za izvršenje protivpravne radnje i za nanošenje bilo kakvih povreda oštećenoj, na koji način branilac osporava razloge za određivanje pritvora i suštinski ukazuje na povredu zakona iz člana 211. stav 1. ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac, shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povrede zakona iz člana 211. ZKP, to je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljene, u ovom delu, ocenio kao nedozvoljen.

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac navodi i da je pobijanim rešenjima učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, koja povreda predstavlja zakonom propisan razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka. Međutim, u obrazloženju zahteva, branilac okrivljene ne navodi u čemu se konkretno sastoji navedena povreda zakona.

Odredbom člana 484. ZKP propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za podnošenje (član 485. stav 1. ZKP), što u slučaju podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona podrazumeva opredeljenje određene povrede zakona zbog koje okrivljeni, preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek i obrazloženje u čemu se konkretno sastoji povreda zakona istaknuta u zahtevu.

Shodno iznetom, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA, u odnosu na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, nema zakonom propisan sadržaj, u smislu odredbe člana 484. ZKP.

Osim toga, branilac u podnetom zahtevu navodi da je pobijanim rešenjima učinjena i povreda člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima. Međutim, odredbom člana 484. ZKP propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje, a da, u slučaju iz člana 485. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP, mora da se dostavi odluka Evropskog suda za ljudska prava.

Imajući u vidu da branilac okrivljene u zahtevu ukazuje na učinjenu povredu člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, ali da uz zahtev za zaštitu zakonitosti nije dostavio odluku Evropskog suda kojom je utvrđena povreda ljudskog prava okrivljene, to je Vrhovni sud našao da zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene i u ovom delu, nema propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                   Predsednik veća-sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        Tatjana Vuković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković