Odluka Vrhovnog kasacionog suda o prekoračenju optužbe u krivičnom delu uvrede

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenih AA i BB, advokat Miroslav Bojović, zbog „povrede zakona na štetu okrivljenih“ dok iz sadržine zahteva proizilazi da iste pobija zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) Zakonika o krivičnom postupku, tačnije navedene bitne povrede odredaba krivičnog postupka, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud u Beogradu usvoji podneti zahtev za zaštitu zakonitosti i da donese presudu kojom će u celosti ukinuti pobijane presude i predmet vratiti prvostepenom sudu na ponovnu odluku.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih AA i BB u delu koji se odnosi na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP je neosnovan.

Branilac okrivljenih u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je prvostepeni sud okrivljenog AA oglasio krivim za iznete reči uvrede privatnom tužiocu koje privatni tužilac nije ni naveo u svojoj privatnoj tužbi. Naime, u privatnoj krivičnoj tužbi privatni tužilac je naveo da mu je kritičnom prilikom okrivljeni AA rekao „... ti majku sad pred policijom“, a sud je presudom okrivljenog AA oglasio krivim da je on privatnom tužiocu rekao „... ti majku, sada ću da te bijem pred policijom“, čime je po navodima zahteva prekoračio optužbu kada je okrivljenog oglasio krivim za ono što nije rekao.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP propisano je da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. Dakle, između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Prekoračenje optužbe bi podrazumevalo izmenu činjeničnog opisa radnje izvršenja krivičnog dela opisane u optužnom aktu i to dodavanjem veće kriminalne aktivnosti i volje okrivljenog, kojima se otežava položaj okrivljenog u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

U konkretnom slučaju, po nalaženju ovoga suda, činjenični opis u izreci prvostepene presude ostao je u granicama činjeničnog osnova iz privatne tužbe, odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se privatna tužba i zasniva, pa prema tome nije povređen ni subjektivni ni objektivni identitet optužbe i presude na štetu okrivljenog.

Činjenica je da je prvostepeni sud u izreku pobijane presude u manjoj meri konkretizovao i precizirao (dopunio), pri čemu je učinjena dopuna bez uticaja na sadržaj uvredljivih reči, koje je privatni tužilac u privatnoj tužbi naveo, ali po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, to ne predstavlja prekoračenje optužbe, već eventualno preciziranje činjeničnog stanja unošenjem reči koje je sam oštećeni pred sudom iznosio, a što je i svedok VV potvrdio, što je u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se presuda i zasniva, te se neosnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti ukazuje da je nižestepenim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

U preostalom delu podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti branilac ukazuje na različitost dispozitiva presude i obrazloženja koja se ogleda u različitim navodima iskaza svedoka GG, na koji način ukazuje na povredu postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, a koja povreda zakona ne predstavlja zakonski razlog zbog koga je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, stoga je zahtev za zaštitu zakonitosti u ovom delu nedozvoljen.

Pored navedenog branilac u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti komentariše izvedene dokaze i daje sopstvenu ocenu istih navodeći da petoro lica kategorički tvrdi da događaju nisu bili prisutni VV, GG i DD, a sud upravo njima poklanja veru i donosi osuđujuću presudu u odnosu na okrivljene AA i BB, ne poklanja veru policajcima ĐĐ i EE, da u žalbenom postupku Viši sud oglašava krivim i policajce, o čemu ne daje valjane razloge...

Vrhovni kasacioni sud napred iznete navode kojima se vrši analiza iskaza saslušanih svedoka i na osnovu kojih branilac konstruiše svoju verziju događaja ocenjuje kao ukazivanje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povredu zakona iz člana 440. ZKP, koja povreda zakona ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, stoga je zahtev za zaštitu zakonitosti u ovom delu odbačen kao nedozvoljen.

Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP u vezi člana 485. stav 4. ZKP odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                           Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić