Odbijanje zahteva za zaštitu zakonitosti zbog neosnovanih tvrdnji o prekoračenju optužbe

Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 broj 187/25 od 26.11.2025. godine, delimičnim usvajanjem žalbe branioca okrivljenog AA i povodom zajedničke žalbe branilaca okrivljenog Bojana Dimitrijevića, a po službenoj dužnosti, presuda Višeg suda u Negotinu K broj 18/2023 od 24.12.2024. godine preinačena je, pored ostalog, u odnosu na okrivljenog Bojana Dimitrijevića, tako što je okrivljeni za krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ, zbog kog je prvostepenom presudom oglašen krivim, osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 3 godine, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 05.11.2020. godine do 03.01.2021. godine, dok su žalba branilaca okrivljenog Bojana Dimitrijevića, žalba branioca okrivljenog BB i u preostalom delu žalba branioca okrivljenog AA odbijene kao neosnovane i prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena.

Istom presudom, okrivljeni su obavezani da Apelacionom sudu u Nišu naknade troškove krivičnog postupka nastale pred tim sudom, kao sudom pravnog leka, o čijoj visini će biti odlučeno posebnim rešenjem.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneli su branioci okrivljenog Bojana Dimitrijevića - advokat Đura Blagojević i advokat Biljana Lazić, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1), stav 3, 4. i 5. ZKP, ne navodeći konkretno o kojoj povredi zakona se radi, s tim što iz obrazloženja proizilazi da ukazuju na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP iz 438. stav 2. tačka 1) ZKP i iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, te na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, kao i na povrede odredaba člana 25, 32, 36 i 33. stav 5. Ustava Republike Srbije, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev i preinači pobijane presude tako što će okrivljenog Bojana Dimitrijevića osloboditi od optužbe ili da ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak, pred potpuno izmenjenim većem.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužioca i branilaca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan u delu u kojem se odnosi na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP i iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen i nema zakonom propisan sadržaj.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, branioci okrivljenog u podnetom zahtevu navode da je nižestepenim presudama prekoračena optužba, jer je u izreci pod tačkom A izostavljen opis tužilaštva o „prethodnom dogovoru“, a na strani 3. optužnice izostavljen je opis posle reči „tetke okrivljenog AA, koji voćnjak on koristi i do koga se dolazi prolaskom kroz njegovo dvorište, obzirom da se nalazi iza njegovog dvorišta“, dok je sud dodao opis na strani 2. izreke presude u tački A „od koje ukupne količine opojne droge kanabis je okrivljeni AA neovlašćeno držao radi prodaje opojnu drogu kanabis, nesumnjivo u tri paketića sačinjenih od PVC ambalaže zelene boje u bruto masi od najmanje 2,5 grama, dok je okrivljeni Bojan Dimitrijević neovlašćeno držao radi prodaje paketiće sa opojnom drogom u bruto masi od najmanje 12,7 grama“, smatrajući da je ovom izmenom narušen identitet optužbe.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP je propisano da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. Dakle, iz citirane zakonske odredbe proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Prekoračenje optužbe na štetu okrivljenog podrazumeva izmenu činjeničnog opisa dela, koji je dat u optužnom aktu dodavanjem nove radnje izvršenja, odnosno veće kriminalne volje okrivljenog, na koji način se pogoršava njegov položaj u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

U konkretnom slučaju, pravnosnažna presuda se odnosi na isto lice – okrivljenog Bojana Dimitrijevića i na isto krivično delo – neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika.

Po nalaženju Vrhovnog suda, pobijanim pravnosnažnim presudama nije prekoračena optužba, odnosno nije povređen ni objektivni, a ni subjektivni identitet optužbe i presude. Ovo imajući u vidu da su, u odnosu na ovog okrivljenog, bitna obeležja bića krivičnog dela ista i u dispozitivu optužnog akta i u izreci presude, odnosno da postoji istovetnost činjeničnog opisa radnje izvršenja predmetnog krivičnog dela iz izreke pravnosnažne presude sa činjeničnim opisom radnje dela datog u optužnom aktu Višeg javnog tužioca u Negotinu KTO 23/21 od 20.04.2021. godine.

Prekoračenje optužbe na štetu okrivljenog podrazumeva izmenu činjeničnog opisa radnje izvršenja krivičnog dela okrivljenog koje su opisane u optužnom aktu dodavanjem više kriminalnih aktivnosti, odnosno dodavanjem veće kriminalne volje okrivljenom, kojim se otežava položaj okrivljenog u pogledu pravne ocene dela ili krivičnopravne sankcije, a što se u konkretnom slučaju nije dogodilo, Naime, sud iz činjeničnog opisa, suprotno navodima zahteva, nije izostavio opis tužilaštva o prethodnom dogovoru okrivljenih, koji je naveden u prvom redu prvog stava optužnog akta, već je u devetom redu izreke presude naveo da su okrivljeni Bojan Dimitrijević i okrivljeni AA sve radnje koje su im stavljene na teret preduzeli po prethodnom dogovoru. Pored toga, dodavanjem reči da je okrivljeni Bojan Dimitrijević neovlašćeno držao radi prodaje paketića sa opojnom drogom u bruto masi od najmanje 12,7 grama, sud je činjenično stanje prilagodio i uskladio sa utvrđenim činjenicama u toku postupka, pri čemu ovom izmenom optužnog akta okrivljenom nije povećana ni kriminalna aktivnost, niti kriminalna volja, a samim tim nije doveden u teži položaj, niti u pogledu pravne ocene dela, a ni u pogledu krivične sankcije.

Kako je, dakle, sud ostao u okvirima istog događaja i istog činjeničnog osnova, i navedenim izmenama je činjenično stanje prilagodio i uskladio sa utvrđenim činjenicama, to se neosnovano podnetim zahtevom ukazuje da je navedenim izmenama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, pa je zahtev u ovom delu odbijen kao neosnovan.

Neosnovano se istim zahtevom ukazuje da je nižestepenim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i da su zasnovane na nezakonitim dokazima.

S tim u vezi, u zahtevu se navodi da veštačenje bioloških tragova Zavoda za sudsku medicinu Niš predstavlja nezakonit dokaz u smislu člana 16. ZKP, jer je ovaj dokaz izveden po nalogu suda, a ne po predlogu stranaka, uz zaključak da sud nema ovlašćenja da izvodi dokaze, osim u posebnim slučajevima, te da se na tom nalazu ne može zasnivati sudska odluka. Kao nezakonit dokaz označava se i iskaz veštaka Aleksandre Stefanović, jer nije stalni sudski veštak.

Suprotno izloženim navodima zahteva, shodno odredbi člana 15. stav 4. ZKP, sud je ovlašćen da sam odredi da se određeni dokazi izvedu, ukoliko oceni da su izvedeni dokazi protivrečni ili nejasni i da je to neophodno da bi se predmet dokazivanja svestrano raspravio, a u konkretnom slučaju sud je postupio upravo u skladu sa citiranom odredbom, imajući u vidu da je u nalazu i mišljenju Zavoda za sudsku medicinu – Odeljenje za identifikaciju očinstva, bioloških i drugih tragova od 10.12.2020. godine navedeno da je u dostavljenim spornim uzorcima detektovana izuzetno niska koncentracija DNK molekula, koja nije bila dovoljna za utvrđivanje DNK profila, pa je izdao naredbu K 11/21 od 25.03.2022. godine da se obavi dopunsko veštačenje bioloških tragova. Kako je navedeni dokaz, dakle, izveden u svemu u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku, to se na ovom dokazu, suprotno navodima zahteva, sudska odluka može zasnivati. Ni iskaz veštaka Aleksandre Stefanović ne predstavlja nezakonit dokaz, iako ona nije stalni sudski veštak, jer je veštačenje povereno Zavodu za sudsku medicinu u Nišu, kao stručnoj ustanovi, kojoj je naredbom suda povereno DNK veštačenje i koje je sprovedeno u svemu u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku, te obzirom da je svoj iskaz dala u svojstvu predstavnika Komisije koja je obavila veštačenje.

Stoga su navodi zahteva i u ovom delu ocenjeni neosnovanim.

Preostale navode zahteva za zaštitu zakonitosti, kojima branioci okrivljenog ukazuju na nezakonite dokaze i s tim u vezi ističu da se presuda zasniva na iskazima saokrivljenih AA i BB, a kojima se u suštini iznosi sopstvena ocena branilaca o tome da su isti bili instruisani od strane policijskih inspektora kako da postupaju u odnosu na okrivljenog Bojana Dimitrijevića, kao i navode koji se odnose na potvrdu o oduzetim predmetima od 05.11.2020. godine i cene se iskazi policijskih službenika koji su saslušani u svojstvu svedoka i na osnovu toga izražava sumnja da su policijski službenici manipulisali dokazima, Vrhovni sud je odbacio kao nedozvoljene, obzirom da se izloženim navodima u suštini ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povredu zakona iz člana 440. ZKP, koja ne predstavlja zakonski razlog zbog kog u smislu člana 485. stav 4. ZKP okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek.

U podnetom zahtevu ističe se i da u radnjama okrivljenog Bojana Dimitrijevića, opisanim u izreci prvostepene presude, nema elemenata krivičnog dela iz člana 246. stav 1. KZ, što bi predstavljalo povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, međutim, kako se u zahtevu ne navodi na koji način je ova povreda zakona učinjena nižestepenim presudama, već se u suštini, s tim u vezi, ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza isticanjem da okrivljeni nije nabavio predmetnu opojnu drogu radi prodaje i da je kupovao od okrivljenog AA za svoje potrebe i da za okrivljenog Bojana Dimitrijevića nema dokaza o tome da je on držao opojnu drogu radi prodaje, to je zahtev i u ovom delu odbačen kao nedozvoljen.

Isti zahtev odbačen je kao nedozvoljen i u delu u kojem se ukazuje na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, isticanjem da je izreka pravnosnažne presude nerazumljiva i iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP ukazivanjem da ni prvostepeni, a ni drugostepeni sud nisu izneli pravno valjane razloge zbog čega nalaze da je predmetna opojna droga bila namenjena daljoj prodaji, te da drugostepeni sud nije dao valjane razloge zbog čega je žalba branilaca okrivljenog neosnovana, obzirom da ove povrede u smislu člana 485 stav 4 ZKP ne predstavljaju dozvoljene razloge za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitoti okrivljenima preko branilaca.

Pored toga, branioci u podnetom zahtevu ukazuju na povredu zakona iz člana 462. stav 3. ZKP i povredu člana 395. ZKP isticanjem da prvostepeni sud u ponovnom postupku, nakon ukidanja prethodne presude, nije postupio po nalogu drugostepenog suda, pri čemu je odbio više predloženih dokaza od strane okrivljenog Bojana Dimitrijevića, te na koji način je povredio odredbe člana 15. stav 2., 3. i 4. ZKP, jer je morao postupiti u skladu sa principom in dubio pro reo, pa kako navedene povrede u smislu člana 485. stav 4. ZKP ne predstavljaju dozvoljene razloge za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenima preko branilaca, to je zahtev i u ovom delu odbačen kao nedozvoljen.

Najzad, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branioci okrivljenog ističu i povredu odredaba člana 25, 32, 33. stav 5. i 36. Ustava Republike Srbije.

Kada se zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP, to se prema odredbi člana 484. ZKP uz zahtev mora dostaviti i odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, kojom je utvrđena povreda ljudskog prava i slobode okrivljenog ili drugog učesnika u postupku, a koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim Protokolima. Imajući u vidu da u konkretnom slučaju podnosioci zahteva za zaštitu zakonitosti uz zahtev nisu dostavili odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, to je Vrhovni sud podneti zahtev odbacio, nalazeći da u pogledu ove povrede zahtev branilaca okrivljenog Bojana Dimitrijevića nema zakonom propisan sadržaj.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, u delu u kome je zahtev odbijen kao neosnovan, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP u vezi člana 485. stav 4. i člana 484. ZKP u delu u kojem je zahtev odbačen kao nedozvoljen, odnosno zbog toga što nema zakonom propisan sadržaj, doneta je odluka kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        Milena Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković