Presuda Vrhovnog suda o krivičnim delima uvrede i lake telesne povrede

U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasmine Vasović, predsednika veća, Slobodana Velisavljevića, Milene Rašić, Gordane Kojić i Aleksandra Stepanovića, članova veća, sa savetnikom Irinom Ristić, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog AA, zbog krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika i dr, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Ivana Božovića, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Požegi K- 42/25 od 26.01.2026. godine i Višeg suda u Užicu Kž1-47/26 od 19.03.2026. godine, u sednici veća održanoj dana 09.06.2026. godine, jednoglasno je doneo

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Ivana Božovića podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Požegi K-42/25 od 26.01.2026. godine i Višeg suda u Užicu Kž1- 47/26 od 19.03.2026. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Požegi K-42/25 od 26.01.2026. godine okrivljeni AA oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, za koje mu je sud prethodno utvrdio novčanu kaznu u iznosu od 40.000,00 dinara i krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ, za koje mu je sud prethodno utvrdio novčanu kaznu u iznosu od 40.000,00 dinara, te je osuđen na jedinstvenu novčanu kaznu u iznosu od 80.000,00 dinara koju je dužan da plati u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude, a ukoliko to ne učini ista će biti zamenjena tako što će za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne sud odrediti jedan dan kazne zatvora, s tim da kazna zatvora ne može biti duža od 6 meseci. Istom presudom okrivljeni je obavezan da naknadi troškove krivičnog postupka u iznosu od 46.297,99 dinara koji su unapred isplaćeni iz budžetskih sredstava suda, da na ime paušala naknadi iznos od 10.000,00 dinara i da privatnoj tužilji na ime troškova krivičnog postupka naknadi iznos od 112.980,00 dinara, sve u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja. Odlučeno je i o imovinskopravnom zahtevu privatne tužilje, a kako je to bliže opredeljeno u izreci presude.

Presudom Višeg suda u Užicu Kž1-47/26 od 19.03.2026. godine odbijene su kao neosnovane žalbe okrivljenog AA i njegovog branioca advokata Ivana Božovića i presuda Osnovnog suda u Požegi K-42/25 od 26.01.2026. godine potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA - advokat Ivan Božović, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9), člana 439. tačka 1) i člana 441. stav 4. ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti, pobijane presude preinači i okrivljenog oslobodi od optužbe, a privatnu tužilju obaveže na plaćanje troškova krivičnog postupka po ispostavljenom troškovniku uvećanom za sastav zahteva za zaštitu zakonitosti u iznosu od 60.000,00 dinara ili iste ukine ili samo drugostepenu presudu i predmet vrati na ponovno suđenje prvostepenom ili drugostepenom sudu.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), pa je na sednici veća koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je po oceni navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Ivana Božovića je neosnovan.

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog kao razlog podnošenja označava bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, koju obrazlaže navodima da je optužba prekoračena, jer je u činjeničnom opisu radnje izvršenja u privatnoj tužbi navedeno da je okrivljeni pojurio prema okrivljenoj i da je okrivljena pala, dok je prvostepeni sud u izreci presude naveo da je okrivljeni pojurio prema oštećenoj i da je oštećena pala. Pored iznetog, u privatnoj tužbi nisu navedeni svi elementi krivice iz člana 22. KZ i to uračunljivost i svest o zabranjenosti dela, a što u izreci presude stoji. Obrazlažući povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP branilac navodi i da je optužba prekoračena jer je sud okrivljenog oglasio krivim da je krivično delo iz člana 122. stav 1. KZ izvršio sa direktnim umišljajem, dok je u privatnoj tužbi navedeno da je okrivljeni bio svestan da je odgurivanjem oštećena mogla zadobiti lake telesne povrede, a što bi predstavljao eventualni umišljaj.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane, a ovo iz sledećih razloga:

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP, propisano je da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe, sadržano u podnesenoj i na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici – privatnoj tužbi. Dakle, između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela. Prekoračenje optužbe podrazumevalo bi izmenu činjeničnog opisa radnje izvršenja krivičnog dela opisanog u optužnom aktu i dodavanjem veće kriminalne volje okrivljenom, kojima se otežava položaj okrivljenog u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

Iz spisa predmeta proizlazi da je u dispozitivu privatne tužbe opisom subjektivnog elementa i za krivično delo uvreda i za krivično delo laka telesna povreda navedeno da je okrivljeni „bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje“, dakle u podnetoj krivičnoj tužbi navedena su subjektivna obeležja krivičnog dela vezana za oblik vinosti – direktan umišljaj i to kao u odnosu na krivično delo uvreda tako i u odnosu na krivično delo laka telesna povreda, tako da je, po nalaženju ovog suda, činjenični opis u izreci presude je ostao u granicama činjeničnog opisa iz optužnog akta, odnosno granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se privatna tužba zasniva.

Pored iznetog, po nalaženju Vrhovnog suda, unošenjem od strane suda u izreku presude svesti okrivljenog o protivravnosti dela, u konkretnom slučaju, nije prekoračena optužba na štetu okrivljenog, već se sud u ovom slučaju kretao u okviru privatne tužbe privatnog tužioca. Ovo imajući u vidu da ukoliko su ispunjena sva zakonom propisana obeležja bića konkretnog krivičnog dela, što je ovde slučaj, a ne postoje osnovi isključenja protivpravnosti, to se smatra da protivpravnost kao elemenat opšteg pojma krivičnog dela postoji, odnosno ona se kao i uračunjivost pretpostavlja, obzirom da ostvarenost svih zakonskih bitnih obeležja bića krivičnog dela u konkretnom slučaju zasniva protivpravnost. Dakle, kako je činjenični opis u izreci pravnosnažne presude ostao u granicama činjeničnog osnova iz optužbe, odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, a iz kojih proizilaze zakonska obeležja uvreda iz 170. stav 1. KZ i krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ, to su neosnovani navodi branioca okrivljenog kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Ujedno, Vrhovni sud ukazuje da činjenica da je prvostepeni sud u izreku presude umesto prema „okrivljenoj“ i da je „okrivljena pala“ stavio reči “oštećenoj“ i „oštećena pala“ predstavlja samo intervenciju kojom je očigledna omaška otklonjena.

Pored iznetog, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti kao razlog podnošenja označava i povredu zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, koju obrazlaže navodima da sud ne može obavezati okrivljenog da plati troškove veštačenja koje privatna tužilja nije unapred predujmila, već ih je sam sud platio unapred iz budžetskih sredstava, te da je postupljeno suprotno odredbi člana 117. ZKP.

Iznete navode zahteva Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane, a ovo iz sledećih razloga:

Odredbom člana 264. stav 1. ZKP propisano je da kada sud okrivljenog oglasi krivim izreći će u presudi da je dužan da naknadi troškove krivičnog postupka.

Odredbom člana 261. stav 2. tačka 1) ZKP propisano je da troškovi krivičnog postupka obuhvataju pored ostalog i troškove za veštake.

Imajući u vidu navedeno, odnosno citirane zakonske odredbe, činjenica da je veštačenje plaćeno iz sredstava organa postupka, u konkretnom slučaju suda i da je postupljeno suprotno odredbi člana 117. ZKP kako branilac to navodi nije od uticaja na postojanje povrede zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, obzirom da je okrivljeni pravnosnažnom presudom oglašen krivim i obavezan da naknadi troškove postupka u skladu sa članom 264. stav 1. ZKP.

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog ukazuje i na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP navodima da u izreci prvostepene presude nije navedeno zakonsko obeležje krivičnog dela iz člana 122. stav 1. KZ, odnosno da je okrivljeni AA „lako telesno povredio privatnu tužilju BB“.

Iznete navode zahteva Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane, obzirom da iz izreke pobijane presude proizlazi da je okrivljeni u vreme i na mestu bliže opisanom u izreci presude video oštećenu koja je prišla rezervoaru za vodu... pojurio prema oštećenoj koja se uputila ka svojoj kući, sustigao je i jednom rukom uhvatio za prednji deo kragne ...., a potom je odgurnuo usled čega je oštećena pala, a kao posledicu pada odnosno naglog odgurivanja od strane okrivljenog oštećena je zadobila lake telesne povrede u vidu nagnječine u predelu desnog kolena, pri čemu je okrivljeni bio sposoban da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, svestan svog dela čije izvršenje je hteo.

Po stavu Vrhovnog suda iz izreke pobijane prvostepene presude proizilaze svi subjektivni i objektivni elementi krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ jer je opisana kako radnja izvršenja, kao i posledica krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ. Stoji činjenica da u opisu odnosno u izreci pobijane prvostepene presude nije naveden zakonski tekst „lako telesno povredio“, ali isto ne utiče na postojanje navedenog krivičnog dela, obzirom da su u izreci radnja, posledica - objektivni elementi kao i uzročno-posledična veza između radnje okrivljenog i nastupile posledice kod oštećene opisane u celosti.

Shodno iznetom, neosnovani su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, doneta je odluka kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            Predsednik veća - sudija

Irina Ristić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                             Jasmina Vasović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković