Odluka Vrhovnog suda Srbije o primeni Advokatske tarife u krivičnom postupku

Protiv navedenih pravnosnažnih rešenja zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA, advokat Nevena Protić, zbog povrede zakona i to odredaba člana 441. stav 4. ZKP i člana 439. tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev kao osnovan, ukine pobijane odluke i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje ili da preinači pobijane presude.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažna rešenja protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je neosnovan u odnosu na povredu odredbe člana 441. stav 4. ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljenog ističe povrede zakona iz člana 441. stav 4. ZKP i člana 439. tačka 2) ZKP, ali suštinski ukazuje da je pobijanim rešenjima učinjena povreda odredbe člana 441. stav 4. ZKP, jer je sud prilikom donošenja prvostepenog rešenja selektivno primenjivao odredbe Advokatske tarife koja je stupila na snagu 03.06.2023. godine i one koja je bila na snazi pre ovog datuma. Po navodima odbrane upravo je ratio legis člana 11. AT da organ postupka primenjuje advokatsku tarifu važeću u vreme donošenja rešenja o troškovima postupka kod krivičnih postupaka koji traju dugo i u kojima podnosilac nema prava ni na kamatu za troškove od momenta njihovog nastanka, pa je u konkretnoj situaciji organ postupka trebalo da primeni novu Advokatsku tarifu. S tim u vezi ističe da je organ postupka trebalo da za kriterijum prilikom određivanja broja poena za izračunavanje nagrade uzme visinu zaprećene kazne za najteže krivično delo od ukupno pet krivičnih dela koja su okrivljenom bila stavljena na teret, imajući u vidu odredbe člana 60. KZ o krivičnim delima učinjenim u sticaju. Pored toga, prilikom preduzimanja više dokaznih radnji u jednom danu, kojima je branilac okrivljenog prisustvovao sud je trebao da mu prizna pored nagrade za prvu radnju, uvećanje od 50% za svaku narednu pojedinačnu procesnu radnju. Primenom odredbi dve različite Advokatske tarife u pobijanim rešenjima u suprotnosti je sa načelom očuvanja pravne sigurnosti i nezakonito je postupanje suda.

Iz spisa predmeta proizilazi da je presudom Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije K Po4 61/19 od 30.10.2024. godine, odbijena optužba protiv okrivljenog AA zbog dva krivična dela iz člana 98. stav 1. Zakona o tajnosti podataka, a po optužnici Višeg javnog tužioca u Beogradu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kto Ko 118/19 od 20.10.2022. godine.

Nakon toga je dana 04.04.2025. godine branilac okrivljenog AA, advokat Nevana Protić dostavila zahtev za naknadu troškova koje je imao okrivljeni na ime angažovanja branioca tokom postupka, u ukupnom iznosu od 2.340.000,00 dinara, o čemu je odlučeno pobijanim rešenjima koja su predmet zahteva za zaštitu zakonitosti.

Tarifnim brojem 1. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“ 43/2023 od 26.05.2023. godine), koja je stupila na snagu 03.06.2023. godine u stavu 1. propisano je da advokatu pripada nagrada u zavisnosti od visine zaprećene kazne za krivično delo.

Shodno tome propisana je nagrada u poenima, u zavisnosti od visine zaprećene kazne.

Stavom 2. istog Tarifnog broja propisan je način utvrđivanja osnovice za obračun nagrade, pa je u tački 1. propisano da, ako advokat brani jednog okrivljenog koji je jednom radnjom ili sa više radnji učinio više krivičnih dela za koje mu se istovremeno sudi, visina zaprećene kazne se utvrđuje prema maksimalnoj jedinstvenoj kazni, primenom odredbi Krivičnog zakonika u vezi sa odmeravanjem kazni za sticaj krivičnih dela.

Ranije važećom Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“ 121/2012 od 24.12.2012. godine), nije bio predviđen način utvrđivanja osnovice za obračun nagrade, na način kako je to predviđeno u Tarifnom broju 1. stav 2. tačka 1. važeće Advokatske Tarife.

Članom 11. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“ 043/2023 od 26.05.20223. godine) je propisano da sudovi, javna tužilaštva, javni beležnici, javni izvršitelji, organi državne uprave i lokalne samouprave i drugi organi kada odlučuju o troškovima postupka, primenjuju tarifu koja važi u vreme donošenja odluke o troškovima postupka.

U pogledu tumačenja primene člana 11. važeće Advokatske tarife, Krivično odeljenje Vrhovnog suda donelo je zaključak od 26.12.2023. godine i u tački 3. istog zaključka navedeno je da se Advokatska tarifa, zbog zabrane povratnog dejstva, ne može primeniti na radnje odbrane i zastupanja obavljene pre njenog stupanja na snagu, koje nisu bile tarifirane po „ranijoj Advokatskoj tarifi“ ili nisu tarifirane na isti način ili u istom procentu, kao i na drugačiji obračun naknade troškove nastalih u vreme važenja „ranije Advokatske tarife“, niti na ranije utvrđene osnovice za obračun nagrade za pojedine postupke, posebno uzimajući u obzir pitanje predvidivosti kao dela prava na pravično suđenje u odnosu na stranku kada snosi teret naknade troškova postupka.

Imajući u vidu tačku 3. usvojenog zaključka, pravilan je zaključak iznet u pobijanim rešenjima da braniocu na ime obavljenih procesnih radnji, a u pogledu broja advokatskih poena koji pripadaju braniocu za preduzimanje istih, kao i u pogledu utvrđivanja da li se uopšte imaju smatrati procesnim radnjama predviđenim odredbama tada važeće Advokatske Tarife, pripadaju troškovi krivičnog postupka po Advokatskoj tarifi koja je važila u vreme preduzimanja procesnih radnji, jer te procesne radnje nisu bile tarifirane na isti način kao po važećoj Advokatskoj tarifi, koja je u celini primenjiva samo na obračun nagrade za rad advokata i naknade troškova za radnje koje su preduzete i advokatske troškove koji su nastali posle 03.06.2023. godine, dok je vrednost advokatskog poena pravilno obračunata shodno važećoj Advokatskoj tarifi.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti ističe da za sve radnje treba uzeti kao osnovicu za obračun vrednost od 1000 poena po preduzetoj radnji, u skladu sa propisanom kaznom zatvora koja se utvrđuje prema maksimalnoj jedinstvenoj kazni, iz razloga što takav način utvrđivanja osnovice za obračun u situaciji kada se okrivljenom stavlja na teret izvršenje više krivičnih dela nije bio propisan prethodno važećim tarifama koje su bile na snazi pre 03.06.2023.godine, već je bilo propisano da se osnovica za obračun utvrđuje prema kazni zatvora propisanoj za najteže krivično delo koje je okrivljenom stavljeno na teret, a advokatska tarifa se zbog zabrane povratnog dejstva ne može primeniti na radnje odbrane i zastupanja obavljene pre njenog stupanja na snagu koje nisu bile tarifirane po ranijoj advokatskoj tarifi ili nisu tarifirane na isti način ili u istom procentu kao i na drugačiji obračun naknade troškova nastalih u vreme važenja ranije advokatske tarife, niti na ranije utvrđene osnovice za obračun nagrade za pojedine postupke. Prema tome pravilan je zaključak nižestepenih sudova u pogledu primene Tarife koja je važila u vreme preduzimanja radnji.

Samim tim, Vrhovni sud nalazi da donošenjem pobijanih rešenja nije učinjena povreda zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, na koju se neosnovano ukazuje podnetim zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog.

U preostalom delu zahteva branilac okrivljenog navodi da je sud pogrešio obračunao uvećanje nagrade u situaciji kada je organ postupka u jednom danu preduzeo više dokaznih radnji kojima je branilac prisustvovao, te obrazlaže koji iznos je sud trebalo da dosudi braniocu u odnosu na započeti sat, na koji način branilac okrivljenog suštinski osporava način obračuna troškova od strane suda, a samim tim i činjenično stanje utvrđeno u pravnosnažnim odlukama, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu, pa je Vrhovni sud zahtev za zaštitu zakonitosti u ovom delu odbacio kao nedozvoljen.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                          Predsednik veća-sudija

Maša Denić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            Miroljub Tomić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković