Presuda Vrhovnog suda kojom se odbija zahtev za zaštitu zakonitosti

Presudom Apelacionog sud u Beogradu Kž1 852/25 od 09.10.2025. godine, delimično je usvojena žalba branioca okrivljenog Petra Jakšića, advokata Svetlane Bogdanović i presuda Višeg suda u Beogradu K br 73/24 od 20.03.2025. godine je preinačena samo u delu odluke o uračunavanje mere zabrane napuštanja stana, tako što je Apelacioni sud u Beogradu okrivljenom Petru Jakšiću u izrečenu jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 6 godina, uračunao vreme provedeno na meri zabrane napuštanja stana koja mu je određena rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu Kpp br. 457/3 od 20.11.2023. godine, u periodu od 20.11.2023. godine do 20.03.2025. godine, kada mu je mera zabrane napuštanja stana ukinuta, dok su u preostalom delu žalba branioca okrivljenog Petra Jakšića, advokata Svetlane Bogdanović, kao i žalbe branioca okrivljenog AA, advokata Jevrema Todosijevića i javnog tužioca Višeg javnog tužilaštva u Beogradu odbijene kao neosnovane i prvostepena presuda u nepreinačenom delu je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog, advokat Svetlana Bogdanović, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) i 2) i člana 441. stav 4. Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni sud podneti zahtev za zaštitu zakonitosti usvoji, a pobijane presude ukine i spise predmeta vrati na ponovno odlučivanje Višem sudu u Beogradu, pred potpuno izmenjenim većem, odnosno da prvostepenu i drugostepenu presudu preinači u odnosu na okrivljenog Petra Jakšića, tako da istog oslobodi od optužbe ili mu značajno umanji kaznu, odnosno delimično preinači navedene presude u delu koji se odnosi na izvršenje krivičnog dela iz člana 348. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i okrivljenog za to krivično delo oslobodi od optužbe.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), i u sednici veća koju je održao, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne odluke protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te nakon ocene navoda iznetih u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je neosnovan u odnosu na povredu zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen.

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti, ukazujući da je pobijanim odlukama učinjena povreda zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, branilac ističe da je okrivljeni obavezan da snosi troškove krivičnog postupka iako se radi o siromašnom licu, bez stalnog zaposlenja, koje radi bez prijave i kojom će obaveza plaćanja troškova krivičnog postupka predstavljati nesrazmerno veliki teret, kao i činjenicu da okrivljeni uskoro postaje otac dva maloletna deteta, da će godine provesti u zatvoru, te da će, kada izađe na slobodu, biti prinuđen da plaća troškove,za koje nije sposoban ni da zaradi.

Iz spisa predmeta proizlazi da je okrivljeni pravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu K broj 73/24 od 20.03.2025. godine oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela iz člana 246. stav 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika (KZ), člana 246. stav 1. KZ i člana 348. stav 2. u vezi stava 1. KZ, i da je na osnovu člana 264. stav 1. ZKP obavezan da snosi troškove krivičnog postupka.

Članom 264. stav 1. ZKP, propisano je da kada sud okrivljenog oglasi krivim, izreći će u presudi da je dužan da naknadi troškove krivičnog postupka, dok je odredbom člana 264. stav 4. ZKP, propisano da u odluci kojom rešava o troškovima, sud može osloboditi okrivljenog od dužnosti da naknadi u celini ili delimično troškove krivičnog postupka iz člana 261. stav 2. tačka 1) do 6) i tačka 9) tog zakonika, kao i nagrade za veštaka i postavljenog stručnog saradnika, ako bi njihovim plaćanjem bilo dovedeno u pitanje izdržavanje okrivljenog ili lica koje je on dužan da izdržava, a sud može okrivljenog osloboditi od dužnosti naknade troškova postavljenom braniocu iz istih razloga, u smislu člana 266. ZKP.

Dakle, citirane zakonske odredbe predviđaju samo mogućnost, a ne i dužnost suda da okrivljenog oslobodi od dužnosti da u celini ili delimično naknadi troškove krivičnog postupka, ukoliko su za to ispunjeni zakonski uslovi i ukoliko okrivljeni dostavi dokaze – podatke o tome da bi plaćanjem navedenih troškova bilo dovedena u pitanje izdržavanje okrivljenog ili lica koja je on dužan da izdržava, što u konkretnom slučaju nije učinjeno (jer iz spisa predmeta proizlazi da sud nije prikupio niti je sam okrivljeni podneo dokaze o svom imovnom stanju), pa kako je okrivljeni u konkretnom slučaju pravnosnažnom presudom oglašen krivim i osuđen zbog predmetnih krivičnih dela, to je pravilnom primenom člana 264. stav 1. ZKP, pobijanom pravnosnažnom presudom obavezan da snosi troškove krivičnog postupka.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je zahtev branioca okrivljenog u odnosu na povredu zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, ocenio kao neosnovan.

Branilac dalje u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je u pobijanim presudama učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, koja predstavlja zakonom propisan razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka. Međutim, prilikom obrazlaganja ovako numerisane povrede, branilac navodi da je sud zanemario činjenicu da nije utvrđeno da pronađena bomba pripada okrivljenom, posebno što je bomba kontaminirana pa se nisu mogli izdvojiti tragovi, a bez obavljenog veštačenja u cilju otkrivalja činjenice čija je bomba, sud nije mogao pravilno da utvrdi činjenično stanje, već je pogrešno zaključio da je okrivljeni izvršio krivično delo iz člana 348. stav 2. u vezi stava 1. KZ, kao i krivično delo iz člana 246. stav 1. u vezi člana 33. KZ jer ta droga, koju je prvookrivljeni AA izbacio kroz prozor, ne pripada njemu, a droga pronađena u stanu je služila za njegovu sopstvenu upotrebu. Dalje branilac navodi činjenicu da se veštak na ročištu izjasnio da je nemoguće uzimati količine droge koje okrivljeni navodi da uzima u kontinuitetu bez ozbiljnih psihičkih posledica, a da veštačenje okrivljenog nije sproveo i osporava utvrđene činjenice u pogledu predmeta izvršenja krivičnog dela- bombe i mogućnosti njenog oduzimanja od okrivljenog, usled neutvrđene činjenice da ista njemu i pripada, polemiše u pogledu uračunljivosti okrivljenog prilikom potpisivanja potvrde o oduzetim predmetima i u vezi sa tim iznosi sopstvene činjenične zaključke drugačije u pogledu potvrde o privremeno oduzetim predmetima, zapisnika o pretresu stana i iskaza svedoka BB, od onih iznetih u pobijanim presudama, a kojim svim navodima branilac ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje u pobijanim odlukama i učinjenu povredu zakona iz člana 440. ZKP

Branilac je u podnetom zahtevu numerisao da je pobijanim presudama učinjena i povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, jer prema navodima iz zahteva izreke pobijanih odluka su nerazumljive i protivrečne datim razlozima, pri čemu nižestepeni sudovi nisu dali dovoljno razloge o svim odlučnim činjenicama.

Branilac u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je sud nepravilno prilikom izricanja kazne okrivljenom cenio kao otežavajuću okolnost raniju osuđivanost odbijajući da zastane sa postupkom dok se sprovede zakonska rehabilitacija, koja okolnost bi uticala na odlučivanje o krivičnoj sankciji, a kojim navodima branilac suštinski ukazuje na povredu zakona iz člana 441. stav 1. ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, člana 440. ZKP i člana 441. stav 1. ZKP, to je Vrhovni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovim delovima ocenio kao nedozvoljen.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 491. ZKP i odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         Miroljub Tomić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković