Presuda o potvrđivanju krivične odgovornosti za pranje novca i zakonitosti dokaza

Istom presudom okrivljenom je na osnovu člana 245. stav 7. KZ u vezi člana 87. KZ izrečena mera bezbednosti oduzimanja predmeta i to iznosa od 592.990 evra, 120.102 američka dolara, dva smaragda i putničkog motornog vozila marke „BMW X6“ bele boje, registarskih oznaka Republike Nemačke ..., koji se po pravnosnažnosti presude imaju predati Direkciji za upravljanje oduzetom imovinom. Takođe, okrivljenom je na osnovu člana 88. KZ, izrečena mera bezbednosti proterivanja stranaca iz zemlje u trajanju od pet godina po pravnosnažnosti presude, s tim da mu se vreme provedeno na izdržavanju kazne zatvora ne uračunava u navedenu meru.

Pored toga, okrivljeni AA je obavezan da Višem sudu u Nišu plati troškove krivičnog postupka u iznosu od 96.161,58 dinara, kao i na ime paušala iznos od 15.000,00 dinara, sve u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, dok će o ostalim troškovima sud doneti posebno rešenje.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 750/24 od 28.01.2025. godine, odbijene su žalbe VJT u Nišu, branilaca okrivljenog i okrivljenog AA, kao neosnovane, a presuda Višeg suda u Nišu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije K Po4 9/24 od 11.10.2024. godine je potvrđena. Istom presudom, obavezan je okrivljeni da na ime troškova krivičnog postupka nastalih pred sudom pravnog leka plati iznos od 3.920,00 dinara, u roku od 15 dana po prijemu presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, shodno članu 267. ZKP u vezi člana 261. stav. 2. tačka 1. ZKP.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahteve za zaštitu zakonitosti podneli su branioci okrivljenog AA, advokat Momčilo Kovačević i advokat Edvin Prelić, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i 438. stav 1. tačka 4) ZKP i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP i člana 439. tačka 1) ZKP, kao i povrede člana 441. stava 3. ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podnete zahteve, ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu ili drugostepenom sudu na ponovni postupak i odluku ili da pobijane presude preinači tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe.

Vrhovni sud je dostavio primerke zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu, u skladu sa odredbom člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branilaca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti te je nakon ocene navoda zahteva, našao:

Zahtevi za zaštitu zakonitosti su neosnovani u odnosu na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP i članova 438. stav 2. tačaka 1) ZKP, kao i člana 439. tačka 1) ZKP, dok su u ostalom delu nedozvoljeni i nemaju zakonom propisan sadržaj.

Branilac okrivljenog AA, advokat Edvin Prelić zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP.

Prema navodima zahteva advokata Edvina Prelića u donošenju pobijane drugostepene presude učestvovale su sudija Gorana Mitić, kao predsednik veća, i sudije Mirko Drašković i Aleksandar Perunović, kao članovi veća, koji su morali biti izuzeti od sudijske dužnosti jer su u istom krivičnom postupku odlučivali o žalbama izjavljenim protiv rešenja o produženju pritvora prema okrivljenom i to: sudija Gorana Mitić, kao član veća u rešenju Apelacionog suda u Nišu Kž2 371/23 od 25.05.2023. godine, kao i o žalbi javnog tužioca na rešenje kojim je ukinut pritvor i izrečena mera zabrane napuštanja stana uz elektronski nadzor, ista sudija Gorana Mitić, kao član veća u rešenju Apelacionog suda u Nišu Kž2 314/23 od 04.05.2023. godine, kao i sudija Aleksandar Perunović, kao član veća u rešenju Apelacionog suda u Nišu Kž2 254/23 od 12.04.2023. godine, odlučivali o žalbi javnog tužioca na rešenje kojim je ukinut pritvor i izrečena mera zabrane napuštanja stana uz elektronski nadzor. Odlučujući u navedenim rešenjima o žalbama izjavljenim na rešenja o produženju pritvora i ukidanju pritvora i izricanju mere zabrane napuštanja stana uz elektronski nadzor, sudije Gorana Mitić i Aleksandar Perunović su formirali predubeđenje, koje je takvog kvaliteta i značaja da je učešće tih sudija u donošenju meritorne odluke u istom krivičnom postupku determinisano upravo njihovim prethodnim odlučivanjima o pritvoru. Postojanje takve vrste predubeđenja, prema navodima zahteva, proizlazi iz razloga rešenja Kž2 371/23 od 25.05.2023. godine u kome je navedeno da je okr. AA, osnovano sumnjiv da je izvršio krivično delo koje mu se stavlja na teret, ali i ostalih navoda, jer su navedene sudije zauzele jasan stav da se pritvor ne može zameniti blažom merom iz člana 208. ZKP i da je produženje pritvora prema okrivljenom opravdano. S tim u vezi, branilac u zahtevu ukazuje na odredbe člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, člana 37. stav 1. tačka 4) i stav 2. ZKP, člana 32. stav 1. Ustava RS i stavove izražene u odluci Vrhovnog suda Srbije Kzz Ok 6/21 od 22.04.2021. godine.

Pored toga branilac okrivljenog, advokat Edvin Prelić u zahtevu za zaštitu zakonitosti u okviru iste povrede zakona ističe da je i u postupku pružanja međunarodne pravne pomoći po zamolnici Ukrajine za izručenje lica AA, državljanina Ukrajine, radi vođenja krivičnog postupka po zamolnici Generalnog tužilaštva Ukrajine broj 19/2/1 -31173 -22 od 14.09.2022. godine, dopunjenoj dana 25.10.2022. godine, Viši sud u Nišu Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije donelo dana 06.07.2023. godine rešenje Kv Po4 91/2022 o odbijanju izručenja lica čije se izručenje traži AA, a Apelacioni sud u Nišu je doneo rešenje Kž kre 19/23 od 29.09.2023. godine kojim je potvrđeno prvostepeno rešenje o odbijanju izručenja i u čijem donošenju je kao predsednik veća, učestvovao sudija Aleksandar Perunović, koji se morao izuzeti iz odlučivanja u drugom stepenu povodom žalbe branioca okrivljenog na prvostepenu presudu kojom je okrivljeni oglašen krivim, a u kojoj odluci je sudija Aleksandar Perunović, učestvovao kao član veća i koje presude su predmet zahteva za zaštitu zakonitosti, jer je njegova nepristrasnost dovedena u pitanje.

Vrhovni sud iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Edvina Prelića u pogledu povrede odredabe iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, ocenjuje kao neosnovane.

Suprotno navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, po nalaženju Vrhovnog suda, ne može se prihvatiti stav da svako odlučivanje sudije o pritvoru prema okrivljenom nužno narušava pretpostavku nepristrasnosti tog sudije prilikom meritornog odlučivanja o krivici istog okrivljenog, što proizilazi i iz prakse Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, ne može se smatrati da sama činjenica što je sudija u krivičnom postupku donosio odluke i pre suđenja u pojedinom predmetu, uključujući i odluke vezane za pritvor i odluku vezanu za izručenje, opravdava strah da taj sudija nije nepristrasan. Ono što je važno je opseg i priroda tih odluka (Fey protiv Austrije, stav 30; Sainte – Marie protiv Francuske, stav 32; Nortier protiv Holandije, stav 33).

Iz navedenog proizlazi da, po pravilu, učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru prema okrivljenom u istom predmetu (kao i odlučivanje u ekstradicionom postupku) ne predstavlja razlog za njegovo izuzeće prilikom odlučivanja o krivici u odnosu na istog okrivljenog, već postojanje predubeđenja kao razloga za njegovo izuzeće zavisi od toga da li je prilikom odlučivanja o pritvoru zauzeo jasan stav o krivici okrivljenog. Prema tome, reč je o faktičkom pitanju koje se procenjuje u svakom pojedinačnom predmetu.

U konkretnom slučaju, učestvovanje sudija Gorane Mitić i Aleksandra Perunovića u odlučivanju o žalbama izjavljenim protiv rešenja o produženju pritvora i povodom žalbe javnog tužioca na rešenje o ukidanju pritvora i izricanju mere zabrane napuštanja stana, po oceni ovog suda, nije takvog kvaliteta da bi dovelo u pitanje nepristrasnost ovih sudija u odnosu na njihovo kasnije odlučivanje u istom predmetu o žalbama izjavljenim protiv prvostepene presude.

Iz spisa predmeta proizilazi da se veće Apelacionog suda u Nišu, u čijem sastavu su bili sudija Gorana Mitić i Aleksandar Perunović, prilikom odlučivanja o izjavljenim žalbama branilaca okrivljenog AA i javnog tužioca VJT u Nišu, u rešenjima Kž2 371/23 od 25.05.2023. godine, Kž2 314/23 od 04.05.2023. godine i Kž2 254/23 od 12.04.2023. godine, nije bavilo ni opravdanom sumnjom niti ocenom dokaza, već razlozima za pritvor iz člana 211. stav 1. tačka 1) i 4) ZKP, kao i u rešenju Kž kre 19/23 od 29.09.2023. godine, gde se sud bavio ispitivanjem prepostavki za izručenje nekog lica državi molilji u skladu sa odredbama Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, Ustava RS i međunarodnih ugovora, pa se njihovo učestvovanje u donošenju navedenih rešenja, ne može poistovetiti sa učestvovanjem u veću koje odlučuje o potvrđivanju optužnice u smislu bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP zbog koje je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti.

Takođe, prilikom donošenja odluke o ekstradiciji nekog lica - rešenje o odbijanju izručenja, kao posebnom postupku, u čijem donošenju je kao predsednik veća, učestvovao sudija Aleksandar Perunović, sudija donosi odluku saglasno odredbama Evropske konvencije o ekstradiciji, potvrđenoj našim Zakonom o potvrđivanju Evropske konvencije o ekstradiciji sa dodatnim protokolima, a koja zamolnica se dostavlja preko Ministarstva pravde RS, te se u tom postupku nije razmatrala krivica okrivljenog za krivično delo pranje novca iz člana 245. KZ, niti se sudija izjašnjavao o krivici u odnosu na istog okrivljenog.

Prema tome, Vrhovni sud nalazi da, u konkretnom slučaju, učestvovanje sudija Gorane Mitić i Aleksandar Perunović u ranijoj fazi postupka, kao i učestvovanje sudije Aleksandar Perunović, u postupku ekstradicije, ne dovodi u pitanje pretpostavku njihove nepristrasnosti prilikom donošenja odluke o žalbama izjavljenim protiv prvostepene presude, zbog čega pobijanom drugostepenom presudom nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Edvina Prelića.

Branioci okrivljenog u oba zahteva ističu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP navodima da su nižestepene presude zasnovane na nezakonitim dokazima i to izveštaju finansijskog forenzičara. S tim u vezi branioci ističu da je upravo ovaj dokaz bio razlog ukidanja prvostepene presude, a navedeni dokaz je prethodno rešenjem K Po4 9/24 od 19.04.2024. godine izdvojen kao dokaz iz spisa predmeta i nakon toga doneta naredba o ekonomskom veštačenju, da bi nakon žalbe tužilaštva prvostepeno rešenje o izdvajanju dokaza ukinuto, te navedeni dokaz ostao da egzistira u spisima predmeta i izveden kao dokaz na kraju prvostepenog postupka. Po navodima odbrane sporno je što je navedeni dokaz - izveštaj finansijskog forenzičara, pribavljen u fazi glavnog pretresa, nakon uvodnih izlaganja, kao i činjenica da je tužilaštvo na osnovu ugovora o delu angažovalo finansijskog forenzičara u fazi glavnog pretresa. Naime, finansijska forenzika služi po Zakonu o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, terorizma i korupcije, da pomaže tužiocu u istrazi i analizi tokova novca u cilju krivičnog gonjenja, a u trenutku pribavljanja ovog dokaza tužilaštvo nije organ postupka već stranka u postupku, odnosno istraga je okončana, te se na ovako pribavljenom dokazu ne može zasnivati sudska odluka jer dokaz nije pribavljen u skladu sa odredbama ZKP.

Izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, po oceni Vrhovnog suda su neosnovani.

Članom 2. Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, terorizma i korupcije, propisano je da se ovaj zakon primenjuje radi otkrivanja, krivičnog gonjenja i suđenja za: 4) krivična dela protiv privrede (čl. 223., 223a, 224., 224a, 227., 228., 228a, 229., 230., 231., 232., 232a, 233., člana 235. stav 4., člana 236. i 245. Krivičnog zakonika).

Članom 19. Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, terorizma i korupcije, propisano je da se u Javnom tužilaštvu za organizovani kriminal i posebnim odeljenjima viših javnih tužilaštva iz ovog zakona može obrazovati služba finansijske forenzike. Stavom 2. istog člana je propisano da poslove službe finansijske forenzike obavljaju finansijski forenzičari. Stavom 3. je propisano da je finansijski forenzičar lice koje pomaže nadležnom glavnom javnom tužiocu u analizi tokova novca i finansijskih transakcija u cilju krivičnog gonjenja. Stavom 4. je propisano da je finansijski forenzičar državni službenik koji poseduje posebna stručna znanja iz oblasti finansija, računovodstva, revizije, bankarskog, berzanskog, i privrednog poslovanja, a koji je završio i specijalizovanu obuku u Pravosudnoj akademiji iz oblasti krivičnog prava.

Iz spisa predmeta proizlazi da je izveštaj finansijskog forenzičara Srđana Stojkovića od 15.09.2023. godine, dostavljen sudu od strane tužilaštva u fazi glavnog pretresa, da je isti pribavljen angažovanjem finansijskog forenzičara po Ugovoru o delu od strane tužilaštva i da je zadatak finansijskog forenzičara bio da pomaže tužiocu u analizi tokova novca i finansijskih transakcija u fazi istrage, a navedeni izveštaj je izveden kao dokaz od strane prvostepenog suda.

Po nalaženju Vrhovnog suda, odredbom člana 19. Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, terorizma i korupcije, propisano je koje poslove obavlja finansijski forenzičar i pod kojim uslovima, pa imajući u vidu da su u konkretnom slučaju bili ispunjeni uslovi za angažovanje stručnog lica u ovoj krivičnopravnoj stvari, to je izveštaj navedenog stručnog lica koje po zakonu angažuje tužilaštvo po Ugovoru o delu, mogao biti korišćen kao dokaz u krivičnom postupku. Prema tome, navedena lica daju stručna znanja iz oblasti tokova novca kod krivičnih dela protiv privrede, a po nalaženju Vrhovnog suda, članom 19. ovog zakona nije određena faza postupka u kojoj se može obrazovati služba finansijske forenzike i pribaviti izveštaj, dok je pitanje ocene dokazne snage ovog izveštaja stvar ocene suda u toku postupka. Sam izveštaj predstavlja jedan od dokaza koje sud ceni tokom postupka, ali svakako ne može zameniti ekonomsko finansijsko veštačenje koje je takođe određeno i izvedeno tokom prvostepenog postupka.

Imajući navedeno u vidu, Vrhovni sud nalazi da je izveštaj finansijskog forenzičara zakoniti dokaz na kome se može zasnivati sudska odluka, pa pobijanim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog AA.

Takođe, branioci okrivljenog u zahtevima za zaštitu zakonitosti ističu povredu postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, navodima da se pobijane presude zasnivaju na dokazu na kome se ne bi mogle zasnivati i to obaveštenju Generalnog tužilaštva Republike Ukrajine koje se odnosi na grafološko veštačenje ugovora o zajmu između državljanina Ukrajine BB i državljanina Ukrajine VV.

Po navodima odbrane ovako izvedeno sudsko grafološko veštačenje potpisa, u cilju utvrđivanja činjenica zaključenja pravnog posla i predaje novčanih sredstva od strane organa u Ukrajini je direktno suprotno odredbi člana 113. stav 1. ZKP, kojom je propisano da će organ postupka odrediti veštačenje kada je za utvrđivanje ili ocenu neke činjenice u postupku potrebno stručno znanje, a u ovoj fazi krivičnog postupka to je mogao biti samo prvostepeni sud. Navedeni dokaz nije zakonit, isti nije moglo odrediti Generalno tužilaštvo Ukrajine, niti je u skladu sa principima i pravilima međunarodne pravne pomoći u krivičnim stvarima, trebalo je naložiti veštačenje od strane sudskog veštaka grafologa sa zadatkom utvrđivanja potpisa na ugovoru, a ne dostaviti suprotno članu 350. ZKP grafološko veštačenje. Ovakvim postupanjem suda povređene su i odredbe člana 68. stav 1. tačka 8) i 10) ZKP, kao i odredbe člana 118. - 120. ZKP i od 123. - 126.ZKP jer okrivljenom nije omogućeno da stavlja prigovore, angažuje stručnog savetnika, ispita veštaka grafologa i učestvuje u izvođenju dokaza.

Iz spisa predmeta proizlazi da je prvostepeni sud u dokaznom postupku izvršio uvid u dokaz - obaveštenje Kancelarije Generalnog tužioca Republike Ukrajine od 24.06.2022. godine, koje se odnosi na grafološko veštačenje ugovora o zajmu između državljanina Ukrajine BB i državljanina Ukrajine VV, kojim je određeno sprvođenje sudskog grafološkog veštačenja iz koga je utvrđena činjenica da potpis u ime VV u rubrici „zajmoprimac“ nije potpis VV već nekog drugog lica.

Navedeni dokument je dostavilo Ministarstvo pravde Ukrajine Kijevski naučno – istraživački institut za forenzička ispitivanja (KNDISE), akreditovan od ENFSI Evropske mreže ustanova za sudsko veštačenje – sertifikat od 18.05.2017. godine NAAU – atest od 02.07.2020. godine br.201141, atest od 20.12.2022. godine br.70530. DP „Ukrmetrteststandart“ – sertifikat od 18.11.2020. br.PT-438/20 FDMU – sertifikat od 15.08.2022. br.414/2022.

Odredbom člana 83. stav 1. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima („Sl.glasnik RS“ br.20/2009), propisano je da ostali oblici međunarodne pomoći obuhvataju: 3) razmenu obaveštenja i dostavljanje pismena i predmeta koji su u vezi sa krivičnim postupkom u državi molilji, dostavljanje podataka bez zamolnice, korišćenje audio i video – konferensijske veze i formiranje zajedničkih istražnih timova. Članom 84. istog zakona je propisno da se ostali oblici međunarodne pravne pomoći mogu pružiti ako su ispunjene pretpostavke iz člana 7. ovog zakona i ako su 1) ispunjeni uslovi predviđeni Zakonikom o krivičnom postupku: 2) se pred domaćim sudom protiv istog lica ne vodi krivični postupka zbog krivičnog dela povodom kojeg se zahteva pružanje međunarodne pravne pomoći.

Odredbom člana 90. stav 1. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, propisano je da se izuzetno do člana 12. ovog zakona, na zahtev nadležnog organa države molilje preduzimanje radnji ostalih oblika međunarodne pravne pomoći vrši na način koji predviđa zakonodavstvo države molilje, ako to nije u suprotnosti sa osnovnim načelima pravnog poretka Republike Srbije.

Uredbom o ratifikaciji ugovora između Jugoslavije i SSSR o pravnoj pomoći u građanskim, porodičnim i krivičnim stavrima („Sl.list SFRJ – Međunarodni ugovori i drugi sporazumi“, br. 5/63), članom 55. propisano je da pravna pomoć u krivičnim stvarima obuhvata dostavljanje pismena i izvršenje pojedinih procesnih radnji, kao što su ispitivanje okrivljenog, saslušanje svedoka i lica koja imaju određeni interes u postupku, veštačenje, uviđaj, pretres, predavanje spisa i drugih dokaza.

Odredbom člana 113. ZKP je propisano da će organ postupka odrediti veštačenje kada je za utvrđivanje ili ocenu neke činjenice u postupku potrebno stručno znanje.

Po oceni, Vrhovnog suda, neosnovani su navodi branilaca o nezakonitosti dokaza pribavljenih iz Republike Ukrajine, putem međunarodne pravne pomoći, budući da se radi o dokazima prikupljenim u zakonom propisanom postupku međunarodne saradnje i u skladu sa procesnim zakonodavstvom države u kojoj su nastali, koji nije u suprotnosti sa domaćim propisima, pravilima međunarodnog prava niti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima, u smislu člana 16. stav 1. ZKP, kako su to pravilno, našli i nižestepeni sudovi, te pobijanim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje zahtevima za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog AA.

Pored toga, branioci okrivljenog ističu i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP navodima da se ne radi o krivičnom delu pranje novca, već eventualno o carinskom prekršaju. S tim u vezi branioci ističu da je tokom postupka ostalo nejasno iz koje kriminalne delatnosti potiče navedeni iznos gotovog novca, kao i na koji način je okrivljeni imao nameru da prikrije nezakonito poreklo imovine.

Po navodima branioca advokata Edvina Prelića, javni tužilac mora dokazati ne samo da imovina potiče od nekog krivičnog dela već da se navede konkretno krivično delo iz koga imovina potiče. Imajući u vidu da su predmetni novac i stvari protivno volji okrivljenog od strane carinika pronađeni kod okrivljenog AA, da ih isti nije prijavio carinicima, te da nije pokušao da legalizuje novac, odnosno da ga uključi u legalne tokove, čak i da isti potiče od kriminalne delatnosti ne može se raditi o ovom krivičnom delu. Po navodima odbrane samo držanje imovine koja je pribavljena kriminalnom delatnošću od strane učinioca ne može biti radnja izvršenja krivičnog dela pranja novca već se ista oduzima shodno članu 91. i 92. KZ. Branilac navodi da to što je u Republici Ukrajini naknadno protiv okrivljenog pokrenut preistražni postupak zbog četiri krivična dela nakon što je isti lišen slobode u Republici Srbiji, kao i što mu je oduzet čin brigadnog generala i proglašen za izdajnika, ne može biti dovoljno da sudovi izvedu zaključak da novac koji je pronađen kod okrivljenog potiče od kriminalne delatnosti. U vezi navedenog se ističe da javni tužilac mora u optužnici navesti da konkretna imovina potiče od izvršenja kakvog krivičnog dela i pružiti dokaze za tu tvrdnju i da je kod osuđujuće presude neophodno utvrditi koja su to krivična dela učinjena pa iz njih potiče imovina koja je objekt radnje krivičnog dela pranja novca. Utvrđivanje kriminalnog porekla imovine obuhvata utvrđivanje dve činjenice: da je prethodno izvršena neki od modaliteta kriminalne aktivnosti i da imovina potiče upravo do takve aktivnosti, te sud u pogledu navedenih činjenica mora biti uveren. Sama činjenica da okrivljeni nije dostavio dokaze o poreklu novca odnosno imovine ne može voditi zaključku da novac potiče od kriminalne delatnosti. Takođe, ono što je važno jeste i da je navedeni novac ubačen u legalne tokove. S tim u vezi branilac okrivljenog citira odluke Ustavnog suda, prilikom oduzimanja svojine, presude prekršajnih sudova Republike Srbije za pokušaj prenošenja novca, srebra i zlata preko granice i Kovnencije i preporuke međunarodnih organizacija i tela. Pored toga u izreci je citiran Zakon o sprečavanju pranja novca koji je prestao da važi 27.03.2009. godine, te se nije mogao primeniti na okrivljenog, odnosno ne može se raditi o ovom krivičnom delu.

Zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog su ovom delu ocenjeni kao neosnovani.

Odredbom člana 245. stav 1. KZ propisano je da ko izvrši konverziju ili prenos imovine, sa znanjem da ta imovina potiče od kriminalne delatnosti, u nameri da se prikrije ili lažno prikaže nezakonito poreklo imovine, ili prikrije ili lažno prikaže činjenice o imovini sa znanjem da ta imovina potiče od kriminalne delatnosti, ili stekne, drži ili koristi imovinu sa znanjem, u trenutku prijema, da ta imovina potiče od kriminalne delatnosti, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom, a stavom 2. istog člana propisano je da ako iznos novca ili imovine iz stava 1. ovog člana prelazi milion i petsto hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do deset godina i novčanom kaznom.

Iz izreke prvostepene presude u odnosu na koju je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti proizilazi da je okrivljeni AA, „dana 07.06.2022. godine u 14,00 časova, na graničnom prelazu Preševo, na izlaznoj strani iz Republike Srbije, u uračunljivom stanju, svestan protivpravnosti i zabranjenosti svog dela i hteo njegovo izvršenje, držao imovinu sa znanjem u trenutku prijema da ta imovina potiče iz kriminalne delatnosti i to novac u iznosu od 592.990 evra i 120.102 američka dolara, dva smaragda i PMV marke „BMW X6“, na taj način što je najpre u SR Nemačkoj novac u iznosu od 592.990 evra i 120.102 američkih dolara, kao i dva smaragda, što u dinarskoj protivvrednosti ukupno iznosi 82.584.142,00 dinara, sakrio u PMV marke „BMW X6“, nemačkog registarskog područja, registarskog broja ..., formalno vlasništvo njegove vanbračne supruge GG, iako je znao da ta imovina potiče iz kriminalne delatnosti, koja se odvijala na teritoriji Ukrajine, o čemu se protiv njega, kao direktora državnog preduzeća „Centar za organizaciono – tehničku i informacionu podršku upravljanja zonom otuđenja Černobil“ vodi krivični postupak u Ukrajini, nakon čega je upravljajući navedenim vozilom, ovako sakriven novac i smaragde prenosio protivno čl. 86 Zakona o sprečavanju pranja novca, te dolaskom na granični prelaz Preševo nije shodno čl. 12 Carinskog zakona pružio informacije carinskom organu o novcu i robi koji iznosi iz Republike Srbije, a sve u nameri da prikrije nezakonito poreklo imovine, te je isto od strane carinskih i policijskih službenika pronađeno i oduzeto“

Po nalaženju Vrhovnog suda, imajući u vidu zakonski opis bitnih elemenata krivičnog dela pranje novca iz člana 245. stav 1. i 2. KZ, za postojanje ovog krivičnog dela, nužno je i dovoljno da imovina (novac) potiče iz kriminalne delatnosti i da je okrivljeni u trenutku prijema novca to znao. Po nalaženju ovoga suda za postojanje ovog krivičnog dela, osim saznanja okrivljenog da novac potiče iz kriminalne delatnosti, ne postoji obaveza opisivanja, utvrđivanja i preciziranja konkretne radnje i pravne kvalifikacije krivičnog dela iz kog imovina vodi poreklo, već je samo potrebno utvrditi da postoji kriminalna delatnost iz koje vodi poreklo predmetni novac (imovina). Navedeni stav proizlazi ne samo iz zakonske odredbe Krivičnog zakonika RS, već i iz relevatnih međunarodnih izvora (Varšavska konvencija – Konvencija Saveta Evrope o pranju, traženju, zapleni i oduzimanju prihoda stečenih kriminalom i o finansiranju terorizma („Službeni glasnik RS“- Međunarodni ugovori br. 19/09) i prakse Evropskog suda za ljudska prava – Odluka ZCHUSCHEN protiv Belgije br. 23572/07 od 01.06.2017. godine.

Iz navedenih razloga, po nalaženju ovoga suda iz izreke prvostepene presude u odnosu na koju su podneti zahtevi za zaštitu zakonitosti proizilaze svi bitni elementi krivičnog dela pranje novca iz člana 245. stav 2. u vezi stava 1. KZ, za koje je okrivljeni AA oglašen krivim, a navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, od strane Vrhovnog suda ocenjeni su kao neosnovani.

Navodi zahteva za zaštitu zakonitosti koji se odnose na činjenicu da je protiv okrivljenog trebalo voditi prekršajni postupak za carinski prekršaj, a ne za krivično delo, su stvar ocene organa gonjenja, u konkretnom slučaju Višeg javnog tužilaštva u Nišu, pa se Vrhovni sud u ove navode nije upuštao.

Pored toga, branilac okrivljenog AA, advokat Momčilo Kovačević u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe povredu krivičnog zakona u smislu nezakonito izrečene krivične sankcije, navodeći da je okrivljeni oglašen krivim kako bi sud pokrio pritvor okrivljenom koji je trajao više od godinu dana, a da okrivljeni nije izvršio krivično delo za koje se tereti, pored toga branilac upoređuje činjenice utvrđene ekonomsko finansijskim veštačenjem i forenzički izveštaj finansijskog forenzičara i izvodi sopstvene zaključke, na koji način osporava utvrđeno činjenično stanje u smislu odredbe člana 440. ZKP.

Takođe, branilac okrivljenog AA, advokat Edvin Prelić u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe povredu odredbe člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP. Branilac se bavi i opširnom analizom pravnih stavova šta se sve podrzumeva u domoćoj i stranoj praksi pod krivičnim delom pranja novca, te citira međunarodne dokumente, protokole i domaću praksu sudova u Republici Srbiji, kao i propise Zakona o deviznom poslovanju, odluke Narodne banke Srbije o uslovima za lične i fizičke prenose sredstava plaćanja u inostranstvo i iz inostranstva. Pored toga, ističe i činjenice i navode koje su prvostepeni i drugostepeni sudovi cenili prilikom donošenja svojih odluka, te analizira navedeno činjenično stanje i izvodi sopstvene zaključke u pogledu činjeničnih utvrđenja, u smislu odredbe člana 440. ZKP.

Međutim, povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, kao i povreda člana 440. ZKP, shodno odredbi člana 485. ZKP, nisu predmet razmatranja od strane Vrhovnog suda u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti, dakle nisu dozvoljeni razlozi, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog preko branioca, zbog čega je Vrhovni sud, zahteve za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih u napred navedenom delu, ocenio kao nedozvoljene.

Takođe, branilac okrivljenog, advokat Edvin Prelić u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe povredu odredbe člana 439. tačka 3) ZKP i člana 441. stav 3. ZKP, međutim, kako branilac u obrazloženju zahteva uopšte ne ukazuje u čemu se navedene povrede sastoje, to zahtev u ovom delu nema propisan sadržaj, u smislu člana 484. ZKP, koja nalaže obavezu navođenja u zahtevu za zaštitu zakonitosti razloga za njegovo podnošenje, a što u slučaju isticanja povrede zakona podrazumeva kako opredeljenje o kojoj tačno povredi zakona je reč, tako i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji. Stoga je Vrhovni sud, s obzirom da ne može po službenoj dužnosti ispitivati u čemu se eventualna povreda zakona sastoji, budući da se u skladu sa odredbama člana 489. stav 1. ZKP, kreće samo u granicama podnetog zahteva, odnosno razloga, dela i pravca pobijanja, ocenio da podneti zahtev u ovom delu nema zakonom propisani sadržaj.

Iz iznetih razloga Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) u vezi člana 484. ZKP i 485. stav 4. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                    Predsednik veća-sudija

Maša Denić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                     Miroljub Tomić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković