Odbijanje zahteva za zaštitu zakonitosti u predmetu krivičnog dela uvrede

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zorana Tatalovića, predsednika veća, Maje Kovačević-Tomić, Sonje Pavlović, Dragana Aćimovića i Jasmine Vasović, članova veća, sa savetnikom Jelenom Petković-Milojković, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenih AA i BB, zbog krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ i dr, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih AA i BB, advokata Veselina Stankovića, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Leskovcu K 440/2018 od 23.11.2018. godine i Višeg suda u Leskovcu Kž1 50/19 od 13.02.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 02.07.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih AA i BB, advokata Veselina Stankovića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Leskovcu K 440/2018 od 23.11.2018. godine i Višeg suda u Leskovcu Kž1 50/19 od 13.02.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu K 440/2018 od 23.11.2018. godine, okrivljeni AA i BB oglašeni su krivim zbog po jednog krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ za koje su osuđeni na novčane kazne u određenom iznosu od po 20.000,00 dinara koju su dužni da plate u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, a ukoliko okrivljeni ne plate novčane kazne u ostavljenom roku sud će iste zameniti kaznom zatvora i to tako što će za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora. Okrivljeni su obavezani da privatnom tužiocu VV na ime troškova krivičnog postupka solidarno plate iznos od 90.460,00 dinara, a da sudu na ime paušala plate iznos od 5.000,00 dinara, sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, dok je privatni tužilac VV upućen na parnični postupak radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva.

Presudom Višeg suda u Leskovcu Kž1 50/19 od 13.02.2019. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe okrivljenih AA i BB i presuda Osnovnog suda u Leskovcu K 440/2018 od 23.11.2018. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenih AA i BB, advokat Veselin Stanković, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP i zbog povrede odredbe člana 441. stav 3. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude preinači, tako što će okrivljene osloboditi od optužbe, odnosno da iste ukine u celini ili samo drugostepenu presudu i predmet vrati na ponovnu odluku Višem sudu u Leskovcu, pred potpuno izmenjenim većem.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu odredbe člana 488. stav 1. ZKP dostavio Republičkom javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća shodno odredbi člana 490. ZKP, o kojoj, u smislu odredbe člana 488. stav 2. ZKP nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenih, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća, Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih AA i BB, advokata Veselina Stankovića, je neosnovan.

Branilac okrivljenih AA i BB u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti pravnosnažne presude pobija zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP navodima da kod ovog krivičnog dela upućene inkriminisane reči treba da imaju omalovažavajući karakter, a u situaciji kada neko eventualno iznosi neistine koje mogu škoditi časti i ugledu nekog lica ne može se govoriti o krivičnom delu uvreda, jer su to elementi koji su nekada bili karakteristični za krivično delo kleveta koje je u međuvremenu dekriminalizovano i za koje se satisfakcija može tražiti u građanskom a ne u krivičnom postupku.

Izložene navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Naime, odredbom člana 170. stav 1. KZ propisano je da će se novčanom kaznom od 20 do 100 dnevnih iznosa ili novčanom kaznom od 40.000,00 do 200.000,00 dinara kazniti onaj ko uvredi drugog.

Shodno citiranoj odredbi člana 170. stav 1. KZ i datom tumačenju iste, po oceni Vrhovnog kasacionog suda iz izreke pravnosnažne presude jasno proizilazi da je okrivljeni kritičnom prilikom preduzeo radnju izvršenja krivičnog dela u pitanju, odnosno uvredio privatnog tužioca VV na taj način što mu je okrivljeni AA uputio reči: ''lopove, dokle ćeš da nas pljačkaš i da se bogatiš od naše'', a okrivljeni BB mu je uputio reči: ''nije ti ovo ... da pljačkaš, idi u ... pa pljačkaj''.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda iz ovakve izreke pravnosnažne presude jasno proizilaze sva zakonska obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ pri čemu, po nalaženju ovoga suda za postojanje krivičnog dela u pitanju je bez značaja da li su inkriminisane reči iznete u cilju omalovažavanja već je za postojanje dela potrebno da su iste po sadržini uvredljive, te da je učinilac hteo da uvredi drugoga pa su i dovele do uvrede drugog lica.

Stoga Vrhovni kasacioni sud neosnovanim ocenjuje navode iz zahteva branioca okrivljenih, advokata Veselina Stankovića da su pobijane pravnosnažne presude donete uz povredu krivičnog zakona na štetu okrivljenih iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Pobijajući pravnosnažne presude zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP branilac okrivljenog BB u podnetom zahtevu je naveo da je sud optužbu prekoračio na taj način što je u izreku pravnosnažne presude uneo reči: ''pa mu je nakon kraće rasprave okrivljeni BB uputio uvredljive reči: ''nije ti ovo ... da pljačkaš, idi u ... pa pljačkaj'', iako to okrivljenom BB dispozitivom privatne tužbe privatnog tužioca nije stavljeno na teret već mu je stavljeno na teret da je oštećenom uputio reči : ''ti si lopov, pljačkaš nakon čega su mu više puta oba okrivljena uputila reči - lopove i pljačkašu''.

Iznete navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Naime, odredbom člana 420. stav 1. ZKP propisano je da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici.

Ovom zakonskom odredbom postavljen je, između ostalog, zahtev objektivnog identiteta između optužbe i presude, koji se zasniva na optužnom načelu po kome nema postupka bez ovlašćenog tužioca i po kome tužilac određuje predmet suđenja, a sve u cilju sprečavanja mešanja osnovnih procesnih funkcija, odnosno prenošenja funkcije optužbe na sud i time delimičnog spajanja dveju procesnih funkcija koje se isključuju.

Sledstveno iznetom, objektivni identitet između optužbe i presude postoji ukoliko presuda ima za osnovu ne samo identičan događaj iz prošlosti, već ne sme izaći iz činjeničnog opisa tog događaja kako ga je dala optužba i to posebno u pogledu radnje izvršenja, a u suprotnom, sud narušava zakonom postavljeni zahtev objektivnog identiteta između optužbe i presude.

Stoga, po oceni Vrhovnog kasacionog suda prvostepeni sud je time što je u izreci pravnosnažne presude naveo da je okrivljeni BB oštećenom kritičnom prilikom uputio uvredljive reči: ''nije ti ovo ... da pljačkaš idi u ... pa pljačkaj'' samo upodobio činjenično stanje utvrđeno na glavnom pretresu u pogledu uvredljivih reči koje okrivljeni BB kritičnom prilikom uputio oštećenom, što nije dovelo do prekoračenja optužbe, imajući u vidu da je tako izmenjen činjenični opis krivičnog dela iz izreke presude ostao u granicama činjeničnog osnova privatne tužbe, tj. u granicama činjenica i okolnosti na kojima se privatna tužba zasniva, a iz kojih proizilaze sva zakonska obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ.

Stoga Vrhovni kasacioni sud neosnovanim ocenjuje navode iz zahteva branilaca okrivljenih, advokata Veselina Stankovića da su pobijane pravnosnažne presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Branilac okrivljenih pravnosnažne presude pobija zbog povrede zakona iz člana 441. stav 3. ZKP navodima da drugostepeni sud u svojoj presudi nije naveo ni žalbene razloge koji se odnose na imovinskopravni zahtev, te da nije cenio sve žalbene navode i razloge okrivljenih, a ocenu ostalih navoda da je izvršio selektivno i tendenciozno, ne dajući pri tom za svoje ocene pravno prihvatljive razloge što je bio dužan da učini shodno odredbi člana 460. u vezi člana 452. st. 2. i 3. ZKP, iz čega po oceni Vrhovnog kasacionog suda proizilazi da zahtev podnosi i zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Međutim, kako bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP ne spada u krug povreda zbog kojih je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, preko branioca - član 485. stav 4. ZKP, to se Vrhovni kasacioni sud u ove navode zahteva nije upuštao.

Sa iznetih razloga, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                         Predsednik veća sudija

Jelena Petković-Milojković,s.r.                                                                                Zoran Tatalović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić