Odbijanje zahteva za zaštitu zakonitosti u vezi sa primenom blažeg zakona

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 103/16 od 15.03.2016. godine usvojena je žalba Višeg javnog tužioca u Novom Sadu i žalbe okrivljene V.M. i njenog branioca, pa je preinačena presuda Višeg suda u Novom Sadu K 2033/10 od 19.11.2015. godine u odnosu na okrivljenog S.V. i okrivljenu V.M., zbog odluke o krivičnoj sankciji, tako što je Apelacioni sud u Novom Sadu okrivljenog S.V. osudio na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine uz uračunavanja vremena provedenog u pritvoru, dok je okrivljenu V.M. za krivično delo za koje je oglašena krivom u izreci prvostepene presude osudio na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine uz uračunavanje vremena provedenog u pritvoru, dok su u preostalom delu žalbe Višeg javnog tužica u Novom Sadu, okrivljene V.M. i njenog branioca, kao i žalbe branilaca okrivljenih V.R., Ž.F. i D.Š., odbijene kao neosnovane, a prvostepena presuda je u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedene pravnosnažne presude Apelacionog suda u Novom Sadu, Republički javni tužilac je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti Ktz 562/16 od 14.06.2016. godine, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 5. stav 2. i člana 45. Krivičnog zakonika, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i utvrdi da je pobijanom presudom povređen zakon na štetu okrivljenog S.V., te da u tom smislu preinači drugostepenu pobijanu presudu u pogledu pravne oznake i eventualno odredi izvršenje kazne u prostorijama u kojima osuđeni S.V. stanuje.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti braniocu okrivljenog S.V., advokatu B.D., pa je održao sednicu veća, o kojoj u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije obavestio javnog tužioca i branioca okrivljenog, jer nije našao da je njihovo prisustvo od značaja za donošenje odluke, pa je u sednici razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnom presudom protiv koje je zahtev podnet, te je po oceni navoda i predloga u zahtevu Republičkog javnog tužioca našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Republički javni tužilac u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je presudom Višeg suda u Novom Sadu K 2033/10 od 19.11.2015. godine okrivljeni S.V. oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela iz člana 134. stav 1. u vezi člana 33. KZ, a za koje delo mu je izrečena uslovna osuda, te da je pobijanom drugostepenom presudom preinačena navedena presuda Višeg suda u Novom Sadu u odnosu na S.V. i isti je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine. U zahtevu se ističe da je drugostepeni sud u pobijanoj presudi pravilno zaključio da je prvostepenom presudom povređen zakon jer je prvostepeni sud izrekao uslovnu osudu okrivljenom S.V. suprotno izričitoj zabrani iz člana 66. stav 2. KZ, ali je po oceni Republičkog javnog tužioca drugostepenom presudom povređen zakon u pogledu primene člana 5. KZ, budući da je drugostepeni sud ocenio da je za okrivljenog S.V. blaži zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela koji je za predmetno krivično delo propisivao kaznu zatvora u trajanju od jedne do deset godina, a u odnosu na Krivični zakonik koji je u važio u vreme presuđenja i po kojem je za predmetno krivično delo iz člana 134. stav 1. KZ propisana kazna zatvora u trajanju od dve do deset godina. Naime, po oceni Republičkog javnog tužioca, drugostepeni sud je trebalo da prilikom ocene koji je krivični zakon blaži za učinioca uzme u obzir i odredbe opšteg dela iz oba krivična zakonika, te u tom smislu da zaključi da je ipak novi Krivični zakonik blaži za okrivljenog S.V. jer isti dopušta mogućnost izvršenja kazne u prostorijama u kojima osuđeni stanuje, ako se radi o kazni zatvora do jedne godine. U tom smislu u konkretnom slučaju sud je mogao po novom zakonu da ublaži kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i odredi da se ista izvrši u prostorijama u kojima osuđeni stanuje, dok je po starom zakonu sud mogao da izrekene kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, ali nije mogao da predvidi da se ista izvrši u prostorijama u kojima osuđeni stanuje.

Nesporno je da se po važećem Krivičnom zakoniku učiniocu krivičnog dela kome je izrečena kazna zatvora do jedne godine može odrediti da će se ista izvršiti tako što će okrivljeni izdržati u prostorijama u kojima stanuje, a na osnovu člana 45. stav 5. KZ, koja mogućnost nije bila predviđena Krivičnim zakonikom koji je važio u vreme izvršenja predmetnog krivičnog dela. Međutim, po važećem Krivičnom zakoniku za krivično delo iz člana 134. stav 1. KZ za koje je okrivljeni S.V. oglašen krivim propisan minimum je zatvor od dve godine, a sud eventualno može izreći kaznu blažu od granice propisane zakonom ako utvrdi da postoje naročito olakšavajuće okolnosti i oceni da se sa ublaženom kaznom može postići svrha kažnjavanja, iz čega jasno proizilazi da je ublažavanje kazne u zakonu predviđeno samo kao mogućnost, a ne i obaveza suda, te sud u svakom konkretnom slučaju ceni da li će učiniocu krivičnog dela ublažiti kaznu u smislu čl. 56. i 57. KZ.

Polazeći od navedenog, po nalaženju ovog suda, pobijanom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 103/16 od 15.03.2016. godine nije povređen zakon na štetu okrivljenog S.V., u smislu člana 439. tačka 2) ZKP u vezi čl. 5. stav 2 i 45. KZ, budući da je Apelacioni sud u Novom Sadu pravilno našao da je Krivični zakonik koji je važio u vreme izvršenja predmetnog krivičnog dela blaži za okrivljenog S.V., jer je istim za krivično delo iz člana 134. stav 1. KZ za koje je ovaj okrivljeni oglašen krivim bila propisana kazna zatvora u trajanju od jedne do deset godina, a prema važećem Krivičnom zakoniku koji je važio i u vreme presuđenja za navedeno krivično delo je propisana kazna zatvora u trajanju od dve do deset godina. Pri čemu je u konkretnom slučaju prilikom ocene koji je zakon najblaži za učinioca – okrivljenog S.V. bez uticaja činjenica da je važećim Krivičnim zakonikom predviđena mogućnost izdržavanja izrečene kazne zatvora u trajanju do jedne godine u prostrijama u kojima okrivljeni stanuje, budući da bi se ta mogućnost eventualno mogla primeniti samo u situaciji kada bi sud našao i ublažio kaznu okrivljenom u smislu čl. 56. i 57. KZ, što u odnosu na okrivljenog S.V. nije slučaj, dok u suprotnom kada sud ne bi utvrdio da postoje naročito olakšavajuće okolnosti i kada ne bi ocenio da se i sa ublaženom kaznom može postići svrha kažnjavanja, okrivljenom bi mogla biti izrečena samo kazna efektivnog zatvora u trajanju od dve godine, što je svakako strožije u odnosu na Krivični zakonik koji je važio u vreme presuđenja i po kome mu se kao najniža kazna mogla izreći kazna zatvora u trajanju od jedne godin.

Iz navedenih razloga, neosnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca ukazuje da je pobijanom presudom povređen krivični zakon iz člana 439. tačka 2. ZKP u vezi čl. 5. stav 2. i 45. KZ.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar - savetnik                                                                                                                     Predsednik veća - sudija

Ivana Trkulja Veselinović, s.r.                                                                                                 Janko Lazarević, s.r.