Odbijeni zahtevi za zaštitu zakonitosti zbog neučestvovanja pristrasnog sudije u donošenju presude

Na osnovu člana 63. stav 1. KZ okrivljenima Damiru Krstiću i Peđi Lackovu je u izrečene kazne zatvora uračunato vreme provedeno u pritvoru od 02.03.2020. godine do isteka trajanja pritvora, a okrivljenima Željku Bojaniću i Adamu Mesjaru vreme provedeno u pritvoru u periodu od 02.03.2020. godine do 23.07.2020. godine.

Na osnovu člana 246. stav 8. KZ, od okrivljenih Damira Krstića i Adama Mesjara oduzeta je opojna droga heroin u količini bliže navedenoj u izreci prvostepene presude, a na osnovu člana 246a stav 5. KZ od okrivljenog Damira Krstića oduzeta je jedna tableta sa opojnom drogom buprenorfin, a od okrivljenog Adama Mesjara dve tablete sa opojnom drogom buprenorfin i jedna staklena bočica sa opojnom drogom metadon.

Istom presudom na osnovu člana 246. stav 1. ZKP, svi okrivljeni su obavezani na plaćanje sudskog paušala u iznosu od po 10.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, kao i na plaćanje svih troškova krivičnog postupka, čija će visina biti opredeljena posebnim rešenjem.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 br.351/22 od 31.05.2022. godine, odbijene su kao neosnovane žalba Višeg javnog tužioca u Zrenjaninu i žalbe branilaca okrivljenih, a presuda Višeg suda u Zrenjaninu 5K br.2/21 od 08.12.2021. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahteve za zaštitu zakonitosti podneli su:

- branilac okrivljenog Damira Krstića – advokat Tihomir Dimković, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i ukine pobijane presude, a predmet vrati sudu na ponovno odlučivanje;

- branilac okrivljenog Željka Bojanića – advokat Srđan Lonačrski, zbog povreda zakona iz člana 16, 84, 168. i 170. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom ili drugostepenom sudu, ili da pobijane presude preinači tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe;

- branilac okrivljenog Adama Mesjara – advokat Jovica Zeljković, zbog povreda zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, s tim što iz obrazloženja proizilazi da nižestepene presude pobija zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) i stav 2. tačka 1) ZKP, te pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati nadležnom sudu na ponovno odlučivanje ili da preinači pobijane presude u odnosu na kvalifikaciju dela i oslobodi okrivljenog Adama Mesjara te da mu izrekne blažu kaznu;

- branilac okrivljenog Peđe Lackova – advokat Slobodan Zlokolica, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) i 3) ZKP i povrede člana 441. stav 4. ZKP sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je po primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća, koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, i nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Neosnovano se zahtevima za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Damira Krstića – advokata Tihomira Dimkovića i branioca okrivljenog Adama Mesjara – advokata Jovice Zeljkovića ukazuje da su pobijane pravnosnažne presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, jer je u donošenju pravnosnažne odluke i u postupku koji je prethodio njenom donošenju učestvovao sudija koji je morao biti izuzet.

S tim u vezi, u zahtevima se navodi da je u donošenju drugostepene presude učestvovala sudija Zdravka Pisarić, kao član veća, i pored toga što je prethodno učestvovala u donošenju odluka kojima je odlučivano o žalbama branilaca na rešenja o produženju pritvora prema okrivljenima, a kojom prilikom je izrazila visoko stepen određenosti u pogledu krivice okrivljenog u rešenju Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2 br.1789/21 od 08.12.2021. godine (branilac Tihomir Dimković), odnosno iznet je stav da su okrivljeni osnovano sumnjivi za izvršenje krivičnih dela, prema rešenju istog suda Kž-r br.68/20 od 20.05.2020. godine (branilac Jovica Zeljković), te je prema stavu branilaca već imala određena predubeđenja o krivici okrivljenih, u momentu donošenja meritorne odluke i potvrđivanju prvostepene presude, a na koji način je narušena pretpostavka nepristranosti te sudije.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti su neosnovani.

Odredbom člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, propisano je da ova bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je na glavnom pretresu učestvovao sudija ili sudija porotnik koji se morao izuzeti.

Odredbom člana 37. stav 1. ZKP propisani su razlozi za obavezno izuzeće sudije, koji ne obuhvataju navedenu procesnu ulogu sudije kao razlog za njegovo obavezno izuzeće. Međutim, u pojedinim situacijama višestrukih procesnih uloga sudije može se pojaviti sumnja u nepristrasnost sudije koja je takvog kvaliteta da zahteva njegovo izuzeće od sudijske dužnosti prilikom donošenja odluke (presude) o krivici okrivljenog za izvršeno krivično delo, što znači da postojanje navedene bitne povrede odredaba krivičnog postupka u svakom konkretnom slučaju predstavlja faktičko pitanje.

Suprotno navodima zahteva, kojima se ukazuje da činjenica da je sudija koji je u određenom krivičnom postupku odličivao o pritvoru protiv okrivljenog, takvog stepena da predstavlja okolnost koja narušava pretpostavku nepristrasnosti tog sudije, a zbog čega takvog sudiju treba izuzeti od sudijske dužnosti prilikom donošenja meritorne odluke u istom postupku (a na koji način je prema stavu branioca Tihomira Dimkovića povređeno i pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava RS), po nalaženju ovoga suda, ne može se prihvatiti da svako odlučivanje sudije o pritvoru prema okrivljenom nužno narušava pretpostavku nepristrasnosti tog sudije prilikom meritornog odlučivanja o krivici istog okrivljenog. To proizilazi i iz prakse Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Naime, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, ne može se smatrati da sama po sebi činjenica što je sudija u krivičnom postupku donosio odluke i pre suđenja u pojedinom predmetu, uključujući odluke vezane za pritvor, opravdava strah da je pristrasan, a ono što je važno su opseg i priroda tih odluka (Fey protiv Austrije, stav 30; Sainte – Marie protiv Francuske, stav 32; Nortier protiv Holandije, stav 33).

U predmetu Dragojević protiv Hrvatske (od 15.01.2015. godine – predstavka broj 68955/11) Evropski sud za ljudska prava je našao da nije došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije u pogledu manjka nepristrasnosti sudije u slučaju kada je pre početka glavnog pretresa četiri puta od strane vanpretresnog veća produžen pritvor okrivljenom, pri čemu je član tog veća u sva četiri slučaja bio i sudija koji je kasnije kao predsednik veća učestvovao u donošenju prvostepene presude prema istom okrivljenom. U navedenoj odluci (stav 114) Evropski sud navodi da je „savršeno normalno“ da sudija može razmatrati i odbiti zahtev za puštanje na slobodu koji podnese pritvoreni optuženi. Pri tome sudija mora i na temelju Konvencije i domaćeg prava ustanoviti postojanje „osnovane sumnje“ protiv optuženog. Sama činjenica da je sudija u suđenju već donosio pretpretresne odluke u predmetu, uključujući odluke vezane za pritvor, ne može opravdati bojazan o njegovoj pristrasnosti; samo posebne okolnosti mogu opravdavati drugačiji zaključak. Nadalje, u ovoj odluci, Evropski sud za ljudska prava ističe da pitanja na koja sudija mora odgovoriti pri donošenju odluka o produženju pritvora nisu ista kao ona pitanja koja su odlučujuća za njegovu pravnosnažnu presudu. Prilikom odlučivanja o pritvoru i donošenja drugih pretpretresnih odluka te vrste, sudija po kratkom postupku ocenjuje dostupne podatke kako bi utvrdio postoji li osnov za sumnju protiv optuženog za izvršenje krivičnog dela, a prilikom donošenja odluke na kraju suđenja mora proceniti jesu li dokazi koji su izneseni i o kojima se raspravljalo pred sudom dovoljni da bi optuženog oglasio krivim (Jasinski protiv Poljske, broj 30865/96, stav 55, 20. decembra 2005. godine).

Dakle, po nalaženju Evropskog suda za ljudska prava, ocena postojanja zakonskih uslova za produženje pritvora, koja uključuje i ocenu postojanja „osnovane sumnje“ o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog, ne može predstavljati formiranje stava sudije o krivici tog istog okrivljenog ili kazni koju mu treba odrediti, odnosno „predubeđenje“ sudije, koje dovodi u sumnju njegovu nepristrasnost.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud nalazi da sama po sebi činjenica da je sudija Zdravka Pisarić, kao član sudećeg veća koje je donelo drugostepenu presudu kojom su odbijene kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenih i potvrđena prvostepena presuda kojom su okrivljeni Damir Krstić i Adam Mesjar oglašeni krivim i osuđeni na kazne po zakonu, učestvovala u donošenju odluka o produženju pritvora prema istim okrivljenima kao član Kv veća, ne dovodi u sumnju pretpostavku nepristranosti te sudije kod odlučivanja o krivici okrivljenih prilikom donošenja pobijane pravnosnažne presude. Pored toga u navedenim rešenjima Apelacinog suda u Novom Sadu kojima se odlučivalo o pritvoru, suprotno navodima zahteva, sudije krivičnog veća se nisu upuštale u ocenu krivice okrivljenih, niti su se izjašnjavali o postojanju osnovane sumnje da su izvršili krivično delo, već su ocenjivali razloge za dalje zadržavanje okriljenih u pritvoru po osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, odnosno ocenjivali su postojanje osobitih okolnosti koje eventualno ukazuju da bi okrivljeni mogli ponoviti krivična dela ukoliko se nađu na slobodi.

Stoga u konkretnom slučaju, suprotno navodima zahteva, nižestepenim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP.

Neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Peđe Lackova – advokata Slobodana Zlokolice, kojima se ističe da su nižestepene presude donete uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) i 3) ZKP, jer je u konkretnom slučaju bila opravdana primena člana 246. stav 6. KZ i donošenja odluke da se okrivljeni Peđa Lackov oslobodi od odgovornosti, obzirom da je otkrio kako modus operandi, tako i lica, način i cene kupovine spornog heroina.

Nesporno je da se, prema odredbi člana 246. stav 6. KZ, učinilac dela iz člana 246. stav 1. – 5. KZ, može osloboditi od kazne, međutim, kako je u ovom slučaju oslobađanje od kazne predviđeno samo kao mogućnost, a ne i kao obaveza suda, to su neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog da je pobijanim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) i 3) ZKP jer sud nije okrivljenog Peđu Lackova oslobodio od kazne.

Iz navedenih razloga, zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Damira Krstića i Adama Mesjara, u delu u kojem se odnose na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, kao i zahtev branioca okrivljenog Peđe Lackova u delu u kojem se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) i 3) ZKP, odbijeni su kao neosnovani.

Isti zahtevi, u preostalom delu, odbačeni su kao nedozvoljeni, te zbog toga što nemaju zakonom propisan sadržaj.

Naime, branilac okrivljenog Peđe Lackova – advokat Slobodan Zlokolica u uvodu zahteva ističe i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, iz kog razloga je podnošenje ovog vanrednog pravnog leka dozovljeno okrivljenima preko branilaca. Međutim, u obrazloženju zahteva, branilac okrivljenog jednom rečju ne navodi na kom nezakonitom dokazu je zasnovana pravnosnažna presuda, pa kako je Vrhovni kasacioni sud prilikom odlučivanja o zahtevu za zaštitu zakonitosti vezan razlozima iz člana 485. stav 1. u vezi stava 4. ZKP, te delom i pravcem pobijanja koji su istaknuti u zahtevu, kako je izričito propisano članom 489. stav 1. ZKP, i nije ovlašćen da po službenoj dužnosti tumači i ocenjuje navode zahteva, to je predmetni zahtev u ovom delu odbačen, jer nema zakonom propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP.

Isti zahtev je, po oceni ovoga suda, u preostalom delu nedozvoljen. Ovo stoga što u preostalom delu branilac okrivljenog Peđe Lackova ističe da ni iz jednog dokaza izvedenog u toku postupka ne proizilazi da je okirivljeni drogu prenosio ili kupovao za drugoga, već je drogu kupovao za svoje potrebe, pa je udruživanje sa ostalim okrivljenima „bilo stvar nužde“, a kojim navodima u suštini ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza, što u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP ne predstavlja zakonom propisan razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenima preko branioca. Pored toga, istim zahtevom ukazuje se i da je zakon povređen na štetu okrivljenog u pogledu odluke o troškovima postupka, odnosno na povredu zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, a s tim u vezi navodi se da sud nije na adekvatan način obrazložio svoju odluku zbog čega okrivljeni nije oslobođen od plaćanja troškova krivičnog postupka, dakle u suštini se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, koja takođe u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP ne predstavlja zakonom propisan razlog za podnošenje zahtevu za zaštitu zakonitosti okrivljenima preko branilaca. Stoga je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Peđe Lackova – advokata Slobodana Zlokolice u ovom delu odbačen kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenog Adama Mesjara – advokat Jovica Zeljković u preostalom delu zahteva ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP u vezi člana 167. i 168. ZKP, međutim s tim u vezi ističe da nema dokaza da je okrivljeni izvršio predmetno krivično delo i polemiše sa iskazima saokrivljenih AA i Peđe Lackova, „zaključujući“ da tužilaštvo nije imalo apsolutno nijedan dokaz, osim ovih iskaza, da je okrivljeni Adam Mesjar izvršio predmetno krivično delo, jer se nijedan od transkripata ne odnosi na ovog okrivljenog i nijedan od saslušanih svedoka nije tvrdio da je kupovao drogu od okrivljenog Adama Mesjara. Nadalje, u istom zahtevu ističe se da se posebne dokazne radnje iz člana 166. ZKP ne odnose na okrivljenog Adama Mesjara i da nijedan dokaz izveden u toku postupka nije dokazao saizvršilaštvo okrivljenog sa ostalim okrivljenima, niti da je postupao u sastavu grupe, te da nije dokazano da je okrivljeni izvršio krivično delo iz člana 246. stav 3. u vezi stava 1. KZ već je okrivljeni opojnu drogu koja je kod njega pronađena posedovao isključivo radi sopstvene upotrebe.

Kako se izloženim navodima zahteva samo formalno ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, a u suštini se nižestepene presude pobijaju zbog povrede odredaba člana 167. i 168. ZKP, te zbog pogrešno i nepotpuno utvđenog činjeničnog stanja, pri čemu branilac iznosi sopstvenu ocenu kritičnog događaja, odnosno ukazuje na povredu zakona iz člana 440. ZKP, zbog koje nije dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenima preko branilaca zbog povrede zakona, to je ovaj zahtev u preostalom delu odbačen kao nedozvoljen.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Željka Bojanića – advokata Srđana Lončarskog, u celini je odbačen kao nedozvoljen.

Ovo stoga što navedeni branilac zahtevom za zaštitu zakonitosti ukazuje na povredu odredaba člana 16, 84, 168. i 170. ZKP i s tim u vezi ističe da se iz preslušanih razgovora i pročitanih poruka ne može izvesti zaključak da je okrivljeni bio u sastavu grupe, niti da je kao član grupe prodavao opojnu drogu, odnosno ukazuje se na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza, koja povreda u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP ne predstavlja zakonom propisan razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenima preko branioca.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP u delu u kojem su zahtevi odbijeni kao neosnovani, na osnovu odredaba člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem su zahtevi odbačeni kao nedozvoljeni, te na osnovu člana 487. stav 1. tačka 3) u vezi člana 484. ZKP u delu u kojem su zahtevi odbačeni jer nemaju zakonom propisan sadržaj, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica , s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                      Dubravka Damjanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić