Presuda Vrhovnog suda o zahtevu za zaštitu zakonitosti u krivičnom postupku

Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž3 1/25 od 10.03.2025. godine odbijena je kao neosnovana žalba zajedničkog branioca okrivljenih, a presuda Apelacionog suda u Nišu Kž1 154/2024 od 15.10.2024. godine, potvrđena.

Protiv pravnosnažnih presuda Apelacionog suda u Nišu Kž1 154/2024 od 15.10.2024. godine i Kž3 1/25 od 10.03.2025. godine zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenih AA i BB - advokat Miroslav Stanojević, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1), 4) i 7) do 10), stav 2. tačka 1) ZKP, povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) do 3) ZKP i povrede zakona iz člana 441. stav 3. i 4. ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, preinači pobijane presude i okrivljene oslobodi od optužbe ili ih ukine i predmet vrati na ponovno odlučivanje i odloži izvršenje pravnosnažnih presuda.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen i nema propisan sadržaj.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu ističe bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP navodeći da nema ovlašćenog tužioca iz razloga što je za krivično delo za koje su okrivljeni oglašeni krivim nadležno Više javno tužilaštvo Leskovcu, a ne Osnovno tužilaštvo u Lebanu i jedino je Više tužilaštvo moglo da postupa u ovom krivičnom postupku.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Iz spisa predmeta proizilazi da je OJT u Lebanu podnelo optužni predlog Kt.br.543/17 od 05.11.2018. godine protiv okrivljenih AA, BB i VV zbog osnovane sumnje da su izvršili po jedno krivično delo teška dela protiv opšte sigurnosti iz člana 288. stav 4. u vezi stava 2. u vezi člana 280. stav 3. u vezi stava 2. KZ, koji optužni akt je podneskom od 08.02.2021. godine i 21.05.2021. godine izmenjen u pogledu činjeničnog opisa krivičnih dela. Kod navedene optužbe javni tužilac je ostao do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka. U prvostepenom postupku koji je vođen po navedenom optužnom predlogu okrivljeni AA, BB i VV oslobođeni su od optužbe da su izvršili po jedno krivično delo teška dela protiv opšte sigurnosti iz člana 288. stav 4. u vezi stava 2. u vezi člana 280. stav 3. u vezi stava 2. KZ, koja presuda je delimičnim usvajanjem žalbe OJT u Lebanu preinačena a okrivljeni AA i BB oglašeni su krivim zbog izvršenja po jednog krivičnog dela teška dela protiv opšte sigurnosti iz člana 288. stav 4. u vezi stava 2. u vezi člana 280. stav 3. u vezi stava 2. KZ i osuđeni na kazne zatvora u trajanju od po šest meseci, koje će se izvršiti tako što će ih okrivljeni izdržavati u prostorijama u kojima stanuju, bez primene elektronskog nadzora, dok je u ostalom delu, u odnosu na okrivljenog VV, žalba OJT u Lebanu odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena. Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž3 1/25 od 10.03.2025. godine odbijena je kao neosnovana žalba zajedničkog branioca okrivljenih a presuda Apelacionog suda u Nišu Kž1 154/2024 od 15.10.2024. godine, potvrđena.

Za krivično delo teška dela protiv opšte sigurnosti iz člana 288. stav 4. u vezi stava 2. KZ je propisano da ako je usled dela iz člana 278. stav 5, 280. stav 3 i 281. stav 2. ovog zakonika nastupila smrt jednog ili više lica učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina i isto se goni po službenoj dužnosti.

Odredbom člana 5. ZKP, propisano je da je za krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti ovlašćeni tužilac javni tužilac, pa je iz navedenih razloga javni tužilac i ovlašćeni tužilac za zastupanje optužbe u ovom postupku. Iz iznetog proizlazi da je optužni akt podnet od strane ovlašćenog tužioca – stvarno nadležnog Osnovnog javnog tužioca u Lebanu za postupanje u ovoj krivičnopravnoj stvari.

Iz iznetih razloga ocenjeni su kao neosnovani navodi zahteva da u konkretnom slučaju ne postoji optužba ovlašćenog tužioca i da je pobijanom pravnosnažnom presudom na štetu okrivljenih povređen zakon iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih AA i BB u ostalom delu je nedozvoljen i nema zakonom propisan sadržaj.

Branilac okrivljenih kao razlog podnošenja zahteva ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom. Međutim, nepostojanje u radnjama okrivljenog obeležja krivičnog dela za koje je oglašen krivim suštinski obrazlaže tako što osporava i polemiše sa činjeničnim utvrđenjima i ocenom dokaza datom od strane nižestepenih sudova, davanjem sopstvene ocene izvedenih dokaza koja je potpuno drugačija od one date u pobijanim presudama. Ovo stoga što u zahtevu navodi da sud paušalno pretpostavlja da iz izvedenih dokaza proizilazi da su okrivljeni znali da će pokojni raditi kritičnom prilikom na poslovima za koje nije bio osposobljen. Takođe, branilac ističe da je sud selektivno propustio da citira Nalaz i mišljenje Grujić Miroslav od 18.04.2018. godine i izjašnjenje od 22.06.2018. godine, kao i Nalaz i mišljenje od 20.10.2020. godine, kao i detaljno ispitivanje na pretresu od 20.05.2021. godine, u kome su se veštaci složili da je teška povreda sa smrtnim ishodom posledica nesrećnih okolnosti koje su se dogodile kritičnom prilikom, te da direktne odgovornosti od strane okrivljenih nema. Naime, prema navodima branioca, kako u trenutku nastanka predmetne povrede sa smrtnim ishodom nije bilo imenovanog lica za bezbednost u skladu sa Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu odgovornost za obavljanje poslova bezbednosti je na direktoru privrednog društva. Dalje, radnik upućen upravniku jame na raspolaganje, upravnik ne proverava, nego ga koristi u skladu sa zvaničnim statusom i stepenom obučenosti, što je okrivljeni i uradio, upravnik jame nema ovlašćenje da ide u pravnu službu i da traži da mu se da na uvid da proveri dokumentaciju novog radnika, niti mu je to predviđeno ugovorom o radu. Prema zaključku branioca, nakon analize izvedenih dokaza, u pitanju je više nesrećni, nepredvidivi slučaj, a za propuste u osnivanju i organizaciji Službe bezbednosti za rad i njenog rada, koji su doveli do toga da oštećeni bude tu gde je bio od strane poslodavca, nema krivice okrivljenih.

Zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih ističe se i povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom. Međutim, branilac okrivljenih ni na koji način ne ukazuje na koji način je odlukom o krivičnoj sankciji povređen zakona, već navodi da je odluka o izrečenoj kazni nepravilna, jer je previsoka a prilikom odmeravanja visine sud nije cenio i dao realan značaj olakšavajućim okolnostima, dok je otežavajućim okolnostima dao veći značaj, na koji način se suštinski ističe povreda odredbe člana 441. stav 1. ZKP.

Kako, dakle, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu, kao razlog pobijanja pravnosnažnih presuda, samo formalno označava povrede zakona zbog kojih je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, dok suštinski ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza datu od strane nižestepenih sudova i povredu odredbe člana 441. stav 1. ZKP, a što ne predstavlja zakonske razloge zbog kojih je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljenih AA i BB, u ovom delu, ocenio nedozvoljenim.

Branilac okrivljenog zahtevom ukazuje da je presudu doneo nenadležni sud, na koji način se ističe i bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 2) ZKP. Takođe se navodi da je izreka presude nejasna na koji način se ukazuje i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP. Pored navedenog branilac u zahtevu navodi i da je izreka protivurečna sama sebi i razlozima na koji način se ističe i bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Kako navedene povrede ne predstavljaju zakonski razlog zbog kojeg je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljenih AA i BB i u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu ističe i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1), 4), 8), 9) i 10) i stav 2. tačka 1) ZKP, povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP i povredu zakona iz člana 441. stav 3. i 4. ZKP koje predstavljaju zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, ali kako u obrazloženju zahteva ne daje ni jedan razlog zbog kojeg smatra da je došlo do povrede navedenih odredaba zakona, a imajući pri tome u vidu da Vrhovni sud ispituje pravnosnažnu odluku ili postupak koji je prethodio njenom donošenju u okviru razloga, dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti, to je Vrhovni sud našao da zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih AA i BB, u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda zakona na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih AA i BB - advokata Miroslava Stanojevića, Vrhovni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, zahtev u odnosu na povredu zakona navedenu u izreci odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP i člana 484. i 485. stav 4.ZKP, zahtev odbacio i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                      Predsednik veća-sudija

Vesna Zarić,s.r.                                                                                                                 Gordana Kojić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković