Nedozvoljenost zahteva za zaštitu zakonitosti zbog osporavanja činjeničnog stanja i netaksitivnih razloga

Presudom Višeg suda u Somboru Kž1 26/25 od 06.03.2025. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA, a prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA, advokat Lidija Trajković, zbog povrede zakona iz člana 16. ZKP, člana 419. stav 2. ZKP i povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11. i stav 2. tačka 2. i 3. ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev kao osnovan i preinači u celini pobijane presude u oslobađajuće.

Vrhovni sud je u sednici veća, održanoj u smislu odredaba člana 486. stav 1. i člana 487. stav 1. ZKP, razmotrio spise predmeta sa zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je nedozvoljen.

Odredbom člana 485. stav 1. tač. 1) ZKP propisano je da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti ako je pravnosnažnom odlukom ili odlukom u postupku koji je prethodio njenom donošenju povređen zakon, dok su stavom 4. navedenog člana propisani uslovi pod kojima okrivljeni, preko svog branioca, može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti i to takstativnim nabrajanjem povreda zakona (član 74., član 438. stav 1. tač. 1) i 4) i tač. 7) do 10) i stav 2. tač. 1), člana 439. tač.1) do 3) i člana 441. stav 3. i 4.), koje mogu biti učinjene u prvostepenom i postupku pred apelacionim, odnosno drugostepenim sudom.

Branilac okrivljenog AA, advokata Lidija Trajković, kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti, u obrazloženju zahteva, ističe bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, navodima da su presude zasnovane na nezakonitim dokazima, koja povreda, u smislu citirane odredbe člana 485. stav 4. ZKP, predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti.

Međutim, navedenu povredu zakona – da se presude zasnivaju na iskazu policijskog službenika – ovde svedoka VV, obrazlaže navodima da policijski službenik nije vršio ispitivanje okrivljenog u svojstvu ovlašćenog službenog lica u smislu odredbe člana 289. ZKP, u prisustvu branioca, pa nije mogao da se u vezi odbrane okrivljenog izjašnjava kao svedok, na koji način branilac okrivljenog činjenično osporava sadržaj iskaza svedoka – policijskog službenika, u smislu odredbe člana 440. ZKP. Takođe, branilac se u zahtevu opširno bavi analizom činjeničnih navoda svedočenja oštećene BB, kao i veštačenja prof. dr GG, izveštajem lekara o nastalim povredama kod oštećene, kao i iskazom svedoka DD, radnice CSR, te izvodi sopstvene zaključke u pogledu utvrđenih činjenica suprotne zaključcima nižestepenih sudova, na koji način polemiše sa činjeničnim pitanjima i dokazima, u smislu člana 440. ZKP.

Pored toga, branilac ističe povrede zakona iz člana 16. ZKP, člana 419. stav 2. ZKP i povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11. i stav 2. tačka 2. i 3. ZKP.

Imajući u vidu da povrede zakona na koje ukazuje odbrana iz člana 440. ZKP, kao i člana 16. ZKP, člana 419. stav 2. ZKP i člana 438. stav 1. tačka 11. i stav 2. tačka 2. i 3. ZKP, ne predstavljaju zakonske razloge u okviru povreda pobrojanih u članu 485. stav 4. ZKP, zbog kojih je podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti dozvoljeno okrivljenom preko branioca, to je isti ocenjen kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP u vezi člana 485. stav 4. ZKP, odlučio kao u izreci rešenja.

Zapisničar-savetnik                                                                                             Predsednik veća-sudija

Maša Denić, s.r.                                                                                                       Miroljub Tomić, s .r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković