Odbijanje zahteva za zaštitu zakonitosti zbog krivičnog dela lake telesne povrede

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA, advokat Srđan Spasojević, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) i stav 2. tačka 1) ZKP i zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) i 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude preinači tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe odnosno tako što će iste ukinuti i predmet vratiti na ponovno suđenje pred izmenjenim većem.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u smislu odredbi člana 488. stav 1. ZKP dostavio Republičkom javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je u smislu odredbe člana 490. ZKP održao sednicu veća, o kojoj, shodno odredbi člana 488. stav 2. ZKP nije obaveštavao Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Iznete navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

U delu zahteva koji se odnosi na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP branilac okrivljenog ukazuje da je presudom optužba prekoračena zbog toga što je punomoćnik tužioca na zapisniku o glavnom pretresu održanom dana 04.05.2017. godine predložio da sud okrivljenog oglasi krivim i osudi na novčanu kaznu u određenom iznosu od 30.000,00 dinara što sud nije učinio već mu je izrekao uslovnu osudu tako što mu je utvrdio kaznu zatvora u trajanju od tri meseca i istovremeno odredio da se ovako utvrđena kazna zatvora neće izvršiti ukoliko okrivljeni u roku od jedne godine od dana pravnosnažnosti presude ne učini novo krivično delo.

Naime, odredbom člana 420. stav 1. ZKP propisano je da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici.

Ovom zakonskom odredbom postavljen je, između ostalog, zahtev objektivnog identiteta između optužbe i presude, koji se zasniva na optužnom načelu po kome nema postupka bez ovlašćenog tužioca i po kome tužilac određuje predmet suđenja, a sve u cilju sprečavanja mešanja osnovnih procesnih funkcija, odnosno prenošenja funkcije optužbe na sud i time delimičnog spajanja dveju procesnih funkcija koje se isključuju.

Sledstveno iznetom, objektivni identitet između optužbe i presude postoji ukoliko presuda ima za osnovu ne samo identičan događaj iz prošlosti, već ne sme izaći iz činjeničnog opisa tog događaja kako ga je dala optužba i to posebno u pogledu radnje izvršenja, a u suprotnom, sud narušava zakonom postavljeni zahtev objektivnog identiteta između optužbe i presude.

Shodno navedenom, a imajući u vidu da se presuda odnosi na lice koje je optuženo i na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnetoj ili izmenjenoj optužnici - privatnoj tužbi, to optužba pravnosnažnom presudom nije prekoračena.

Naime, iako je tačno da je odredbom člana 413. stav 1. ZKP propisano da tužilac u završnoj reči između ostalog, navodi olakšavajuće i otežavajuće okolnosti koje bi trebalo uzeti u obzir prilikom odluke o krivičnoj sankciji i predlaže vrstu i meru krivične sankcije, to se predlog tužioca o vrsti i visini krivične sankcije shodno napred navedenom ne može vezati za pitanje subjektivnog i objektivnog identiteta između optužbe i presude.

S`toga je Vrhovni kasacioni sud neosnovanim ocenjuje navode iz zahteva branioca okrivljenog da su pobijane pravnosnažne presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Pobijajući pravnosnažne presude zbog bitne povrede odredaba iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP branilac okrivljenog ne ukazuje nam na kom dokazu i zbog čega se presuda ne može zasnivati, a takođe, pobijajući pravnosnažne presude zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) i tačka 3) ZKP ove osnove pobijanja ne obrazlaže, pri čemu u obrazloženju zahteva za zaštitu zakonitosti navodi da izvedeni dokazi ne pružaju osnov za zaključak da je okrivljeni izvršio krivično delo u pitanju na način predstavljen izrekom pobijane presude, obzirom da je oštećeni u pogledu broja zadatih udaraca menjao iskaz, da iz iskaza dva policijska službenika proizilazi da ni jedan nije konstatovao da je privatni tužilac povređen na bilo koji način, a koju činjenicu potvrđuju i ostali svedoci, da je sud pogrešno prihvatio veštačenje dr Ružice Stevanović, obzirom da je ista nalaz i mišljenje dala godinu dana nakon kritičnog događaja, kada se nije moglo izvršiti uvid u povredu čak ni preko fototehničke dokumentacije, već samo na osnovu šturog lekarskog uverenja, navodeći da zbog svega iznetog smatra da nije utvrđeno uzročno-posledična veza između navodnog udarca okrivljenog i same povrede.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda izloženim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA osporava se činjenično stanje utvrđeno prvostepenom a potvrđeno drugostepenom presudom u pogledu učešća ovog okrivljenog u izvršenju krivičnog dela u pitanju.

Kako pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP ne predstavlja dozvoljen razlog zbog koga okrivljeni, preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, to se Vrhovni kasacioni sud u ove navode zahteva za zaštitu zakonitosti nije upuštao.

Sa iznetih razloga, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                         Jelena Petković-Milojković, s.r.

Predsednik veća-sudija,                                                                                                                   Zoran Tatalović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić