Presuda Vrhovnog suda o vaspitnim merama i zakonitosti krivičnog postupka

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kžm1 36/25 od 15.04.2025. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca maloletnog AA i rešenje Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Km-30/24 od 13.02.2025. godine je potvrđeno.

Protiv navedenih pravnosnažnih rešenja zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno su podneli branioci maloletnog, advokat Dušanka Timotić i advokat Aleksandar Zarić, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1), člana 438. stav 1. tačka 4), člana 439. tačka 1) i 2) Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni sud podneti zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca maloletnog usvoji i da pobijana rešenja preinači, tako da obustavi postupak prema maloletnom AA ili da pobijana rešenja ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), pa je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branilaca, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažna rešenja protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te nakon ocene navoda iznetih u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca maloletnog je neosnovan u odnosu na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4), člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen.

Branioci u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti navode da su nižestepene odluke donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, odnosno da se iste zasnivaju na nezakonitom dokazu, a kao nezakonit dokaz najpre označavaju potvrdu o privremeno oduzetim predmetima KU br. 25191/24 od 30.04.2024. godine, koju nije potpisao maloletni AA, niti su istu potpisali zakonska zastupnica maloletnog AA, majka BB, predstavnik organa starateljstva, predstavnik ustanove u koju je maloletnik bio smešten, kao ni branilac maloletnog.

Ovako izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti su po oceni Vrhovnog suda neosnovani, a kako su isti isticani i u žalbi brnioca maloletnika podnetoj protiv prvostepenog rešenja i kao takvi već bili predmet razmatranja Apelacionog suda u Novom Sadu, koji je iste ocenio neosnovanim i na strani 2. pasus 7. i strani 3. pasus 1. obrazloženja rešenja dao dovoljne i jasne razloge, to iste razloge i Vrhovni sud prihvata kao pravilne i u smislu člana 491. stav 2. ZKP na date razloge i upućuje.

Ukazujući da je pobijanim rešenjima učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branioci navode da su dokazi na kojima se ova rešenja zasnivaju nezakoniti i to zapisnik o veštačenju 03.6.5.6.1 broj 234-6-2708/2024 od 10.05.2024. godine i zapisnik o veštačenju 03.6.5.6.1 broj 243-6-2706/2024 od 10.05.2024. godine, a čija se nezakonost, po navodima branilaca, ogleda u činjenici da su nastali na osnovu nezakonito pribavljenog dokaza-potvrde o privremeno oduzetim predmetima PS Palilula KU br. 25191/2024, kao „plod otrovnog drveta“, pri čemu su veštačenja obavljena bez naredbe tužioca, a nema dokaza da je tužilac dao usmenu naredbu za veštačenje, niti da je ovu dokaznu radnju poverio policiji.

Ovakvi navodi branilaca maloletnog ocenjeni su kao neosnovani. Naime, iz spisa predmeta proizlazi da su potvrde o privremeno oduzetim predmetima, u kojima su opisani predmeti koji su oduzeti od maloletnog AA, zakonito sačinjene u smislu napred iznetih razloga, a na osnovu istih sačinjen je nalaz i mišljenje veštaka. Imajući u vidu da u krivičnoj prijavi stoji da je „dana 29.04.2024. godine o navedenom konsultovan je dežurni tužilac VJT Odeljenja za maloletnike u Beogradu, Ivana Jovanović, koja se izjasnila da se navedeni predmeti pošalju na veštačenje...“, to je javni tužilac dao usmenu naredbu, pa su suprotni navodi branilaca da je veštačenje obavljeno bez naredbe tužioca i da se radi o dokazu koji je plod otrovnog drveta, od strane Vrhovnog suda ocenjeni kao neosnovani.

Branioci dalje u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti navode da je povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP učinjena i na taj način što se pobijana rešenja zasnivaju na zapisnicima o ispitivanju svedoka VV, GG i maloletnog DD, koji su, suprotno odredbi člana 49. Zakona o maloletnim učinicima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica (ZM), kojom je propisano da maloletnik mora imati branioca prilikom prvog saslušanja i tokom čitavog postupka, u pripremnom postupku ispitani bez prisustva branioca maloletnog AA, tako da takvi zapisnici, po navodima branilaca, predstavljaju nezakonite dokaze i isti se nisu mogli koristiti u postupku.

Odredbom člana 300. stav 1. ZKP propisano je da je javni tužilac dužan da braniocu okrivljenog uputi poziv da prisustvuje saslušanju osumnjičenog, odnosno da osumnjičenom i njegovom braniocu uputi poziv, a oštećenog obavesti o vremenu i mestu ispitivanja svedoka ili veštaka. Stavom 6. istog člana propisano je da ako poziv osumnjičenom i njegovom braniocu nije dostavljen u skladu sa odredbama ovog zakonika, odnosno ako se istraga vodi protiv nepoznatog učinioca, javni tužilac može preduzeti ispitivanje svedoka ili veštaka samo po prethodnom odobrenju sudije za prethodni postupak.

Iz spisa predmeta – zapisnika o ispitivanju svedoka 31.10.2024. godine proizlazi da su ispitani svedoci VV, GG i DD, da je ovo ispitivanje obavljeno u vremenskom kontinuitetu i da je na prvom zapisniku o ispitivanju svedoka DD konstatovano da „po pozivu suda nije pristupila branilac po punomoćju advokat Timotić Dušanka iz ..., dostava poziva uredna“, pa je po nalaženju Vrhovnog suda sud u svemu postupio shodno odredbi člana 300. stav 1. ZKP, a suprotni navodi branilaca ocenjeni su kao neosnovani.

Branioci u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti dalje navode da je pobijanim rešenjima učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP na štetu maloletnog AA, jer je rešenje Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Km 30/24 od 13.02.2025. godine, kojim je prema maloletniku izrečena vaspitna zavodska mera upućivanje u vaspitno-popravni dom, donelo veće u sastavu sudije Nade Janković, predsednika veća (koja je prema maloletniku produžavala pritvor u tri navrata, a ukupno tokom postupka ista sudija je kao predsednik veća donela odluku o produženju pritvora prema maloletniku čak pet puta) i sudija porotnika Milene Lukić i Mirjane Kosanović, kao članova veća, koje su učestvovale ukupno šest puta u donošenju odluke o produženju pritvora prema ovom maloletniku. Kako je na ovaj način nepristrasnost sudije predsednika veća i sudija porotnika dovedena u pitanje to ih je, po navodima branilaca, trebalo izuzeti iz meritornog odlučivanja, jer su više puta izražavali svoj stav o osnovanosti pritvora te su ove sudije stekle predubeđenja o postojanju krivice maloletnog AA.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca se po oceni Vrhovnog suda ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Naime, odredbom člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP propisano je da ova bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je na glavnom pretresu učestvovao sudija ili sudija porotnik koji se morao izuzeti. Odredbom člana 37. stav 1. ZKP propisani su razlozi za obavezno izuzeće sudije, koji ne obuhvataju procesnu ulogu sudije navedenu u zahtevu za zaštitu zakonitosti kao razlog za njegovo obavezno izuzeće. Međutim, u pojedinim situacijama višestrukih procesnih uloga sudije može se pojaviti sumnja u nepristrasnost sudije, koja je takvog kvaliteta da zahteva njegovo izuzeće od sudijske dužnosti prilikom donošenja odluke o krivici okrivljenog za izvršeno krivično delo, što znači da postojanje navedene bitne povrede odredaba krivičnog postupka u svakom konkretnom slučaju predstavlja faktičko pitanje.

Kada je u pitanju učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru radi se o oceni tzv. funkcionalne nepristrasnosti o čemu postoji bogata sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Suprotno navodima zahteva da je kod sudije i sudije porotnika, koji su odlučivali u krivičnom postupku o pritvoru protiv maloletnog AA, a zatim i u postupku u kome su doneli odluku – izrekli vaspitno zavodsku meru upućivanje u vaspitno-popravni dom, zbog čega su trebali da budu izuzeti od sudijske dužnosti prilikom donošenja te meritorne odluke o krivici u istom postupku, po nalaženju ovog suda, ne može se prihvatiti stav da svako odlučivanje sudije o pritvoru prema okrivljenom nužno narušava pretpostavku nepristrasnosti tog sudije prilikom meritornog odlučivanja o krivici istog okrivljenog. To proizilazi i iz prakse Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

U predmetu Dragojević protiv Hrvatske, predstavka broj 68955/11, Evropski sud za ljudska prava je našao da nije došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije u pogledu manjka nepristrasnosti sudije u slučaju kada je pre početka glavnog pretresa četiri puta od strane vanpretresnog veća produžen pritvor okrivljenom, pri čemu je član tog veća u sva četiri slučaja bio sudija koji je kasnije kao predsednik veća učestvovao u donošenju prvostepene presude prema istom okrivljenom, iako je i prema Zakoniku o kaznenom postupku Republike Hrvatske jedan od uslova za odlučivanje o pritvoru, postojanje osnovane sumnje o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog. U navedenoj odluci Evropski sud ističe da pitanja na koja sudija mora odgovoriti pri donošenju odluke o pritvoru nisu ista kao ona pitanja koja su odlučujuća za njegovu pravnosnažnu presudu. Prilikom odlučivanja o pritvoru i donošenja drugih predpretresnih odluka te vrste, sudija po kratkom postupku ocenjuje dostupne podatke kako bi utvrdio postoji li osnov za sumnju protiv optuženog za izvršenje krivičnog dela, dok prilikom donošenja odluke na kraju suđenja mora proceniti jesu li dokazi koji su izneseni i o kojima se raspravljalo pred sudom dovoljni da bi optuženog sud oglasio krivim. Sumnja i formalno proglašenje krivice ne mogu se tretirati kao da su istovetni (Jasinski protiv Poljske, br.30865/96, stav 55, 20.decembra 2005. godine).

Po stavu Evropskog suda za ljudska prava, ocena postojanja zakonskih uslova za određivanje i produženje pritvora koja uključuje i ocenu postojanja „osnovane sumnje“ o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog, ne može predstavljati formiranje stava sudije o krivici tog istog okrivljenog ili kazni koju mu treba odrediti, odnosno „predubeđenje“ sudije, kako to u zahtevu tvrdi branilac okrivljenog, a koje dovodi u sumnju njenu nepristrasnost.

Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, ne može se smatrati da sama činjenica što je sudija u krivičnom postupku donosio odluke i pre suđenja u pojedinom predmetu, uključujući odluke vezane uz pritvor, opravdava strah da nije nepristrasan, ono što je važno su opseg i priroda tih odluka (Fey protiv Austrije, stav 30, Sainte – Marie protiv Francuske, stav 32, Nortier protiv Holandije, stav 33). Kada odluke o produženju pritvora zahtevaju „vrlo visok stepen jasnoće“ u pogledu krivice okrivljenog, Evropski sud za ljudska prava je našao kako može izgledati da je nepristrasnost postupajućih sudija podložna sumnji te da se bojazan podnosioca zahteva u tom pogledu može smatrati objektivno opravdanom (Hauschildt protiv Danske, stav 49-52).

Iz navedenog proizilazi da, po pravilu, učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru prema okrivljenom u istom predmetu ne predstavlja razlog za njegovo izuzeće prilikom odlučivanja o krivici u odnosu na istog okrivljenog, već postojanje predubeđenja kao razloga za njegovo izuzeće zavisi od toga da li je prilikom odlučivanja o pritvoru zauzeo jasan stav o krivici okrivljenog ili nije, dakle, radi se o faktičkom pitanju u svakom konkretnom slučaju.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Vrhovni sud nalazi da sama činjenica da je sudija Nada Janković, kao predsednik veća i sudije porotnici Milena Lukić i Mirjana Kosanović, učestvovale u veću koje je donelo prvostepeno rešenje kojim je maloletnom izrečena vaspitno-zavodska mera upućivanja u vaspitno-popravni dom, učestvovali ranije u donošenju odluka o produženju pritvora, ne dovodi u pitanje pretpostavku nepristrasnosti ove sudije i sudija potnika kod olučivanja o krivici maloletnog, posebno imajući u vidu da su se pobijanim rešenjima, gde su odlučivali o pritvoru, ispitivali postojanje osnova sumnje da je okrivljeni izvršio krivično delo, na koji način nisu izrazili visok stepen jasnoće u pogledu krivice maloletnog i time se ne dovodi u pitanje pretpostaka nepristrasnosti ovih lica kod odlučivanja o krivici maloletnog, zbog čega se ocenjuju kao neosnovani navodi zahteva branilaca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP.

Ukazujući na ovu povredu zakona branioci navode da je rešenje drugostepenog suda, kojim je odbijena žalba branilaca maloletnog AA izjavljena protiv rešenja kojim je izrečena vaspitna mera, doneto u veću sastavljenom od sudija Milorada Dedića, predsednik veća, i sudija Tatjane Šunjke i mr Darka Tadića, članova veća, koje je u istom sastavu odlučivalo o žalbi na rešenje o produženju pritvora prema maloletnom, na koji način su izrazili stav da osnovanost produženja pritvora prema maloletniku opravdava činjenice navedene u obrazloženju rešenja i sudsko veće je po navodima branilaca, kao i sudija Tatjana Šunjka svaki put opravdanu sumnju opisivali na relativno detaljan način, a koji oblik sumnje je veći od postojanja osnovane sumnje, čije je postojanje neophodno prilikom odlučivanja o pritvoru.

Ovakvi navodi od strane Vrhovnog suda su, takođe, ocenjeni kao neosnovani, s obzirom da iz spisa predmeta proizilazi da je sudija Milorad Dedić učestvovao u veću koje je odučivalo o žalbi na produženje pritvora 03.12.2024. godine i 28.02.2025. godine, a da je sudija Tatjana Šunjka učestvovala 22.01.2025. godine, kojom prilikom su u tim rešenjima konstatovali samo postojanje osnovane sumnje, čime se ne ukazuje da su izrazili visok stepen jasnoće u pogledu krivice okrivljenog i time se ne dovodi u pitanje pretpostavka nepristrasnosti ovih sudija kod odlučivanja o krivici okrivljenog, konkretno kod donošenja drugostepene odluke Apelacionog suda u Novom Sadu Kžm1 36/25 od 15.04.2025. godine, zbog čega se ocenjuju kao neosnovani navodi zahteva branilaca kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP.

Dalje, ukazujući u podnetom zahtevu na učinjenu povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branioci navode da je pobijanim rešenjima sud učinio povredu zakona, jer delo nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 2. u vezi stav 1. KZ za koje se maloletnik gonio, nije krivično delo, imajući u vidu opis ovog krivičnog dela, a da ni jedna od radnji izvršenja koju je on preduzeo, ne potpada pod ovo delo i izostala je i posledica u vidu značajnijeg ugrožavanja spokojstva građana ili težeg remećenja javnog reda i mira, jer događaju osim maloletnog DD i maloletnog AA niko drugi nije prisustvovao, pa nije ni bilo lica čije bi spokojstvo značajno bilo ugroženo, niti je došlo do remećenja javnog reda i mira.

Ovakvi navodi od strane Vrhovnog suda ocenjeni su kao neosnovani, a kako je na istu povredu zakona odbrana ukazivala i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene odluke, i isti su bili predmet ocene Apelacionog suda u Novom Sadu koji je iste ocenio neosnovanim i na strani 3. pasus 4. i strani 4. pasus 1. obrazloženja presude dao dovoljne i jasne razloge koje i Vrhovni sud prihvata kao pravilne i u smislu člana 491. stav 2. ZKP na iste razloge upućuje.

Pored toga, po navodima branilaca napred označena povreda zakona je učinjena i u odnosu na krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 2. u vezi stava 1. KZ, s obzirom da nema elemenata ovog krivičnog dela. Naime, po stavu odbrane, postojanje ovog krivičnog dela podrazumeva da je maloletnik delo ugrožavanje sigurnosti izvršio prema više lica istovremeno, a iz optužnog predloga proizlazi da se radi o dva vremenski udaljena događaja i da je u odnosu na krivično delo, koje je izvršio prema oštećenoj ĐĐ, osim što u njegovim radnjama nema elementa ovog krivičnog dela, izostala i posledica ovog krivičnog dela. Po navodima branioca u konkretnom slučaju reč je eventualno o krivičnom delu uvreda iz člana 170. ZKP ili disciplinskoj odgovornosti maloletnika čime ukazuje faktički na učinjenu povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca ne mogu se prihvatiti kao osnovani iz sledećih razloga:

Odredbom člana 138. stav 1. Krivičnog zakonika propisano je da krivično delo ugrožavanje sigurnosti čini onaj ko ugrozi sigurnost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica, dok je u stavu 2. propisano da ko delo iz stava 1. ovog člana učini prema više lica ili ako je delo izazvalo uznemirenost građana ili druge teške posledice, učinilac će se kazniti zatvorom od tri meseca do tri godine. Dakle, radnja izvršenja osnovnog oblika krivičnog dela sastoji se u upotrebi pretnje da će se napasti na život ili telo nekog lica ili njemu bliskog lica, čime se ugrožava sigurnost pasivnog subjekta koji se manifestuje u njegovom osećaju nesigurnosti.

Imajući u vidu zakonski opis bića krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti, po nalaženju ovog suda, iz prvostepenog rešenja u kome su opisane radnje maloletnog učinioca i navedeno je da je maloletni AA bacio poslužavnik sa hranom, uputio oštećenoj ĐĐ puno pogrdnih i vulgarnih reči koje je ponavljao, pri čemu ista nije ništa odgovorila, da bi na kraju uzeo dve vegete i bacio na hranu koja je bila spremljena za decu, te je i po oštećenoj prosuo vegetu, pa joj je uputio pretnje da neće živa izaći iz zavoda, usled čega je svedok naveo da se jako bojala da ide kući, jer ulica u kojoj se nalazi zavod je slepa i uvučena, pa se uplašila jer je isti besneo, pa se svedok oštećena osećala ugroženo na radnom mestu, zbog čega se i odlučila da pozove policiju, proizlaze svi elementi krivičnog dela iz člana 138. stav 2. u vezi stava 1. KZ, pa su stoga po nalaženju Vrhovnog suda suprotni navodi branilaca kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP neosnovani. Samim tim ocenjeni su kao neosnovani od strane ovoga suda i navodi da je eventualno u konkretnom slučaju reč o krivičnom delu uvrede iz člana 170. ZKP i disciplinskoj odgovornosti maloletnika.

Branioci u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti navode da je u pobijanim rešenjima učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, navodeći da se maloletnom stavlja stavlja na teret krivičnog delo iz člana 246. stav 4. u vezi stava 1. KZ, iako nije dokazano u postupku da je predmetna droga njegova, a sam maloletni AA je rekao da droga nije njegova, da nije znao da se ista nalazi u torbici koju mu je poznanik vratio neposredno pre nego što se pojavila policija, te da samim tim on nije držao radi prodaje drogu, nije bio svestan da se u torbici nalazi droga, niti je imao umišljaj da istu drži radi prodaje, a kojim navodima branioci suštinski ukazuju na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje u pobijanim odlukama i učinjenu povredu zakona iz člana 440. ZKP.

U podnetom zahtevu branioci navode da pobijana rešenja ne sadrže razloge na okolnost da je maloletni AA bio svestan da opojnu drogu prodaje maloletnom licu, da ne postoji ni jedan dokaz izveden o tome, a kojim navodima suštinski ukazuje da je pobijanim rešenjima učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Branioci maloletnika u zahtevu ukazuju da je povreda zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP učinjena i u odnosu na krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. KZ, a koja povreda predstavlja zakonom propisan razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka. Međutim, prilikom obrazlaganja ovako istaknute povrede, branioci navode da se konkretni događaj odigrao tako što je maloletni AA sinu oštećene opsovao majku, ošamario ga i udario u predelu butine, a nakon toga ušao u ugostiteljski objekat, da je oštećena ušla za njim i odmah nasrnula na maloletnog AA, koji se od nje sklanjao i branio, ali da ga je majka oštećenog u jednom trenutku tako jako stegla za vrat da je počeo da gubi svest i pao i u tom trenutku spontano i bez namere da je povredi flašom od pića koju je prethodno pio udario oštećenu, kojim navodima polemiše sa izvedenim dokazima i na osnovu sopstvene ocene dokaza izvlači zaključak o nepostojanju ovog krivičnog dela, čime suštinski ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Osim toga, u podnetom zahtevu iako je označena povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branioci suštinski osporavaju činjenicu da li je potvrdu o privremeno oduzetim predmetima KU br. 25191/24 od 30.04.2024. godine, zaista potpisao dežurni vaspitač, s obzirom da je potpis nečitljiv, a isti nije saslušan kao svedok u postupku, tako da nije utvrđena činjenica da li je zaista ovo lice zaposleno kao vaspitač u ustanovi „Vasa Stajić“, i da li je predmetnog dana bio dežurni vaspitač u domu, niti da li je bio prisutan u PS Palilula 30.04.2024. godine i spornu potvrdu potpisao, kojim navodima branioci suštinski osporavaju činjenicu da potpis koji se nalazi na potvrdi pripada ovom licu, koji je vaspitač u domu „Vasa Stajić“, te ukazuju na povredu zakona iz člana 440.

Kako odredbom člana 485. stav 4. ZKP kojom su propisani razlozi zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) i člana 440. ZKP, to je Vrhovni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog u ovim delovima ocenio kao nedozvoljen.

Iz napred iznetih razloga, Vrhovni sud je u smislu odredbe člana 491. i člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                       Miroljub Tomić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković