Odbacivanje zahteva za zaštitu zakonitosti kao nedozvoljenog zbog osporavanja činjenica

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Miroljuba Tomića, predsednika veća, Tatjane Vuković, Slobodana Velisavljevića, Aleksandra Stepanovića i Dijane Janković, članova veća, sa savetnikom Irinom Ristić, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog AA, zbog krivičnog dela zloupotreba poverenja iz člana 216. stav 1. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA – advokata Ivana Simonovića, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Nišu 8K 82/2023 od 07.08.2024. godine i Apelacionog suda u Nišu Kž1 693/2024 od 17.01.2025. godine, u sednici veća održanoj dana 02.09.2025. godine, doneo je

R E Š E Nj E

ODBACUJE SE, kao nedozvoljen, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA – advokata Ivana Simonovića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Nišu 8K 82/2023 od 07.08.2024. godine i Apelacionog suda u Nišu Kž1 693/2024 od 17.01.2025. godine. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Nišu 8K 82/2023 od 07.08.2024. godine okrivljeni AA oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela zloupotreba poverenja iz člana 216. stav 1. KZ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 10 meseci. Odlučeno je o troškovima krivičnog postupka i obavezan okrivljeni da na ime imovinske koristi pribavljene krivičnim delom uplati u korist budžeta Republike Srbije iznos od 265.120,00 dinara, a kako je to sve bliže opredeljeno u izreci presude.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 693/2024 od 17.01.2025. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Osnovnog javnog tužioca u Nišu i branioca okrivljenog AA i presuda Osnovnog suda u Nišu 8K 82/2023 od 07.08.2024. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda (branilac u zahtevu označava da zahtev podnosi samo protiv drugostepene presude, dok iz obrazloženja zahteva proizlazi da se pobija i prvostepena presuda) zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA – advokat Ivan Simonović, u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti, ukine presudu Apelacionog suda u Nišu i predmet vrati tom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu i, na sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je nedozvoljen.

Odredbom člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP propisano je da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti ako je pravnosnažnom odlukom ili odlukom u postupku koji je prethodio njenom donošenju povređen zakon, a stavom 4. navedenog člana predviđeni su uslovi pod kojima okrivljeni preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, a to je učinjeno taksativnim nabrajanjem povreda zakona koje mogu biti učinjene u postupku pred prvostepenim i žalbenim sudom – član 74, član 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), član 439. tačka 1) do 3) i član 441. stav 3. i 4. ZKP.

Branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti ističe povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP. Navedenu povredu obrazlaže navodima da je iz dokaza i činjeničnog stanja koji su utvrđeni tokom postupka kao nesporno utvrđeno da je okrivljeni AA faktički obavljao poslove upravnika Stambene zajednice Dragiše Cvetkovića ... i ... u ..., da je preduzimao sve neophodne aktivnosti prilikom obavljanja ovih poslova u cilju nesmetanog funkcionisanja života Stambene zajednice i rešavanja problema sa kojima se Stambena zajednica susretala, da se okrivljeni evidentno neposredno angažovao na rešavanju suštinskih i višegodišnjih problema Stambene zajednice uz opštu saglasnost članova iste, te da Stambene zajednice nisu imale bilo kakve primedbe na postupanje okrivljenog kao upravitelja, a što je nedvosmisleno utvrđeno neposrednim saslušanjem predstavnika Stambene zajednice, odnosno aktuelnih upravitelja. Dalje se navodi da iznos koji je podizao okrivljeni svakako pripada licu koje obavlja ove poslove, da to predstavlja ličnu naknadu za upravljanje, a što nije u suprotnosti sa Zakonom o upravljanju i održavanju zgrada. U zahtevu je istaknuto i da je okrivljeni AA nasledio prethodnog upravnika Stambene zajednice, tada predsednika Skupštine stanara, da je upravnik na osnovu odluke Skupštine stanara primao naknadu za poslove koje obavlja, te da je AA takođe kao stanar u toj zgradi lice koga su stanari imenovali da obavlja poslove upravitelja zaista primao naknadu bez donošenja posebne odluke, odnosno na osnovu odluke Skupštine stanara koja se odnosila na prethodnog upravitelja. U vezi sa iznetim, branilac iznosi genezu postupanja prethodnog upravitelja i upravitelja Stambene zajednice nakon AA. Odbrana ističe da i ukoliko bi se doneo zaključak da je okrivljeni postupao protivno članu 50. stav 1. tačka 8. Zakona o stanovanju i održavanju zgrada, jer Skupština stambene zajednice nije donela posebnu odluku u odnosu na okrivljenog AA kao upravitelja Stambene zajednice, onda bi se eventualno njegovo protivpravno postupanje moglo tretirati kao prekršaj koji eksplicitno predviđen odredbom člana 132. stav 2. tačka 3. Zakona o stanovanju i održavanju zgrada, ali da se ne može govoriti o postojanju krivičnog dela iz člana 216. KZ.

Na opisani način, iako se branilac formalno poziva na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, a koja je zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, u smislu člana 485. stav 4. ZKP, isti polemiše sa činjeničnim utvrđenjima suda vezanim za postojanje zloupotrebe ovlašćenja koja su mu data, namere pribavljanja protivpravne imovinske koristi, iznoseći istovremeno sopstvenu ocenu izvedenih dokaza, sopstveno viđenje odlučnih činjenica koje iz tih dokaza proizlaze, suprotno oceni, činjeničnim utvrđenjima suda iznetim u pobijanim presudama i na svojim činjeničnim zaključcima zasniva i stav da nema elemenata krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim i da je u pitanju protivpravno postupanje okrivljenog koje se može tretirati kao prekršaj.

Međutim, činjenično stanje utvrđeno u pravnosnažnoj presudi, odnosno povreda zakona iz člana 440. ZKP, shodno odredbama člana 485. ZKP, nije predmet razmatranja od strane Vrhovnog suda u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti, dakle, nije dozvoljen razlog, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog preko branioca, zbog čega je Vrhovni sud, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA – advokata Ivana Simonovića, ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, doneo odluku kao u izreci ovog rešenja.

Zapisničar - savetnik                                                                                                   Predsednik veća - sudija

Irina Ristić, s.r.                                                                                                            Miroljub Tomić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković