Presuda Vrhovnog suda o zahtevima za zaštitu zakonitosti u predmetu Šarić

U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Bate Cvetkovića, predsednika veća, Miroljuba Tomića, Biljane Sinanović, Svetlane Tomić Jokić i Dubravke Damjanović, članova veća, sa savetnikom Irinom Ristić, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog Darka Šarića i dr, zbog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevima za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Darka Šarića – advokata Danila Šarića i advokata Radoslava Baćovića, okrivljenog Gorana Sokovića – advokata Marka Kljajevića, okrivljenog Željka Vujanovića – advokata Dalibora Katančevića, okrivljenog Nikole Dimitrijevića – advokata Danila Šarića i advokata Radoslava Baćovića, okrivljenog Miloša Cajića – advokata Bojana Pantovića, okrivljenog Nenada Novakovića - advokata Milana Birmana, okrivljenog Petra Obradovića – advokata Marka Jankovića, okrivljenog Nebojše Sretenovića – advokata Nemanje Vasiljevića i advokata Sofije Ilić, okrivljenog Mihajla Đokovića – advokata Stevana Protića, okrivljenog Rodoljuba Radulovića – advokata Velislava Milutinovića i okrivljenog Borislava Tunjića – advokata Dragana Plazinića, podnetim protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje za organizovani kriminal K.Po1 br. 82/16 od 10.12.2018. godine i Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž1 Po1 br. 15/21 od 16.05.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 09.06. i 12.06.2023. godine, jednoglasno je doneo

P R E S U D U

I

DELIMIČNO SE USVAJA kao osnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Nenada Novakovića - advokata Milana Birmana, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 10) u vezi člana 453. Zakonika o krivičnom postupku, pa se PREINAČUJE pravnosnažna presuda Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž1 Po1 br. 15/21 od 16.05.2022. godine, u pogledu odluke o kazni, tako što Vrhovni sud okrivljenog Nenada Novakovića zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 85/05), za koje je oglašen krivim tom presudom, na osnovu odredbi člana 4, 42, 45 i 54. Krivičnog zakonika osuđuje na kaznu zatvora u trajanju od 11 godina, dok u nepreinačenom delu pravnosnažna presuda ostaje neizmenjena.

II

ODBIJAJU SE, kao neosnovani, zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje za organizovani kriminal K.Po1 br. 82/16 od 10.12.2018. godine i Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž1 Po1 br. 15/21 od 16.05.2022. godine i to:

- u preostalom delu branioca okrivljenog Nenada Novakovića - advokata Milana Birmana, u odnosu na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7) i 9), člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku,

- branilaca okrivljenog Darka Šarića – advokata Danila Šarića i advokata Radoslava Baćovića, u odnosu na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4), 9) i 10), člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku,

- branioca okrivljenog Gorana Sokovića – advokata Marka Kljajevića, u odnosu na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) i 8) i člana 438. stav 2. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku,

- branioca okrivljenog Željka Vujanovića – advokata Dalibora Katančevića, u odnosu na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) i 10), člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku,

- branilaca okrivljenog Nikole Dimitrijevića – advokata Danila Šarića i advokata Radoslava Baćovića, u odnosu na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9), člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku,

- branioca okrivljenog Miloša Cajića – advokata Bojana Pantovića, u odnosu na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7) i člana 439. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku,

- branioca okrivljenog Petra Obradovića – advokata Marka Jankovića, u odnosu na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) i 9) , člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku,

- branilaca okrivljenog Nebojše Sretenovića – advokata Nemanje Vasiljevića i advokata Sofije Ilić, u odnosu na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 8), člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku,

- branioca okrivljenog Mihajla Đokovića – advokata Stevana Protića, u odnosu na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9), člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku,

- branioca okrivljenog Rodoljuba Radulovića – advokata Velislava Milutinovića, u odnosu na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) i člana 439. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku,

- branioca okrivljenog Borislava Tunjića – advokata Dragana Plazinića, u odnosu na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7) i člana 438. stav 2. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku,

dok se u preostalom delu svi zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih ODBACUJU.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal K.Po1 br 82/16 od 10.12.2018. godine, u stavu I, okrivljeni Darko Šarić, Goran Soković, Željko Vujanović, Marko Pandrc, Nikola Dimitrijević, Miloš Cajić, Nenad Novaković, Boško Nedić, Petar Obradović, Nebojša Sretenović, Mihajlo Đoković, Rodoljub Radulović, Marko Račić, Vladimir Račić, Borislav Tunjić, Milan Milovac, Živko Sibinski, Darko Tošić, svedok saradnik AA, svedok saradnik BB i svedok saradnik VV, oglašeni su krivim zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga u saizvršilaštvu u produženom trajanju iz člana 246. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 33. i 61. KZ („Službeni glasnik RS“, broj 85/05), svedok saradnik BB oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ („Službeni glasnik RS“, broj 85/05), okrivljeni Boban Stojiljković oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela nedozvoljeno nošenje oružja iz člana 348. stav 4. u vezi stava 1. KZ, okrivljeni Marko Dabović, okrivljeni Nenad Novaković i svedok saradnik AA oglašeni su krivim zbog izvršenja po jednog krivičnog dela falsifikovanje isprave iz člana 355. stav 2. u vezi stava 1. KZ, te je:

-okrivljenom Nenadu Novakoviću za krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga u produženom trajanju u saizvršilaštvu iz člana 246. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 33. i 61. KZ („Službeni glasnik RS“, broj 85/05) prethodno utvrđena kazna zatvora u trajanju od 12 godina i 6 meseci, a za krivično delo falsifikovanje isprave iz člana 355. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, kazna zatvora u trajanju od 1 godine,

te primenom odredbi člana 4, 22, 42, 45. i 60. Krivičnog zakonika i člana 604. ZKP („Službeni glasnik RS“, broj 72 od 28.09.2011. godine), u vezi člana 504t Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, broj 70/01... 76/10),

-svedoku saradniku BB za krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga u produženom trajanju u saizvršilaštvu iz člana 246. stav 2. u vezi stava 1. u vezi sa članom 33. i 61. KZ („Službeni glasnik RS“, broj 85/05), prethodno utvrđena kazna zatvora u trajanju od 8 meseci, a za krivično delo neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ („Službeni glasnik RS“, broj 85/05) kazna zatvora u trajanju od 4 meseca,

-svedoku saradniku AA za krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga u produženom trajanju u saizvršilaštvu iz člana 246. stav 2. u vezi stava 1. u vezi sa članom 33. i 61. KZ („Službeni glasnik RS“, broj 85/05) prethodno utvrđena kazna zatvora u trajanju od 6 meseci, a za krivično delo falsifikovanje isprave iz člana 355. stav 2. u vezi stava 1. KZ kazna zatvora u trajanju od 3 meseca,

pa su za napred označena krivična dela osuđeni:

-okrivljeni Darko Šarić, na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina, u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 17.03.2014. godine pa nadalje,

-okrivljeni Goran Soković, na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina,

-okrivljeni Željko Vujanović, na kaznu zatvora u trajanju od 14 godina, u koju mu je uračunto vreme provedeno u pritvoru od 15.10.2009. godine do 23.05.2014. godine i na meri zabrana napuštanja stana uz elektronski nazor od 23.05.2014. godine pa nadalje,

-okrivljeni Marko Pandrc, na kaznu zatvora u trajanju od 13 godina i 6 meseci,

-okrivljeni Nikola Dimitrijević, na kaznu zatvora u trajanju od 13 godina,

-okrivljeni Miloš Cajić, na kaznu zatvora u trajanju od 11 godina i 6 meseci, u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 12.01.2010. godine do 03.02.2014. godine i na meri zabrana napuštanja stana uz elektronski nadzor od 03.02.2014. godine pa nadalje, kao i vreme provedeno u ekstradicionom pritvoru, po osnovu ovog postupka,

-okrivljeni Darko Tošić, na kaznu zatvora u trajanju od 13 godina, u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 01.09.2016. godine do 27.01.2017. godine, kao i vreme provedeno u ekstradicionom pritvoru u periodu od 03.07.2015. godine do 31.08.2016. godine,

-okrivljeni Nenad Novaković, na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 13 godina,

-okrivljeni Boško Nedić, na kaznu zatvora u trajanju od 13 godina,

-okrivljeni Petar Obradović, na kaznu zatvora u trajanju od 12 godina, u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 10.11.2017. godine pa nadalje,

-okrivljeni Nebojša Sretenović, na kaznu zatvora u trajanju od 10 godina i 6 meseci, u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 06.11.2017. godine pa nadalje,

-okrivljeni Mihajlo Đoković, na kaznu zatvora u trajanju od 10 godina i 6 meseci, u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 22.05.2015. godine, vreme provedeno u ekstradicionom pritvoru u periodu od 28.04.2015. godine do 22.05.2015. godine, kao i na meri zabrana napuštanja stana uz elektronski nadzor od 20.10.2015. godine do 10.07.2018. godine,

-okrivljeni Rodoljub Radulović, na kaznu zatvora u trajnju od 11 godina,

-okrivljeni Marko Račić, na kaznu zatvora u trajanju od 10 godina i 6 meseci,

-okrivljeni Vladimir Račić, na kaznu zatvora u trajanju od 10 godina i 6 meseci,

-okrivljeni Borislav Tunjić, na kaznu zatvora u trajanju od 10 godina i 6 meseci, u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 27.01.2010. godine do 21.10.2013. godine i na meri zabrana napuštanja stana uz elektronski nadzor od 21.10.2013. godine do 14.11.2014. godine,

-okrivljeni Milan Milovac, na kaznu zatvora u trajanju od 11 godina i 6 meseci,

-okrivljeni Živko Sibinski, na kaznu zatvora u trajanju od 10 godina, u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 04.02.2013. godine do 29.04.2014. godine,

-svedok saradnik AA, na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 8 meseci, u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 11.10.2011. godine do 06.06.2012. godine,

-svedok saradnik VV, na kaznu zatvora u trajanju od 5 meseci, u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 27.01.2010. godine do 25.06.2010. godine,

-svedok saradnik BB, na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 10 meseci, u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 20.10.2009. godine do 12.08.2010. godine, a

-okrivljeni Boban Stojiljković za krivično delo iz člana 348. stav 4. u vezi stava 1. KZ na kaznu zatvora u trajanju od 2 godine i 6 meseci, u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 14.04.2011. godine do 01.07.2014. godine,

-okrivljeni Marko Dabović, za krivično delo iz člana 355. stav 2. u vezi stava 1. KZ na kaznu zatvora u trajanju od 1 godine, u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 14.04.2011. godine do 30.06.2014. godine.

Istom presudom, na osnovu člana 262. stav 2. u vezi člana 264. stav 1. i člana 264. stav 3. ZKP i člana 27. Pravilnika o naknadi troškova u sudskim postupcima („Službeni glasnik RS“, broj 57/03 i 69/11) odlučeno je o troškovima krivičnog postupka, a kako je to bliže opredeljeno u stavu I izreke.

U stavu II izreke presude, na osnovu člana 423. stav 1. tačka 2) ZKP okrivljeni Boban Stojiljković i okrivljeni Marko Dabović, oslobođeni su od optužbe da su izvršili po jedno krivično delo udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 5. Krivičnog zakonika i krivično delo neovlašćeno stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 4. u vezi stava 1. KZ („Službeni glasnik RS“, broj 72/09 od 03.09.2009. godine), a okrivljeni Mirko Knežević i okrivljeni Miloš Nikolić oslobođeni su od optužbe da su izvršili krivično delo pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela u saizvršilaštvu iz člana 333. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 33. KZ.

U stavu III izreke presude, na osnovu odredbe člana 422. stav 3. ZKP u odnosu na okrivljenog Miloša Nikolića odbijena je optužba da je izvršio krivično delo nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 1. KZ.

Odlučeno je i da troškovi krivičnog postupka padnu na teret budžetskih sredstava suda u odnosu na stav II i III presude.

Na osnovu odredbe člana 425a ZKP, okrivljenima Darku Šariću, Petru Obradoviću i Nebojši Sretenoviću produžen je pritvor i određeno da pritvor može trajati do upućivanja u zavod za izvršenje krivičnih sankcija, ali najduže dok ne istekne vreme trajanja kazne izrečene u prvostepenoj presudi, dok je na osnovu člana 209. stav 4. ZKP, okrivljenima Željku Vujanoviću i Milošu Cajiću produžena mera zabrana napuštanja stana uz elektronski nadzor, koja moža trajati dok postoji potreba, a najduže do pravnosnažnosti presude, odnosno do upućivanja okrivljenih na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode.

Istom presudom odbijen je kao neosnovan predlog zamenika Tužioca za organizovani kriminal da se protiv okrivljenih Nikole Dimitrijevića, Željka Vujanovića, Miloša Cajića, Borislava Tunjića, Bobana Stojiljkovića, Marka Dabovića, Darka Tošića i Živka Sibinskog odredi pritvor, a u odnosu na okrivljene Gorana Sokovića, Marka Pandrca, Boška Nedića, Nenada Novakovića, Milana Milovca, Marka Račića, Vladimira Račića i Rodoljuba Radulovića odbačen je kao nedozvoljen predlog da se pritvor produži.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž1-Po1 15/21 od 16.05.2022. godine, povodom žalbe branioca svedoka saradnika VV, advokata Branka Armenka, a po službenoj dužnosti u odnosu na svedoke saradnike AA i BB, primenom odredbe člana 454. ZKP, povodom žalbe branioca okrivljenog Nenada Novakovića, advokata Milana Birmana, a u skladu sa odredbama člana 451. stav 2. tačka 1) ZKP i delimičnim usvajanjem žalbi Tužilaštva za organizovani kriminal, branilaca okrivljenog Darka Šarića, advokata Danila Šarića, advokata Dejana Lazarevića i advokata Gorana Jovandića, branioca okrivljenih Darka Šarića i Nikole Dimitrijevića, advokata Radoslava Baćovića, branioca okrivljenog Gorana Sokovića, advokata Marka Kljajevića, okrivljenog Željka Vujanovića i njegovih branilaca advokata Dalibora Katančevića i advokata Momčila Minića, branioca okrivljenog Marka Pandrca i Miloša Cajića, advokata Milana Vujina, okrivljenog Miloša Cajića, branioca okrivljenog Nikole Dimitrijevića, advokata Dejana Lazarevića, branioca okrivljenog Boška Nedića, advokata Miljane Perendije, branioca okrivljenog Petra Obradovića, advokata Marka Jankovića, branilaca okrivljenog Nebojše Sretenovića, advokata Nemanje Vasiljevića i advokata Sofije Ilić, branioca okrivljenog Mihajla Đokovića, advokata Stevana Protića, branilaca okrivljenog Rodoljuba Radulovića, advokata Velislava Milutinovića i advokata Marka Milutinovića, okrivljenog Borislava Tunjića i njegovog branioca advokata Dragana Plazinića i branioca okrivljenog Živka Sibinskog, advokata Ljiljane Ćesarović i usvajanjem žalbi branilaca okrivljenog Darka Tošića, advokata Danila Šarića i advokata Radoslava Baćovića, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal K.Po1. br. 82/16 od 10.12.2018. godine u stavu I u tačkama 1, 2, 3 i 4, te su tako u stavu I drugostepene presude okrivljeni Darko Šarić, Goran Soković, Željko Vujanović, Marko Pandrc, Nikola Dimitrijević, Miloš Cajić, Nenad Novaković, Boško Nedić, Petar Obradović, Nebojša Sretenović, Mihajlo Đoković, Rodoljub Radulović, Borislav Tunjić, Živko Sibinski, svedok saradnik AA, svedok saradnik BB i svedok saradnik VV, oglašeni krivim zbog izvršenja po jednog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika („Sl. glasnik RS“ br. 85/05) , te osuđeni i to:

- okrivljeni Darko Šarić na kaznu zatvora u trajanju od 14 godina, u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 17.03.2014. godine do 24.12.2021. godine i na meri zabrana napuštanja stana uz elektronski nadzor od 24.12.2021. godine do 13.04.2022. godine;

- okrivljeni Goran Soković na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina;

- okrivljeni Željko Vujanović na kaznu zatvora u trajanju od 13 godina, u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 15.10.2009. godine do 23.05.2014. godine i od 16.10.2021. godine do 24.12.2021. godine, kao i vreme provedeno na meri zabrana napuštanja stana uz elektronski nadzor od 23.05.2014. godine do 13.09.2021. godine i od 24.12.2021. godine do 16.05.2022. godine;

- okrivljeni Marko Pandrc na kaznu zatvora u trajanju od 11 godina i 6 meseci;

- okrivljeni Nikola Dimitrijević na kaznu zatvora u trajanju od 10 godina i 6 meseci;

- okrivljeni Miloš Cajić na kaznu zatvora u trajanju od 9 godina, u koju mu je uračunato vreme provedeno u ekstradicionom pritvoru od 06.11.2009. godine do 12.01.2010. godine, vreme provedeno u pritovru od 12.01.2010. godine do 03.02.2014. godine i na meri zabrana napuštanja stana uz elektronski nadzor od 03.02.2014. godine do 16.10.2019. godine;

- okrivljeni Nenad Novaković na kaznu zatvora u trajanju od 11 godina i 6 meseci;

- okrivljeni Boško Nedić na kaznu zatvora u trajanju od 11 godina i 6 meseci;

- okrivljeni Petar Obradović na kaznu zatvora u trajanju od 9 godina i 6 meseci, u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 10.11.2017. godine do 24.12.2021. godine i na meri zabrana napuštanja stana od 24.12.2021. godine pa nadalje;

- okrivljeni Nebojša Sretenović na kaznu zatvora u trajanju od 9 godina i 6 meseci, u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 06.11.2017. godine do 24.12.2021. godine i na meri zabrana napuštanja stana od 24.12.2021. godine pa nadalje;

- okrivljeni Mihajlo Đoković na kaznu zatvora u trajanju od 9 godina i 6 meseci, u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 22.05.2015. godine, vreme provedeno u ekstradicionom pritvoru od 28.04.2015. godine do 22.05.2015. godine, kao i vreme provedeno na meri zabrana napuštanja stana uz elektronski nadzor od 20.10.2015. godine do 10.07.2018. godine;

- okrivljeni Rodoljub Radulović na kaznu zatvora u trajanju od 9 godina;

- okrivljeni Borislav Tunjić na kaznu zatvora u trajanju od 8 godina i 6 meseci, u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 27.01.2010. godine do 21.10.2013. godine i na meri zabrana napuštanja stana uz elektronski nadzor od 21.10.2013. godine 14.11.2014. godine;

- okrivljeni Živko Sibinski na kaznu zatvora u trajanju od 8 godina i 6 meseci, u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 04.02.2013. godine do 29.04.2014. godine;

- svedok saradnik AA na kaznu zatvora u trajanju od 6 meseci, u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 11.10.2011. godine do 06.06.2012. godine;

- svedok saradnik VV na kaznu zatvora u trajanju od 5 meseci, u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 27.01.2010. godine do 25.06.2010. godine; a

- svedok saradnik BB, na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 10 meseci, u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 20.10.2009. godine do 12.08.2010. godine, obzirom da mu je prethodno za krivično delo neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika („Sl. glasnik RS“ br. 85/05) utvrđena kazna zatvora u trajanju od 8 meseci, a za krivično delo neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ („Službeni glasnik RS“ br. 85/05), za koje je prvostepenom presudom pod I - 5. oglašen krivim, uzeta kao utvrđena kazna zatvora u trajanju od 4 meseca.

Odlučeno je i o troškovima krivičnog postupka, u odnosu na ove okrivljene i svedoke saradnike, a kako je to bliže opredeljeno u stavu I izreke presude.

U stavu II iste presude, u tački 1. prema okrivljenom Darku Tošiću odbijena je optužba da je izvršio krivično delo udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 5. KZ, a u tački 2. okrivljeni Darko Tošić oslobođen je od optužbe da je izvršio krivično delo neovlašćeno stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 4. u vezi stava 1. KZ i odlučeno da troškovi postupka u odbijajućem i oslobađajućem delu padnu na teret budžetskih sredstava suda.

U preostalom delu žalbe Tužilaštva za organizovani kriminal, branilaca okrivljenog Darka Šarića, advokata Danila Šarića, advokata Dejana Lazarevića i advokata Gorana Jovandića, branioca okrivljenih Darka Šarića i Nikole Dimitrijevića, advokata Radoslava Baćovića, branioca okrivljenog Gorana Sokovića, advokata Marka Kljajevića, okrivljenog Željka Vujanovića i njegovih branilaca, advokata Dalibora Katančevića i advokata Momčila Minića, branioca okrivljenih Miloša Cajića i Marka Pandrca, advokata Milana Vujina, branioca okrivljenog Nikole Dimitrijevića, advokata Dejana Lazarevića, branioca okrivljenog Nenada Novakovića, advokata Milana Birmana, branioca okrivljenog Boška Nedića, advokata Miljane Perendija, branioca okrivljenog Petra Obradovića, advokata Marka Jankovića, branilaca okrivljenog Nebojše Sretenovića, advokata Nemanje Vasiljevića i advokata Sofije Ilić, branioca okrivljenog Mihajla Đokovića, advokata Stevana Protića, branilaca okrivljenog Rodoljuba Radulovića, advokata Velislava Milutinovića i advokata Marka Milutinovića, okrivljenog Borislava Tunjića i njegovog branioca advokata Dragana Plazinića, branioca okrivljenog Živka Sibinskog, advokata Ljiljane Ćesarović, okrivljenog Miloša Cajića i žalba branioca svedoka saradnika VV, advokata Branka Armenka, odbijene su kao neosnovane.

Protiv napred navedenih pravnosnažnih presuda, u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, zahteve za zaštitu zakonitosti, podneli su:

- branilac okrivljenog Petra Obradovića - advokat Marko Janković

- branilac okrivljenog Miloša Cajića - advokat Bojan Pantović

- branioci okrivljenog Darka Šarića, advokat Danilo Šarić i advokat Radoslav Baćović

- branilac okrivljenog Gorana Sokovića - advokat Marko Kljajević

- branioci okrivljenog Nebojše Sretenovića, advokat Nemanja Vasiljević i advokat Sofija Ilić

- branilac okrivljenog Željka Vujanovića - advokat Dalibor Katančević

- branioci okrivljenog Nikole Dimitrijevića, advokat Danilo Šarić i advokat Radoslav Baćović, 

sa predlogom slične sadržine i to da Vrhovni sud pobijane presude preinači i okrivljene oslobodi od optužbe ili iste ukine i predmet vrati na ponovnu odluku prvostepenom sudu pred potpuno izmenjenim većem ili da ukine drugostepenu odluku i predmet vrati na ponovno odlučivanje drugostepenom sudu pred potpuno izmenjenim većem,

- branilac okrivljenog Nenada Novakovića - advokat Milan Birman

- branilac okrivljenog Borislava Tunjića - advokat Dragan Plazinić

sa predlogom iste sadržine i to da Vrhovni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti, pobijane presude ukine i predmet vrati na ponovno odlučivanje prvostepenom ili drugostepenom sudu, pred potpuno izmenjenim većem;

- branilac okrivljenog Mihajla Đokovića - advokat Stevan Protić sa predlogom da Vrhovni sud pobijane presude ukine i predmet vrati na ponovno odlučivanje prvostepenom sudu, odnosno ukine u celini drugostepenu odluku i predmet vrati na ponovno odlučivanje pred potpuno izmenjenim većem tom sudu ili preinači drugostepenu presudu i okrivljenog Mihajla Đokovića oslobodi od optužbe ili istu preinači u delu odluke o krivičnoj sankciji i to tako što će okrivljenom Mihajlu Đokoviću izreći jedinstvenu kaznu zatvora, shodno članu 62. u vezi člana 60. KZ,

- branilac okrivljenog Rodoljuba Radulovića - advokat Velislav Milutinović sa predlogom da Vrhovni sud presudu drugostepenog suda preinači i okrivljenog Rodoljuba Radulovića oslobodi od optužbe, jer nema dokaza da je izvršio krivično delo koje mu se stavlja na teret.

Od strane branilaca okrivljenog Darka Šarića - advokata Danila Šarića i advokata Radoslava Baćovića, okrivljenog Nebojše Sretenovića - advokata Nemanje Vasiljevića i advokata Sofije Ilić, okrivljenog Željka Vujanovića - advokata Dalibora Katančevića, okrivljenog Nikole Dimitrijevića - advokata Danila Šarića i advokata Radoslava Baćovića, okrivljenog Mihajla Đokovića - advokata Stevana Protića i okrivljenog Borislava Tunjića - advokata Dragana Plazinića stavljen je i predlog da se izvršenje pravnosnažne presude odloži, odnosno prekine, u skladu sa članom 488. stav 3. ZKP;

Nakon što je primerke zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih, u smislu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio Vrhovnom javnom tužiocu, Vrhovni sud je održao sednicu veća, o kojoj u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije obavestio Vrhovnog javnog tužioca i branioce okrivljenih, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća Vrhovni sud je razmotrio spise predmeta sa zahtevima za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih, uz primenu člana 604. stav 1. ZKP („Službeni glasnik RS“ br.72/11 od 28.09.2011. godine, koji se u predmetnom krivičnom postupku primenjuje od 15.01.2012.godine) (u daljem tekstu: ZKP) kojim je propisano da će se zakonitost radnji preduzetih pre početka primene ovog zakonika ocenjivati po odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“ br.70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“ br.58/04, 85/05 - dr. zakon, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09 - dr. zakon) (u daljem tekstu: ranije važeći ZKP), pa je našao:

Osnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Nenada Novakovića – advokata Milana Birmana, ukazuje da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10) u vezi člana 453. ZKP, jer je presudom Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž1 Po1 br. 15/21 od 16.05.2022. godine ovom okrivljenom izrečena kazna na njegovu štetu, odnosno teža kazna u odnosu na kaznu izrečenu pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž1 Po1 br. 22/19 od 12.06.2020. godine, koja je ukinuta presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz OK 6/2021 od 22.04.2021. godine.

Iz spisa predmeta proizlazi, da je prvom presudom Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž1 Po1 br. 22/19 od 12.06.2020. godine, okrivljeni Nenad Novaković oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 11 godina. Vrhovni kasacioni sud je, odlučujući o zahtevima za zaštitu zakonitosti izjavljenim isključivo od strane branilaca okrivljenih, presudom Kzz OK 6/2021 od 22.04.2021. godine usvojio zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Darka Šarića kao osnovan i u odnosu na ovog okrivljenog, a po službenoj dužnosti, primenom odredbe člana 489. stav 1. ZKP, pored ostalih i u odnosu na okrivljenog Nenada Novakovića, ukinuo presudu Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž1 Po1 br. 22/19 od 12.06.2020. godine i predmet vratio tom sudu na ponovno odlučivanje.

U novom drugostepenom postupku, odlučujući ponovo o žalbama Tužioca za organizovani kriminal i branilaca okrivljenih, pored ostalog i branioca okrivljenog Nenada Novakovića, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Kž1 Po1 br. 15/21 od 16.05.2022. godine, koja se zahtevom za zaštitu zakonitosti i pobija, delimično usvajio žalbe Tužioca za organizovani kriminal, branilaca okrivljenih, pored ostalih i branioca okrivljenog Nenada Novakovića i usvojio žalbu branilaca okrivljenog Darka Tošića, te povodom žalbe branioca svedoka saradnika VV, a po službenoj dužnosti u odnosu na svedoke saradnike AA i BB, preinačio prvostepenu presudu u stavu I u tačkama 1, 2, 3 i 4 i okrivljenog Nenada Novakovića oglasio krivim zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 2. u vezi stava 1. KZ i osudio na kaznu zatvora u trajanju od 11 godina i 6 meseci.

Postupajući na opisani način, drugostepeni sud je, po nalaženju Vrhovnog suda, svojom presudom Kž1 Po1 br. 15/21 od 16.05.2022. godine, povredio načelo zabrane preinačenja na gore, propisano odredbom člana 453. ZKP, jer je u ponovnom postupku, nakon ukidanja ranije drugostepene presude, odlučujući o izjavljenim žalbama, okrivljenog Nenada Novakovića za krivično delo neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 2. u vezi stava 1. KZ, istog osudio na strožu kaznu zatvora (11 godina i 6 meseci) od one izrečene ranijom presudom Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž1 Po1 br. 22/19 od 12.06.2020. godine (11 godina), ukinutom presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz OK 6/2021 od 22.04.2021. godine.

Odredbom člana 494. ZKP propisano je postupanje apelacionog suda na novom pretresu, ako je pravnosnažna presuda ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje, a pored ostalog, u stavu 4. istog člana propisano je da je, pri izricanju nove presude, sud vezan zabranom propisanom u članu 453. tog Zakonika.

Odredbom člana 453. Zakonika o krivičnom postupku, propisano je da ako je izjavljena žalba samo u korist optuženog presuda se ne sme izmeniti na njegovu štetu u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i krivične sankcije – reformatio in peius.

Kako u ponovnom postupku, nakon ukidanja drugostepene presude od strane Vrhovnog kasacionog suda i to u procesnoj situaciji kada Republički javni tužilac nije podneo zahtev za zaštitu zakonitosti, krivična sankcija nije mogla biti izmenjena na štetu okrivljenog Nenada Novakovića, po zahtevima za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih, to je Vrhovni sud, usvajajući kao osnovane navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Nenada Novakovića – advokata Milana Birmana, utvrdio da je presudom Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž1 Po1 br. 15/21 od 16.05.2022. godine, na štetu okrivljenog, učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 10) u vezi člana 453. ZKP, te je istu otklonio tako što je preinačio drugostepenu presudu u odnosu na ovog okrivljenog i za krivično delo neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 2. u vezi stava 1. KZ, za koje je oglašen krivim pravnosnažnom presudom, okrivljenog Nenada Novakovića osudio na kaznu zatvora u trajanju od 11 godina, nalazeći da će se istom postići svrha kažnjavanja iz člana 42. KZ.

U preostalom delu, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Nenada Novakovića, kao i zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Petra Obradovića – advokata Marka Jankovića, okrivljenog Mihajla Đokovića – advokata Stevana Protića, okrivljenog Miloša Cajića – advokata Bojana Pantovića, okrivljenog Darka Šarića – advokata Danila Šarića i advokata Radoslava Baćovića, okrivljenog Borislava Tunjića – advokata Dragana Plazinića, okrivljenog Gorana Sokovića – advokata Marka Kljajevića, okrivljenog Nebojše Sretenovića – advokata Nemanje Vasiljevića i advokata Sofije Ilić, okrivljenog Željka Vujanovića – advokata Dalibora Katančevića, okrivljenog Rodoljuba Radulovića – advokata Velislava Milutinovića i okrivljenog Nikole Dimitrijevića – advokata Danila Šarića i advokata Radoslava Baćovića, su neosnovani, u odnosu na povrede zakona bliže opredeljene u stavu II izreke ove presude, a ovo iz sledećih razloga:

Bitna povreda odredaba krivičnog postupka

iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP

Branilac okrivljenog Gorana Sokovića, u obrazloženju zahteva ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP navodima da je Apelacioni sud u Beogradu odbijanjem da prizna dejstvo krivične presude zemlje u kojoj je izvršeno krivično delo, povredio princip ne bis in idem. Po stavu odbrane, prihvatanjem oslobađajuće brazilske krivične presude protiv okrivljenih Holanđana - navodnih kupaca 1100 kilograma kokaina, „otpala“ bi priča o postojanju kupaca navedene droge. Na opisani način, dolazi do povrede principa „ne dva puta u istoj stvari“, jer se navedena lica – Holanđani (GG i DD) u konstrukciji krivičnog dela pobijane presude tretiraju kao izvršioci dela neovlašćeno stavljanje u promet opojnih droga, iako su presudom suda u Sao Paulu oslobođeni od optužbe. U vezi sa iznetim, branilac citira Ustav Republike Srbije, Zakonik o krivičnom postupku i Protokol broj 7. uz Evropsku konvenciju.

Iznete navode zahteva Vrhovni sud ocenjuje neosnovanim iz sledećih razloga:

Odredbom člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP je propisano da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji, ako je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je gonjenje isključeno usled amnestije ili pomilovanja ili je stvar već pravnosnažno presuđena ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje.

Odredbom člana 4. stav 1. Protokola 7. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda je propisano da se nikome ne sme ponovo suditi, niti se može ponovo kazniti u krivičnom postupku u nadležnosti iste države za delo zbog kog je već pravnosnažno oslobođen ili osuđen u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom.

Ustav Republike Srbije u članu 34. stav 4. garantuje pravnu sigurnost u kaznenom pravu, odredbom da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen, ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen, a kojim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo.

Navedeni princip sadržan je i u odredbi člana 4. stav 1. ZKP, kojom je propisano da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena, ili je postupak pravnosnažno obustavljen.

Ustavni sud Republike Srbije je, uvažavajući sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava, postavio kriterijume na osnovu kojih se vrši ocena da li je došlo do povrede načela ne bis in idem i to: 1. da li su oba postupka koja su vođena protiv okrivljenog vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, odnosno da li je zaprećena sankcija po svojoj prirodi kaznenopravna; 2. da li su dela zbog kojih se okrivljeni kazneno goni ista (idem); 3. da li je postojala dvostrukost postupka (bis). Dakle, tek po ispunjenju sva tri kriterijuma može se govoriti o presuđenoj stvari.

Iz spisa predmeta proizlazi da je na pretresu pred drugostepenim sudom izveden kao dokaz overeni prepis presude iz Brazila (na koju se branilac poziva) kojom su lica GG i DD, oslobođeni od optužbe zbog nedostatka dokaza. Takođe, iz spisa predmeta proizlazi da u ovom konkretnom krivičnom postupku, ni jedan od okrivljenih nije lice na koga se odnosi presuda brazilskog suda, pa ni okrivljeni Goran Soković.

Po oceni Vrhovnog suda, a imajući u vidu napred navedeno, činjenica da se radi o istom životnom događaju nije dovoljna da bi došlo do povrede načela ne bis in idem, a samim tim i bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Iz napred citiranih odredaba Ustava, Zakona i međunarodnih akata, nesporno je da do povrede načela ne bis in idem može doći samo u situaciji kada se protiv istog lica, odnosno kada je isto lice gonjeno za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođeno ili osuđeno, ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen. Naime, tada postoji zabrana kojoj podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo, ali samo u situaciji kada se to odnosi na jedno isto lice, a što u ovom konkretnom slučaju, nije u pitanju.

Samim tim, po oceni Vrhovnog suda, ne može se govoriti o povredi procesnog načela ne bis in idem, kada je tačka vezivanja samo isti životni događaj, pa se navodi branioca okrivljenog Gorana Sokovića, kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, ocenjuju kao neosnovani.

Bitna povreda odredaba krivičnog postupka

iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP

Branilac okrivljenog Petra Obradovića zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, koju obrazlaže navodima da je u donošenju drugostepene presude (koja se zahtevom za zaštitu zakonitosti pobija) učestvovala sudija, koja je morala biti izuzeta. Naime, drugostepena presuda doneta je u veću sastavljenom od sudija Sretka Jankovića, predsednika veća i sudija Nade Hadži Perić, Vesne Petrović, Marka Jocića i Tatjane Vuković, članova veća, a sudija Nada Hadži Perić je, pored donošenja drugostepene presude, u dva navrata učestvovala i u donošenju rešenja po žalbama branilaca izjavljenim protiv rešenja o produženju pritvora prema okrivljenima Darku Šariću i Petru Obradoviću. Kako je prilikom odlučivanja o žalbama protiv rešenja o produženju pritvora, između ostalog, odlučivano i o postojanju opravdane sumnje kao ključnog razloga za produženje pritvora, u smislu odredaba ZKP, to je prilikom donošenja odluke o žalbi protiv prvostepene presude, imenovana sudija morala biti izuzeta, budući da je prethodno zauzela stav i formirala predubeđenje o postojanju činjenica, koje neposredno ukazuju da su okrivljeni učinili krivično delo koje im se stavlja na teret. U vezi sa iznetim, branilac okrivljenog Petra Obradovića označava rešenja Apelacionog suda u Beogradu:

- Kž2 Po1 10/19 od 22.01.2022. godine,

- Kž2 Po1 2/18 od 04.01.2018. godine.

Na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP navodima slične sadržine, ukazuju i branioci okrivljenog Darka Šarića, označavajući da je sudija Nada Hadži Perić morala biti izuzeta od postupanja u donošenju drugostepene presude, koja se zahtevom za zaštitu zakonitosti pobija, obzirom da je učestvovala u donošenju rešenja Apelacionog suda u Beogradu Posebno odeljenje Kž2 Po1 2/18 od 04.01.2018. godine, kojim je odbijena kao neosnovana žalba branioca okrivljenog Darka Šarića izjavljena protiv rešenja o produženju pritvora.

Pored iznetog, branilac okrivljenog Petra Obradovića navodi da je u ovom predmetu već doneta pravnosnažna presuda Apelacionog suda u Beogradu Kž1 Po1 22/19 od 12.06.2020. godine i to u veću sastavljenom od sudija Milimira Lukića, Bojane Paunović, Sretka Jankovića, Vesne Petrović i Tatjane Vuković, protiv koje je izjavljen vanredni pravni lek – zahtev za zaštitu zakonitosti, koji je usvojen presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz OK 6/21 od 22.04.2021. godine i presuda Apelacionog suda ukinuta. Razlog za donošenje presude Vrhovnog kasacionog suda i usvajanja zahteva za zaštitu zakonitosti bio je taj što su sudije Milimir Lukić i Bojana Paunović prethodno učestvovali u donošenju rešenja o produženju pritvora prema okrivljenom Darku Šariću i na taj način, obrazlažući postojanje opravdane sumnje izrazile visok stepen i jasnoću u pogledu krivice okrivljenog, kao i cele organizovane kriminalne grupe, u većoj meri nego što je to neophodno za donošenje odluke o pritvoru. Nakon ukidanja pravnosnažne presude, u Apelacionom sudu u Beogradu je formirano novo veće za odlučivanje u ovom predmetu, a koje su činile sudije Sretko Janković, predsednik veća i sudije Nada Hadži Perić, Vesna Petrović, Marko Jocić i Tatjana Vuković, članovi veća.

Po stavu branioca okrivljenog Petra Obradovića, u ponovnom postupku pred Apelacionim sudom, sudije Sretko Janković i Tatjana Vuković, su morale biti izuzete, jer su već u ovom predmetu učestvovale u donošenju presude Apelacionog suda u Beogradu, a koja je ukinuta presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz OK 6/2021 od 22.04.2021. godine.

Takođe, povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, označava i branilac okrivljenog Rodoljuba Radulovića, koju obrazlaže navodima da su sudije koje su učestvovale u donošenju ranije presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1 Po1 22/19 od 12.06.2020. godine, koja je po zahtevu za zaštitu zakonitosti branilaca ukinuta presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz OK 6/2021 od 22.04.2021. godine, morale da budu izuzete u ponovnom postupku. Dalje se navodi da su sudije Sretko Janković, Vesna Petrović i Tatjana Vuković morale da budu izuzete od postupanja u ovom predmetu, obzirom da su bili članovi prethodnog drugostepenog veća, kojim je predsedavao sudija Milimir Lukić, te su prethodnu presudu doneli jednoglasno, što po stavu odbrane, znači da su u ponovnom postupku imali već potpuno definisan stav o činjenicama i pravu, u toj meri da su vrlo pristrasno sledili svoje ranije zaključke, a onda jednoglasno doneli novu presudu, gotovo ponavljajući do istovetnosti delove ranije drugostepene presude.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih su neosnovani, a ovo iz sledećih razloga:

Iz spisa predmeta proizlazi da je sudija Nada Hadži Perić učestvovala dva puta u drugostepenom veću, koje je odlučivalo o žalbama na rešenja o produženju pritvora.

Odredbom člana 2. tačka 17) ZKP propisano je da je „osnov sumnje“ skup činjenica koje posredno ukazuju da je učinjeno krivično delo ili da je određeno lice učinilac krivičnog dela.

Odredbom člana 2. tačka 18) ZKP propisano je da je „osnovana sumnja“ skup činjenica koje neposredno ukazuju da je određeno lice učinilac krivičnog dela.

Odredbom člana 2. tačka 19) ZKP propisano je da je „opravdana sumnja“ skup činjenica koje neposredno potkrepljuju osnovanu sumnju i opravdavaju podizanje optužbe.

Radi očuvanja standarda nezavisnog i nepristrasnog suda i prava na pravično suđenje, garantovanih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u Zakoniku o krivičnom postupku, odredbom člana 37. propisani su razlozi za izuzeće sudija.

Odredbom člana 37. stav 1. tačka 1) do 4) ZKP predviđene su situacije u kojima se sudija ili sudija porotnik mora obavezno izuzeti od vršenja sudijske dužnosti u određenom predmetu, zbog određenog odnosa i povezanosti sudije sa učesnicima u postupku ili sa predmetom, pa je tako, između ostalog, u tački 4) propisano da će sudija biti izuzet od sudijske dužnosti u određenom predmetu, ako je u istom predmetu postupao kao sudija za prethodni postupak ili odlučivao o potvrđivanju optužnice ili učestvovao u donošenju meritorne odluke o optužbi koja se pobija žalbom ili vanrednim pravnim lekom ili je učestvovao u postupku kao tužilac, branilac, zakonski zastupnik ili punomoćnik oštećenog, odnosno tužioca ili je saslušan kao svedok ili kao veštak ako ovim zakonikom nije drugačije propisano.

Bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, postoji ako je u određenom krivičnom predmetu u suđenju na glavnom pretresu učestvovao sudija koji je morao biti izuzet od vršenja sudijske dužnosti, između ostalog, ako je u istom predmetu postupao kao sudija za prethodni postupak ili odlučivao o potvrđivanju optužnice ili učestvovao u donošenju meritorne odluke o optužbi koja se pobija žalbom ili vanrednim pravnim lekom ili je učestvovao u postupku kao tužilac, branilac, zakonski zastupnik ili punomoćnik oštećenog, odnosno tužioca ili je saslušan kao svedok ili kao veštak ako ovim zakonikom nije drugačije propisano– član 37. stav 1. tačka 4) ZKP.

Iz navedenih zakonskih odredbi proizlazi da se o apsolutno bitnoj povredi odredaba krivičnog postupka o kojoj je reč i na koju se branioci okrivljenih pozivaju, može govoriti samo ukoliko se radi o učestvovanju u suđenju u prvostepenom postupku ili o odlučivanju u postupku po redovnom ili vanrednom pravnom sredstvu, sudije koji se mora obavezno izuzeti iz razloga propisanih u članu 37. stav 1. ZKP, što u ovom predmetu nije slučaj.

Međutim, u pojedinim situacijama, usled višestrukih procesnih uloga sudije, može se pojaviti sumnja u nepristrasnost sudije koja je takvog kvaliteta da zahteva njegovo izuzeće od sudijske dužnosti prilikom donošenja odluke (presude) o krivici okrivljenog za izvršeno krivično delo, što znači da postojanje navedene bitne povrede odredaba krivičnog postupka, u svakom konkretnom slučaju, predstavlja faktičko pitanje.

Kada je u pitanju učestvovanje sudija u donošenju odluke o pritvoru, radi se o oceni tzv. funkcionalne nepristrasnosti, o čemu postoji bogata sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

U predmetu Dragojević protiv Hrvatske, predstavka broj 68955/11, Evropski sud za ljudska prava je našao da nije došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije u pogledu manjka nepristrasnosti sudije u slučaju kada je pre početka glavnog pretresa četiri puta od strane vanpretresnog veća produžen pritvor okrivljenom, pri čemu je član tog veća u sva četiri slučaja bio i sudija koji je kasnije kao predsednik veća učestvovao u donošenju prvostepene presude prema istom okrivljenom, iako je i prema Zakoniku o kaznenom postupku Republike Hrvatske jedan od uslova za odlučivanje o pritvoru, postojanje osnovane sumnje o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog. U navedenoj odluci (stav 114) Evropski sud navodi da je savršeno normalno da sudija može razmatrati i odbiti zahtev za puštanje na slobodu koji podnese pritvoreni okrivljeni. Pri tome sudija mora i na temelju Konvencije i domaćeg prava ustanoviti postojanje „osnovane sumnje“ protiv okrivljenog. Sama činjenica da je sudija u suđenju već donosio odluke u predmetu, uključujući odluke vezane za pritvor, ne može opravdati bojazni o njegovoj nepristrasnosti; samo posebne okolnosti mogu opravdati drugačiji zaključak. Uvek je odlučan opseg i priroda predpretresnih mera koje je preduzeo sudija.

Evropski sud za ljudska prava u navedenoj odluci dalje ističe da pitanja na koja sudija mora odgovoriti pri donošenju odluke o produženju pritvora nisu ista kao pitanja koja su odlučujuća za njegovu pravnosnažnu presudu. Prilikom odlučivanja o pritvoru i donošenju drugih odluka te vrste, sudija po kratkom postupku ocenjuje dostupne podatke kako bi utvrdio postoji li osnov za sumnju protiv okrivljenog za izvršenje krivičnog dela; dok prilikom donošenja odluke na kraju suđenja mora proceniti jesu li dokazi koji su izneseni i o kojima se raspravljalo pred sudom dovoljni da bi okrivljenog oglasio krivim. Sumnja i formalno proglašenje krivice ne mogu se tretirati kao da su istovetni – Jasinski protiv Poljske, predstavka broj 30865/96, stav 55.

Iz svega navedenog proizlazi da učestvovanje sudije u odlučivanju o pritvoru, po pravilu, ne predstavlja razlog za njegovo izuzeće prilikom odlučivanja o krivici istog okrivljenog, već postojanje predubeđenja kao razloga za njegovo izuzeće zavisi od toga da li je prilikom odlučivanja o pritvoru zauzeo jasan stav o krivici okrivljenog ili ne. Prema tome, reč je o faktičkom pitanju koje se procenjuje, u svakom pojedinačnom predmetu, a kako je to već navedeno.

Uvidom u rešenja Apelacionog suda u Beogradu, koja branilac okrivljenog Petra Obradovića i branioci okrivljenog Darka Šarića označavaju, utvrđeno je da se prilikom odlučivanja i donošenja ovih rešenja sud nije bavio ocenom dovoljnosti dokaza niti se upuštao u pitanje krivice okrivljenih, već samo žalbenim razlozima vezanim za primenu mere obezbeđenja prisustva okrivljenog - pritvora, odnosno ne razmatrajući krivicu okrivljenog izvan granica osnovane sumnje da je učinio krivično delo za koje se tereti.

S obzirom na navedeno, nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, kako se to neosnovano tvrdi u zahtevima za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Petra Obradovića i Darka Šarića, u odnosu na postupanje sudije Nade Hadži Perić i razloga za njeno izuzeće.

Pored iznetog, postupanje sudija Sretka Jankovića, Vesne Petrović i Tatjane Vuković, koji su u ovom postupku već učestvovali u donošenju prve drugostepene presude, a koja je od strane Vrhovnog kasacionog suda ukinuta, su takođe neosnovani, imajući u vidu, pre svega odredbu člana 37. stav 1. tačka 4) ZKP, u kojoj je propisano da će sudija biti izuzet od sudijske dužnosti u određenom predmetu, ako je u istom predmetu postupao kao sudija za prethodni postupak ili odlučivao o potvrđivanju optužnice ili učestvovao u donošenju meritorne odluke o optužbi koja se pobija žalbom ili vanrednim pravnim lekom ili je učestvovao u postupku kao tužilac, branilac, zakonski zastupnik ili punomoćnik oštećenog, odnosno tužioca ili je saslušan kao svedok ili kao veštak, ako ovim Zakonikom nije drugačije propisano, a u kom slučaju postoji bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP.

Imajući u vidu navedeno, u konkretnoj pravnoj stvari, imenovane sudije (Janković, Petrović i Vuković), nisu učestvovali ni u jednoj od ovih procesnih situacija propisanih članom 37. stav 1. tačka 4) ZKP, kada bi sudije morale biti obavezno izuzete i u kom slučaju bi se radilo o apsolutno bitnoj povredi odredaba krivičnog postupka.

Shodno iznetom, neosnovani su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Petra Obradovića, Darka Šarića i Rodoljuba Radulovića kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP.

Navodi zahteva branioca okrivljenog Petra Obradovića i branilaca okrivljenog Darka Šarića, kojima se ukazuje na stav izražen u presudama Vrhovnog kasacionog suda Kzz OK 6/2021 od 22.04.2021. godine i Kzz OK 33/2019 od 17.12.2019. godine nisu od uticaja na drugačiju odluku u ovom konkretnom predmetu, a imajući u vidu sve napred izneto.

Istovremeno, Vrhovni sud ukazuje i da stav izražen u presudi Kzz OK 6/2021 od 22.04.2021. godine nije izmenjen, kako to branioci sugerišu, već je pojašnjen, imajući u vidu nejasnoće, koje su se u praksi pojavile nakon donošenja označene presude. Naime, na sednici Krivičnog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj dana 31.01. i 07.02.2022. godine, zauzet je stav da se, u načelu, ne izjednačavaju procesne uloge sudije koji je učestvovao u donošenju rešenja o pritvoru, u kojem je cenio postojanje „opravdane sumnje“ sa učešćem sudije prilikom odlučivanja o potvrđivanju optužnice i ne predstavlja, po automatizmu, razlog za izuzeće sudije, ali se može izjednačiti, ukoliko je stepen jasnoće u pogledu postojanja opravdane sumnje o krivici okrivljenog tako visok da dovodi u pitanje pretpostavku nepristrasnosti suda. To dalje znači da se, u svakom konkretnom slučaju, ceni stav sudija izražen u rešenjima o pritvoru, kada se izjašnjava o postojanju „opravdane sumnje“, odnosno u svakom konkretnom slučaju, se ceni njihov stav izražen u odnosu na krivicu okrivljenog.

Navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Darka Šarića kojima se, u preostalom delu, obrazlaže povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP i navodi da su sudije Nada Hadži Perić, Sretko Janković, Vesna Petrović i Tatjana Vuković, u periodu od 2014. do 2018. godine, u više navrata učestvovali u donošenju odluka kojima su odbijene žalbe branilaca okrivljenog Darka Šarića na rešenje o produženju pritvora, nisu bili predmet ocene u ovom postupku, obzirom da branioci, ne navode razloge pojedinačno za svakog od imenovanih sudija - ko je učestvovao u donošenju kog rešenja i kako se izjasnio u rešenjima, bliže pobrojanim na strani sedam zahteva za zaštitu zakonitosti.

Bitna povreda odredaba krivičnog postupka

iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP, branioci okrivljenih Miloša Cajića i Borislava Tunjića u zahtevima za zaštitu zakonitosti ističu da, u konkretnom slučaju, nije postojala optužba ovlašćenog tužioca, odnosno odobrenje nadležnog organa – Republičkog javnog tužioca za gonjenje okrivljenih, u smislu člana 6. stav 4. i člana 10. KZ, pri čemu se, prema navodima zahteva branioca okrivljenog Borislava Tunjića, ovaj okrivljeni i ne spominje u aktu Republičkog javnog tužioca KTR-O.K 81/09 od 16.10.2009. godine o poveravanju nadležnosti Specijalnom tužiocu za borbu protiv organizovanog kriminala, a na koji akt se nižestepeni sudovi, pozivaju u obrazloženju pobijanih presuda.

Na istu povredu zakona, u zahtevu ukazuje i branilac okrivljenog Nenada Novakovića navodima da je Republički javni tužilac rešenjem KTR-O.K-81/09 od 16.10.2009. godine poverio nadležnost tadašnjem Specijalnom tužiocu za borbu protiv organizovanog kriminala, samo u odnosu na trojicu okrivljenih na početku istrage, ali ne i u odnosu na okrivljenog Nenada Novakovića, pa kako je takva odluka konstitutivnog karaktera za zasnivanje nadležnosti, to je, u odsustvu odgovarajuće odluke u odnosu na okrivljenog Nenada Novakovića, postupao nenadležni tužilac, što je imalo za posledicu nezakonitost konkretnog krivičnog postupka.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih, Vrhovni sud je ocenio kao neosnovane, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP propisano je da ova bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je sud povredio odredbe krivičnog postupka u pogledu postojanja optužbe ovlašćenog tužioca, odnosno odobrenja nadležnog organa.

Iz spisa predmeta proizlazi da se Specijalni tužilac aktom A.S. br. 186/09 od 16.10.2009. godine obratio Republičkom javnom tužiocu, sa zahtevom da mu se poveri stvarna nadležnost za postupanje u pretkrivičnom i krivičnom postupku, po izveštaju Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije – Direkcije policije – Uprave kriminalističke policije – Uprave za grad Beograd broj 02-6041/09 od 16.10.2009. godine, jer iz rezultata mera preduzetih u toku pretkrivičnog postupka proizlazi osnovana sumnja da je osumnjičeni Željko Vujanović organizovao kriminalnu grupu, čiji pripadnici su postali osumnjičeni Nikola Pavlović, Marko Vitorović i za sada veći broj NN lica, koja su u dužem vremenskom periodu imala za cilj vršenje krivičnih dela neovlašćeno držanje i stavljanje u promet opojnih droga, te da su osumnjičeni postupajući po planu, koji je osmislio osumnjičeni Željko Vujanović, na području Latinske Amerike, neovlašćeno nabavljali opojnu drogu, koju su potom organizovanim transportom prevozili do određenih lokacija, u cilju njene distribucije krajnjim kupcima.

Odlučujući o navedenom zahtevu Republički javni tužilac je doneo rešenje KTR-O.K 81/09 od 16.10.2009. godine, kojim je poverio u stvarnu nadležnost Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu – Specijalnom tužilaštvu za borbu protiv organizovanog kriminala vođenje pretkrivičnog i krivičnog postupka, po citiranom izveštaju Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, sa obrazloženjem da postoji osnovana sumnja da je osumnjičeni Željko Vujanović izvršio krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 1. KZ i krivično delo neovlašćeno držanje i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 2. u vezi stava 1. KZ, a osumnjičeni Nikola Pavlović i Marko Vitorović krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 2. KZ i krivično delo neovlašćeno držanje i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 2. u vezi stava 1. KZ, koja dela su izvršena kao rezultat organizovanog delovanja većeg broja lica radi sticanja dobiti, pri čemu je svaki član organizovane kriminalne grupe imao određeni zadatak i ulogu, čija delatnost se zasnivala na primeni određenih pravila interne kontrole i discipline članova, ista bila planirana duže vreme i vršena u međunarodnim razmerama.

Prema tome, Tužilac za organizovani kriminal je u toku trajanja celokupnog postupka posedovao originarnu nadležnost dodeljenu citiranim rešenjem Republičkog javnog tužioca, kojim mu je, na osnovu člana 6. stav 2. Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, povereno u stvarnu nadležnost vođenje pretkrivičnog i krivičnog postupka po navedenom izveštaju MUP-a Republike Srbije, iz kog razloga je, po oceni Vrhovnog suda, taj tužilac i bio ovlašćen da postupa u predmetnom krivičnom postupku.

Po nalaženju ovog suda, iako se u obrazloženju navedenog rešenja Republičkog javnog tužioca okrivljeni Miloš Cajić, Nenad Novaković i Borislav Tunjić, izričito ne označavaju kao osumnjičeni, iz navoda tog rešenja o postojanju osnovane sumnje da je osumnjičeni Željko Vujanović organizovao kriminalnu grupu, čiji pripadnici su postali osumnjičeni Nikola Pavlović, Marko Vitorović i za sada „veći broj NN lica“, proizlazi da je Tužilac za organizovani kriminal imao ovlašćenje da podnese zahtev za proširenje istrage i u odnosu na druga lica (pa i u odnosu na navedene okrivljene), za koja su postojali osnovi sumnje da su učestvovala u predmetnom događaju i koja su kasnije identifikovana kao članovi grupe.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je ocenio kao neosnovane navode zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Miloša Cajića, Borislava Tunjića i Nenada Novakovića kojima se ukazuje da je pobijanom pravnosnažnom presudom učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP.

Bitna povreda odredaba krivičnog postupka

iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP, branioci okrivljenog Nebojše Sretenovića u zahtevu za zaštitu zakonitosti iznose stav da su, nižestepeni sudovi, imajući u vidu vreme izvršenja krivičnog dela, koje je u pogledu ovog okrivljenog opredeljeno na period od druge polovine 2008. godine do aprila 2009. godine, morali doneti oslobađajuću ili odbijajuću presudu u odnosu na krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. KZ, budući da je za to krivično delo nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja. Nepostupivši na taj način, nižestepeni sudovi su, prema stavu odbrane, učinili navedenu povredu zakona, jer izrekom presude nije u potpunosti rešen predmet optužbe.

Na istu povredu zakona ukazuje i branilac okrivljenog Gorana Sokovića, ističući da je drugostepeni sud u izreci pobijane presude naveo da je delimično usvojio žalbu Tužioca za organizovani kriminal, koja se odnosi na činjenicu da prvostepeni sud nije u celini rešio krivičnu stvar i za krivično delo udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 5. KZ, koje je bilo predmet optužbe, nije doneo odbijajuću presudu u odnosu na okrivljenog Gorana Sokovića, a pri tome je za isto krivično delo odbio optužbu prema okrivljenom Darku Tošiću.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Nebojše Sretenovića i Gorana Sokovića Vrhovni sud ocenio je kao neosnovane, iz sledećih razloga:

Iz spisa predmeta proizlazi da je predmetnim optužnicama Tužioca za organizovani kriminal okrivljenima Goranu Sokoviću i Nebojši Sretenoviću, pored krivičnih dela neovlašćeno stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 2. u vezi stava 1. KZ i člana 246. stav 4. u vezi stava 1. KZ (kada je u pitanju okrivljeni Goran Soković), stavljeno na teret i izvršenje krivičnog dela udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 5. KZ. Ovo krivično delo u dispozitivu optužnih akata Tužioca za organizovani kriminal KTS 17/09 od 12.04.2010. godine (u odnosu na okrivljenog Gorana Sokovića) i KT 27/11 od 26.10.2012. godine (u odnosu na okrivljenog Nebojšu Sretenovića) opisano je radnjama koje predstavljaju organizovanje i pripadnost organizovanoj kriminalnoj grupi, koja je delovala sporazumno, u cilju planiranja i vršenja krivičnih dela neovlašćeno stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. KZ.

Odredbom člana 246. stav 2. u vezi stava 1. KZ propisan je teži oblik krivičnog dela neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga („Službeni glasnik RS“ broj 85/05), koji postoji u situaciji kada je delo iz stava 1. ovog člana izvršeno od strane više lica koja su se udružila za vršenje tih dela.

Krivično delo udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. KZ, kao samostalno krivično delo, podrazumeva vršenje radnji koje se tiču organizovanja ili pripadnosti grupi, koja ima za cilj vršenje određenih krivičnih dela.

Imajući u vidu da je za pravno kvalifikovanje radnji okrivljenih kao krivičnog dela neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 2. u vezi stava 1. KZ („Službeni glasnik RS“ broj 85/05) neophodno da je u izvršenju dela učestvovalo više lica, koja su se udružila za vršenje ovih dela, to je postojanje udruživanja više lica, kao zakonskog obeležja tog krivičnog dela konsumiralo samo organizovanje ili pripadnost grupi kao posebnog krivičnog dela.

Bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP postoji ukoliko presudom nije potpuno rešen predmet otpužbe o čemu se može govoriti samo u situaciji kada sud uopšte nije doneo odluku o nekoj tački optužbe.

Po nalaženju ovog suda, pobijanom drugostepenom presudom u potpunosti je rešen predmet optužbe. Naime, pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Beogradu odlučeno je o svim tačkama optužbe, budući da je sud, za razliku od javnog tužioca, (koji je krivičnopravne radnje okrivljenih pravno kvalifikovao kao zasebna krivična dela u sticaju), pošto je utvrđeno da su se okrivljeni organizovali i udružili na način, u mestu i vreme, kako je to opisano u prvom stavu izreke drugostepene presude i bili deo grupe koja je delovala sporazumno u cilju planiranja i vršenja krivičnih dela neovlašćeno stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 2. u vezi stava 1. KZ, okrivljene oglasio krivim samo zbog izvršenja po jednog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 2. u vezi stava 1. KZ („Službeni glasnik RS“ broj 85/05), koje kao posebno i teže, prema propisanoj kazni, konsumira krivično delo udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 5. KZ. Kako se, u konkretnom slučaju, radi o prividnom idealnom sticaju krivičnih dela po osnovu konsumpcije, to nije bilo osnova za donošenje posebne odluke suda u odnosu na krivično delo udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 5. KZ, koje je okrivljenima optužbom stavljeno na teret.

Ovo posebno, imajući u vidu da sud, u smislu člana 420. stav 2. ZKP, nije vezan za predloge tužioca u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i ukoliko ostaje u granicama činjeničnog osnova iz optužbe, odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, ovlašćen je da menja pravnu ocenu dela, pri čemu je navedena izmena izvršena u korist okrivljenih.

Činjenica što je pobijanom pravnosnažnom presudom prema okrivljenom Darku Tošiću odbijena optužba da je izvršio krivično delo udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 5. KZ, ne može biti od uticaja na postojanje povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP, u odnosu na okrivljene Gorana Sokovića i Nebojšu Sretenovića, budući da se odbijajuća presuda mora odnositi na krivično delo, koje je okrivljenom optužbom stavljeno na teret.

S obzirom na napred navedeno, Vrhovni sud nalazi da pobijana pravnosnažna presuda nije doneta uz učinjenu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP, pa su suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Gorana Sokovića i Nebojše Sretenovića, ocenjeni kao neosnovani.

Navodi zahteva branioca okrivljenog Gorana Sokovića, kojima obrazlaže istu povredu zakona navodima da je uvodni deo izreke pobijane drugostepene presude u osuđujućem delu na stranama 8 i 9, u odnosu na okrivljenog Gorana Sokovića, identičan činjeničnom opisu predmeta optužbe Tužioca za organizovani kriminal za krivično delo iz člana 346. stav 5. KZ i odbijajuće presude, nisu bili predmet ocene Vrhovnog suda u ovom postupku, imajući u vidu da se istima ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, koja povreda nije zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, u smislu člana 485. stav 4. ZKP.

Bitna povreda odredaba krivičnog postupka

iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP

Branioci okrivljenog Petra Obradovića, okrivljenog Mihajla Đokovića, okrivljenog Nenada Novakovića, okrivljenog Darka Šarića, okrivljenog Željka Vujanović i okrivljenog Nikole Dimitrijevića, zahteve za zaštitu zakonitosti podnose i zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Branioci okrivljenog Darka Šarića i okrivljenog Nikole Dimitrijevića, kao i branilac okrivljenog Nenada Novakovića, u podnetim zahtevima za zaštitu zakonitosti označenu povredu zakona, obrazlažu na isti način. Naime, branioci navedenih okrivljenih, navode da optužnica od počekta do kraja krivičnog postupka nije izmenjena, a da su nižestepeni sudovi pobijanim presudama prekoračili dispozitiv optužnice TOK br. Kt.S. 17/09 od 12.04.2010. godine, Kt.S. 17/09 od 27.06.2011. godine i Kt 27/11 od 26.10.2012. godine, u bitnim elementima krivičnog dela iz člana 246. stav 2. KZ, u odnosu na okrivljene Nikolu Dimitrijevića, Darka Šarića i Nenada Novakovića. S tim u vezi, branioci navode da je drugostepeni sud na strani 8, pasus 2 pobijane presude, znatno proširio broj lica koja čine organizovanu grupu, a konkretno su dodati: „ĐĐ, EE, ŽŽ, ZZ, II, JJ, KK, protiv kojih se vodi postupak pred nadležnim pravosudnim organima u Italiji, te LL, LjLj, MM, NN, NjNj, OO, PP, RR, SS, TT i ĆĆ, protiv kojih se postupak vodi pred nadležnim pravosudnim organima u Sloveniji, kao i više N.N. lica, koja je delovala sporazumno ...“. Po stavu odbrane, u ovom delu je prekoračena optužba, jer na glavnom pretresu, nije izveden nijedan dokaz kojim bi se utvrdila odlučna činjenica da su navedena lica učestvovala u izvršenju krivičnog dela, da se protiv njih vodi postupak pred nadležnim pravosudnim organima u Sloveniji, niti su ta lica identifikovana na način kako se to navodi u prvostepenoj presudi, a što kasnije potvrđuje i drugostepena presuda. Pored iznetog, branioci okrivljenih Nikole Dimitrijevića, Darka Šarića i Nenada Novakovića, navode i da je optužba prekoračena i iz razloga što je pobijanim presudama promenjena godina kada je grupa osnovana.

Prema odredbi člana 420. stav 1. ZKP presuda se može odnositi samo na lice koje je optuženo (subjektivni identitet presude i optužbe) i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici (objektivni identitet presude i optužbe), a odredbom stava 2. istog člana je propisano da sud nije vezan za predloge tužioca u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela.

Iz citiranih zakonskih odredbi proizlazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela, a eventualne izmene činjeničnog opisa dela u izreci presude moraju ostati u granicama činjeničnog osnova iz optužbe, tačnije u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, dok zakon ne zahteva i identitet u pogledu pravne ocene dela.

Dakle, prekoračenje optužbe bi podrazumevalo izmenu činjeničnog opisa radnji izvršenja krivičnog dela okrivljenog, koje su opisane u optužnom aktu i to dodavanjem veće kriminalne aktivnosti i volje okrivljenog, kojima se otežava položaj okrivljenog u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

Prema stanju u spisima, tačni su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Darka Šarića, Nikole Dimitrijevića i Nenada Novakovića, kojima se ukazuje da su u pobijanim presudama navedena napred označena lica (kao u zahtevima za zaštitu zakonitosti) međutim, u konkretnom slučaju, po nalaženju Vrhovnog suda, sudovi nisu povredili ni subjektivni, ni objektivni identitet optužbe na štetu okrivljenih, jer radnje za koje su okrivljeni oglašeni krivim su iste kao i one koje su im stavljene na teret optužnim aktima. Pri tome, u dispozitivima optužnih akata, na koje se branioci pozivaju i to optužni akt TOK Kt.S. 17/09 od 12.04.2010. godine, stoji da su pripadnici grupe bili i „..više NN lica..“ pored onih koji su taksativno nabrojani, kao i u optužnom aktu Kt. 27/11 od 26.10.2012. godine gde je označeno da su pripadnici grupe bili pored pojedinačno označenih i „...više drugih lica protiv kojih se krivični postupak vodi pred nadležnim pravosudnim organom u Sloveniji, te više NN lica ...“, kao i u optužnici Kt. S. 17/09 od 27.06.2011. godine, gde je takođe navedeno da su pripadnici grupe, pored tačno označenih lica bili i „... te više NN lica..“.

Imajući u vidu navedeno, u konkretnom slučaju, optužba nije prekoračena, obzirom da je u optužnim aktima naveden neograničen i neutvrđen broj NN lica, kao pripadnika grupe, koji su u toku postupka identifikavani, te su ih nižestepeni sudovi, u pobijanim presudama, samo poimenično označili, a što predstavlja konkretizovanje činjeničnog stanja utvrđenog na glavnom pretresu, u pogledu „NN lica“ – pripadnika grupe.

Neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti kojima se ukazuje da je učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, jer je izmenjena godina kada je grupa osnovana, obzirom da vreme izvršenja dela ne predstavlja bitan element krivičnog dela, za koje su okrivljeni oglašeni krivim, odnosno ne predstavlja njegovo obeležje, već samo njegovu konkretizaciju - činjenicu koja bliže opisuje krivično delo.

Pri tome, Vrhovni sud ukazuje da je navedenom izmenom samo skraćen period izvršenja krivičnog dela, obzirom da je u optužnicama, na koje se branioci pozivaju, stavljen period od 2006. godine, a u izreci pobijane presude kao period izvršenja krivičnog dela označena je 2008., odnosno 2009. godina, iz čega proizilazi da je vreme izvršenja krivičnog dela skraćeno, a koja činjenica je, u svakom slučaju, povoljnija po okrivljene.

Nadalje, branioci okrivljenog Petra Obradovića i okrivljenog Mihajla Đokovića, u podnetim zahtevima ističu da je pravnosnažnom presudom optužba prekoračena i time što je u činjenični opis radnje izvršenja krivičnog dela iz člana 246. stav 2. u vezi stava 1. KZ, za koje su okrivljeni oglašeni krivim, unet element uračunljivosti, koga nema u optužnom aktu.

Pri tome, branilac okrivljenog Mihajla Đokovića u zahtevu za zaštitu zakonitosti iznosi i stav da je na opisani način istovremeno učinjena i povreda zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP. Međutim, po nalaženju Vrhovnog suda, iznetim navodima, se ukazuje samo na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Mihajla Đokovića i okrivljenog Petra Obradovića, su neosnovani, a ovo iz sledećih razloga:

Stoje navodi zahteva da u dispozitivu optužnog akta nije navedeno da su u datoj situaciji okrivljeni bili uračunljivi, ali po oceni Vrhovnog suda, neophodno je imati u vidu da se uračunljivost uvek pretpostavlja, a samo u sumnji (na neuračunljivost ili smanjenu uračunljivost) utvrđuje. Kako uračunljivost okrivljenih tokom postupka nije bila dovedena u sumnju, ovaj sud nalazi da unošenje elementa uračunljivosti u izreku presude, predstavlja njeno preciziranje, na koji način identitet između optužbe i presude nije povređen pobijanom pravnosnažnom presudom i nasuprot navodima zahteva branilaca, optužba nije prekoračena.

Shodno iznetom, navedene izmene nisu izvršene na štetu okrivljenih i isti nisu okrivljeni za veću kriminalnu aktivnost i volju („kriminalnu količinu“).

Na ovu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka ukazuje i branilac okrivljenog Željka Vujanovića, navodima da je postupanje prvostepenog suda potpuno besmisleno u pogledu utvrđivanja činjeničnog stanja, budući da je prvostepeni sud u ponovljenom postupku izrekom prvobitne prvostepene presude uveo potpuno nove radnje, koje nisu bile obuhvaćene optužnicom. U vezi sa iznetim, branilac citira izreku prvostepene presude i to:

- tačka 1 izreke: „... da bi svedok saradnik BB po povratku iz Brazila, kao naknadu za svoje angažovanje u organizovanoj kriminalnoj grupi i preduzete radnje na teritoriji Brazila od okrivljenog Šarić Darka, a preko okrivljenog Vujanović Željka, primio novac u gotovini u iznosu od 100.000 evra...“;

- tačka 2 izreke: „... sve po uputstvu i direktnom nalogu koji je upućen direktno od strane okrivljenog Šarića i Sokovića, a prenetog preko okrivljenog Vujanovića...“;

- tačka 3 izreke: „... okrivljeni Račić Marko, čiji je dolazak opet omogućio njegov brat Račić Vladimir, preko jednog od organizatora okrivljenog Vujanović Željka...“;

- tačka 4 izreke: „... pa je okrivljeni Vujanović Željko sa teritorije Republike Srbije sve ovako dobijene informacije dalje prosleđivao okrivljenom Šariću, koga su u međusobnoj i šifrovanoj komunikaciji oslavljavali sa „drug“...“.

Izneti navodi zahteva branioca okrivljenog Željka Vujanovića su neosnovani, obzirom da iz spisa predmeta proizlazi da je Apelacioni sud u Beogradu, odlučujući po žalbama izjavljenim na prvostepenu presudu istu preinačio, te shodno tome, branilac nije imao uslova da ističe bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, u odnosu na izreku prvostepene presude, već jedino i isključivo u odnosu na izreku drugostepene presude, odnosno presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1-Po1 15/21 od 16.05.2022. godine.

Pored toga, a imajući u vidu napred navedeno, odnosno činjenicu da je branilac mogao samo da ističe da je drugostepenom presudom učinjeno prekoračenje optužbe i da vrši upoređivanje dispozitiva optužnog akta sa izrekom drugostepene presude, Vrhovni sud, ukazuje da se nakon izvršenog uvida u istu, (presuda Apelacionog suda u Beogradu Kž1-Po1 15/21 od 16.05.2022. godine) može zaključiti da su radnje izvršenja na koje se branilac poziva, a vezane za tačku 1 izreke presude identične kao u optužnici KTS-17/09 od 27.06.2011. godine, radnje izvršenja opisane u tački 2 izreke na koje se branilac poziva su gotovo iste kao i u optužnici KTS- 17/09 od 20.04.2011. godine, dok su radnje na koje se branilac poziva vezane za tačku 3 izreke i tačku 4 izreke prvostepene presude, izostavljene u presudi Apelacionog suda u Beogradu (drugostepena presuda).

Na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP branilac okrivljenog Petra Obradovića ukazuje i navodima da je drugostepeni sud izmenio radnju izvršenja krivičnog dela na taj način što je, kao radnja, označeno neovlašćeno stavljanje u promet na drugi način supstanci ili preparata koji su proglašeni za opojne droge i u obrazloženju svoje presude opisao „na drugi način“ i tako učinio navedenu povredu zakona.

Iznete navode Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane, obzirom da se prekoračenje optužbe može odnositi samo na izreku pravnosnažne presude, a ne i na obrazloženje. Ovo sa razloga što sud u izreku presude nije uneo radnju izvršenja predmetnog krivičnog dela, koja nije bila označena u dispozitivu optužnog akta, pa ni to da su okrivljeni neovlašćeno stavljali u promet na drugi način supstance ili preparate koji su proglašeni za opojne droge, već su to, po oceni ovog suda činjenice koje je sud utvrdio u toku postupka i naveo ih u obrazloženju presude.

Shodno iznetom, prekoračenje optužbe u smislu člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP može se učiniti samo u izreci, a ne i u obrazloženju presude.

Imajući u vidu navedeno, neosnovani su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Bitna povreda odredaba krivičnog postupka

iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP

Branioci okrivljenog Darka Šarića i okrivljenog Željka Vujanovića, kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti numerišu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP. Obrazlažući navedenu povredu zakona, branioci navode da je ista učinjena od strane prvostepenog suda, koji je prekršio princip „reformatio in peus“. Naime, po stavu odbrane, prvostepeni sud je doneo presudu K.Po1 82/16 od 10.12.2018. godine u ponovnom postuku, nakon što je prethodna presuda Višeg suda u Beogradu – Posebnog odeljenja za organizovani kriminal K.Po1-249/10 od 13.07.2015. godine ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž1. Po1 9/16 od 25.05.2016. godine, te je predmet vraćen istom sudu na ponovno odlučivanje.

Branilac okrivljenog Željka Vujanovića navodi da je prvostepena presuda ukinuta usvajanjem žalbi Tužilaštva za organizovani kriminal i odbrane. Međutim, Tužilaštvo za organizovani kriminal se, u odnosu na okrivljenog Željka Vujanovića, žalilo samo na odluku o krivičnoj sankciji, dok činjenično stanje nije napadano, niti se u obrazloženju rešenja Apelacionog suda u Beogradu spominje eventualno usvajanje navoda tužilačke žalbe u tom smislu. Branioci okrivljenog Darka Šarića u podnetom zahtevu, obrazlažući navedenu povredu zakona, čak navode da je nesporno da prvostepena presuda nije izmenjena na štetu okrivljenog u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i krivične sankcije, ali da u ponovnom prvostepenom postupku, nije bilo moguće utvrđivati nove činjenice na štetu okrivljenog Darka Šarića, isključivo zato što Tužilaštvo za organizovani kriminal, u svojoj žalbi od 12.01.2016. godine, nije pobijalo utvrđeno činjenično stanje u odnosu na Darka Šarića, u osuđujućem delu. Na opisani način, po stavu odbrane, prvostepeni sud prekršio zabranu preinačenja na štetu okrivljenog iz člana 453. ZKP.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Željka Vujanovića i Darka Šarića su neosnovani, a ovo iz sledećih razloga:

Odredbom člana 453. ZKP, koja predviđa zabranu preinačenja na štetu okrivljenog, propisano je da ako je izjavljena žalba samo u korist okrivljenog, presuda se ne sme izmeniti na njegovu štetu u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i krivične sankcije.

Odredbom člana 494. ZKP propisano je da ako je pravnosnažna presuda ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje, za osnovu će se uzeti ranija optužnica ili onaj njen deo koji se odnosi na ukinuti deo presude (stav 1), a u stavu 4. istog člana propisano je da je pri izricanju nove presude, sud vezan zabranom propisanom u članu 453. ovog zakonika.

Iz spisa predmeta proizlazi da je, nakon ukidanja prve prvostepene presude K. Po1 br. 249/10 od 13.07.2015. godine, presudom Apelacionog suda u Beogradu- Posebno odeljenje Kž1Po1 br. 9/16 od 25.05.2016. godine, kojom je odbijena kao neosnovana žalba Tužilaštva za organizovani kriminal i presuda K.Po1 br. 249/10 od 13.07.2015. godine u oslobađajućem delu potvrđena, a u preostalom – osuđujućem, ista ukinuta i predmet vraćen Višem sudu u Beogradu, Posebnom odeljenju na ponovno suđenje. U ponovnom postupku, Viši sud u Beogradu doneo je novu prvostepenu presudu K.Po1 82/16 od 10.12.2018. godine. Nakon izjavljenih žalbi javnog tužioca i branilaca okrivljenih, kao i svedoka saradnika, Apelacioni sud u Beogradu - Posebno odeljenje doneo je novu pravnosnažnu presudu Kž1-Po1 22/19 od 12.06.2020. godine, koju je Vrhovni kasacioni sud presudom Kzz OK 6/2021 od 22.04.2021. godine, ukinuo u osuđujućem delu u stavu I i III izreke i predmet u tom delu vratio Apelacionom sudu u Beogradu - Posebnom odeljenju i to usvajanjem zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Darka Šarića, a po službenoj dužnosti, primenom odredbe člana 489. stav 2. ZKP i u odnosu na druge okrivljene, pored ostalog i u odnosu na okrivljenog Željka Vujanovića. U ponovnom postupku doneta je nova drugostepena presuda Apelacionog suda u Beogradu- Posebno odeljenje Kž1 Po1 15/21 od 16.05.2022. godine (koja se zahtevima za zaštitu zakonitosti u ovom postupku i pobija).

Imajući u vidu opisanu krivičnopravnu situaciju, te odredbu člana 494. ZKP, preinačenje na štetu okrivljenog (povreda zakona iz člana 453. ZKP), moglo bi biti učinjeno drugostepenom odlukom – presudom Apelacionog suda u Beogradu- Posebno odeljenje Kž1 Po1 15/21 od 16.05.2022. godine, koja je doneta nakon što je Vrhovni kasacioni sud, odlučujući samo o zahtevima za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih, obzirom da Republički javni tužilac nije podneo isti, ukinuo prethodnu drugostepenu odluku, a kako je to već obrazlaženo u ovoj presudi, u delu u kojem je ovaj sud utvrdio da je presudom Apelacionog suda u Beogradu- Posebno odeljenje Kž1 Po1 15/21 od 16.05.2022. godine učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 10) u vezi člana 453. ZKP i preinačena označena presuda u odnosu na okrivljenog Nenada Novakovića.

Bitna povreda odredaba krivičnog postupka

iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP

Prema navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Mihajla Đokovića, snimci telefonskih razgovora, na kojima se zasnivaju pobijane pravnosnažne presude prikupljeni su na nezakonit način - na osnovu nezakonitih naredbi tadašnjeg istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu Kri. Pov 416/09 od 28.07.2009. godine, 12.08.2009. godine, 21.08.2009. godine i 03.09.2009. godine, koje ne sadrže potpis postupajućeg istražnog sudije i nisu overene pečatom Okružnog suda u Beogradu. Branilac okrivljenog Petra Obradovića u zahtevu ukazuje na istu povredu zakona i iste nedostatke, ali u naredbama Kri. Pov 1006/08 i Kri. Pov 326/09, na osnovu kojih su preduzimane posebne dokazne radnje, u odnosu na ovog okrivljenog.

Iznete navode sadržane u zahtevima za zaštitu zakonitosti branioci okrivljenih Mihajla Đokovića i Petra Obradovića isticali su i u žalbama izjavljenim protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i za svoj zaključak dao razloge na strani 75, stav 3 i strani 76, stav 1 obrazloženja svoje presude, koje Vrhovni sud prihvata kao jasne i dovoljne i, u smislu člana 491. stav 2. ZKP, na te razloge i upućuje.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog Petra Obradovića obrazlažući povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP navodi i da je dana 06.04.2009. godine doneta naredba istražnog sudije Kri. Pov 326/09, kojom je određeno da se mera iz člana 232. ZKP primenjuje prema ovom okrivljenom, koji se nalazi u Argentini i koristi fiksne telefone u Kragujevcu, iz kojih navoda, prema stavu odbrane, jasno proizlazi da su dokazi prikupljeni na osnovu iste nezakoniti. Odbrana u zahtevu, dalje, navodi da se, s obzirom na ograničen rok primene mere iz člana 232. ZKP, u slučaju kada je ista određena prema NN licu, pa se sazna njegov identitet, mora doneti dopuna naredbe sa promenom identiteta i rokom primene, koji se računa od početka određivanja mere, što u konkretnom slučaju nije učinjeno, već je, umesto dopune naredbe Kri. Pov 1006/08, kojom je mera određena prema NN licu, doneta nova naredba – Kri. Pov 326/09 od 06.04.2009. godine prema okrivljenom Petru Obradoviću, sa novim rokom trajanja od 3 meseca, koja je kasnije produžavana, čime je znatno prekoračen rok od 6 meseci, koliko je bilo dozvoljeno trajanje mere iz člana 232. ZKP.

Branilac okrivljenog Nenada Novakovića, pozivajući se na istu povredu zakona, u zahtevu ističe da je prema ovom okrivljenom mera nadzora i snimanja telefonskih razgovora nezakonito produžavana, sa obrazloženjem da je dana 14.04.2009. godine, naredba istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu Kri. Pov 459/08 od 23.06.2008. godine (produžavana 23.09.2008. godine, 23.12.2008. godine i 23.03.2009. godine), proširena u odnosu na osumnjičenog Nenada Novakovića naredbom Kri. Pov 351/09, pa kako je mera u odnosu na osumnjičenog Nenada Novakovića doneta kao proširenje ranije donete naredbe Kri. Pov 459/08 od 23.06.2008. godine, a ne kao samostalna mera, ista je mogla trajati najduže do 22.06.2009. godine. U vezi sa tim, ukazuje da telefonski razgovor od 03.08.2009. godine u 17:38:14 časova, na koji se poziva prvostepeni sud na strani 524. obrazloženja presude, zbog isteka roka od godinu dana, od početka primene mere nadzora, nije mogao biti korišćen kao dokaz u ovom krivičnom postupku.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Petra Obradovića i Nenada Novakovića, ovaj sud ocenjuje kao neosnovane, iz sledećih razloga:

Vrhovni sud, najpre, ukazuje da svaka naredba istražnog sudije, kojom se na osnovu člana 232. ranije važećeg ZKP, određuje i „proširuje“ nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima i optička snimanja lica za koja postoje osnovi sumnje da su sama ili sa drugim izvršila krivična dela, posmatrana pojedinačno, ima procesnu samostalnost.

U konkretnom slučaju, naredbom istražnog sudije Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu Kri. Pov 1006/08 od 25.12.2008. godine, određena je mera nadzora i snimanja telefonskih i drugih razgovora ili komunikacije drugim tehničkim sredstvima u odnosu na NN lice, a naknadno je, kada je identifikovano i lice Petar Obradović, doneta naredba istražnog sudije Kri. Pov 326/09 od 06.04.2009. godine, kojom je određena primena mere iz člana 232. ZKP protiv osumnjičenog Petra Obradovića.

Prema tome, naredba Kri. Pov 326/09 od 06.04.2009. godine je procesno samostalna i samim tim, a nasuprot navodima zahteva branioca okrivljenog Petra Obradovića, nezavisna od naredbe Kri. Pov 1006/08 od 25.12.2008. godine, u pogledu početka roka primene i vremena trajanja mere iz člana 232. ZKP, određene tom naredbom, u odnosu na ovog okrivljenog.

Nadalje, naredba istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu Kri. Pov 351/09 od 14.04.2009. godine doneta je u odnosu na okrivljenog Nenada Novakovića i potom produžavana naredbama od 13.07.2009. godine, 14.10.2009. godine i 13.01.2010. godine.

Stoji činjenica da je u izreci naredbe Kri. Pov 351/09 od 14.04.2009. godine navedeno da se istom proširuje naredba istražnog sudije Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu Kri. Pov 459/08 od 23.06.2008. godine (koja je prema podacima u spisima predmeta doneta u odnosu na okrivljenog Darka Šarića i produžavana naredbama od 23.09.2008. godine, 23.12.2008. godine i 23.03.2009. godine). Međutim, Vrhovni sud nalazi da navedeno samo ukazuje da je naredba Kri. Pov 351/09 od 14.04.2009. godine proistekla iz naredbe Kri. Pov 459/08 od 23.06.2008. godine, a ne utiče na činjenicu da je u pitanju potpuno samostalna naredba po kojoj je mera, u skladu sa odredbama ZKP trajala u zakonom propisanim vremenskim okvirima.

Iz iznetih razloga, materijal prikupljen na osnovu naredbi Kri. Pov 326/09 od 06.04.2009. godine i Kri. Pov 351/09 od 14.04.2009. godine, predstavlja zakonite dokaze, na kojima se pravnosnažna presuda mogla zasnivati. Ovo tim pre, što iz označenih naredbi proizlazi da su iste donete u skladu sa odredbom člana 232. ranije važećeg ZKP, tj. da sadrže podatke o licima protiv kojih se mere primenjuju, zatim osnove sumnje, način sprovođenja, kao i obim i trajanje ovih mera, te da shodno tome audio-zapisi presretnutih komunikacija prikupljeni u postupku primene mera tajnog nadzora i snimanja telefonskih i drugih razgovora po istim, predstavljaju zakonito pribavljene dokaze, koji su mogli biti korišćeni u ovom krivičnom postupku.

Kako na osnovu sadržine audio-zapisa telefonskog razgovora vođenog dana 03.08.2009. godine u 17:38:14 časova, nisu utvrđene činjenice koje su bile predmet dokazivanja, niti je isti vezan sa predmetom optuženja, kako i sam branilac ističe u zahtevu, to Vrhovni sud, u ovom delu, nije posebno cenio iznete navode.

Branioci okrivljenih Petra Obradovića, Nebojše Sretenovića i Nikole Dimitrijevića u zahtevima za zaštitu zakonitosti ukazuju da se pobijana pravnosnažna presuda zasniva na „prepoznavanju“ i to: okrivljenih Petra Obradovića i Nebojše Sretenovića od strane svedoka saradnika AA na glavnom pretresu održanom 05.07.2018. godine i okrivljenog Nikole Dimitrijevića od strane svedoka saradnika VV na glavnom pretresu održanom dana 04.07.2018. godine, koja radnja je, prema stavu odbrane, obavljena suprotno odredbama Zakonika o krivičnom postupku, iz kog razloga je zapisnike o glavnom pretresu od 04.07.2018. godine i 05.07.2018. godine trebalo izdvojiti iz spisa predmeta.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti odbrana okrivljenih isticala je i u postupku po redovnom pravnom leku, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i za svoj zaključak dao razloge na strani 116 stav 3 i strani 117 stav 1 i 2 obrazloženja presude, koje Vrhovni sud prihvata kao dovoljne i jasne, i na te razloge, u smislu člana 491. stav 2. ZKP, i upućuje.

Branioci okrivljenog Darka Šarića i Nikole Dimitrijevića u zahtevima za zaštitu zakonitosti ukazuju da se pobijane pravnosnažne presude zasnivaju na nezakonitim dokazima – transkriptima audio-zapisa telefonske komunikacije, koji nisu izvedeni kao dokaz na glavnom pretresu pred prvostepenim sudom, niti na pretresu pred drugostepenim sudom, već su kao dokaz izvedeni isključivo audio- zapisi telefonskih razgovora. Imajući u vidu navedeno, po stavu odbrane, presuda je mogla biti zasnovana samo na audio-zapisima telefonskih razgovora, koji su izvedeni kao dokaz na glavnom pretresu pred prvostepenim sudom, ali ne i na transkriptima istih.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Darka Šarića i Nikole Dimitrijevića, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane, iz sledećih razloga:

Vrhovni sud ukazuje da je način izvođenja dokaza od strane suda – presretnutih telefonskih razgovora, odnosno materijala pribavljenog primenom mere nadzora telefonske i druge komunikacije, na osnovu člana 232. i člana 504lj ranije važećeg ZKP, tehničko pitanje, koje nije od uticaja na zakonitost navedenih dokaza.

Naime, iz spisa predmeta proizlazi da su na glavnom pretresu preslušani audio-zapisi presretnutih telefonskih razgovora, te da prvostepeni sud transkripte istih nije pročitao u dokaznom postupku, niti je to učinjeno na pretresu od strane drugostepenog suda.

Vrhovni sud nalazi da je, reprodukovanjem tonskih snimaka telefonskih razgovora, prvostepeni sud iste izveo kao dokaz na glavnom pretresu, u skladu sa odredbom člana 405. stav 2. ZKP, tako da su se prisutna lica mogla upoznati sa njihovim sadržajem i izneti primedbe, koju mogućnost su branioci okrivljenih i iskoristili. Pri tome, odbrana okrivljenih u toku postupka nije imala primedbe na ovakav način izvođenja navedenih dokaza, a prema stanju u spisima predmeta, branioci okrivljenog Darka Šarića su u toku prvostepenog postupka i predlagali da se u dokaznom postupku izvedu-preslušaju presretnute telefonske komunikacije, bliže označene u podnescima od 05. i 06.03.2018. godine.

Sledstveno iznetom, neosnovani su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Darka Šarića i Nikole Dimitrijevića da se pravnosnažna presuda zasniva na dokazima koji nisu izvedeni na glavnom pretresu, niti na pretresu pred drugostepenim sudom.

Prema navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Darka Šarića, Gorana Sokovića, Nebojše Sretenovića, Željka Vujanovića i Nikole Dimitrijevića, pobijana pravnosnažna presuda se zasniva na dokazima na kojima se po odredbama Zakonika o krivičnom postuku ne može zasnivati i to na presudama kojima su prihvaćeni sporazumi o priznanju krivičnog dela zaključeni između Tužioca za organizovani kriminal i saoptuženih UU, FF, HH, CC, ČČ, DžDž, ŠŠ, AB i AV, na osnovu kojih presuda su utvrđivane činjenice vezane za postojanje krivičnog dela i krivice okrivljenih u ovom krivičnom postupku, što ove dokaze čini nezakonitim.

Pored toga, branioci okrivljenih Darka Šarića i Nikole Dimitrijevića, smatraju da su navedene presude nezakoniti dokazi i iz razloga što je sudija Siniša Petrović postupao kao predsednik veća u prvostepenom postupku i doneo prvostepenu presudu (koja se zahtevom pobija), a istovremeno postupao u predmetima i donošenju odluka o prihvatanju sporazuma o priznanju krivičnog dela, gde je, pored priznanja okrivljenih, cenio i druge dokaze, koji su u vezi sa krivičnim delom, a koje je kasnije uzeo kao osnov za utvrđivanje odlučnih činjenica u prvostepenom postupku.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Darka Šarića, Gorana Sokovića, Nebojše Sretenovića, Željka Vujanovića i Nikole Dimitrijevića, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane, iz sledećih razloga:

Odredba člana 405. stav 1. ZKP omogućuje sudu da na glavnom pretresu izvede dokaz vršenjem uvida u isprave, koje služe kao dokaz. U konkretnom slučaju, prvostepeni sud se na glavnom pretresu, vršenjem uvida upoznao sa sadržinom isprava - pravnosnažnim presudama donetim na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela zaključenih između Tužioca za organizovani kriminal i saoptuženih UU, FF, HH, CC, ČČ, DžDž, ŠŠ, AB i AV, u skladu sa odredbom člana 405. stav 1. ZKP. Navedene pravnosnažne presude, u koje je izvršen uvid na glavnom pretresu, donete su u zakonom propisanom postupku od strane nadležnog suda, nakon ocene svih uslova propisanih odredbom člana 317. ZKP, kojima se sud rukovodio prilikom njihovog donošenja.

Pri tome, Vrhovni sud nalazi, a suprotno navodima zahteva branilaca navedenih okrivljenih, da na osnovu tih presuda nisu utvrđivane činjenice vezane za postojanje krivičnog dela, za koje su okrivljenima u ovom krivičnom postupku oglašeni krivim.

Povodom navoda zahteva branilaca okrivljenih Darka Šarića i Nikole Dimitrijevića, vezanih za postupanje sudije Siniše Petrovića, u postupcima u kojima su donete pravnosnažne presude o prihvatanju sporazuma o priznanju krivičnog dela, Vrhovni sud nalazi da branioci, iznetim navodima, u suštini ukazuju na povredu zakona iz člana 37. stav 2. ZKP (pristrasnost sudije), o kojoj povredi će se ovaj sud izjasniti u nastavku obrazloženja ove presude.

Ujedno, Vrhovni sud ukazuje da opisanim postupanjem sudije Siniše Petrovića, koje nijednom odredbom ZKP nije propisano kao razlog za obavezno izuzeće, nije dovedena u pitanje zakonitost navedenih pravnosnažnih presuda o prihvatanju sporazuma o priznanju krivičnog dela zaključenih između Tužioca za organizovani kriminal i označenih saoptuženih, pa se suprotni navodi zahteva branilaca okrivljenih Darka Šarića i Nikole Dimitrijevića ocenjuju kao neosnovani.

Branioci okrivljenog Darka Šarića u zahtevu za zaštitu zakonitosti, kao nezakonite dokaze označavaju audio-zapise telefonskih razgovora prikupljene po naredbi Kri.Pov 32/09, koja se odnosi na svedoka saradnika BB i predstavlja proširenje naredbe Kri. Pov 459/08 od 23.06.2008. godine, donete protiv okrivljenog Darka Šarića. Prema stavu odbrane, nakon prestanka primene naredbe Kri. Pov 459/08 dana 16.06.2009. godine, nisu mogle biti donete nove naredbe u odnosu na svedoka saradnika BB, jer iste svoj pravni legitimitet izvode iz osnovne naredbe, koja je prestala da postoji. Sledstveno iznetom, po stavu odbrane, svaki telefonski razgovor prikupljen posle 16.06.2009. godine, u odnosu na svedoka saradnika BB, predstavlja nezakonit dokaz.

Iste okolnosti iznete u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioci okrivljenog isticali su i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je ove žalbene navode ocenio kao neosnovane i o zakonitosti audio-zapisa telefonskih razgovora, pribavljenih primenom mere iz člana 232. ranije važećeg ZKP po naredbi Kri.Pov 32/09 od 21.1.2009. godine (produžene naredbama od 21.4.2009 godine i 21.7.2009. godine) donetoj u odnosu na BB, na strani 73 stav 6 i strani 74 stav 1 obrazloženja svoje odluke izneo dovoljne i jasne razloge, koje Vrhovni sud u svemu prihvata i, u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP, na te razloge i upućuje.

Prema navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Darka Šarića i Nikole Dimitrijevića, nezakonitost materijala pribavljenog na osnovu naredbi za nadzor i snimanje telefonske komunikacije sastoji se u činjenici što je Tužilac za organizovani kriminal bio prekludiran u pogledu korpusa dokaza, čije izvođenje je predložio podneskom od 21.02.2018. godine, budući da nisu u pitanju novi dokazi, u vezi sa čim se odbrana poziva i citira odredbe člana 604. i člana 504n ranije važećeg ZKP.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Darka Šarića i Nikole Dimitrijevića, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane.

Okolnosti iznete u navedenim zahtevima odbrana okrivljenih Darka Šarića i Nikole Dimitrijevića iznela je i u žalbama izjavljenim protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i s tim u vezi u obrazloženju svoje presude na strani 65 stav 2 i 3 i strani 66 stav 1 i 2, dao dovoljne i jasne razloge, koje Vrhovni sud prihvata i, u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP, na te razloge i upućuje.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP branilac okrivljenog Borislava Tunjića, u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da se pobijana pravnosnažna presuda, u odnosu na događaj u Italiji, označen u činjeničnom opisu dela u izreci presude pod tačkom 2(b), zasniva na snimcima telefonskih razgovora okrivljenog Borislava Tunjića iz januara 2009. godine, vođenim sa telefonskog broja ... sa AG, koji su navodno dobijeni od strane italijanskog tužilaštva, po zamolnici Tužioca za organizovani kriminal, ali koji, prema stanju u spisima predmeta, uopšte nisu presretnuti, iz čega, prema stavu odbrane, proizlazi da isti nisu pribavljeni i dostavljeni na zakonit način u ovom postupku, s obzirom da potiču iz neformalne policijske saradnje. U vezi sa tim, branilac ukazuje i to da iz dokumentacije iz Italije, koja se odnosi na presretanje telefonskih razgovora, a koja se nalazi u spisima predmeta u registratorima obeleženim kao RIT 1, 2 i 3 (koju sudovi, iako se odbrana poziva na nju, ne izvode kao dokaz i ne cene u dokaznom postupku), proizlazi da razgovori lica „JOVO“, koji koristi označeni broj telefona (nesporno telefonski razgovori okrivljenog Borislava Tunjića), nisu snimljeni, te da samim tim nisu ni mogli biti dostavljeni tužilaštvu i sudu u Republici Srbiji. Branilac iz iznetih razloga smatra da se na dokazima pribaljenim u Italiji na nezakonit način, pravnosnažna presuda nije mogla zasnivati.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Borislava Tunjića, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane, iz sledećih razloga:

Iz spisa predmeta-pisane dokumentacije dostavljene putem međunarodne pravne pomoći iz Republike Italije, proizlazi da je odlukama Republičkog javnog tužilaštva pri Osnovnom sudu u Milanu, Direkcija za borbu protiv mafije određeno presretanje telefonskih razgovora ili obaveštenja po hitnom postupku (pa i u odnosu na broj telefona označen u zahtevu branioca, koji koristi neidentifikovano lice „JOVO“, kao i u odnosu na broj telefona, koji koristi AG), koje odluke su „overene“ – odobrene odlukom sudije za preliminarnu istragu Osnovnog suda u Milanu.

Ta dokumentacija je, u postupku pružanja međunarodne pravne pomoći, u skladu sa odredbama Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima i Evropske konvencije o međusobnom pružanju pravne pomoći u krivičnim stvarima, dostavljena na osnovu zamolnice Tužiocu za organizovani kriminal, od strane nadležnog pravosudnog organa Republike Italije, preko Ministarstva pravde te države, a nakon toga dostavljena i Posebnom odeljenju Višeg suda u Beogradu. Pored iznetog, a suprotno navodima zahteva, prvostepeni sud je, usvajanjem predloga odbrane, na glavnom pretresu izveo kao dokaz i izvršio uvid u sadržaj pisane dokumentacije dostavljene putem međunarodne pravne pomoći iz Republike Italije, koja se nalazi u registratorima 11a, 11b, 11v i 11g (bliže označene sa RIT 1, 2, 3 i 4).

Prema tome, Vrhovni sud nalazi da su audio-zapisi i transkripti telefonskih razgovora okrivljenog Borislava Tunjića, pribavljeni primenom mere presretanja telefonske komunikacije sprovedene na osnovu odluke nadležnog organa Republike Italije, koji su Tužiocu za organizovani kriminal dostavljeni u postupku međunarodne pravne pomoći preko Ministarstva pravde te države, te izvedeni kao dokaz na glavnom pretresu.

Sledstveno iznetom, audio-zapisi i transkripti telefonskih razgovora okrivljenog Borislava Tunjića iz januara 2009. godine, koje je vodio sa označenog broja telefona sa AG, nasuprot navodima zahteva, ne potiču iz neformalne policijske saradnje, već su pribavljeni na zakonit način – u postupku pružanja međunarodne pravne pomoći između nadležnih pravosudnih organa Republike Italije i Republike Srbije, te stoga predstavljaju dokaze na kojima se presuda mogla zasnivati.

Nadalje, u vezi sa istaknutom povredom zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog Nebojše Sretenovića u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da se transkripti telefonskih razgovora okrivljenog Nebojše Sretenovića sa okrivljenim Željkom Vujanovićem, prikupljeni u postupku primene mere nadzora i snimanja telefonskih razgovora iz člana 232. ranije važećeg ZKP, po naredbi istražnog sudije Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu od 22.05.2008. godine, donetoj u odnosu na okrivljenog Željka Vujanovića, nisu mogli koristiti kao dokaz u postupku, odnosno kao „slučajni nalaz“ i u odnosu na okrivljenog Nebojšu Sretenovića, prema kome navedena naredba nije doneta, imajući u vidu da institut „slučajnog nalaza“ u vreme izvršenja krivičnog dela, koje se okrivljenom Nebojši Sretenoviću stavlja na teret, nije ni postojao, već je u krivično zakonodavstvo Republike Srbije uveden Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/2011), koji je počeo da se primenjuje 15.01.2012. godine.

Međutim, po nalaženju ovoga suda, neosnovano branilac okrivljenog Nebojše Sretenovića ukazuje da transkripti snimljenih telefonskih razgovora ovog okrivljenog sa okrivljenim Željkom Vujanovićem, nisu mogli biti korišćeni kao dokaz u ovom krivičnom postupku, jer se naredba o primeni mere nadzora i snimanja telefonskih razgovora nije odnosila i na okrivljenog Nebojšu Sretenovića, a ovo iz sledećih razloga:

Snimci telefonskih razgovora korišćeni kao dokazi u ovom postupku, nisu nastali prisluškivanjem brojeva telefona okrivljenog Nebojše Sretenovića, već primenom mere nadzora i snimanja telefonskih razgovora preko brojeva telefona okrivljenog Željka Vujanovića, u odnosu na koga je doneta naredba istražnog sudije Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu Kri Pov 393/08 od 22.05.2008. godine o određivanju te mere (produžena naredbama od 22.08.2008. godine, 20.11.2008. godine i 20.02.2009. godine), po predlogu Specijalnog tužioca Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu. Sve navedene naredbe donete su u zakonom propisanom postupku i formi i iste sadrže sve zakonom predviđene elemente.

Kako je okrivljeni Nebojša Sretenović, u odnosu na koga nije bilo naredbe, sa okrivljenim Željkom Vujanovićem, prema kome je naredba izdata, telefonsku komunikaciju obavljao u vremenskom periodu kada su te naredbe važile, to su se i snimci telefonskih razgovora mogli koristiti kao dokaz i u odnosu na okrivljenog Nebojšu Sretenovića, koji nije bio obuhvaćen odlukom suda o određivanju navedene mere. Ovo posebno, kada se ima u vidu da se, radilo o identičnim radnjama, koje su kako u odnosu okrivljenog Željka Vujanovića, prema kome su donete pomenute naredbe, tako i u odnosu na okrivljenog Nebojšu Sretenovića, prema kome nije bilo naredbi, imale obeležja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. Krivičnog Zakonika, dakle, krivičnog dela zbog kojeg je, shodno članu 232. ranije važećeg ZKP, naredbom istražnog sudije i mogla biti određena mera nadzora i snimanja telefonskih razgovora.

Pri tome, stoje navodi zaheva da institut „slučajnog nalaza“ nije postojao u zakonu u vreme izvršenja predmetnog krivičnog dela. Naime, u naše procesno zakonodavstvo institut „slučajnog nalaza“ uveden je danom početka primene Zakonika o krivičnom postuku („Službeni glasnik RS“ broj 72/2011), odnosno od 15.01.2012. godine. Međutim, u vreme primene pomenute mere, već je postojala ustaljena sudska praksa potvrđena kroz brojne odluke ranijeg Vrhovnog suda Srbije, u kojima je prihvaćen stav da se, razgovori između dva ili više okrivljenih, u situaciji kada postoji naredba za samo jednog od njih, mogu koristiti i u odnosu na ostale okrivljene iz te komunikacije, pod uslovom da su ispunjeni svi uslovi predviđeni zakonom, kao što je to u ovom postupku bio slučaj.

Prema tome, audio-zapisi i transkripti telefonskih razgovora, kao dokazi nastali na osnovu zakonito preduzete mere nadzora i snimanja telefonskih i drugih razgovora protiv okrivljenog Željka Vujanovića, prema kome su izdate naredbe za prisluškivanje, mogli su biti korišćeni kao dokaz u postupku i u odnosu na okrivljenog Nebojšu Sretenovića, prema kome naredba nije doneta, a ovo tim pre, što je, u konkretnom slučaju, krivični postupak u odnosu na okrivljene jedinstven, pa time i svi prikupljeni dokazi.

Branioci okrivljenih Željka Vujanovića i Nikole Dimitrijevića kao nezakonit dokaz označavaju nalaz i mišljenje veštaka dr Slobodana Jovičića, ističući da je ovaj veštak suprotno naredbi suda, kojom je isključivo njemu povereno veštačenje glasa okrivljenih i izrada nalaza i mišljenja, samoinicijativno izradu dela nalaza i mišljenja, koji se odnosi na fonetsko-lingvističku analizu spornih i nespornih glasova, poverio AD, koja predmetnom naredbom, nije bila određena za veštaka.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih Željka Vujanovića i Nikole Dimitrijevića, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane.

Iz spisa predmeta proizlazi da je naredbom Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal Kpo1 82/16 od 17.08.2018. godine određeno veštačenje glasa okrivljenih Darka Tošića i Nikole Dimitrijevića u audio- zapisima prestretnutih telefonskih razgovora, koji su izvedeni kao dokaz u predmetnom krivičnom postupku i veštačenje povereno stalnom sudskom veštaku dr Slobodanu Jovičiću. Po navedenoj naredbi je postupljeno i sudu je dostavljen nalaz i mišljenje veštaka dr Slobodana Jovičića, u kom je imenovani veštak dao odgovore na tražena pitanja.

Pored iznetog, iz spisa predmeta proizlazi i to da je stalni sudski veštak- dr Slobodan Jovičić ispitan na glavnom pretresu održanom pred prvostepenim sudom dana 21.09.2018. godine kada je naveo da je fonetsko – lingvističku analizu radila AD redovni profesor ... i ... fakulteta, na predmetu forenzička lingvistika i forenzička fonetika.

Međutim, činjenica da se profesor AD, u sklopu nalaza i mišljenja sudskog veštaka dr Slobodana Jovičića, izjasnila kao ekspert po zahtevu veštaka, u pogledu pojedinih pitanja vezanih za predmet veštačenja, po oceni ovog suda, ne utiče na zakonitost predmetnog nalaza i mišljenja, jer takvo izjašnjenje ne predstavlja samostalan dokaz, već je sastavni deo nalaza i mišljenja veštaka dr Slobodana Jovičića, kome je veštačenje i povereno citiranom naredbom suda.

Imajući u vidu da je navedeno veštačenje obavljeno na osnovu i u skladu sa naredbom suda od strane stalnog sudskog veštaka dr Slobodana Jovičića, ovlašćenog za davanje nalaza i mišljenja, koji je isto obavio saglasno pravilima struke i u skladu sa odredbama člana 113. do 124. ZKP, to, po oceni Vrhovnog suda, navedeni nalaz i mišljenje, suprotno navodima zahteva branilaca okrivljenih Željka Vujanovića i Nikole Dimitrijevića, ni sam po sebi, niti po načinu pribavljanja, nije u suprotnosti sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku, odnosno ne predstavlja nezakonit dokaz na kome se presuda nije mogla zasnivati.

Branioci okrivljenog Nikole Dimitrijevića, u zahtevu za zaštitu zakonitosti navode i da se pobijana pravnosnažna presuda zasniva na nezakonitim materijalnim dokazima, pre svega „izveštaj o troškovima za robu“, koji dokazi su proistekli iz nezakonitog pretresanja stana u ... i pripisani okrivljenom Nikoli Dimitrijeviću, na koga se ta dokazna radnja nije odnosila. U vezi sa tim, odbrana ističe da, iako je okrivljeni Darko Šarić u vreme donošenja naredbe suda Ki.P. 52/09 od 20.01.2010. godine o pretresanju stana u ... (u kojoj je navedeno da je Darko Šarić korisnik, a AĐ vlasnik stana), imao izabrane branioce, oni nikada nisu pozvani da prisustvuju navedenom pretresu, suprotno odredbi člana 79. stav 1. ranije važećeg ZKP. Dalje navode da se na osnovu zapisnika o pretresanju stana ne može jasno zaključiti da li je držalac stana bio prisutan u trenutku pretresanja i ukoliko jeste, ko je to lice, pri čemu u tom zapisniku nije konstatovano da su pronađeni bilo kakvi papiri, odnosno izveštaji, već samo tri SIM kartice i jedna fleš memorija - suprotno obavezi iz člana 79. stav 8. ranije važećeg ZKP. Takođe, prekršen je i član 82. stav 6. ranije važećeg ZKP, jer nije naznačeno gde su predmeti pronađeni, niti su isti opisani ili na drugi način obezbeđeno utvrđivanje njihove istovetnosti. Branioci u zahtevu, navode i da je tri potvrde o privremeno oduzetim predmetima potpisala AE, u svojstvu građanina i to četiri, odnosno pet dana nakon izvršenog pretresanja.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Nikole Dimitrijevića, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane.

Iz spisa predmeta proizlazi da je istražni sudija Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu dana 20.01.2010. godine doneo naredbu Ki.P. 52/09 da se izvrši pretres stana i drugih prostorija u Beogradu, u ..., čiji je korisnik okrivljeni Darko Šarić, a vlasnik AĐ, koju naredbu je primila AŽ dana 21.01.2010. godine. Iz zapisnika o pretresanju stana i drugih prostorija PU za Grad Beograd UKP od 21.01.2010. godine proizlazi da je u vremenskom periodu od 10:30 do 14:30, na osnovu citirane naredbe, izvršeno pretresanje stana i drugih prostorija na navedenoj adresi, u prisustvu dva punoletna građanina i to AZ i AŽ, koji su uz ovlašćena službena lica PU za Grad Beograd UKP potpisali zapisnik, bez primedbi. U navedenom zapisniku je konstatovano da su zaključane prostorije otvorene silom, jer njihov držalac nije bio prisutan.

Prema odredbi člana 78. stav 2. ranije važećeg ZKP, naredba o pretresanju se predaje pre početka pretresanja licu kod koga će se ili na kome će se pretresanje izvršiti, da će se pre pretresanja pozvati lice na koje se odnosi naredba o pretresanju da dobrovoljno izda lice, odnosno predmete koji se traže, da će se to lice poučiti da ima pravo da uzme advokata, odnosno branioca koji može prisustvovati pretresu i da će se, ako lice na koje se odnosi naredba o pretresu zahteva prisustvo advokata, odnosno branioca, početak pretresa odložiti do njegovog dolaska, a najduže za tri sata.

Odredbom člana 79. stav 1. ranije važećeg ZKP propisano je da će se držalac stana i drugih prostorija pozvati da prisustvuje pretresanju, a da će se, ako je on odsutan, pozvati njegov zastupnik ili neko od odraslih ukućana ili suseda. Odredbom stava 2. istog člana određeno je da će se zaključane prostorije, nameštaj ili druge stvari otvoriti silom samo ako njihov držalac nije prisutan ili neće dobrovoljno da ih otvori.

Prema tome, naredbu o pretresanju je, u skladu sa odredbom člana 79. stav 1. ranije važećeg ZKP, primila AŽ, nakon čega su zaključane prostorije otvorene silom od strane ovlašćenih službenih lica MUP-a, s obzirom da njihov držalac nije bio prisutan.

Imajući u vidu prethodno navedeno, kako lice na koje se odnosila naredba nije bilo prisutno, to isto nije ni moglo biti poučeno da ima pravo da uzme advokata, odnosno branioca koji može prisustvovati pretresanju (član 78. stav 2. ranije važećeg ZKP).

Shodno navedenom, Vrhovni sud nalazi da je pretresanje stana i drugih prostorija, u konkretnom slučaju, izvršeno u skladu sa odredbama člana 78. i člana 79. ranije važećeg ZKP, pa je stoga zapisnik o pretresanju stana i drugih prostorija PU za grad Beograd UKP od 21.01.2010. godine, sam po sebi i po načinu pribavljanja, zakonit dokaz na kome se presuda, u smislu odredaba Zakonika o krivičnom postupku može zasnivati, te su suprotni navodi zahteva branilaca okrivljenog Nikole Dimitrijevića, ocenjeni kao neosnovani.

Imajući u vidu da zapisnik o pretresanju stana i drugih prostorija PU za Grad Beograd UKP od 21.01.2010. godine nije nezakonit dokaz, to materijalni dokazi (potvrde o privremeno oduzetim predmetima od 21.01.2010. godine, 25.01.2010. godine i 26.01.2010. godine, „izveštajem o troškovima za robu“...), koji su proistekli iz istog, nasuprot navodima zahteva branilaca okrivljenog Nikole Dimitrijevića, ne predstavljaju nezakonite dokaze.

Pri tome, okolnosti u vezi sa „izveštajem o troškovima za robu“, koji je pronađen prilikom pretresanja stana u Beogradu, u ... (za koji stan je u pobijanoj pravnosnažnoj presudi utvrđeno da pripada okrivljenom Nikoli Dimitrijeviću) odbrana okrivljenog isticala je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i s tim u vezi na strani 95 stav 1 obrazloženja presude dao jasne i dovoljne razloge, koje Vrhovni sud prihvata i, u smislu člana 491. stav 2. ZKP, na te razloge i upućuje.

Vrhovni sud nije cenio navode zahteva branilaca istog okrivljenog kojima povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP obrazlažu osporavanjem dokazne vrednosti navedenog zapisnika o pretresanju stana i drugih prostorija (nisu precizno označeni predmeti i isprave koji se oduzimaju) i potvrde o privremeno oduzetim predmetima (zbog odloženog roka njihovog potpisivanja), s obzirom na to da se ovim navodima ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Prema navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Nikole Dimitrijevića, pisana dokumentacija koja je pribavljena zamolnim putem iz Brazila proistekla je iz nezakonito sprovedenog postupka međunarodne pravne pomoći u krivičnim stvarima, sa obrazloženjem da akt od 09.09.2010.godine, kojim je inicirana komunikacija Tužioca za organizovani kriminal i policije Brazila, ne može predstavljati zamolnicu, u smislu člana 5. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima. Odbrana u zahtevu posebno naglašava da je okrivljeni Nikola Dimitrijević, u trenutku upućivanja navedenog akta policiji Brazila, bio državljanin Kraljevine Holandije, koja je sprovodila istragu povodom ovog događaja u odnosu na svoje državljane i da on nije bio obuhvaćen holandskom zamolnicom upućenoj Brazilu, a da su pobijane presude upravo zasnovane na dokumentima pribavljenim u postupku međunarodne pravne saradnje između Kraljevine Holandije i Brazila, u internom postupku, koji se kao takvi ne mogu koristiti u Republici Srbiji. U prilog iznetom stavu, branioci ističu i činjenicu da je akt TOK-a od 09.09.2010. godine upućen Odeljenju „Savezne policije“ Brazila, koji nije pravosudni organ, a po Zakonu o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima nije dozvoljeno pružanje pravne pomoći između organa koji nisu „pravosudni“, što se u ovom slučaju ipak dogodilo.

Iznete navode zahteva odbrana je isticala i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je ove navode ocenio neosnovanim i o tome na strani 99. stav 4 obrazloženja svoje odluke (prihvatajući razloge date na strani 341. stav 2 obrazloženja prvostepene presude ) izneo dovoljne i jasne razloge, koje Vrhovni sud prihvata kao pravilne, te na njih, u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP, i upućuje.

Branilac okrivljnog Petra Obradovića, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da se pobijane pravnosnažne presude zasnivaju na nezakonitim dokazima – podacima prikupljenim po naredbi istražnog sudije Kri. Pov 1006/08 od 25.12.2008. godine, kojom je prema ovom okrivljenom određena mera nadzora i snimanja telefonskih razgovora, na osnovu odredbe člana 232. ranije važećeg ZKP. U vezi sa tim, odbrana ističe da je odredbom člana 504n ranije važećeg ZKP bilo propisano da, ukoliko javni tužilac ne pokrene krivični postupak u roku od 6 meseci po prestanku mera iz člana 504lj (kojim članom su obuhvaćene i mere iz člana 232. ZKP) svi podaci moraju biti uništeni. Kako je postupak protiv okrivljenog Petra Obradovića pokrenut početkom 2012. godine, a mera po naredbi Kri. Pov 1006/08 trajala do 10.04.2009. godine, kada su prestali razlozi za njenu primenu, to je, protekao zakonom propisan rok, iz kog razloga su, po stavu odbrane, svi podaci prikupljeni po toj naredbi, morali biti uništeni i nisu mogli biti korišćeni u postupku.

Branilac okrivljenog Željka Vujanović kao nezakonit dokaz označava transkripte presretnute komunikacije okrivljenih, konkretno, telefonskog razgovora od 01.09.2009. godine u 22:34:26 časova između okrivljenih Željka Vujanovića i Darka Šarića, pribavljenog po naredbi istražnog sudije Kri. Pov 393/08 od 20.06.2008. godine, kojom je dopunjena osnovna naredba od 22.05.2008. godine - na osnovu koje je okrivljeni Željko Vujanović prisluškivan duže od godinu dana. U vezi sa tim, branilac navodi da je naredba Kri. Pov 393/08 izdata 22.05.2008. godine, a zatim produžavana 22.08.2008. godine, 22.11.2008. godine i 20.02.2009. godine, tako da je prisluškivanje po istoj moglo trajati zaključno sa 20.05.2009. godine. Sledstveno iznetom, telefonski razgovor vođen 01.09.2009. godine nije mogao biti upotrebljen kao dokaz u postupku, pošto je pribavljen na osnovu naredbe - Kri. Pov 393/08 od 22.05.2008. godine, koja je mogla maksimalno trajati do 20.05.2009. godine.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Petra Obradovića i Željka Vujanovića, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane.

Odredbom člana 232. ranije važećeg ZKP propisano je da istražni sudija, na pismeni i obrazloženi predlog javnog tužioca, može narediti nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima i optička snimanja lica za koje postoje osnovi sumnje da su sama ili sa drugim izvršila krivično delo, između ostalog, sa elementima organizovanog kriminala (neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga i dr).

Odredbom stava 1. člana 504lj ranije važećeg ZKP, propisano je da istražni sudija, na zahtev državnog tužioca, može prema licu za koje postoje osnovi sumnje da samo ili zajedno sa drugim licima priprema krivično delo organizovanog kriminala, između ostalog, odobriti primenu mere iz člana 232, ako se krivično delo organizovanog kriminala na drugi način ne bi moglo otkriti, dokazati ili sprečiti, ili bi to bilo povezano sa znatnim teškoćama. Odredbom stava 3. istog člana određeno je da mere iz stava 1. tog člana mogu trajati 6 meseci, a da, na obrazloženi predlog državnog tužioca, istražni sudija može određenu meru produžiti najviše dva puta u trajanju po tri meseca.

Odredbom člana 504n stav 1. istog zakonika, propisano je da primena mere iz člana 504lj prestaje kada istekne rok na koji je određena ili kada prestanu razlozi zbog kojih je bila određena, a stavom 2. istog člana propisano je da ako državni tužilac ne pokrene krivični postupak u roku od 6 meseci po prestanku mere iz člana 504lj, svi prikupljeni podaci moraju biti uništeni.

Prema stanju u spisima predmeta, naredbom istražnog sudije Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu Kri. Pov 1006/08 od 25.12.2008. godine, na osnovu člana 232. ZKP, određena je mera nadzora i snimanja telefonskih razgovora u odnosu na NN lice, pri čemu je određeno da ova mera može trajati tri meseca i da se na obrazloženi predlog tužioca može produžiti za još tri meseca. Ova naredba je dopunjena više puta i na osnovu člana 232. ZKP, produžena za još tri meseca naredbom od 25.03.2009. godine. Naredbom istražnog sudije Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu od 10.04.2009. godine, prekinut je nadzor i snimanje telefonskih razgovora koje NN lice obavlja preko označenh brojeva telefona, jer su prestali razlozi zbog kojih je mera određena. NN lice, koje je koristilo brojeve telefona navedene u predmetnim naredbama, je naknadno identifikovano, kao ovde okrivljeni Petar Obradović.

Kako je primena mere nadzora i snimanja telefonskih razgovora, po naredbi istražnog sudije Kri. Pov 1006/08 od 25.12.2008. godine (produžena naredbom od 25.03.2009. godine) prekinuta 10.04.2009. godine,a Tužilac za organizovani kriminal je protiv okrivljenog Petra Obradovića podneo zahtev za sprovođenje istrage dana 30.12.2011. godine, dakle, po proteku roka od 6 meseci od dana prestanka mere, koji je propisan odredbom člana 504n ranije važećeg ZKP, to su svi podaci prikupljeni primenom mere nadzora i snimanja telefonskih razgovora po naredbi Kri. Pov 1006/08 morali biti uništeni i samim tim nisu mogli biti korišćeni kao dokaz u ovom postupku.

Pored iznetog, iz spisa predmeta, proizlazi da je naredba istražnog sudije Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu Kri. Pov 393/08 od 22.05.2008. godine, kojom je, na osnovu člana 232. ZKP, određena mera nadzora i snimanja telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima i optička snimanja lica prema okrivljenom Željku Vujanoviću, produžavana naredbama od 22.08.2008. godine, 20.11.2008. godine i 20.02.2009. godine, na osnovu člana 232. i člana 504lj ZKP.

Dakle, iz svega navedenog proizlazi da je mera nadzora i snimanja telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija okrivljenog Željka Vujanovića određena nadredbom istražnog sudije Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu Kri. Pov 393/08 od 22.05.2008. godine mogla trajati godinu dana, odnosno do 22.05.2009. godine, nakon čega se mera, po toj nadredbi više nije mogla primenjivati.

Sledstveno iznetom, audio-zapis telefonskog razgovora vođenog između Željka Vujanovića i Darka Šarića dana 01.09.2009. godine u 22:34:26, na koji branilac u zahtevu ukazuje, nije mogao biti korišćen kao dokaz u ovom krivičnom postupku, jer je pribavljen po isteku roka iz člana 504lj ranije važećeg ZKP, jer je po naredbi Kri. Pov 393/08 primena mere iz člana 232. ranije važećeg ZKP, prema okrivljenom Željku Vujanoviću, trajala do 22.05.2009. godine.

Imajući u vidu da su na glavnom pretresu preslušani audio-zapisi presretnute telefonske komunikacije, prikupljeni po naredbi istražnog sudije Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu Kri. Pov 1006/08, kao i audio-zapis telefonskog razgovora vođenog između Željka Vujanovića i Darka Šarića dana 01.09.2009. godine, pribavljen po naredbi Kri. Pov 393/08, a sadržinu kojih dokaza je sud doveo u vezu sa iskazom svedoka saradnika AA, pisanim dokazima u spisima predmeta i odbranom okrivljenih, na osnovu čega je izveo zaključak da su okrivljeni Petar Obradović i Željko Vujanović u okviru grupe, preduzimali radnje označene u činjeničnom opisu dela u izreci presude, stoje navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih da je sud, u ovom delu i povodom navedenih činjenica, cenio sporne dokaze i svoje zaključke potkrepio dokazima, na kojima se presuda po odredbama Zakonika o krivičnom postuku ne može zasnivati.

Međutim, odredbom člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP propisano je da ova bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako se presuda zasniva na dokazu na kome se po odredbama tog Zakonika ne može zasnivati, osim ako je s obzirom na druge dokaze očigledno da bi i bez tog dokaza bila donesena ista presuda.

Iz spisa predmeta proizlazi da sud pobijanu pravnosnažnu presudu, u odnosu na okrivljenog Petra Obradovića, nije zasnovao isključivo na podacima prikupljenim na osnovu naredbe Kri. Pov 1006/08 (primenom mere iz člana 232. ranije važećeg ZKP), već su činjenice vezane za krivično delo neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 2. u vezi stava 1. KZ („Službeni glasnik RS“ broj 85/05), za koje je okrivljeni Petar Obradović oglašen krivim pravnosnažnom presudom, utvrđene na osnovu drugih dokaza izvedenih u toku postupka i to: iskaza svedoka saradnika AA, audio-zapisa telefonskih razgovora po naredbi istražnog sudije Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu Kri. Pov 326/09 od 06.04.2009. godine, kao i pisanih dokaza u spisima predmeta, a pre svega „izveštaj o troškovima“, koji je sačinio svedok saradnik AA...

Nadalje, kada je u pitanju okrivljeni Željko Vujanović, iz spisa predmeta proizilazi da sud pobijanu pravnosnažnu presudu u odnosu na ovog okrivljenog, nije zasnovao samo na audio-zapisu telefonskog razgovora između Željka Vujanovića i Darka Šarića od 01.09.2009. godine, već su činjenice vezane za izvršenje predmetnog krivičnog dela utvrđene na osnovu drugih dokaza izvedenih u toku postupka i to: iskaza svedoka saradnika, sadržine presretnute telefonske i druge komunikacije (izuzimajući onu koja je izdvojena iz spisa), pisanih dokaza u spisima predmeta (zapisnici o pretresanju stana i drugih prostorija okrivljenog Željka Vujanovića, potvrde o privremeno oduzetim predmetima, fotodokumentacija sačinjena prilikom obavljenih pretresa, papiri sa šiframa...), a posebno „izveštaj o troškovima“ sačinjenog od strane svedoka saradnika AA, te i na osnovu dela odbrane okrivljenog Željka Vujanovića sa glavnog pretresa, u kojoj je priznao da je učestvovao u događajima, koji su predmet optužbe...

Dakle, kako nižestepene presude nisu zasnovane samo na podacima prikupljenim po naredbi Kri. Pov 1006/08 i telefonskom razgovoru od 01.09.2009. godine, pribavljenom po naredbi Kri. Pov 393/08 i kako je, po oceni Vrhovnog suda, s obzirom na druge dokaze izvedene u zakonito sprovedenom postupku i ocenjene pojedinačno i u njihovoj međusobnoj vezi, očigledno da bi i bez tih dokaza bila donesena ista presuda, to samim tim, neosnovano branioci okrivljenih Petra Obradovića i Željka Vujanovića ukazuju na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1), kao povredu postupka koja je bila od apsolutnog uticaja na zakonitost pravnosnažne presude.

Sledstveno iznetom, Vrhovni sud je navode zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Petra Obradovića, Mihajla Đokovića, Nenada Novakovića, Darka Šarića, Borislava Tunjića, Gorana Sokovića, Nebojše Sretenovića, Željka Vujanovića i Nikole Dimitrijevića, kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, ocenio kao neosnovane.

Pored iznetog, kao nezakonite dokaze,branioci okrivljenih označavaju, i to:

- okrivljenog Nenada Novakovića – telefonske razgovore vođene između okrivljenih Nenada Novakovića i Željka Vujanovića dana 06.04.2009. godine i 09.04.2009. godine pribavljene po naredbi istražnog sudije Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu Kri. Pov 393/08 od 23.03.2009. godine o dopuni osnovne naradbe pod istim brojem od 22.05.2008. godine;

-okrivljenih Darka Šarića i Nikole Dimitrijevića – presretnutu telefonsku komunikaciju, navedenu u obrazloženju presude (strana 389-517. stav 1.);

-okrivljenog Gorana Sokovića - iskaze svedoka saradnika AA, BB i VV

-okrivljenog Željka Vujanovića – dokaze pribavljene pretresanjem stana i drugih prostorija okrivljenog Željka Vujanovića sprovedenog na osnovu naredbe istražnog sudije Kri. Pov 573/09 od 14.10.2009. godine, zapisnike o pretresanju stana i drugih prostorija, porodične kuće i kafe diskoteke „Kazino“, fotodokumentaciju predmeta pronađenih u stanu okrivljenog Željka Vujanovića, kriminalističko- tehničku dokumentaciju sačinjenu prilikom pretresanja stana okrivljenog, potvrde o privremeno oduzetim predmetima od okrivljenog Željka Vujanovića, ekspertizu i forenzičku analizu telefona, SIM kartica i računara koji su privremeno oduzeti od okrivljenog, kao i iskaze svedoka saradnika.

Međutim, obrazlažući nezakonitost ovih dokaza, branioci osporavaju njihovu dokaznu vrednost, iznoseći sopstvenu ocenu istih, ukazujući na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povredu zakona iz člana 440. ZKP, iz kog razloga ovi navodi zahteva branilaca okrivljenih Nenada Novakovića, Darka Šarića, Nikole Dimitrijevića, Gorana Sokovića i Željka Vujanovića, nisu bili predmet ocene Vrhovnog suda u ovom postupku.

Nadalje, branilac okrivljenog Mihajla Đokovića u zahtevu za zaštitu zakonitosti uopšteno ukazuje na nezakonitost presretnute telefonske komunikacije ovog okrivljenog iz 2008. godine i januara 2009. godine, smatrajući da ista nije mogla biti korišćena kao dokaz u postupku, s obzirom na to da je krivični postupak pokrenut podnošenjem zahteva za sprovođenje istrage Tužioca za organizovani kriminal, po proteku roka propisanog članom 504n ranije važećeg ZKP. Međutim, branilac u zahtevu ne označava niti opredeljuje naredbe suda, na osnovu kojih su ti dokazi prikupljeni, pri čemu Vrhovni sud nema obavezu da to čini po službenoj dužnosti, iz kog razloga izneti navodi zahteva branioca okrivljenog Mihajla Đokovića, nisu bili predmet ocene ovog suda u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti.

Branilac okrivljenog Gorana Sokovića u zahtevu za zaštitu zakonitosti kao nezakonite dokaze označava snimke i transkripte prisluškivanih razgovora, koji su, prema navodima zahteva, pribavljeni primenom mere nadzora i snimanja telefonskih razgovora i drugih komunikacija, bez predloga za određivanje mere i po proteku roka od godinu dana, koliko je ta mera mogla najduže trajati, u smislu tada važećih odredbi ZKP, iz kog razloga je sud bio u obavezi da ove dokaze izdvoji iz spisa predmeta, što u konkretnom slučaju, nije učinjeno. Kako branilac okrivljenog Gorana Sokovića u zahtevu ne opredelju ni naredbe suda, niti audio-zapise telefonskih razgovora, kako bi se ti dokazi mogli identifikovati, to izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, nisu bili predmet ocene Vrhovnog suda u ovom postupku.

Povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP

Branilac okrivljenog Petra Obradovića, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti, obrazlažući povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, u suštini ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP i to navodima da je u izreci prvostepene i drugostepene presude, kao radnja izvršenja određena radnja koja ne postoji u opisu krivičnog dela, za koje su okrivljeni oglašeni krivim, obzirom da je u presudama navedeno „neovlašćeno stavljanje u promet opojne droge kokain“. U vezi sa iznetim, branilac navodi da je obeležje ovog krivičnog dela, pored ostalog – „neovlašćeno stavljanje u promet na drugi način supstanci ili preparata koji su proglašeni za opojne droge“, ali takva radnja nije navedena niti u optužnici, niti u pobijanim presudama. Takođe, ovaj branilac navodi da ni za jednu od taksativno navedenih radnji izvršenja u presudi, osim što nisu propisane zakonom, nije navedeno da su preduzete neovlašćeno, što znači da je sud okrivljene osudio za nešto što po zakonu nije krivično delo.

Povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP obrazlaže i branilac okrivljenog Miloša Cajića, navodima da u izreci presude Apelacionog suda u Beogradu, nema ni jedne radnje izvršenja krivičnog dela iz člana 246. stav 1. KZ („Službeni glasnik RS“ broj 85/05), kojom bi se ostvarilo obeležje tog krivičnog dela, u objektivnom smislu. Okrivljeni Miloš Cajić je, prema izreci presude Apelacionog suda u Beogradu, krivično delo iz člana 246. stav 2. u vezi stava 1. izvršio dogovorom da se udruži za vršenje krivičnog dela iz stava 1. člana 246. KZ, ali sud u izreci dalje navodi samo radnje koje se svode na komunikaciju među članovima grupe i ne utvrđuje ni jednu drugu radnju vezanu za drogu, zbog čega, po stavu odbrane, utvrđene radnje ne predstavljaju radnju izvršenja navedenog krivičnog dela.

I branilac okrivljenog Željka Vujanovića, povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, obrazlaže na sličan način kao i branilac okrivljenog Miloša Cajića. U izreci prvostepene presude ne može se naći navod da su okrivljeni „kao više lice udruženih za vršenje krivičnih dela proizvodili, prerađivali, prodavali ili nudili na prodaju ili radi prodaje kupovali, držali ili prenosili ili posredovali u prodaji ili kupovini ili na drugi način neovlašćeno stavljali u promet supstance ili preparate koji su proglašeni za opojne droge“. Po stavu ovog branioca, okrivljeni Željko Vujanović je oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela, a da u izreci nije navedeno obeležje tog dela.

Povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP numerišu i obrazlažu i branioci okrivljenog Darka Šarića, navodima da u okviru krivičnopravnog događaja koji se navodno odigrao u Argentini, a što se u izrekama prvostepene i drugostepene presude obeležava pod rednim brojem 3, oblik radnje krivičnog dela iz člana 246. KZ nije utvrđen, zbog čega nedostaje bitno obeležje krivičnog dela. S obzirom da je nesporno za sve učesnike ovog krivičnopravnog postupka, da nije utvrđeno postojanje opojne droge - objekta radnje krivičnog dela iz člana 246. KZ, samim tim i delo za koje su okrivljeni osuđeni nije krivično delo. Dalje se navodi da pobijane presude u sebi sadrže pravno neodrživu konstrukciju, a koju drugostepeni sud nezakonito podvodi pod radnju izvršenja krivičnog dela iz člana 246. KZ - „na drugi način“, odnosno zauzet je stav da radnje izvršenja okrivljenog Darka Šarića nisu osnovne radnje koje propisuje Krivični zakonik, već da su to „druge radnje“. U izrekama je paradoksalno navedeno da je okrivljeni Darko Šarić „osmislio plan da se iznajme kuće“, a što svakako nije radnja izvršenja iz člana 246. KZ. Iz iznetih razloga nedostaje bitno obeležje krivičnog dela - radnja izvršenja. Dalje se navodi da objektivni i subjektivni elementi iz člana 246. stav 2. KZ, u odnosu na okrivljenog Darka Šarića, nikada nisu utvrđeni, te nedostaju konkretni elementi koji bi okrivljenog Darka Šarića opredelili kao organizatora grupe. Nedostaju pre svega, vremenske i prostorne odrednice, radnje stvaranja plana, realizacije zajedničkog plana, nalozi i radnje finansiranja, konkretne radnje izvršenja preduzete na terenu, te dovođenje svega navedenog u vezu sa konkretnim pripadnicima grupe. Na kraju, nedostaje i dovođenje u vezu pobrojanih objektivnih obeležja sa subjektivnim odnosom okrivljenog Darka Šarića prema krivičnom delu. Upravo taj subjektivni odnos mora biti dodatno izražen u delovanju organizatora grupe i on mora obuhvatiti sve navedene objektivne elemente. U izreci prvostepene i drugostepene presude subjektivnog obeležja nema, a ono malo što je navedeno, utvrđeno je paušalno.

Na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP ukazuju i branioci okrivljenog Nikole Dimitrijevića, navodima slične sadržine, koji su izneti u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Darka Šarića, s tim što dodatno navode da u okviru krivičnopravnog događaja koji se navodno odigrao u Brazilu, a što se izrekama prvostepene i drugostepene presude obeležava pod rednim brojem 1, nije utvrđeno da je „neovlašćeno“ preduzeta radnja izvršenja od strane okrivljenog Nikole Dimitrijevića. Dalje se navodi da u izreci presude ne postoji subjektivni element krivičnog dela u odnosu na okrivljenog Nikolu Dimitrijevića, zbog čega nedostaje bitno obeležje tog dela. Naime, sud nije izvršio individualizaciju krivice u odnosu na ovog okrivljenog, već je samo citirao subjektivne elemente krivičnog dela koji su navedeni u zakonu, bez podvođenja odlučnih činjenica, pod zakonske norme u cilju primene na samog okrivljenog.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih, kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane, a ovo iz sledećih razloga:

Iz izreke pravnosnažne presude proizilaze svi bitni elementi krivičnog dela neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 2. u vezi stava 1. KZ („Službeni glasnik RS“ broj 85/05), za koje su okrivljeni oglašeni krivim.

Odredbom člana 246. stav 1. KZ („Službeni glasnik RS“ broj 85/05) propisano je da ko neovlašćeno proizvodi, prerađuje, prodaje ili nudi na prodaju ili ko radi prodaje kupuje, drži ili prenosi ili ko posreduje u prodaji ili kupovini ili na drugi način neovlašćeno stavlja u promet supstance ili preparate koji su proglašeni za opojne droge, kazniće se zatvorom od 2 do 12 godina. Stavom 2. istog člana propisano je da ako je delo iz stava 1. izvršeno od strane više lica koja su se udružila za vršenje tih dela, ili je učinilac ovog dela organizovao mrežu preprodavaca ili posrednika, kazniće se zatvorom od 5 do 15 godina.

Prevashodno, Vrhovni sud ukazuje da je kompleksni činjenični opis predmetnog krivičnog dela, u izreci presude sistematizovan tako da sadrži uvod ili tzv. „kapu“, u kojoj su opisane činjenice i okolnosti, koje čine zakonska obeležja krivičnog dela iz člana 246. stav 2. u vezi stava 1. KZ („Službeni glasnik RS“ broj 85/05), kao i one od kojih zavisi primena krivičnog zakona, a zatim i tačke od 1 do 4, a u tački 2 i odeljke bliže označene sa (a) i (b), gde su pojedinačne radnje okrivljenih, konkretizovane i opisane detaljnije.

Iz izreke pobijane drugostepene presude proizlaze kako objektivni tako i subjektivni elementi krivičnog dela iz člana 246. stav 2. u vezi stava 1. KZ („Službeni glasnik RS“ broj 85/05), jer su okrivljeni tokom 2008. godine na teritoriji Republike Srbije, više zemalja bivše SFRJ, Zapadne Evrope i Južne Amerike i to: okrivljeni Darko Šarić i Goran Soković sa sada pok. AI, oformili grupu, koja je delovala do 15.10.2009. godine, čiji su deo postali svaki od ostalih okrivljenih, u različitom trenutku, a opet u okviru vremena, u kome je grupa postojala i delovala i to pored ostalih: okrivljeni Petar Obradović, Miloš Cajić, Željko Vujanović i Nikola Dimitrijević, te osuđeni Nikola Pavlović i dr, svedoci saradnici AA i dr, te više lica protiv kojih su postupci vođeni ili se vode pred nadležnim pravosudnim organima u Urugvaju, Italiji i Sloveniji, kao i više NN lica, koja su delovala sporazumno u cilju planiranja i vršenja krivičnih dela neovlašćeno stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 2. u vezi stava 1. KZ, a sve radi sticanja nezakonite finansijske koristi i njenog ulaganja u legalne finansijske tokove, pri čemu su svi okrivljeni bili uračunljivi i postupali sa umišljajem, svesni svog dela i njegove zabranjenosti, a koje su pored toga i hteli i to tako što su: okrivljeni Darko Šarić i Goran Soković, sa sada pok. AI stvorili plan da nabavljaju opojnu drogu – kokain, na teritoriji zemalja Južne Amerike, smeštaju je preko pripadnika u iznajmljena, privremena skladišta u Brazilu i Argentini, prebacuju pripadnicima zaduženim za njen prihvat na prekookeanske brodove, koje su imali u svom vlasništvu, kojima su radi prikrivanja prometa kokaina vršili i brodarski prevoz robe iz Južne Amerike u Evropu, a potom tim prekookeanskim brodovima transportuju istu do Evrope, te kokain distribuiraju na teritoriji zemalja zapadne Evrope preko mreže svojih preprodavaca, pri čemu su u međusobnom dogovoru sačinjavali pisane tabelarne prikaze lažnih imena – pseudonima za svakog od pripadnika grupe, koji pseudonim je svaki od njih koristio u međusobnoj komunikaciji. Putem tih istih šifrarnika razmenjivali su telefonske brojeve, koji su korišćeni u komunikaciji, o čemu su prethodno sačinjavali posebne pisane prikaze, koji su deljeni među pripadnicima grupe, na kojima su brojevi od 0-9 označavani određenim slovima abecede i upućivanjem poruka naizgled nerazumljive sadržine, pripadnici grupe obaveštavani o brojevima telefona, koji će biti korišćeni u međusobnoj komunikaciji. Na taj način su i direktni nalozi pripadnicima grupe prenošeni preko tih šifara, po unapred dogovorenom planu komunikacije, po kome su pojedini pripadnici grupe imali komunikaciju samo sa jednim od organizatora, unapred tačno određenim suorganizatorom, od njih primali naloge, direktna uputstva i informisali ih o svojim aktivnostima. Na ovaj način, pripadnici grupe su prihvatili plan organizatora, te po dogovorenim i preuzetim ulogama, dodeljenim od strane onih koji su grupu oformili, pojedini od njih koordinirali aktivnosti drugih pripadnika grupe, konkretno prenosili naloge, drugi nabavljali kokain i skladištili ga, te dopremali na prekookeanske brodove, treći se bavili organizacijom transporta do zemalja zapadne Evrope, vodili evidenciju troškova nabavke opojne droge kokain i ostvarenoj zaradi od prodaje, a sve uz neposrednu kontrolu i po nalozima onih koji su tu grupu oformili i osmislili plan njenog delovanja, za šta su dobijali novčanu naknadu i uz to, preduzimali druge konkretne radnje koje su doprinosile realizaciji unapred osmišljenog plana, pa je tako u tačkama od 1 do 4 precizno navedeno, koje je to konkretne radnje svaki od okrivljenih preduzimao, a u cilju vršenja krivičnog dela za koje su oglašeni krivim, odnosno u cilju neovlašćenog stavljanja u promet opojnih droga.

Shodno iznetom, neosnovani su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Nikole Dimitrijevića i okrivljenog Darka Šarića, da ne postoje subjektivni elementi krivičnog dela, za koje su oglašeni krivim, obzirom da su u izreci presude označena subjektivna obeležja dela, koja se tiču uračunljivosti i umišljaja okrivljenih, koji obuhvataju svest o zabranjenosti dela.

Naime, iz izreke proizlazi da su okrivljeni protivpravne radnje preduzeli u stanju uračunljivosti, postupali sa direktnim umišljajem, jer su bili svesni zabranjenosti svog dela čije su izvršenje hteli, svesno se udružujući radi vršenja krivičnog dela iz člana 246. KZ, a što su i hteli i pored činjenice da su znali da je to zabranjeno, manifestujući subjektivne elemente bića predmetnog krivičnog dela i to, kako u odnosu na svest o pripadništvu grupe, tako i u odnosu na prihvatanje konkretnih zadataka, realizaciju istih, kao i u odnosu na pojedinačne radnje, koje su preduzimali svaki od njih.

Pored iznetog, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Petra Obradovića, Miloša Cajića, Darka Šarića, Željka Vujanovića i Nikole Dimitrijevića, da u izreci presude nisu označena ni objektivna obeležja dela, koja se tiču radnje i objekta izvršenja. Naime, u činjeničnom opisu krivičnog dela u izreci pravnosnažne presude označena su sva objektivna obeležja dela - neovlašćeno stavljanje u promet opojnih droga, u konkretnom slučaju kokaina, pri čemu su okrivljeni Darko Šarić, Goran Soković i sada pok. AI oformili grupu, čiji su deo postali pored ostalih i okrivljeni Petar Obradović, Miloš Cajić, Željko Vujanović i Nikola Dimitrijević, te osuđeni Nikola Pavlović i dr, svedoci saradnici AA i dr, te više lica protiv kojih su postupci vođeni ili se vode pred nadležnim pravosudnim organima u Urugvaju, Italiji i Sloveniji, kao i više NN lica, svaki u različitom trenutku, a opet u okviru vremena u kojem je grupa postojala i delovala, a koja grupa je delovala sporazumno, u cilju planiranja i vršenja krivičnih dela neovlašćenog stavljanja u promet opojnih droga. Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da je u optužnom aktu opredeljeno da su navedene radnje okrivljeni preduzimali neovlašeno neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Petra Obradovića i okrivljenog Nikole Dimitrijevića, da u činjeničnom opisu krivičnog dela u izreci pravnosnažne presude nije navedeno da su radnje izvršenja preduzete „neovlašćeno“.

Neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Darka Šarića i okrivljenog Petra Obradovića, koji u zahtevima navode da ne postoje elementi predmetnog krivičnog dela, obzirom da u izreci presude nije navedena jedna od alternativno propisanih radnji izvršenja -„na drugi način“.

Naime, iz izreke pravnosnažne presude, nesporno proizlazi da radnje, koje su okrivljeni svako za sebe pojedinačno preduzimali, predstavljaju u svojoj celokupnosti radnju izvršenja krivičnog dela neovlašćeno stavljanje u promet opojnih droga „na drugi način“, znači jednu od alternativno propisanih radnji iz člana 246. stav 1.KZ. Shodno iznetom „na drugi način neovlašćeno stavljanje u promet supstanci ili preparata koji su proglašeni za opojne droge“ opisano je u izreci, na način koji je opredeljen u činjeničnom opisu dela, u odnosu na svakog okrivljenog ponaosob, iako nije izričito označena zakonska formulacija. To što izreka ne sadrži samu zakonsku formulaciju „na drugi način“ ne znači da radnja izvršenja iz člana 246. stav 2. u vezi stava 1. KZ nije označena-opisana u izreci pobijane presude, a kako je to već navedno.

Neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Miloša Cajića i okrivljenog Željka Vujanovića da radnje izvršenja krivičnog dela iz člana 246. stav 1. KZ, a kako su one u zakonu alternativno propisane, nema u odnosu na ove okrivljene u izreci presude. Ovo iz razloga što, po stavu Vrhovnog suda, sve radnje koje su okrivljeni preduzimali su izvršene u sastavu grupe, te se nijedna od radnji ne može posmatrati izolovano i sama za sebe, već kao jedinstvena celina, zajedno sa radnjama, koje su preduzimali i ostali članovi grupe, kako oni koji su oformili grupu, tako i oni koji su posredovali ili preduzimali konkretne radnje vezane za nabavku, prevoz ili skladištenje opojne droge. Naime, sve radnje koje su opisane u izreci presude, iako se neke od njih, na prvi pogled, ne mogu podvesti pod radnju neovlašćenog stavljanja u promet opojnih droga, kada se dovedu u vezu sa radnjama koje su preduzimali ostali okrivljeni, čine jedinstvenu celinu, kojom su ostvarena sva bitna obeležja krivičnog dela iz člana 246. stav 2. u vezi stava 1. KZ, za koje su okrivljeni i oglašeni krivim.

Imajući u vidu napred navedeno (objektivna obeležja dela), činjenica da kokain (objekt radnje) nije pronađen (kako to branici okrivljenog Darka Šarića navode) nije od uticaja na postojanje ovog krivičnog dela, jer u konkretnom slučaju, grupa je delovala sporazumno u cilju planiranja i vršenja krivičnih dela neovlašćeno stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 2. u vezi stava 1. KZ i to tako što su okrivljeni Darko Šarić i Goran Soković, sa sada pok. AI stvorili plan da nabavljaju opojnu drogu – kokain, istu smeštaju preko pripadnika u iznajmljena skladišta u Brazilu i Argentini, prebacuju na prekookeanske brodove, a potom je transportuju do Evrope, u cilju distribuiranja preko mreže svojih preprodavaca, što je u konkretnom slučaju i učinjeno, budući da je opojna droga transportovana pre intervencije policije.

Shodno iznetom, neosnovani su svi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Petra Obradovića, Miloša Cajića, Darka Šarića, Željka Vujanovića i Nikole Dimitrijevića, kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, obzirom da, po stavu ovoga suda, iz izreke pobijane presude proizilaze svi bitni elementi krivičnog dela za koje su oglašeni krivim i to kako subjektivni tako i objektivni.

Povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP

Branioci okrivljenog Nenada Novakovića i okrivljenog Rodoljuba Radulovića, u podnetim zahtevima za zaštitu zakonitosti ukazuju na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, navodima slične sadržine. Naime, ovi branioci u zahtevima ističu da je došlo do nezakonite primene odredbi o važenju krivičnog zakonodavstva Republike Srbije i o nadležnosti sudova u Republici Srbiji za krivične radnje izvršene van teritorije Srbije.

Branilac okrivljenog Rodoljuba Radulovića navodi da ovaj okrivljeni nijednu radnju nije preduzeo na području Srbije, obzirom da je brodove sa svojim ortakom kupio u Grčkoj, koji su registrovani pod liberijskom zastavom, plaćeni sa računa koji se vode u švajcarskoj banci, kao lični računi okrivljenog Radulovića, kao i sa računa preduzeća „Man – Mare“ (vlasništvo okrivljenog Radulovića), a koje je registrovano na Maršalskim ostrvima, te da ne postoji bilo koja okolnost da se okrivljenom Rodoljubu Raduloviću sudi u odsustvu, za radnje koje je preduzeo isključivo u inostranstvu, čak i ako te radnje imaju obeležja krivičnog dela.

Branilac okrivljenog Nenada Novakovića navodi da se, u konkretnoj krivičnopravnoj stvari, radi o pretpostavljenoj nadležnosti na osnovu državljanstva, a što nije osnov za važenje krivičnog zakonodavstva Republike Srbije u inostranstvu. Prema drugostepenoj presudi, mesto izvršenja krivičnog dela nije se nalazilo na teritoriji Republike Srbije, a što bi predstavljalo uslov za zasnivanje nadležnosti Višeg suda u Beogradu, primenom odredbe člana 28. ZKP, niti se navodi koje su to radnje formiranja i osmišljavanja delovanja kriminalne grupe, preduzete na teritoriji Republike Srbije.

U vezi sa iznetim, branioci okrivljenih Rodoljuba Radulovića i Nenada Novakovića se pozivaju na odredbe člana 8. i 10. Krivičnog zakonika.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovano branioci okrivljenog Nenada Novakovića i okrivljenog Rodoljuba Radulovića u podnetim zahtevima za zaštitu zakonitosti ukazuju na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 8. i 10. KZ.

Okolnosti navedene u predmetnim zahtevima odbrana okrivljenih iznela je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i s tim u vezi u obrazloženju presude na strani 70 stav 2 (prihvatajući u svemu stavove iznete u obrazloženje prvostepene presude na strani 260 i 560), dao dovoljne i jasne razloge, koje Vrhovni sud prihvata i, u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP, na te razloge i upućuje.

Na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP ukazuju i branioci okrivljenog Nebojše Sretenovića navodima da je optužnicom TOK Kt br. 27/11 od 26.10.2012. godine, pored ostalih i okrivljenom Nebojši Sretenoviću stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 5. KZ, a u stavu II dispozitiva iste optužnice, pored ostalih, okrivljenom Nebojši Sretenoviću stavljeno je na teret izvršenje krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 2. u vezi stava 1. KZ („Službeni glasnik RS“ broj 85/05), da je postupak po ovoj optužnici spojen na glavnom pretresu 01.09.2011. godine sa optužnicama TOK Kt br. 17/09 od 12.04.2010. godine, Kt. S 17/09 od 27.06.2011. godine, Kt 17/09 od 20.04.2011. godine, Kt br. 26/10 od 17.05.2011. godine i Kt. S br. 7/11 od 14.10.2011. godine. Po stavu odbrane, a imajući u vidu da, kada se radnja izvršenja krivičnog dela proteže na period u kome je zakon menjan jednom ili više puta, pravilno je primeniti zakon, koji je aktuelan u trenutku kada je radnja izvršenja okončana. Dalje se navodi da, kako se u prvostepenoj i drugostepenoj presudi okrivljenom stavlja na teret da je vršio krivična dela od druge polovine 2008. godine do aprila 2009. godine, ne postoji mogućnost primene kasnijeg Krivičnog zakonika, tj. onoga koji se počeo primenjivati od 11.09.2009. godine, već ranijeg Krivičnog zakonika koji je stupio na snagu 01.01.2006. godine i važio do 10.09.2009. godine i koji je propisivao krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 5. KZ.

Neosnovano branioci okrivljenog Nebojše Sretenovića u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuju iznetim navodima na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 5. KZ, a ovo iz sledećih razloga:

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je Apelacioni sud krivičnopravne radnje okrivljenih, a u konkretnom slučaju, okrivljenog Nebojše Sretenovića kvalifikovao kao krivično delo neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“ broj 85/05) i pravilno primenio odredbu člana 5. stav 2. Krivičnog zakonika, kojom je propisano da će se na radnje okrivljenog primenjivati zakon koji je važio u vreme njihovog preduzimanja, osim u slučaju kada, u međuvremenu, nakon izvršenja krivičnog dela, dođe do promene zakona, pa su novelirane odredbe blaže po okrivljenog. Sud je u obavezi da primeni onaj zakon, koji je blaži po okrivljenog i to ne samo po pitanju propisane krivične sankcije, već i po svim drugim kriterijumima. Stoga, kada se ima u vidu da je 2009. godine došlo do razgraničenja pojmova „grupa“ i „organizovana kriminalna grupa“ u Krivičnom zakoniku, a da su skoro sve protivpravne radnje preduzete pre tih zakonskih izmena, to je svest o stepenu udruživanja i organizovanosti više lica potrebno ceniti sa aspekta zakonskih rešenja, koja su važila do tih izmena, obzirom da su one blaže po okrivljenog. Pri tome, okolnost da se poslednja radnja pojavljuje u vremenskom periodu važenja novih zakonskih odredbi, nije od uticaja na drugačiji zaključak Vrhovnog suda, po ovom pitanju.

Imajući u vidu sve napred navedeno, neosnovani su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Nebojše Sretenovića, okrivljenog Nenada Novakovića i okrivljenog Rodoljuba Radulovića, kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP

Branilac okrivljenog Mihajla Đokovića u zahtevu za zaštitu zakonitosti, kao razlog podnošenja zahteva označava povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, koju obrazlaže navodima da je odlukom o krivičnoj sankciji povređen zakon – član 62. KZ. Po stavu odbrane, a imajući u vidu odredbu člana 62. KZ, sud je morao primenom pravila o izricanju jedinstvene kazne kod krivičnih dela u sticaju (član 60. KZ), okrivljenom Mihajlu Đokoviću izreći jedinstvenu kaznu zatvora i to tako što bi kao utvrđene uzeo kaznu zatvora od 7 godina, izrečenu odlukom Apelacionog suda u Firenci od 29.03.2011. godine (koju kaznu je izdržao) i kaznu zatvora od 9 godina i 6 meseci izrečenu presudom Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž1 Po1 br. 15/21 od 16.05.2022. godine. U vezi sa iznetim, branilac okrivljenog Mihajla Đokovića u zahtevu komentariše postupak zamenika javnog tužioca na glavnom pretresu dana 08.10.2015. godine, koji je tom prilikom istakao da smatra da je moguća primena člana 62. KZ u odnosu na ovog okrivljenog, ali i da pored ovakvog stava postupajućeg zamenika javnog tužioca, nižestepeni sudovi nisu primenili odredbu člana 62. KZ.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Mihajla Đokovića, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane, a ovo iz sledećih razloga:

Prema stavu ovoga suda, nisu ispunjeni uslovi za primenu člana 62. Krivičnog zakonika, u procesnoj situaciji kada je okrivljeni osuđen presudom inostranog suda, koja nije priznata od strane domaćeg suda. Iz spisa predmeta ne proizlazi da je navedena presuda Apelacionog suda u Firenci od 29.03.2011. godine priznata u postupku priznanja strane sudske odluke, u skladu sa Zakonom o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, Zakonom o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja i bilateralnim ugovorima, koji regulišu ovu vrstu materije.

Naime, strana sudska odluka izjednačuje se da odlukom suda Republike Srbije i proizvodi pravno dejstvo u Republici Srbiji, samo ako je prizna domaći sud. U konkretnom slučaju, odluka Apelacionog suda u Firenci, na koju se branilac okrivljenog Mihajla Đokovića poziva, nije priznata u Republici Srbiji. Vrhovni sud ukazuje da priznati stranu sudsku odluku znači priznati joj svojstvo pravnosnažnosti i na taj način izjednačiti je sa pravnosnažnom domaćom sudskom odlukom i tako omogućiti pravno dejstvo strane sudske odluke na domaćoj teritoriji, ali nakon što je provereno da li su ispunjeni zakonom propisani uslovi za njeno priznanje, dok izvršiti stranu sudsku odluku znači priznati joj svojstvo izvršnosti i tako izjednačiti sa izvršnom odlukom domaćeg suda.

Prema tome, ako je okrivljeni osuđen presudom inostranog suda, koja nije priznata od strane domaćeg suda – suda nadležnog za priznanje strane sudske odluke, kazna koja je izrečena inostranom odlukom ne može biti predmet razmatranja u postupku izricanja jedinstvene kazne, primenom člana 60. KZ, odnosno ne može biti predmet primene člana 62. KZ, a kako to branilac pogrešno zaključuje.

Iz iznetih razloga, neosnovani su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti kojima se ukazuje da je učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP u vezi člana 62. KZ, na koju se branilac okrivljenog Mihajla Đokovića poziva u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti.

U preostalom delu, zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Mihajla Đokovića, okrivljenog Miloša Cajića, okrivljenog Darka Šarića, okrivljenog Borislava Tunjića, okrivljenog Gorana Sokovića, okrivljenog Nebojše Sretenovića, okrivljenog Željka Vujanovića i okrivljenog Rodoljuba Radulovića su nedozvoljeni, a zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Nenada Novakovića i okrivljenog Nikole Dimitrijevića su nedozvoljeni i nemaju zakonom propisan sadržaj, dok zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Petra Obradovića nema zakonom propisan sadržaj.

Odredbom člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, propisano je da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti ako je pravnosnažnom odlukom ili odlukom u postupku koji je prethodio njenom donošenju povređen zakon, a stavom 4. navedenog člana predviđeni su uslovi pod kojima okrivljeni preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, a to je učinjeno taksativnim nabrajanjem povreda zakona koje mogu biti učinjene u postupku pred prvostepenim i žalbenim sudom – član 74, član 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), član 439. tačka 1) do 3) i član 441. stav 3. i 4. ZKP.

Branilac okrivljenog Gorana Sokovića u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 2) ZKP u vezi člana 416. stav 1. tačka 1) i 2) ZKP, navodima da Viši sud u Beogradu, Posebno odeljenje, prema odredbi člana 47. Zakona o pružanju međunarodne pravne pomoći u krivičnim stvarima nije imao pravo da okrivljenom Goranu Sokoviću, kao državljaninu Republike Crne Gore, sudi u odsustvu.

Prema navodima zahteva branioca okrivljenog Gorana Sokovića nejasno je u čemu se ogleda delimično uvažavanje žalbe branioca okrivljenog Gorana Sokovića, kada činjenični opis iz izreke drugostepene presude nije drugačiji od opisa u izreci prvostepene presude, a ista je preinačena. U zahtevu se, dalje, ističe da je izreka pobijane drugostepene presude nerazumljiva i u odnosu na krivično delo učinjeno u Argentini, kao i da postoji protivrečnost između pravne kvalifikacije krivičnog dela u izreci drugostepene presude i razloga sadržanih u obrazloženju iste. Na opisani način branilac ukazuje na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11) i člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Obrazlažući povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, branilac okrivljenog Željka Vujanovića u zahtevu za zaštitu zakonitosti, u suštini, ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, navodima da je prvostepeni sud izreku presude učinio potpuno nerazumljivom, time što je u istoj ostavio navode optužnice, u kojima su bila označena obeležja krivičnog dela iz člana 346. KZ, pri čemu takvu pravnu kvalifikaciju nije prihvatio, već je radnje okrivljenog kvalifikovao kao krivično delo iz člana 246. stav 2. u vezi stava 1. KZ, propustivši da u izreku presude unese obeležja tog krivičnog dela.

Branilac okrivljenog Miloša Cajića u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje na nerazumljivost navoda izreke (strana 17 stav 2) drugostepene presude u pogledu radnje izvršenja predmetnog krivičnog dela u odnosu na ovog okrivljenog, odnosno na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP.

Branilac okrivljenog Rodoljuba Radulovića kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti numeriše i obrazlaže povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP i u vezi sa tim navodi da u pravnosnažnoj presudi nema razloga o odlučnim činjenicama, koje su od bitnog značaja za razumevanje razloga za ocenu dokazanosti bitnih okolnosti, niti su navedeni zakonski osnovi za ocenu suda zbog čega se neka sudska radnja ili postupak smatra zakonitim, a što bliže opredeljuje u tačkama a. – đ zahteva.

Povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP numeriše i obrazlaže i branilac okrivljenog Nenada Novakovića, navodima kojima se ukazuje da je činjenično stanje u pravnosnažnoj presudi utvrđeno i na osnovu presuda, kojima su prihvaćeni sporazumi o priznanju krivičnog dela, te da su nejasni razlozi u pobijanim pravnosnažnim presudama na koji način je i za utvrđivanje kojih činjenica sud koristio ove presude.

Branilac okrivljenog Željka Vujanovića, numeriše i obrazlaže povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 3) ZKP, navodima da sud nije primenio odredbu člana 350. ZKP, kojom je propisano da se na glavnom pretresu neće izvoditi oni dokazi koji su strankama bili poznati, ali ih bez opravdanih razloga na pripremnom ročištu nisu predložili.

Branioci okrivljenog Mihajla Đokovića, okrivljenog Gorana Sokovića i okrivljenog Nebojše Sretenovića u zahtevima za zaštitu zakonitosti ukazuju i/ili numerišu povredu zakona iz člana 440. ZKP i to:

-branilac okrivljenog Mihajla Đokovića, navodima da se pravnosnažna presuda u odnosu na ovog okrivljenog zasniva na nepreciznom, nejasnom i kontradiktornom iskazu svedoka saradnika AA, koji nije potkrepljen nijednim drugim dokazom, čime osporava dokaznu vrednost navedenog iskaza i polemiše sa ocenom tog dokaza datom od strane suda,

-branilac okrivljenog Gorana Sokovića, navodima da nije bilo osnova za donošenje osuđujuće presude u odnosu na ovog okrivljenog, sa obrazloženjem da se o krivičnoj odgovornosti organizatora može govoriti samo kod krivičnog dela udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. KZ, u teorijskom smislu, osporavajući činjenične zaključke suda vezane za krivicu okrivljenog Gorana Sokovića,

-branilac okrivljenog Nebojše Sretenovića, navodima bliže opredeljenim u podnaslovu zahteva „pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, koje je dovelo do povrede zakona na štetu okrivljenog“, osporavanjem ocene dokaza date od strane nižestepenih sudova – iskaza svedoka saradnika AA i BB i audio-zapisa telefonskih razgovora okrivljenog Nebojše Sretenovića i iznošenjem sopstvenih činjeničnih zaključaka, drugačijih od onih utvrđenih pobijanim presudama, a vezano za učešće ovog okrivljenog u radnjama izvršenja krivičnog dela.

Branioci okrivljenog Nebojše Sretenovića, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuju na nepravilnu odluku o krivičnoj sankciji, odnosnu povredu zakona iz člana 441. stav 1. ZKP, ističući da drugostepeni sud nije pravilno odmerio kaznu, s obzirom na otežavajuće okolnosti utvrđene na strani okrivljenog. Na istu povredu zakona suštinski ukazuje i branilac okrivljenog Željka Vujanovića, iako se formalno poziva na povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, navodima zahteva da je, sud odlučujući o krivičnoj sankciji, pogrešno primenio odredbu člana 54. KZ, jer je dao neprihvatljivo obrazloženje u pogledu okolnosti, koje je cenio prilikom odmeravanja kazne, dok je neke okolnosti propustio da ceni kao olakšavajuće, zbog čega je kazna, na koju je okrivljeni osuđen potpuno neprimerena.

Pored iznetog, branioci okrivljenih Darka Šarića i Nikole Dimitrijevića u zahtevu za zaštitu zakonitosti numerišu i obrazlažu povredu zakona iz člana 15. stav 4. ZKP.

Branioci okrivljenog Mihajla Đokovića, okrivljenog Nenada Novakovića, Borislava Tunjića, Željka Vujanovića i Nikole Dimitrijevića, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti numerišu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP. U svim zahtevima za zaštitu zakonitosti branilaca imenovanih okrivljenih, se ukazuje da je učestvovanjem sudija Sretka Jankovića, Vesne Petrović i Tatjane Vuković u donošenju drugostepene presude učinjena navedena bitna povreda odredaba krivičnog postupka, te da su iste morale biti izuzete, s obzirom na to da su već zauzele stav o krivici okrivljenih u prethodnoj presudi Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Po1 22/19 od 12.06.2020. godine, koja je ukinuta od strane Vrhovnog kasacionog suda, u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti. Branioci u podnetim zahtevima, u suštini obrazlažu povredu zakona iz člana 37. stav 2. ZKP, obzirom da ukazuju na sumnju u nepristrasnost navedenih sudija.

Obrazlažući povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, pored napred označenih sudija, branioci okrivljenog Nikole Dimitrijevića i okrivljenog Nenada Novakovića, na povredu zakona iz člana 37. stav 2. ZKP, ukazuju i navodima da je prvostepenu presudu donelo veće koje je pristrasno, obzirom da je sudija Siniša Petrović doneo prethodno i presude kojima je prihvatio sporazume o priznanju krivičnog dela za devet okrivljenih, a kasnije postupao i kao predsednik veća u donošenju prvostepene presude.

Prema odredbi člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je na glavnom pretresu učestvovao sudija ili sudija porotnik koji se morao izuzeti, a odredbama člana 37. stav 1. tačka 1) do 4) ZKP predviđene su situacije u kojima se sudija mora izuzeti od vršenja sudijske dužnosti u određenom predmetu, a kako je već obrazloženo u ovoj presudi u podnaslovu „Bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP„.

Iz navedenih zakonskih odredaba proizlazi da se o apsolutno bitnoj povredi odredaba krivičnog postupka može govoriti samo ukoliko se radi o učestvovanju u suđenju, odnosno na glavnom pretresu u prvostepenom postupku ili o odlučivanju u postupku po redovnom ili vanrednom pravnom sredstvu, sudije koji se morao obavezno izuzeti iz razloga propisanih u članu 37. stav 1. ZKP.

Shodno iznetom, povreda zakona iz člana 37. stav 2. ZKP, sumnja u nepristrasnost sudije kao fakultativni osnov za izuzeće od sudijske dužnosti propisana članom 37. stav 2. ZKP nije obuhvaćena bitnom povredom odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4. ZKP, koja se odnosi samo na obavezno izuzeće sudije, koje je navedeno u odredbi člana 37. stav 1. tačka 1) do 4) ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni i njegov branilac, shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povreda zakona iz člana 15. stav 4, 37. stav 2, 438. stav 1. tačka 2) i 11), 438 stav 2. tačka 2) i 3), 440. i 441. stav 1. ZKP, Vrhovni sud je zahteve branilaca okrivljenih Mihajla Đokovića, Miloša Cajića, Nenada Novakovića, Darka Šarića, Borislava Tunjića, Gorana Sokovića, Nebojše Sretenovića, Željka Vujanovića, Rodoljuba Radulovića i Nikole Dimitrijevića, u ovim delovima ocenio kao nedozvoljene.

Branilac okrivljenog Petra Obradovića, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti numeriše povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) i 7) ZKP, a branilac okrivljenog Nikole Dimitrijevića povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP, koje su zakonom dozvoljeni razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom, preko branioca, ali navodi označenih zahteva ne sadrže uopšte objašnjenje u čemu se konkretno te povrede sastoje.

Shodno iznetom, zahtevi za zaštitu zakonitosti označeni u prethodnom pasusu, u navedenom delu, nemaju zakonom propisan sadržaj, u smislu odredbe člana 484. ZKP, koja nalaže obavezu navođenja razloga za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, a što u slučaju podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, podrazumeva opredeljenje povrede zbog koje se zahtev podnosi, kao i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji.

Vrhovni sud, prema izričitoj odredbi člana 489. stav 1. ZKP, ispituje pravnosnažnu odluku ili postupak koji je prethodio njenom donošenju u okviru razloga (član 485. stav 1. ZKP), dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u zahtevu i nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ocenjuje koju konkretno povredu zakona ili drugi razlog, je branilac imao u vidu prilikom podnošenja zahteva.

Takođe, u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Nenada Novakovića ističe se da je okrivljenom povređeno pravo na pravično suđenje, ukazujući na odredbu člana 6. Evropske Konvencije o ljudskim pravima, koja propisuje da sud mora dati jasne razloge za svoju odluku i navesti jasne osnove, na kojima zasniva svoju odluku.

Odredbom člana 484. ZKP, pored ostalog, propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti, u slučaju iz člana 485. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP mora dostaviti odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava.

Kako uz zahtev, branilac okrivljenog Nenada Novakovića, nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, kojom je utvrđeno da je okrivljenom ili drugom učesniku u postupku povređeno ili uskraćeno ljudsko pravo ili sloboda koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima, to zahtev za zaštitu zakonitosti, branioca okrivljenog Nenada Novakovića, u ovom delu, nema zakonom propisan sadržaj, u smislu citirane odredbe člana 484. ZKP.

Sa iznetih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu člana 491, člana 492. stav 1. tačka 2) i člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 3) u vezi člana 484. ZKP, odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                         Predsednik veća-sudija

Irina Ristić, s.r.                                                                                                                                Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić