Presuda Vrhovnog suda kojom se odbija zahtev za naknadu izmakle dobiti

-770,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate počev od 31.07.2017. godine,

-735,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate počev od 31.08.2017. godine,

-805,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate počev od 30.09.2017. godine,

-735,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate počev od 31.10.2017. godine,

-770,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate počev od 30.11.2017. godine,

-385,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate počev od 31.12.2017. godine pa do isplate i u stavu drugom.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Novom Sadu P 794/2023 od 28.11.2023. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 31.640 evra sa zakonskom zateznom kamatom na iznose i za period bliže naveden u stavu prvom pobijane presude, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 918.000,00 dinara. Zahtev za naknadu troškova preko navedenog iznosa odbijen je.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 1684/2024 od 10.07.2024. godine, delimično je odbijena kao neosnovana žalba tužioca i presuda Privrednog suda u Novom Sadu P 794/2023 od 28.11.2023. godine potvrđena u delu stava prvog kojim je odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 6.864,15 evra i dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa zateznom kamatom na dinarsku protivvrednost po srednjem kursu NBS na dan isplate iznosa od: 560,00 evra počev od 31.05.2014. godine, iznosa od 700 evra počev od 30.06.2014. godine, iznosa od 735,00 evra počev od 31.07.2014. godine, iznosa od 805,00 evra počev od 31.08.2014. godine, iznosa od 735,00 evra počev od 30.09.2014. godine, iznosa od 770,00 evra počev od 31.10.2014. godine, iznosa od 805,00 evra počev od 30.11.2014. godine i iznosa od 665,00 evra počev od 31.12.2014. godine pa do isplate. Ista presuda delimično je preinačena tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu isplati iznos od 24.775,85 evra sa zakonskom zateznom kamatom na iznose i periode navedene u izreci ove odluke. U stavu III preinačeno je rešenje o troškovima, tako što je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 28.462,12 dinara, a u stavu IV i da mu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 67.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno, preko punomoćnika advokata, uložio reviziju zbog bitne povrede iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku i pogrešne primene materijalnog prava. Smatra da je pogrešan materijalnopravni zaključak drugostepenog suda se radi o izmakloj dobiti, budući da je nakon zaključenja ugovora o najmu, na kom tužilac zasniva zahtev, zaključen i ugovor o prodaji. U smislu obrazloženih navoda predlaže da se odluka ukine.

Odgovor na reviziju nije dat.

Postupajući po uloženoj reviziji na osnovu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, i ispitujući pobijanu odluku u granicama određenim odredbom člana 408. istog propisa, Vrhovni sud nalazi da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijane odluke nije učinjena apsolutno bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Navodima revizije o nedostacima obrazloženja ukazuje se na apsolutno bitnu povredu iz odredbu člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, što ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog. Revident ukazuje i da je pobijana odluka zahvaćena bitnom povredom iz odredbe člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, ali taj navod ne obrazlaže što ga čini paušalnim te neosnovanim.

Međutim, odluka jeste doneta pogrešnom primenom materijalnog prava.

Prema činjeničnom utvrđenju prvostepenog suda, tužilac je 2009. godine tuženom predao sklopljeni viljuškar H40D 4 tone, broj šasije ..., neispravan, odnosno koji nije u voznom stanju, radi remonta. Prema ponudi tuženog, tužilac je radi popravke viljuškara trebalo da plati 50 % iznosa cene avansno, što nije učinio budući da je upao u finansijske teškoće pa je odustao od remonta. Tuženi je zadržao viljuškar pozivajući se na pravo retencije i činjenicu da ima potraživanje prema tužiocu po računu 69/09, a po osnovu troškova defektaže i pregleda viljuškara. Dalje je utvrđeno da je 30.12.2012. godine tužilac, kao zakupodavac, sa firmom GTP „Bauen“ d.o.o. iz Vrbasa, kao zakupcem, zaključio ugovor o remontu i najmu viljuškara, prema kom ugovoru je zakupac trebalo da izvrši popravke o svom trošku, s tim da će obaveza zakupca da plaća naknadu za korišćenje viljuškara biti umanjena za iznos troškova popravke. Zakupnina je ugovorena u iznosu od 35 evra po danu u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS, ali ne više od pet radnih dana u nedelji. U januaru 2013. godine tužilac se obratio tuženom sa zahtevom za vraćanje viljuškara, ali je tuženi odbio da vrati viljuškar zbog dugovanja. Tužilac, kao prodavac, sa firmom „Libar“ d.o.o. iz Vrbasa kao kupcem zaključio je 01.02.2013. godine ugovor o prodaji viljuškara kojim je u članu 3. konstatovano da je kupac upoznat sa činjenicom da „Euroservis“ odbija da viljuškar vrati u posed prodavca i da je prodavac u obavezi da preduzme sve potrebne radnje kako bi viljuškar vratio u posed. Kupoprodajna cena je 78.000,00 dinara. Vođen je parnični postupak pred Privrednim sudom u Novom Sadu P 717/2013 u kom je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu vrati viljuškar, i u istom je ishodovao pozitivnu izvršnu ispravu. U izvršnom postupku Ii 1041/2016, koji se sprovodio pred javnim izvršiteljem Tamarom Guconja, sprovedeno je izvršenje pa je dana 16.11.2017. godine tužiocu viljuškar vraćen. Tužbenim zahtevom tužilac je tražio izgubljenu dobit koju je očekivao po osnovu ugovora sa preduzećem „Bauen“ iz Vrbasa u iznosu od 31.640 evra.

Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev nalazeći da tužilac nije dokazao da bi po rdovnom toku stvari dobit mogao očekivati budući da ugovor o najmu nije mogao biti realizovan jer se viljuškar nalazio u državini tuženog. Zaključuje da je predmet obaveze ugovora o najmu nemoguć.

Drugostepeni sud ne prihvata materijalnopravni zaključak prvostepenog. Pozivom na odredbu člana 189. Zakona o obligacionim odnosima obrazlaže da pravo na naknadu štete zbog izmakle koristi poverilac ima samo ako je, prema onome što se redovno dešavalo ili prema posebnim okolnostima slučaja, izvesno da bi tu korist i ostvario. Nalazi da je tužilac dokazao da zbog uzurpacije viljuškara od strane tuženog nije mogao da realizuje ugovor koji je zaključio sa trećim licem, u periodu od njegovog zaključenja 30.12.2012. godine pa do 16.11.2017. godine kada mu je vraćen viljuškar, te da bi po redovnom toku stvari ostvario dobit, koja bi svakako nastala da tuženi nije bez ikakvog osnova zadržao viljuškar. Imajući u vidu istaknuti prigovor zastarelosti obrazlaže da je tužilac u maju 2014. godine znao za štetu, učinioca i visinu, da od tada teče zastarni rok, te da je zastarelo svako pojedinačno potraživanje koje dospeva od maja meseca 2014. godine zaključno sa decembrom 2014. godine, jer je tužba podneta 03.01.2018. godine. Stoga, potvrđuje prvostepenu presudu za iznos od 6.864,15 evra u dinarskoj protivvrednosti, što se odnosi na izgubljenu dobit za period april do novembra 2014. godine, dok za preostali deo preinačava prvostepenu presudu i tužbeni zahtev usvaja.

Vrhovni sud ne prihvata materijalnopravni zaključak drugostepenog suda. Na činjenice utvrđene od strane prvostepenog suda, drugostepeni sud je pogrešno primenio odredbe materijalnog prava.

Odredbom člana 189. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, a u stavu 3. da pri oceni izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari i prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

Polazeći od navedene zakonske norme, da bi se ostvarilo pravo na naknadu štete po osnovu izmakle koristi potrebno je da se ispune određeni uslovi, pa između ostalog, da je šteta u vidu izmakle koristi izvesna, odnosno da se dobit mogla očekivati po redovnom toku stvari ili posebnim okolnostima, kao i da je ostvarenje dobiti bilo sprečeno štetnikovom radnjom. Dakle, izmakla korist mora biti konkretno dokazana. Suprotno zaključku prvostepenog suda tužilac to nije učinio. Naime, drugostepeni sud prenebregava od strane prvostepenog suda utvrđenu činjenicu da su tužilac, kao prodavac, i firma „Miber“ d.o.o. Vrbas kao kupac, dana 01.02.2013. godine zaključili ugovor o prodaji viljuškara za kupoprodajnu cenu od 78.000,00 dinara. To dalje znači da bi prema okolnostima ovog slučaja, i da mu je viljuškar vraćen - a na kom propustu je zasnovana odgovornost tuženog za štetu, već nakon 01.02.2013. tužilac imao obavezu da isti preda kupcu u, kako je navedeno odredbom člana 2 ugovora, zatečenom stanju. Dakle ne bi ostvario nikakav prihod po osnovu zakupa. Na navedeno ne utiče činjenica da su tužilac i kupac zaključili aneks ugovora kojim je konstatovano da se viljuškar nalazi u neovlašćenom posedu, kao i da prodavac ''zadržava prava iz ugovora o najmu''. Prema redovnom toku stvari ovog slučaja tužilac nije mogao istovremeno ispuniti obavezu predaje viljuškara zakupcu po osnovu ugovora o zakupu i predaje kupcu po osnovu priloženom ugovora o prodaji.

Proizilazi da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, pa je stoga Vrhovni sud primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Tuženi nije tražio troškove revizijskog postupka, te stoga sud o istima nije odlučivao.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković