Rešenje Vrhovnog suda o ukidanju presude zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Miljuš, predsednika veća, Tatjane Đurica i Jasminke Obućina, članova veća, u parnici po tužbi tužioca Privredno društvo za posredovanje u prometu nekretnina, građevinarstvo i trgovinu Delta Legal DOO Beograd (Čukarica) – u stečaju, MB ..., čiji je punomoćnik Branislav Vagić, advokat u ..., protiv tuženog Poslovni sistem Stankom AD Beograd – u stečaju, MB ..., čiji je punomoćnik Željana Miletić, advokat u ..., radi isplate, vrednost predmeta spora 1.187.000,41 evra, odlučujući o reviziji tuženog, izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 1939/23 od 25.07.2024. godine, u sednici veća održanoj 11.06.2026. godine, doneo je

R E Š E Nj E

USVAJA SE revizija, UKIDAJU SE i presuda Privrednog suda u Beogradu P 5590/19 od 31.01.2023. godine u stavu I, III i IV izreke, u usvajajućem delu za tužbeni zahtev, u delu odluke o kompenzacionom prigovoru tuženog i odluka o troškovima parničnog postupka, i presuda Privrednog apelacionog suda Pž 1939/23 od 25.07.2024. godine kojom je potvrđena prvostepena presuda u istom delu, i u tom delu se predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni sud u Beogradu je doneo presudu P 5590/19 dana 31.01.2023. godine, kojom je I stavu izreke konstatovao da delimično usvaja tužbeni zahtev, obavezao tuženog da tužiocu na ime naknade tržišne vrednosti nepokretnosti isplati iznos od 853.148,89 evra, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30.11.2021. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate; u II stavu izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev u delu da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade tržišne vrednosti nepokretnosti isplati iznos od ukupno 333.851,52 evra sa zakonskim zateznim kamatama kako je to navedeno, i zakonsku zateznu kamatu na iznos od 853.148,89 evra, kako je navedeno, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate; u III stavu izreke odbio kompenzacioni prigovor tuženog na iznos od 853.148,89 evra, kao neosnovan, u preostalom delu do traženih 1.187.042 evra kompenzacioni prigovor odbacio i u IV stavu izreke obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.447.566,29 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Privredni apelacioni sud je doneo presudu Pž 939/23 dana 25.07.2024. godine kojom je odbio kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrdio presudu Privrednog suda u Beogradu P 5590/2019 od 31.01.2023. godine, te odbio zahteve stranaka za naknadu troškova drugostpenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio dozvoljenu i blagovremenu reviziju, kojom presudu pobija u delu kojim je odbijena žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u I, III i IV stavu izreke, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/2011 … 10/2023) i zaključio da je revizija osnovana, jer je presuda u pobijanom delu doneta pogrešnom primenom materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotupno utvrđeno.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, na osnovu kog je doneta pobijana presuda, tužilac kao suinvestitor i tuženi kao investitor su bili u poslovnom odnosu po osnovu dva ugovora o zajedničkoj izgrdnji nepokretnosti pri čemu se jedan ugovor, od 19.01.2004. godine odnosio na Blok 48D, a drugi ugovor od 27.12.2003. godine na Blok 57A, na određenoj lokaciji u Beogradu, po kojim ugovorima su izvođeni radovi izgradnje, pa su po fazama završenosti objekata stranke zaključivale anekse ugovora kojim sau raspodeljivale posebne delove objekata u tim Blokovima. Tužiocu su preneti u svojinu sa pravom na uknjižbu i raspolaganje stanovi i lokali označeni u prilozima tih aneksa. Poslednjim aneksima, oba pod rednim brojem 9, i to za Blok 48B dana 04.04.2007. godine, a za Blok 57A dana 18.07.2007. godine, ugovori o zajedničkoj gradnji su raskinuti i sačinjen je konačni obračun po Blokovima sa presekom radova na dan 30.04.2007. godine. Na dan zaključenja Aneksa 9, svi taksativno navedeni stanovi i lokali, među kojima su i oni na koje se odnosi tužbeni zahtev, predstavljali su posebne građevinske celine podobne za identifikaciju i uknjižbu prava svojine, dok su objekti kao celine i lamele kao celine bili završeni u nižem stepenu izgrađenosti. Nižestpeni sudovi su zaključili da je samom izgradnjom stanova i lokala tužilac stekao pravo svojine originarnim putem, finansiranjem gradnje i izgradnjom individualno određenih stanova i lokala u procentu potrebnom za njihovu identifikaciju, koja je precizirana aneksima ugovora o zajedničkoj gradnji u kojima su stanovi i lokali preneti tužiocu na raspolaganje označeni po broju, spratnosti, površini i lameli kojoj pripadaju. Nakon raskida ugovora o zajedničkoj gradnji tuženi je angažovao treća lica na okončanju radova na izgradnji objekata. Nad tužiocem je otvoren stečaj 24.02.2011. godine, a nad tuženim 07.04.2011. godine. Do dana kada je nad tuženim otvoren stečaj, tužiocu nisu predate stambene jedinice i lokali koji su definisani aneksima ugovora, a objekti čiju su izgradnju tužilac i tuženi zajedno finansirali sve do jula 2007. godine, bili su delimično završeni – Blok 48B u 46,71%, a Blok 57A u 27,59%. Tužilac je po otvaranju stečaja nad tuženim kao izlučni poverilac podneo zahtev za izlučenje preko 200 stanova i lokala, među kojima i stanova čija je tržišna vrednost predmet tužbenog zahteva, kao i zahtev da mu se prizna novčano potraživanje u iznosu od 2.661.005.270,00 dinara, na ime glavnog duga i obračunatih kamata, a alternativno, za slučaj da mu izlučni zahtev ne bude prihvaćen prijavio je novčano potraživanje kojim je obuhvatio vrednost nepokretnosti koje su predmet izlučnog zahteva od ukupno 4.056.402.557,00 dinara, na ime glavnog duga i kamata, dakle ukupno prijavljeno novčano potraživanje iznosi 6.717.407.827,00 dinara. Tužiocu je osporeno potraživanje u stečajnom postupku nad tuženim po osnovu glavnog duga od 850.984.069,80 dinara, za obračunate kamate u iznosu od 2.007.103.432,00 dinara, dok mu je priznato potraživanje u iznosu od 1.128.867.392,75 dinara – kako se to navodi u drugostepenoj presudi kao dinarski ekvivalent imovinskog potraživanja, odnosno protivvrednost za izvedene radove po ugovorima o zajedničkoj izgradnji. Tužilac je pokrenuo parnični postupak tužbom za utvrđenje novčanog potraživanja i za izlučni zahtev čiji predmet su između ostalog bili i stanovi i lokali čija tržišna vrednost je predmet ovog parničnog postupka. U parnici po toj tužbi, u predmetu koji se vodio pred Privrednim sudom u Beogradu pod P 12464/11, stranke su zaključile vansudsko poravnanje kojim su dogovorile međusobna prava i obaveze u cilju kompletnog završetka objekata čiju su gradnju započeli na lokaciji Sportski centar u Beogradu, i radi konačnog rešenja statusa kupaca sa kojima je tokom trajanja gradnje tužilac zaključivao ugovore o prodaji i uvodio u posao nove izvođače – GP Pepo i Kozbet radi završetka gradnje, te načina na koji će se ispuniti obaveze prema kupcima od tužioca. Poravnanjem nije definisano pitanje izlučnog zahteva u celini. Tuženi je ovlašćen da ugovori poslove sa izvođačima radi nastavljanja ranije započetih poslova izgradnje objekata, a tužilac je ovlašćen da zaključi anekse ugovora o građenju tako da raniji izvođači preuzmu od tužioca ugovore o kupovini nepokretnosti u objektima u kojima su angažovani za završetak ranije započetih poslova. Dakle, i tužilac i tuženi su bili ovlašćeni da ugovore poslove sa izvođačima radova radi nastavljanja ranije započete izgradnje objekata. Takođe, utvrđeno je da nakon otvaranja stečaja nad tuženim nije sačinjen presek stanja radova koje je izveo tužilac u vezi konkretnih stanova i lokala iz aneksa ugovora. Nadalje, vansudskim poravnanjem predviđeno je da će tuženi na osnovu poravnanja i zaključenih ugovora sa kupcima, izmeniti listu priznatih potraživanja zamenom podataka o stačajnom poveriocu, za iznos utvrđenog potraživanja kupca iz konkretnog ustupljenog ugovora uneće podatke o prijemniku – zameni stečajnog poverioca, i da će se dodatno između izvođača i kupaca od tužioca uz saglasnost kupaca zaključiti novi ugovori kojim će se definisati nova cena nepokretnosti. Ukoliko takva saglasnost (kupaca) ne bude data, određeno je da će se ti kvadrati vratiti u stečajnu masu tuženog, a da će izvođačima na ime cene radova biti predati drugi raspoloživi kvadrati.

Iz ovakog utvrđenja proizilazi zaključak da je za one stanove kojima je tužilac raspolagao, za koje kupci ne daju saglasnost da izvođači preuzmu od tužioca ugovor o kupovini nepokretnosti, ugovoreno da se ti stanovi, odnosno kvadrati vraćaju u stečajnu masu tuženog, što znači da će pripasti tuženom.

U pomenutoj parnici su stranke zaključile 23.12.2013. godine sudsko poravnanje, kojim je utvrđeno novčano potraživanje tužioca. Tim poravnanjem su stranke regulisale svoje odnose tako da u celosti regulišu svoje odnose po pitanju tužbe u toj parnici (a predmet tužbe bilo je utvrđenje novčanog potraživanja i izlučni zahtev, između ostalog za stanove i lokale čija tržišna vrednost je predmet ovog parničnog postupka).

Parnica je okončana rešenjem o povlačenju tužbe u delu koji se odnosi na izlučni zahtev. Drugostepeni sud navodi da u parnici koja je okončana sudskim poravnanjem tuženi nije ukazao da tužilac nema pravni interes da vodi tu parnicu jer mu je potraživanje u pogledu izlučnog zahteva priznato u novčanom iznosu, što bi po shvatanju drugostepenog suda za posledicu imalo odbačaj tužbe, a ne zaključenje sudskog poravnanja i povlačenje tužbe u delu izlučnog zahteva. Što se tiče ugovora koje je tužilac postupajući po vansudskom poravnanju dostavio, a koje je zaključio sa svojim kupcima, došlo je do zaključenja novih ugovora sa izvođačima radova ili su usled nezaključenja ugovora kvadrati vraćeni u stečajnu masu tuženog.

Dakle, iz ovog utvrđenja proizilazi da je deo onih stanova kojima je tužilac raspolagao, a koje je stekao po aneksima ugovora sa tuženim, vraćeno u stečajnu masu tuženog. Dakle, pripali su tuženom.

Drugostepeni sud u razlozima presude navodi i to da je 20.10.2014. godine održana sednica Odbora poverilaca tuženog kao stečajnog dužnika, kojoj je prisustvao kao član i stečajni upravnik tužioca, po pitanju završetka izgradnje Bloka 48B i 57A, i ugovora i saglasnosti na zaključenje aneksa ugovora sa izvođačima GP Pepo za Blok 48B i Kozbet za Blok 57A, a da u zapisniku nije konstatovano da će svi stanovi u vlasništvu tužioca biti raspoređeni izvođačima GP Pepo i Kozbet, niti da je tužilac dao saglasnost za takvo raspolaganje. Iz ovakog utvrđenja ostaje pitanje da li je takva saglasnost kojima se raspolaže stanovima tužioca trebalo da bude data od strane Odbora poverilaca u stečaju nad tuženim, u situaciji kada su određeni stanovi, odnosno kvadrati kojima je tužilac ranije raspolagao bili vraćeni u stačajnu masu tuženog.

Dalje je utvrđeno da je tuženi stanovima i lokalima na koje je bio usmeren izlučni zahtev, pa i onima koji su predmet ovog spora (osim određenih) raspolagao tako što ih je ustupio izvođačima GP Pepo i Kozbet sa kojima je 29.10.2014. godine zaključio ugovor o građenju, radi namirenja cene gradnje. U prilozima tih ugovora, stanovi i lokali koji su predmet spora nisu bili na spisku nepokretnosti predviđenih za zaključenje ugovora o ustupanju ugovora, već su evidentirani kao stanovi koji se daju izvođačima na slobodno raspolaganje. Dakle, zaključak je da to nisu bili stanovi za koje je data saglasnost kupaca tužioca radi ustupanja ugovora izvođačima.

Drugostepeni sud konstatuje da stanovi i lokali o kojima je odlučeno prvostepenom presudom, nisu bili obuhvaćeni priznanjem novčanog potraživanja prijavljenog u postupku stečaja, kada je tužiocu priznata ukupna vrednost svih radova izvedenih na izgradnju objekta. Konačno, zaključak je drugostepenog suda da je tuženi mimo volje tužioca neovlašćeno otuđio stanove i lokale koji se ne nalaze u njegovoj stečajnoj masi, koji nisu bili u kontigentu stanova i lokala za koje je trebalo zaključiti ugovore o ustupanju (dakle nije data saglasnost kupaca), niti mu je tužilac dao saglasnost da raspolaže stanovima i lokalima u njegovom vlasništvu mimo ugovora o ustupanju ugovora koje je zaključio sa kupcima. Postavlja se pitanje šta je sa stanovima odnosno kvadratima koji su vraćeni u stečajnu masu tuženog upravo zato što nisu bili u kontigentu stanova i lokala za koje je trebalo zaključiti ugovore o ustupanju sa izvođačima i koji su stanovi ostali u vlasništvu tužioca.

Utvrđeno je da je na osnovu vansudskog i sudskog poravnanja tuženi u postupku stečaja priznao tužiocu novčano potraživanje, ali ne ukupno prijavljeno novčano potraživanje (zbirni iznos novčanog i izlučnog dela prijave), već po osnovu glavnice deo potraživanja od 1.128.867.392,76 dinara, a na ime obračunatih kamata na priznato novčano potraživanje 499.686.841,33 dinara i uslovno novčano potraživanje povodom plaćanja direkciji po osnovu jemstva u iznosu od 342.745.901,00 dinara. Iz ovoga proizilazi zaključak da je ukupno prijavljeno novčano potraživanje bilo u zbirnom iznosu novčanog i izlučnog dela prijave, a nije raspravljeno po kom osnovu je priznata glavnica kao deo prijavljenog potraživanja.

Nadalje, tuženi je nakon što je izmenjena konačna lista priznatih potraživanja 2015. godine, na zahtev tužioca i izlučivao nepokretnosti upravo sa lokacija koje su predmet spora. Ovim utvrđenjem se dodatno otvara pitanje šta je predmet priznatog novčanog potraživanja i kom delu je tuženi ispunio zahtev za izlučenje nepokretnosti tužiocu, upravo sa lokacija koje su predmet spora.

Sudovi su utvrdili tržišnu vrednost svih predmetnih nepokretnosti koju su u Bloku 48B i 57A, u iznosu od 1.026.094.081 evro, prema tržišnim cenama u vreme veštačenja u ovom postupku, pri čemu nije raspravljeno da li su neke od tih nepokretnosti izlučene, da li je po osnovu tih nepokretnosti prijavljeno novčano potraživanje tužioca, da li je po osnovu tih nepokretnosti delimično priznato novčano potraživanje i da li se predmetne nepokretnosti odnose i na one stanove odnosno kvadrate koji su usled nezaključenja ugovora sa izvođačima (jer su izostale saglasnosti tužiočevih kupaca) vraćeni u stečajnu masu tuženog. Osim toga, nije raspravljeno da li se predmetni stanovi u vezi kojih je postavljen tužbeni zahtev u ovoj parnici tiču onih stanova za koje je po predlogu teksta ugovora data saglasnost suda 24.10.2014. godine na odluke Odbora poverilaca, koji je dao saglasnost na predloženi tekst ugovora i na zaključenje aneksa ugovora sa izvođačima Pepo za Blok 48B i Kozbet za Blok 57A.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu na ime naknade tržišne vrednosti nepokretnosti isplati iznos od 853.148,89 evra. Drugostepeni sud nalazi da je odluka prvostepenog suda pravilna i za to daje razloge prema kojima je pravilno utvrđeno da je tužilac na dan otvaranja stečaja nad tuženim bio izlučni poverilac za sve nepokretnosti kojim do tog trenutka nije raspolagao ugovorima sa trećim licima. Ovo, iako veštak u sprovedenom postupku nije utvrđivao stepen izgrađenosti pojedinačnih stanova i lokala. Na osnovu utvrđene činjenice da je tuženi tokom 2018. i 2019. godine po zahtevu tužioca izlučio više nepokretnosti, upravo iz kontigenta onih koje su bile naznačene u aneksima ugovora o zajedničkoj gradnji, drugostepeni sud zaključuje da to tuženi ne bi učinio da je priznatim iznosom novčanog potraživanja tužilac bio lišen prava da zahteva izlučenje. Drugi zaključak koga drugostepeni sud izvodi iz činjenice o izlučenju pojedinih nepokretnosti jeste da u trenutku sačinjavanja konačnog obračuna nije bilo navedeno da su stanovi i lokali izgrađeni u manjem procentu od njihove ukupne projektovane površine, pa je zaključak da su ti stanovi i lokali bili završeni najmanje u procentu potrebnom za njihovu individualizaciju, pa su bili podobni za izlučenje iz stečajne mase i to nezavisno od procenta izgrađenosti bloka ili određene lamele kojoj su pripadali i kojima pripada stan na koji se odnosi tužbeni zahtev. Da su stanovi bili dovoljno izgrađeni da bi mogli biti predmet izlučenja drugostepeni sud zaključuje i na osnovu sadržine aneksa ugovora kojima je tuženi tužiocu preneo pravo raspolaganja na stanovima na koje se odnosi tužbeni zahtev i lokalima. Ovo iako su aneksi zaključivani do 18.07.2007. godine, nakon čega su nastavljeni radovi sve do izlučenja tokom 2018. godine, 10 godina kasnije. Drugostepeni sud uzima da nije dokazano da je priznati iznos novčanog potraživanja u stečajnom postupku nad tuženim ekvivalent vrednosti nepokretnosti za ukupno dodeljene stanove i lokale tužiocu u Bloku 48B i 57A, odnosno da nije dokazano da je priznatim iznosom potraživanja obuhvaćena i vrednost stanova i lokala koji su predmet spora. Zapravo smatra da je na tuženom bio teret dokazivanja spornog pitanja - da li su priznatim novčanim tužbenim zahtevom obuhvaćeni i stanovi i lokali koji su predmet ovog spora. Drugostepeni sud smatra da pitanje izlučnog zahteva nije bilo definisano vansudskim poravnanjem, već samo ovlašćenje tuženog da ugovori poslove sa izvođačima radi izgradnje objekata i ovlašćenje tužioca da zaključi aneks ugovora o građenju tako da raniji izvođači preuzmu od tužioca ugovore o kupovini nepokretnosti u objektima u kojima su angažovani, da bi tuženi na osnovu tako zaključenih ugovora sa kupcima izmenio listu priznatih potraživanja a ukoliko takva saglasnost kupaca ne bude data da će se ti kvadrati vratiti u stečajnu masu tuženog, dok će izvođačima na ime cene radova biti predati drugi raspoloživi kvadrati. Po shvatanju drugostepenog suda ovakvom sadržinom vansudskog poravnanja tužilac nije dao saglasnost tuženom da raspolaže i njegovim stanovima i lokalima za koje nije imao ili nije dostavio ugovore sa trećim licima.

Međutim, drugostepeni sud, kao ni prvostepeni sud, nije raspravio šta znači vraćanje u stečajnu masu tuženog od strane tužioca onih kvadrata, odnosno stanova za koje kupci sa kojima je tužilac zaključio ugovor o raspolaganju nisu dali salgasnost za izmenu ugovora. Da je to bilo potrebno, proizilazi upravo iz razloga drugostepene presude kojim drugostepeni sud nalazi da je tužilac postupio po vansudskom poravnanju i dostavio ugovore zaključene sa svojim kupcima, da je u odnosu na te ugovore došlo ili do zaključenja novih sa izvođačima radova i zamene stečajnog poverioca, ili su usled nezaključenja ugovora kvadrati vraćeni u stečajnu masu tuženog. Ovo tim pre što predmet ustupanja nisu bili stanovi i lokali koji su predmet tužbenog zahteva. Dakle, pitanje je da li su ti stanovi vraćeni u stečajnu masu tuženog.

Drugostepeni sud smatra da vansudskim poravnanjem nije konzumiran izlučni zahtev tužioca. Međutim, nije raspravio na šta se odnosila izjava o povlačenju tužbe u delu izlučnog zahteva, na koje stanove i lokale, ni koji stanovi i lokali su obuhvaćeni sudskim poravnanjem kojim je utvrđeno novčano potraživanje tužioca. Drugostepeni sud navodi da je u sudskom poravnanju u predmetu P1 2464/11 rešen tužbeni zahtev po pitanju svih novčanih potraživanja tužioca kao stečajnog poverioca, ali ne i u delu izlučnog zahteva. Međutim, alternativni novčani zahtev po tužbi bio je postavljen za slučaj da ne bude usvojen izlučni zahtev. Iz toga proizilazi da je nedorečeno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje o sadržini sudskog poravnanja o novčanom potraživanju tužioca u toj parnici i odnos takvog poravnanja sa činjenicom da je povučena tužba za izlučnim zahtevom.

Nadalje, drugostepeni sud zaključuje da je docnije tuženi neovlašćeno otuđio stanove na koje se odnosi predmet spora, pa je tužilac u odnosu na te stanove mogao istaći samo zahtev obligacione prirode što je učinio tužbom u ovom sporu 15.10.2019. godine. Drugostepeni sud je odluku zasnovao na odredbi člana 102. stav 3. Zakona o stečaju, kada je zaključio da tužilac može tražiti naknadu tržišne vrednosti nepokretnosti koja je tuženi otuđio u međuvremenu od podnošenja ove tužbe, obrazlaže da povlačenje tužbe (u prethodno vođenoj parnici) ne isključuje ponovno podnošenje tužbe, ali da predmetne nepokretnosti o kojima se odlučuje u ovoj parnici nisu bile predmet ni vansudskog ni sudskog poravnanja. Zaključak je drugostepenog suda i da Odbor poverilaca 20.10.2014. godine nije odlučivao o nepokretnostima za koje tužilac ovom tužbom traži naknadu tržišne vrednosti, već drugih stanova i lokala i to onih u pogledu kojih je tužilac zaključio ugovore sa trećim licima u fazi zajedničke gradnje i za koje je dogovoreno zaključenje ugovora o ustupanju radi zaštite prava kupaca nepokretnosti.

Vrhovni sud zaključuje da se pravilnost primene materijalnog prava od strane nižestepenih sudova za sada ne može prihvatiti. Ovo sa razloga što nisu raspravljena sva bitna pitanja, odnosno činjenice radi pravilne primene materijalnog prava. To su činjenice koje se tiču sadržine sudskog poravnanja koje su parnične stranke zaključile u parnici koja je vođena po tužbi istog tužioca protiv istog tuženog radi novčanog potraživanja i izlučnog zahteva. Nije raspravljen odnos tog poravnanja sa predmetom spora u ovoj parnici. Nisu raspravljena ni sva ona činjenična pitanja na koja je Vrhovni sud ukazao u prethodnom tekstu. Ovo se pre svega tiče korpusa nepokretnosti za koje je vansudskim poravnanjem predviđeno da se od strane tužioca vraćaju u stečajnu masu tuženog. Nadalje, nije raspravljen značaj odluke Odbora poverilaca kojim je data saglasnost za zaključenje ugovora sa izvođačima, i od kakvog je značaja kako to navodi drugostepeni sud da li je stečajni upravnik tužioca dao saglasnost za određena raspolaganja od strane tuženog izvođačima GP Pepo i Kozbet, ako je već doneta odluka Odbora poverilaca o takvom raspolaganju. Zaključci nižestepenih sudova o izlučnom pravu tužioca za određene stanove, dovedeni su u pitanje kod činjenice da veštaci u ovom postupku nisu utvrđivali stepen izgrađenosti pojedinih stanova i lokala na koje pretenduje tužilac, i kod upitnih razloga drugostepenog suda koji se zasnivaju na sadržini aneksa. Dalje, zaključci nižestepenih sudova da se sudsko poravnanje ne tiče stanova za čiju naknadu tužilac u ovoj parnici traži novčani iznos, a da to nisu ni oni stanovi za koje su tužiočevi kupci dali saglasnost za promenu, odnosno ustupanje ugovora izvođačima - su neodređeni, upravo zato što nemaju činjeničnu podlogu u utvrđenom činjeničnom stanju, pri čemu se i dalje postavlja pitanje koji su stanovi vraćeni u stečajnu masu tuženog. Sve su to pitanja zbog kojih se osnovano ne može prihvatiti zaključak nižestepenih sudova da je primenom odredbe člana 102. stav 3. Zakona o stečaju trebalo tuženog obavezati da tužiocu isplati novčanu protivvrednost onih stanova i lokala na koje je tužilac imao izlučno pravo, a kojima je tuženi neovlašćeno raspolagao. To podrazumeva da je izlučno pravo postojalo u vreme otvaranja stečaja nad tuženim, da to izlučno pravo nije zamenjeno usvajanjem alternativno postavljenog novčanog zahtev od strane tužioca u parnici P 12464/11, da u pogledu tog prava nije povučena tužba, a pritom to pravo nije priznato izmenjenom listom potraživanja, odnosno ostalo sporno i kao takvo predmet ove parnice. Suviše su paušalni navodi o izlučnom pravu tužioca na neodređeni korpus stanova i lokala, navodi o stanovima koji su vraćeni u stačajnu masu tuženog, o predmetu novčanog potraživanja o kome je zaključeno poravnanje u prethodno vođenoj parnici, o priznatom novčanom potraživanju tužioca i njegovoj sadržini, o izlučenju pojedinih nepokretnosti od strane tuženog nakon izmene liste potraživanja, da bi se mogao za pravilan prihvatiti zaključak nižestepenih sudova o neovlašćenom raspolaganju nepokretnostima od strane tuženog.

Iz tog razloga su ukinute drugostepena i prvostepena presuda i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje po odredbi člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku, i po odredbi člana 165. stav 3. Zakona o parničnom postupku i radi odluke o troškovima celog postupka.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković