Odgovornost prenosioca za nedostatke prilikom prodaje udela u društvu

U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Miljuš, predsednika veća, Jasmine Stamenković i Jasminke Obućina, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Zoran Maksimović, advokat u ..., protiv tuženog Privredno društvo BB DD ... akcionarsko društvo, ..., Republika ..., identifikacioni broj ..., čiji je punomoćnik Bogdan Gecić, advokat u ..., radi duga po tužbi i radi utvrđenja i isplate po protivtužbi, vrednost predmeta spora po tužbi 450.000 evra, po protivtužbi 4.264.000,00 evra, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 4077/22 od 03.08.2023. godine, u sednici veća održanoj 23.04.2026. godine, doneo je

P R E S U D U

Revizija tuženog se ODBIJA kao neosnovana u delu kojim se pobija presuda Privrednog apelacionog suda Pž 4077/22 od 03.08.2023. godine u delu u kom je odbijena žalba tuženog i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P 1063/2021 od 16.03.2022. godine, ispravljena rešenjem Privrednog suda u Beogradu P 10630/2021 od 24.03.2022. godine u stavu I izreke, u odbijajućem delu za protivtužbeni zahtev da se utvrdi da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo Ugovor o načinu utvrđivanja i plaćanja dodatne kupoprodajne cene od 19.11.2019. godine, zaključen između tužioca i tuženog.

USVAJA SE revizija tuženog, UKIDAJU SE presuda Privrednog suda u Beogradu P 10630/2021 od 16.03.2022. godine, ispravljena rešenjem Privrednog suda u Beogradu P 10630/2021 od 24.03.2022. godine, u II stavu izreke, u odbijajućem delu za protivtužbeni zahtev da se obaveže tužilac da tuženom isplati iznos od 4.264.000 evra i presuda Privrednog apelacionog suda Pž 4077/22 od 03.08.2023. godine u delu u kojem je potvrđena prvostepena presuda u navedenom delu, i u tom delu se predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni sud u Beogradu je doneo presudu P 10630/2021 dana 16.03.2022. godine, koju je ispravio rešenjem P 10630/2021 od 24.03.2022. godine, kojom je u I stavu izreke odbio kao neosnovan protivtužbeni zahtev da se utvrdi da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo Ugovor o načinu utvrđivanja i plaćanja dodatne kupoprodajne cene od 19.11.2019. godine, zaključen između tužioca AA i tuženog Privredno društvo BB d.d. ...; u II stavu izreke odbio kao neosnovan protivtužbeni zahtev da se obaveže tužilac da tuženom isplati iznos od 4.264.000 evra; u III stavu izreke usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da tužilac ima prema tuženom pravo na isplatu dodatne kupoprodajne cene po osnovu Ugovora o načinu utvrđivanja i plaćanja dodatne kupoprodajne cene od 19.11.2019. godine u iznosu od 450.000 evra sa pripadajućom kamatom; u IV stavu izreke usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu plati 450.000 evra sa zateznom kamaotm utvrđenom na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8% poena počev od 16.05.2021. godine do isplate; u V stavu izreke obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 643.057,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Privredni apelacioni sud je doneo presudu Pž 4077/22 od 03.08.2023. godine, kojom je u I stavu izreke odbio žalbu tuženog i potvrdio presudu Privrednog suda u Beogradu P 10630/2021 od 16.03.2022. godine, ispravljenu rešenjem istog suda P 10630/2021 od 26.03.2022. godine, u stavu I i II izreke, a u stavu II izreke ukinuo istu prvostepenu presudu u stavovima III, IV i V izreke, i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, dozvoljenu i blagovremenu reviziju je izjavio tuženi, kojom pobija presudu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/2011 ... 10/2023 – dr. zakon) i zaključio da revizija nije osnovana u delu u kom se pobija pravnosnažna presuda kojom je odbijen protivtužbeni zahtev tuženog da se utvrdi da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo Ugovor o načinu utvrđivanja i plaćanja dodatne kupoprodajne cene od 19.11.2019. godine, zaključen između parničnih stranaka, dok je revizija osnovana u delu kojim se pobija pravnosnažna presuda doneta u drugom stepenu u odbijajućem delu za protivtužbeni zahtev tuženog da se obaveže tužilac da tuženom isplati iznos od 4.264.000 evra.

U delu u kojem je odbijena revizija, pravnosnažna presuda u drugom stepenu doneta je bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U reviziji se u odnosu na taj deo presude ističe povreda odredaba parničnog postupka iz člana 8. Zakona o parničnom postupku. Međutim, drugostepeni sud je zasnovao presudu na činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, a ne na oceni dokaza pred tim sudom, tako da se u takvim navodima ne stiču razlozi zbog kojih se revizija može izjaviti po odredbi člana 407. tačka 1.-3. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tuženi su zaključili kupoprodajni ugovor overen 19.11.2019. godine, kojim je tužilac tuženom prodao udeo od 49% po ceni od 6.950.000 evra, u privrednom društvu „BB“ DD doo Beograd, koga su stranke osnovale (Društvo), čija delatnost je prodaja tečnog gasa na teritoriji Srbije, Crne Gore i Severne Makedonije i kroz zavisno društvo na teritoriji Bosne i Hercegovine. Stranke su zaključile i Ugovor o načinu utvrđivanja i plaćanja dodatne kupoprodajne cene (Dodatni ugovor), overen 19.11.2019. godine. Tuženi je platio tužiocu cenu od 6.950.000 evra, dok mu nije platio dodatnu kupoprodajnu cenu po Dodatnom ugovoru od 19.11.2019. godine. Među parničnim strankama je sporno pitanje valjanosti Dodatnog ugovora. Osnovnim ugovorom predviđeno je da će tuženi pored kupoprodajne cene platiti tužiocu dodatno naknadu za prodaju udela, u zavisnosti od poslovnog učinka grupe u poslovnoj godini 2020. i da će potpisati poseban ugovor kojim će se propisati bliže budući uslovi, koje je neophodno da se ispune u poslovnoj 2020. godini, da bi tužilac stekao pravo na isplatu dodatne kupoprodajne cene. U Prilogu 3. osnovnog ugovora „Garancije prodavca“ predviđeno je da je društvo dobilo i da obavlja delatnost u skladu sa svim materijalnim dozvolama, trgovinskim licencama i sličnim ovlašćenjima za obavljanje svoje delatnosti (kao što ih obavlja na dan potpisivanja), i u skladu sa svim primenljivim zakonima i da nije primilo nikakvo obaveštenje o materijalnoj neusaglašenosti sa bilo kojim zakonom. U Prilogu 5. osnovnog ugovora pod naslovom „Nema odgovornosti prodavca za poznate obaveze“, predviđeno je da odgovornost prodavca u odnosu na bilo koji garantni zahtev tuženog ne može nastati ako su obaveze društva, na kojima se temelji takav zahtev, bile poznate tuženom na dan potpisivanja ugovora. U Dodatnom ugovoru je predviđeno da tužilac stiče pravo, a tuženi obavezu na dodatnu isplatu kupoprodajne cene po osnovu ugovora, ukoliko je Društvo iskazano kroz konsolidovani račun ostvarilo više od 85% od predviđene EBITDA po poslovnom planu za 2020. godinu, i dalje prema previđenim procentima u predviđenim iznosima, s tim da dodatna kupoprodajna cena neće preći 450.000 evra. Predviđeno je da, ako je potrebno, tužilac i tuženi normalizuju EBITDA, koja je utvrđena u računima 2020. godine, da bi se isključio uticaj bilo kog vanrednog faktora, odnosno okolnosti koja se ne ponavlja. Takođe, ako tuženi ne ispuni svoje kupoprodajne obaveze predviđene u Poslovnom planu za 2020. godinu, strane ugovornice će prilagoditi EBITDA prema formuli predviđenoj u Prilogu kupoprodajnog ugovora. Utvrđeno je da je tuženi 14.05.2021. godine obavestio tužioca da nije bio upoznat sa činjenicom da je Društvu zabranjeno obavljanje lučke delatnosti, jer društvo ne poseduje odobrenje za obavljanje lučke delatnosti i sledstveno nije steklo status lučkog operatera, i da je o tome saznao iz zapisnika inspekcijskog organa od 08.01.2021. godine, te da je Garancija tužioca iz Priloga 3. ugovora neistinita, netačna i obmanjujuća, te da je zbog povrede Garancije tužioca tuženi pretrpeo gubitak od 4.264.000 evra. Prema navodima protivtužbe, tuženi traži obavezivanje tužioca na isplatu 4.264.000 evra na ime sniženja kupoprodajne cene. Tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti Dodatnog ugovora obrazlaže time da je zaključen pod odložnim uslovom koji je protivan prinudnim propisima, zato što mehanizam koji je predviđen u osnovnom ugovoru dovodi do toga da se uslov za isplatu dodatne kupoprodajne cene u svakom slučaju ostvari, čime se element neizvesnosti isključuje, što smatra protivnim odredbi člana 74. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Protivtužbeni zahtev za isplatu novčanog iznosa zasniva na navodima da je tužilac udeo prodao i predao sa materijalnim nedostatkom, jer Društvo ne poseduje odobrenje za obavljenje lučke delatnosti, i nije steklo status lučkog operatera, o kojoj činjenici tužilac tuženog nije obavestio ni na koji način i nikako pre potpisa, ni na dan potpisa osnovnog ugovora, i to tuženi nije znao, već je za nepostojanje odobrenja za obavljanje lučke delatnosti saznao tek iz elektronske pošte koju je tužilac poslao 22.06.2020. godine. Prema okolnostima slučaja nije moguće tražiti uklanjanje nedostataka, odnosno predaju udela u privrednom društvu koje bi imalo odobrenje za obavljanje lučke delatnosti na Dunavu kod Smedereva, pa se tuženi opredelio da od tužioca zahteva sniženje kupoprodajne cene za 4.264.000 evra. To je razlika u vrednosti prodatog udela sa odobrenjem za obavljanje lučke delatnosti u odnosu na prodati udeo bez odobrenja za obavljanje lučke delatnosti.

Prvostepeni sud je ocenio da nema razloga za ništavost Dodatnog ugovora, u smislu odredaba člana 74. u vezi sa članom 75. stav 1. ZOO i u smislu člana 103. stav 1. ZOO. Osnovnim ugovorom, koga ocenjuje jedinstvenim pravnim poslom sa Dodatnim ugovorom, predviđeno je plaćanje dodatne cene zasnovano na poslovnom učinku grupe, skupa društva „BB LPG“ DOO i njegovih zavisnih društava, u poslovnoj 2020. godini. Kako su osnovni ugovor i Dodatni ugovor zaključeni 2019. godine, a poslovni učinak za 2020. godinu je moguće sagledati tek u 2021. godini, to je jasno da se radi o neizvesnoj činjenici, odnosno odložnom uslovu. Kako je takav uslov saglasan voljama ugovornih strana, a nije zabranjen, sledi da ni ugovor nije ništav. Uz to, ugovori su zaključeni u pisanoj formi a potpisi ugovarača overeni pred javnim beležnikom, dakle u propisanoj formi za prenos vlasničkog udela u društvu. U odnosu na novčani protivtužbeni zahtev, prvostepeni sud polazi od teze da je pogrešna postavka tuženog o materijalnim nedostacima kupljenog udela od tužioca, jer udeo nije roba, niti stvar u smislu člana 454. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima zato što članovi društva saglasno svojim udelima imaju određeno pravo i dužnost i prema društvu u smislu člana 150. i 152. Zakona o privrednim društvima. Nadalje, navodi da tuženi nije objasnio zbog čega insistira na činjenici da Društvo ni pre, ni na dan zaključenja osnovnog ugovora nije imalo dozvolu za obavljanje lučke delatnosti, a u osnovnom ugovoru je navedeno da je delatnost Društva prodaja naftnog tečnog gasa. Zaključuje da Društvo nije ni osnovano radi obavljanja lučke delatnosti, niti je u osnovnom ugovoru ugovorena lučka delatnost kao određeni poseban uslov. Overom ugovora kod javnog beležnika tuženi je svojim potpisom potvrdio istinitost svega navedenog u ugovoru i svim prilozima, a u ugovoru nije navedeno da je od bilo kakvog uticaja na prodaju udela postojanje ili zabrana obavljanja lučke delatnosti Društva. Dalje, na osnovu činjenice da je tuženi već imao svoj udeo u Društvu od 51%, nije moguće da mu činjenica da li Društvo ima, ili nema dozvolu za obavljanje lučke delatnosti bude nepoznata. Ukoliko tuženi tvrdi da nije znao da Društvo ne poseduje dozvolu, to bi po shvatanju prvostepenog suda jedino značilo da se svojim pravima koje ima po osnovu udela nije koristio savesno. Na kraju, prvostepeni sud zaključuje da tužilac nikakve garancije nije mogao dati u tom pravcu, jer je jasno u osnovnom ugovoru navedeno šta je delatnost društva. Uz to, Društvo vrši prevoz LPG i putem drugih transportnih sredstava, LPG se može prevoziti putem železnice i drugih vidova transporta, a postojanje dozvole za prevoz LPG po Dunavu po shvatanju prvostepenog suda nije ni od kakvog uticaja u ovom postupku. Stoga zaključuje da nije utemeljena tvrdnja tuženog da bi udeo u Društvu bez te dozvole vredeo značajno manje. Kako je Društvo pod rukovodstvom tuženog obavljalo lučki prevoz bez dozvole, takva okolnost se ne može staviti tužiocu na teret. Nadalje, tuženi nije dokazao u čemu se ogleda njegov poslovni gubitak, s obzirom da je Društvo koristilo druga prevozna sredstva i pre zaključenja osnovnog ugovora. Tuženi je bio dužan da izvrši reviziju godišnjih izveštaja i da, imajući u vidu da je od novembra 2019. godine jedini član Društva, ukoliko postoji umanjenje za neobavljanje lučke delatnosti, usvoji revidirani godišnji izveštaj u kojem bi umanjio poslovnu dobit Društva za 2020. godinu, što nije učinio. Zbog toga, prvostepeni sud ne prihvata ni nalaz stručnog lica tuženog u delu utvrđenja smanjenja kupoprodajne cene zbog skrivenog nedostatka. Zbog toga je prvostepeni sud odbio protivtužbene zahteve.

Drugostepeni sud zaključuje da je pravilan zaključak prvostepenog suda da predmetni Ugovor o načinu utvrđivanja i plaćanja dodatne kupoprodajne cene od 19.11.2019. godine nije ništav, jer pravo tužioca na isplatu dodatne kupoprodajne cene zavisi isključivo od ispunjenja odložnog uslova čiji je nastanak u trenutku zaključenja ugovora strankama bila neizvesna činjenica u smislu člana 74. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, koji uslov nije suprotan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, niti nemoguć. Odluka o odbijanju novčanog protivtužbenog zahteva po stanovištu drugostepenog suda je pravilna zato što je tuženi pre kupovine udela od tužioca imao svoj udeo u istom Društvu, pa nije moguće da mu činjenica da li Društvo ima ili nema dozvolu za obavljanje lučke delatnosti bude nepoznata, a ukoliko zaista nije znao da Društvo ne poseduje dozvolu od 2016. do 2020. godine, odnosno da je Društvu zabranjeno obavljanje lučke delatnosti, to ukazuje da se nije koristio svojim pravima koja ima po osnovu udela sa povećanom pažnjom i pažnjom dobrog privrednika.

Vrhovni sud zaključuje da je revizija tuženog u delu kojim pobija pravnosnažnu presudu donetu u drugom stepenu u odbijajućem delu za protivtužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora neosnovana. Pre svega, Vrhovni sud ne deli stanovište nižestepenih sudova da se radi o odložnom uslovu u smislu odredbe člana 74. Zakona o obligacionim odnosima. Ugovor je zaključen pod uslovom ako njegov nastanak ili prestanak zavisi od neizvesne činjenice (član 74. stav 1. ZOO). Ako je zaključen pod odložnim uslovom pa se uslov ispuni, ugovor deluje od trenutka njegovog zaključenja, osim ako iz zakona, prirode posla ili volja strana ne proističe nešto drugo (član 74. stav 2. ZOO). Ako je zaključen pod raskidnim uslovom, ugovor prestaje važiti kada se uslov ispuni (član 74. stav 3. ZOO). Ovde se ne radi o uslovu za nastanak predmetnog ugovora. Niti bi ispunjenjem propisanih uslova predmetni ugovor počeo da deluje. Uslov iz odredbe člana 74. Zakona o obligacionim odnosima, na koji se odnosi odredba člana 75. istog zakona, je budući neizvesni događaj u odnosu na koji ugovorne strane čine zavisnim nastanak ugovora i dalje postojanje njegovih pravnih dejstava. To kod predmetnog ugovora nije slučaj. Ugovorom se ugovara plaćanje dodatne kupoprodajne cene, u vezi sa odredbom osnovnog ugovora i dalje se propisuju budući uslovi koje je neophodno da se ispune u poslovnoj 2020. godini da bi nastala na strani tuženog obaveza, a na strani tužioca pravo na isplatu dodatne kupoprodajne cene. Stranke time jesu odredile uslov pod kojima dolazi do obaveze na strani tuženog i prava na strani tužioca, ali to nije uslov u smislu odredbe člana 74. Zakona o obligacionim odnosima od koga zavisi nastanak ugovora. U svakom slučaju, Vrhovni sud odredbe predmetnog ugovora razume na način da su njime određeni parametri za dodatnu cenu u odnosu na uspeh Društva u kome je udeo predmet prometa. Relevantan je poslovni uspeh u 2020. godini, u smislu parametra prema kojem se određuje moguća visina dodatne kupoprodajne cene. U tom smislu to jeste neizvestan događaj, iako prema utvrđenom činjeničnom stanju jedan od ugovorenih parametara zavisi i od tuženog. Međutim, kako se radi o parametrima prema kojima se izračunava mogući iznos dodatne kupoprodajne cene, koji nisu nedozvoljeni, nema osnova da se zbog takvih odredaba dodatni ugovor smatra ništavim. Tuženi ni u reviziji ne ukazuje na druge razloge za ništavost predmetnog, Dodatnog ugovora po odredbi člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga Vrhovni sud zaključuje da je revizija u tom delu neosnovana.

Međutim, revizija je osnovana u delu kojim se pobija pravnosnažna presuda doneta u drugom stepenu u odbijajućem delu za novčani zahtev protivtužbe. Prema razlozima pobijane drugostepene presude, oni se svode na to da je tuženi i do zaključenja ugovora o kupovini udela od tužioca bio vlasnik udela u Društvu sa 51% zbog čega sudovi smatraju da nije moguće da tuženom činjenica da li Društvo ima ili nema dozvolu za obavljanje lučke delatnosti bude nepoznata, a ako mu je bila nepoznata tada to znači da se nije koristio pravima koja je imao po osnovu udela, i to povećanom pažnjom i pažnjom dobrog privrednika u smislu člana 18. stav 1. i stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Ovi razlozi ne stoje. Nižestepeni sudovi su zanemarili odredbu ugovora zaključenog među parničnim strankama, u Prilogu 3. pod „Garancije prodavca“ prema kojoj je Društvo dobilo i obavlja delatnost u skladu sa svim materijalnim dozvolama, trgovinskim licencama i sličnim ovlašćenjima za obavljanje svoje delatnosti (kao što ih obavlja na dan potpisivanja) i u skladu je sa svim primenljivim zakonima i nije primilo nikakvo obaveštenje o materijalnoj neusaglašenosti sa bilo kojim zakonom, a u prilogu 5. tačka 3. pod naslovom „Nema odgovornosti prodavca za poznate obaveze“ da odgovornost prodavca u odnosu na bilo koji „Garantni zahtev“ tuženog ne može nastati ako su obaveze društva, na kojima se temelji takav zahtev, bile poznate tuženom na dan potpisivanja ugovora. Upravo ove odredbe isključuju pravilnost zaključivanja nižestepenih sudova, koje je zasnovano na pretpostavci da bi činjenica o postojanju ili nepostojanju dozvola Društvu za obavljanje delatnosti morala biti poznata tuženom. Upravo je sadržina ovih odredaba da tužilac garantuje tuženom, a ne da se pretpostavlja da je tuženom poznato, da Društvo obavlja delatnost u skladu sa materijalnim dozvolama i sličnim ovlašćenjima za obavljanje svoje delatnosti. Odredba „kao što ih obavlja na dan potpisivanja“ ukazuje na delatnost koja se faktički obavlja, a ne navedenu osnovnu delatnost u ugovoru, kako to pogrešno zaključuje prvostepeni sud. Takva ugovorena garancija tužioca svakako ne bi bila potrebna, kada bi i stranke podrazumevale da su tuženom, kao tadašnjem suosnivaču, odnosno vlasniku udela sa 51% poznate sve okolnosti od značaja za postojanje dozvola društvu za obavljanje delatnosti koju u vreme zaključenja ugovora obavlja. Takođe i odredba o isključenju dejstva garancije pod uslovom da je tuženom okolnost na koju se odnosi njegov zahtev prema garanciji prodavca bila poznata. Dakle, ni ugovorne strane ne pretpostavljaju, pa nema osnova da to čine sudovi. Nadalje, okolnost da li se tuženi koristio svojim pravima vlasnika udela u društvu, ne čini ga nužno nesavesnim kupcem iz ugovora o prometu udela, na koji se primenjuju i principi obligacionog prava. Sve i da se nije savesno koristio svojim pravima vlasnika udela, to ga ne čini nesavesnom ugovornom stranom, a svakako je otvareno pitanje savesnosti tužioca kao prodavca, takođe tadašnjeg vlasnika udela. Prema tome, ovakav pristup nižestepenih sudova kod odlučivanja o novčanom protivtužbenom zahtevu se ne može prihvatiti za pravilan. Tužilac je ipak dao garanciju, koja se tiče postojanja dozvola Društvu za obavljanje delatnosti, pa takva odredba mora imati svoj značaj.

Ispunjenost uslova za umanjenje kupoprodajne cene zbog nedostataka predmeta prodaje, kako pravilno ukazuje revident treba ceniti primenom odredbe člana 121. stav 1. i 3. Zakona o obligacionim odnosima. Kod ugovora sa naknadom, svaki ugovarač odgovara za materijalne nedostatke svog ispunjenja (stav 1.). Na ove obaveze prenosioca shodno se primenjuju odredbe ovog zakona o odgovornosti prodavca za materijalne i pravne nedostatke, ako za određeni slučaj nije što drugo propisano (stav 3.). Udeo u društvu nije stvar, niti roba, ali je imovinsko pravo podobno za pravni promet, kao predmet kupoprodaje, poklona, nasleđivanja, zaloge. U konkretnom slučaju je predmet prometa teretnim ugovorom, pa ima osnova za primenu odredbe člana 121. stav 1. i 3. i time shodnu primenu odredaba Zakona o obligacionim odnosima o odgovornosti prodavca za materijalne i pravne nedostatke. Ugovor o prodaji udela u društvu osim statusnopravnog dejstva, koje proizvodi tek po upisu sticaoca u registar kod Agencije za privredne registre, ima i obligacionopravne aspekte, zbog čega nisu isključena, već se upravo primenjuju shodno i pravila obligacionog prava, ako za određeni slučaj nije drukčije propisano.

Iskazani stav sudova se ne može prihvatiti i zato što predmet prodaje može biti i pravo, a svakako i prodaja robe i prodaja prava, pa i udela, podrazumeva sticanje prava na predmetu prodaje od strane kupca, koja deluju i prema prodavcu i prema trećim licima.

Zbog ovako pogrešno zauzetih polaznih stavova, drugostepeni sud nije cenio stav prvostepenog suda da ne prihvati nalaz i mišljenje veštaka prema zadatku datom od tuženog da utvrdi smanjenje kupoprodajne cene po osnovu skrivenog nedostatka. Veštak je po zadatku dao mišljenje o fer vrednosti smanjenja kupoprodajne cene udela po osnovu skrivenog nedostatka, od 4.171.000 evra, što je predmet novčanog protivtužbenog zahteva. Drugostepeni sud se nije izjasnio o pravilnosti ovog stava prvostepenog suda. Prvostepeni sud ne prihvata nalaz veštaka o proceni vrednosti udela zato što smatra da je tuženi kao jedini član Društva bio dužan da izvrši reviziju godišnjih izveštaja za 2020. godinu, i to na osnovu rezultata inspekcijskog nadzora na koje se poziva, od 08.01.2021. godine. Međutim, neprihvatanje dokaza o vrednosti udela u društvu na osnovu zaključka da je tuženi bio dužan da izvrši reviziju godišnjih izveštaja za 2020. godinu i umanji poslovnu dobit zbog događaja od 08.01.2021. godine, za sad se ne može prihvatiti. Procena vrednosti udela u privrednom društvu vrši se veštačenjem, u kom smislu je tuženi predložio dokaz. Veštak pri tom primenjuje priznate metode, polazeći od knjigovodstvenih podataka društva, pa u tom smislu jeste relevantno knjigovodstveno stanje privrednog društva. Međutim, procena veštaka se ne zadržava na tome, već veštak primenom adekvatnog metoda i pravila struke, polazeći od knjigovodstvene vrednosti neto imovine procenjuje tržišnu vrednost udela društva.

Prema tome, u ponovljenom postupku potrebno je da sudovi pravilnom primenom odredaba Zakona o obligacionim odnosima na koje je napred ukazano i odredaba Zakona o privrednim društvima koji su primenljivi za dokazivanje relevantne vrednosti prodatog udela u društvu, rasprave bitna pitanja od kojih zavisi osnovanost protivtužbenog zahteva u novčanom delu. Tužilac je ugovorom zaključenim sa tuženim preuzeo odgovornost za ispunjenje datih garancija prodavca. Istim ugovorom stranke su već ugovorile parametre po kojima se procenjuje ispunjenje uslova za isplatu dodatne kupoprodajne cene. Ispunjenje tih uslova i odgovarajuće procene predmet su dokazivanja u ponovljenom postupku prema ukidajućoj drugostepenoj presudi donetoj u ovoj parnici. Utvrđeno činjenično stanje u vezi tih procena, a s obzirom na odredbe ugovora koga su parnične stranke zaključile, mogu biti od značaja i za procenu eventualnog umanjenja ugovorene kupoprodajne cene zbog neispunjenja garancija datih od strane prodavca, ovde tužioca.

To su razlozi zbog kojih je po reviziji tuženog Vrhovni sud delimično odbio reviziju po odredbi člana 414. Zakona o parničnom postupku, a delimično je usvojio, ukinuo drugostepenu i prvostepenu presudu u delu u kojem je odbijen protivtužbeni zahtev za novčano potraživanje i u tom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje po odredbi člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković