Odluka Vrhovnog suda o nedozvoljenosti posebne revizije u privrednom sporu

Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 10/23) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Tužbenim zahtevom tužilac od tuženog potražuje na ime neplaćene zakupnine po Ugovoru o zakupu broj D 349 od 06.04.2015. godine iznos od 4.258.282,40 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 03.09.2016. godine, pa do isplate. Ovaj postupak pokrenut je predlogom za izvršenje na osnovu verodostojne isprave – menice. Navedenim ugovorom stranke su odredile da dug po prethodnom ugovoru, D 104, u iznosu od 5.483.297,809 dinara, tuženi plati u 6 jednakih mesečnih rata, najkasnije do 20. u mesecu, a da poslednja rata dospeva najkasnije do 20.06.2015. godine. Ugovor je zaključen na period od 01.01.2015. do 30.06.2015. godine, uz obavezu tuženog da tužiocu plaća mesečnu zakupninu u ugovorenoj visini počev od 01.01.2015. godine, najkasnije do 05. u mesecu za tekući mesec, po ispostavljenom predračunu. Utvrđena je visina preostalog neplaćenog duga, u iznosu od 4.258.282,40 dinara. Tuženi je osporio tužbeni zahtev isticanjem prigovora zastarelosti, pozivajući se na član 78. stav 2. Zakona o menici, i isticanjem kompenzacionog prigovora za iznos od ukupno 4.258.282,40 dinara sa PDV-om za uslugu posredovanja prilikom prodaje objekta i opreme koji isu bili predmet zakupa. Prvostepeni sud je ceneći prigovor zastarelosti našao da je isti neosnovan. Prema utvrđenju prvostepenog suda, tuženi je članom 7. tačka 3. Ugovora o zakupu broj D 349 od 06.04.2015. godine priznao da tužiocu na ime neizmirenih zakupnina po Ugovoru o zakupu broj D 104 od 13.02.2014. godine duguje iznos od 5.483.297,80 dinara, čime je zastarevanje tog potraživanja prekinuto u smislu člana 387. Zakona o obligacionim odnosima, a zatim je rok za zastarelost počeo da teče 21.05.2015. godine za prvu ratu, pa zaključuje da potraživanje u navedenom delu nije zastarelo, s obzirom da je predlog za izvršenje u ovoj parnici podnet u aprilu 2018. godine. Što se tiče dela potraživanja tužioca na ime neplaćenih zakupnina po Ugovoru o zakupu broj D 349 od 06.04.2015. godine, prvostepeni sud je zaključio da potraživanje ni u tom delu nije zastarelo, budući da je tužilac računom broj 105 –Z/2015 od 06.04.2015. godine zadužio tuženog na ime zakupnine za period od 01.01.2015. godine do 31.03.2015. godine za iznos od 864.061,20 dinara, a tuženi je dana 20.04.2015. godine delimično platio po ovom računu, u iznosu od 125.000,00 dinara, čime je u smislu člana 387. Zakona o obligacionim odnosima priznao dug, pa je zastarevanje u pogledu ovog dela potraživanja u smislu člana 392. Zakona o obligacionim odnosima ponovo počelo da teče počev od 21.04.2015. godine. Iz spisa proizilazi da je tužilac predlog za izvršenje podneo preporučenom pošiljkom, koja je podneta nakon 20.04.2018. godine, a u prijemnom pečatu je kao dan kada je predlog za izvršenje primljen u sud označen 23.04.2018. godine (ponedeljak). Kako je rok zastarelosti potraživanja tužioca po računu broj 105-Z/2015 kojim je tužilac zbirno zadužio tuženog na ime neplaćene zakupnine za januar, februar i mart 2015. godine, ponovo počeo da teče 21.04.2015. godine, od navedenog dana, pa do datuma podnošenja tužbe, nije protekao rok zastarelosti od tri godine iz odredbe člana 375. Zakona o obligacionim odnosima. Na iznos glavnog duga prvostepeni sud je tužiocu zakonsku zateznu kamatu dosudio počev od 23.04.2018. godine odnosno od dana podnošenja predloga za izvršenje u smislu člana 277. Zakona o obligacionim odnosima, dok je u preostalom delu zahtev odbio primenom člana 279. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. Odluku o kompenzacionom prigovoru tuženog prvostepeni sud je doneo primenom člana 336. i 337. Zakona o obligacionim odnosima iz razloga što tuženi sa tužiocem nije zaključio pisani ugovor o posredovanju i prodaji nepokretnosti i opreme koje su bile predmet zakupa, niti je bio upisan u registar posrednika, te nema osnova potraživanju istaknutom u preboj.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane nižestepene presude, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. Sama po sebi eventualna pogrešna primena materijalnog prava povodom istaknutog prigovora zastarelosti iz člana 375. Zakona o obligacionim odnosima, nije dovoljan razlog za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. U reviziji se ne ukazuje na drugačije pravnosnažne sudske odluke povodom iste ili slične činjeničnopravne situacije, pa stoga nema potrebe za ujednačavanjem sudske prakse. Naprotiv, revizija se svodi na pobijanje pravilnosti primene materijalnog prava u odlučivanju o prigovoru zastarelosti i pobijanje utvrđenog činjeničnog stanja od značaja za odluku o kompenzacionom prigovoru.

Cilj posebne revizije nije da se preispituju pravnosnažne presude shodno pojedinostima konkretnog slučaja, već da se kroz konkretni slučaj reši pitanje od posebnog (šireg) interesa, a koje se može podvesti pod jedan od osnova iz 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Navedeno u ovom postupku nije slučaj, jer se navodima revidenta ukazuje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje, što nije pravno relevantan osnov za izjavljivanje posebne revizije.

Iz navedenih razloga primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP-a odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Odredbom člana 485. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Vrednost predmeta spora pobijanog dela iznosi 4.258.282,40 dinara, što predstavlja protivrednost od 36.045,08 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Kako u ovom privrednom sporu vrednost predmeta spora pobijane pravnosnažne presude ne prelazi zakonom propisani cenzus od 100.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, revizija tuženog nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković