Odbijanje revizije u sporu o istupanju člana iz društva sa ograničenom odgovornošću

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih navoda, u skladu sa odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...10/23 – dr. zakon), Vrhovni sud je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nisu od uticaja revizijski navodi o tome da je drugostepena presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Takva bitna povreda ne predstavlja dozvoljeni revizijski razlog predviđen u članu 407. Zakona o parničnom postupku. Nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, učinjene u postupku pred drugostepenim sudom na koju se u reviziji ukazuje u pogledu ocene dokaza (iskaza svedoka, te predloženog veštačenja), budući da je drugostepeni sud prihvatio činjenično stanje na osnovu dokaza izvedenih u prvostepenom postupku, te nije otvarao glavnu raspravu.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je član tuženog sa 30% udela u osnovnom kapitalu i upisanim novčanim kapitalom u iznosu od 197.036,00 dinara. Zakonski zastupnik tuženog je VV i poseduje 70% udela. Dana 10.05.2016. godine osnivači tuženog, VV i AA, ovde tužilac, doneli su Odluku o raspolaganju imovine velike vrednosti, kojom se dozvoljava zaključenje Ugovora o izdavanju bankarske garancije od 10.05.2016. godine u iznosu od 65.000.000,00 dinara za račun nalogodavca, ovde tuženog, u korist Fonda za razvoj Republike Srbije. Garancija se izdaje sa rokom važnosti do 30.04.2026. godine. Članom 9. ovog ugovora nalogodavac se obavezao da za vreme primene ovog ugovora neće povlačiti - vraćati pozajmice vlasnika do momenta potpunog izmirenja obaveza iz ugovora u ukupnom iznosu od 15.500.000,00 dinara. Nalogodavac se obavezao da za vreme važenja ovog ugovora neće vršiti isplatu dobiti bez prethodne pisane saglasnosti banke. Dana 19.06.2018. godine donet je Aneks navedenog ugovora o izdavanju bankarske garancije, kojim je u članu 4. izvršena izmena na taj način što se nalogodavac obavezuje da za vreme važenja ugovora neće vršiti isplatu dobiti bez prethodne pisane saglasnosti banke sem u 2018. godini, gde je dozvoljena isplata iznosa od 60.000,00 evra. Dana 19.06.2018. godine osnivači tuženog - ovde tužilac i VV su doneli Odluku o raspolaganju imovinom velike vrednosti, kojom je dozvoljeno zaključenje Ugovora o višenamenskom okvirnom limitu od 19.06.2018. godine, a tuženi je 02.07.2019. godine doneo Odluku o raspodeli dobiti na koju je svojim potpisom tužilac dao saglasnost.

U zahtevu za istupanje člana društva od 18.10.2019. godine je tužilac naveo da je isključen iz većeg dela poslovanja društva, da nije pozivan na sednice društva, da nije imao pravo da učestvuje u radu društva, da nije imao pravo na učešće u donošenju odluka koje se tiču društva, kao i da je selektivno informisan o poslovanju društva i da nema uvid u svu poslovnu dokumentaciju društva. Tužilac je u zahtevu naveo da - s obzirom da nema saznanja o poslovnim potezima društva, a koje za posledicu pored ostalog mogu biti zaduživanje, otuđenje i opterećenje imovine društva, te da nijednom nije imao učešće u donošenju odluka skupštine društva koje se odnose na raspolaganje neraspoređenom dobiti društva, kao i da mu nikada nije isplaćena dobit od poslovanja koja mu po zakonu pripada srazmerno visini učešća u osnovnom kapitalu društva - smatra da je oštećen dosadašnjim odlukama i da je opravdana opasnost da će mu kao članu društva biti nametnute nesrazmerne obaveze ili odgovornosti koje mu mogu prouzrokovati štetu. Dana 06.12.2019. godine sačinjen je zapisnik sa sednice skupštine društva u kojem je navedeno da se zahtev tužioca za istupanje iz društva odbija.

Direktor tuženog, VV je 22.02.2017. godine doneo Odluku o raspodeli dobiti za 2016. godinu, dana 23.02.2018. godine Odluku o raspodeli dobiti za 2017. godinu i dana 22.02.2019. godine Odluku o raspodeli dobiti za 2018. godinu. Tuženi je zakazao sednicu Skupštine za 26.02.2020. godine, na koju je pozvan tužilac sa predlogom dnevnog reda da se usvoji završni račun za 2019. godinu i odluči o raspodeli dobiti za 2019. godinu. Istog dana, 26.02.2020. godine, doneta je Odluka o usvajanju finansijskog izveštaja za 2019. godinu, kojom se utvrđuje dobit društva za 2019. godinu i ona iznosi 3.583.095,05 dinara.

Dana 14.05.2020. godine Skupština tuženog je donela Odluku kojom je odobreno zaduženje po programu - zaključenje ugovora o kreditu za održavanje tekuće likvidnosti i obrtna sredstva sa kojom se saglasio tužilac.

Nadalje je utvrđeno da tužiocu nije od strane tuženog onemogućeno da ostvaruje svoja prava u društvu koja ima kao član društva. Tužilac i zakonski zastupnik tuženog su bili u svakodnevnom kontaktu. Tužilac je bio prisutan na svim sednicama skupštine koje su održavane i davao saglasnost na usvajane finansijske izveštaje na sednicama skupštine bez primedbi.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev neosnovan i da tužiocu, kao članu i suosnivaču tuženog, nisu uskraćena prava koja mu po zakonu pripadaju. Prema stanovištu nižestepenih sudova, tužilac nema opravdani razlog za istupanje iz društva jer mu, kao članu, nije naneta šteta, niti je očigledno da će takva šteta prema redovnom toku stvari nastupiti, nije onemogućen da ostvaruje svoja prava u društvu, niti mu je društvo nametnulo nesrazmerne obaveze, a sve imajući u vidu prekluzivni rok u kojem se tužba iz navedenih razloga ima podneti.

Revident u reviziji u bitnom ističe da je onemogućen da ostvaruje svoja prava već samim donošenjem osnivačkog akta kojim je predviđeno da društvo od organa ima samo direktora, da sednice nisu održavane, niti postoje zapisnici o održavanju istih, da tužilac nije imao uvid u poslovanje društva, da su poremećeni odnosi u društvu tako da je članstvo u društvu izgubilo svaku svrhu, te da više ne postoji zajednički poslovni poduhvat radi sticanja dobiti.

Vrhovni sud ne prihvata revizijske navode tužioca. Ovakvi navodi suštinski se odnose na njegovo tumačenje pravnog standarda u pogledu postojanja opravdanih razloga za podnošenje zahteva člana društva sa ograničenom odgovornošću za njegovo istupanje uz naknadu.

Prema članu 188. Zakona o privrednim društvima, član društva sa ograničenom odgovornošću je ovlašćen da istupi iz tog društva iz opravdanih razloga. Pojam „opravdanih razloga“ predstavlja pravni standard čija se sadržina ispunjava na dva načina. Kvalifikacija opravdanih razloga se, najpre, prepoznaje u članu 188. st. 2. Zakona o privrednim društvima i to tako što će oni postojati kada je postupanjem drugih članova ili društva istupilac oštećen ili će šteta po redovnom toku stvari nastupiti, kada je istupilac u značajnoj meri onemogućen da ostvaruje svoja prava u društvu i kada mu društvo nameće nesrazmerne obaveze. Pored navedenog, opravdani razlozi mogu biti unapred predviđeni osnivačkim aktom, kada se sporazumom osnivača određuju situacije koje će otvoriti mogućnost istupanja člana društva. Sledi da će samo u slučajevima koji su u korelaciji sa prethodno opisanim situacijama postojati ovlašćenje člana na istupanje iz društva sa ograničenom odgovornosti uz naknadu. Odredbom člana 192. stav 1, 2 i 5. Zakona o privrednim društvima propisano je da ako skupština odbije zahtev za istupanje iz člana 189. ovog zakona, odnosno propusti da o njemu odluči u roku od 60 dana od dana prijema zahteva, član društva može tužbom nadležnom sudu protiv društva zahtevati prestanak svojstva člana društva zbog postojanja opravdanog razloga i isplatu naknade za svoj udeo. Sud će presudom kojom određuje prestanak svojstva člana društva odrediti i: 1) da udeo člana društva koji istupa postaje sopstveni udeo društva; 2) visinu naknade koju je društvo u obavezi da isplati članu društva koji istupa; 3) rok za isplatu naknade iz tačke 2) ovog stava; 4) ustanovljavanje zaloge u korist člana društva koji istupa na sopstvenom udelu društva iz tačke 1) ovog stava, ako je tužilac to zahtevao i ako sud nađe da je to nužno i opravdano radi obezbeđenja isplate naknade iz tačke 2) ovog stava. Tužba iz stava 1. ovog člana može se podneti u roku od šest meseci od dana saznanja za razlog za istupanje, a najkasnije u roku od tri godine od nastanka razloga za istupanje.

Imajući u vidu citirane zakonske odredbe, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilac tokom postupka nije dokazao da ima opravdane razloge za istupanje iz društva propisane odredbom člana 188. Zakona o privrednim društvima, a sve imajući u vidu prekluzivni rok za podnošenje tužbe koji je ograničen na šest meseci od dana saznanja člana za postojanje opravdanog razloga (subjektivni rok) i na tri godine od nastanka razloga za istupanje (objektivni rok).

Zahtev tužioca za istupanje iz članstva tuženog bio je zasnovan na tome što je osnivačkim aktom, od samog početka poslovanja ugovoreno da društvo ima samo direktora i da je takva odredba neposredno suprotna zakonu. Međutim, ovakvi navodi tužioca ne stoje jer je tužilac – kao drugi član društva i kao jedan od osnivača tuženog, sačinio i potpisao osnivački akt, a ukoliko smatra da je navedeni akt ništav imao je mogućnost da u sudskom postupku osporava pravnu valjanost u smislu člana 13. i 14. Zakona o privrednim društvima, na šta su pravilno i nižestepeni sudovi ukazali.

Nadalje, u granicama činjeničnog stanja koje utvrđuju nižestepeni sudovi, označene radnje tuženog ne mogu se kvalifikovati kao osnov u vezi sa kojim se opredeljuje zahtev za istupanje tužioca. Tužilac je tvrdio da nije imao učešća u donošenju odluka skupštine društva, koje se odnose na raspolaganje neraspoređenom dobiti društva, te da mu nikada nije isplaćena dobit od poslovanja. Međutim, nasuprot ovim navodima, utvrđeno je tokom postupka da je 10.05.2016. godine skupština društva, uz učešće tužioca, donela Odluku o raspolaganju imovinom velike vrednosti kojom odlukom je dozvoljeno društvu da zaključi ugovor sa istom tom „...“ bankom o izdavanju bankarske garancije za ispunjenje ugovora o kreditu, te da se dozvoli stavljanje hipoteke na nekretninama društva. Radi se o kreditu Fonda za razvoj RS u iznosu od 65.000.000,00 dinara i odlukom je odobreno zaključenje ugovora o izdavanju bankarske garancije čije uslove je propisala „...“ banka. Rok važenja garancije je do 30.04.2026. godine. Članom 8. je ugovoreno u kojim slučajevima banka može proglasiti dospelom obavezu po garanciji, pa je navedeno da u slučaju blokade računa društva, raskid ugovora o obavljanju platnog prometa kod te banke, ukoliko društvo zakasni sa vraćanjem kredita. Dakle, dok traje vraćanje kredita, neće se vraćati pozajmice vlasnika, niti tuženi sme da isplaćuje dobit članovima društva bez prethodne pismene saglasnosti banke. Navedeni Ugovor o bankarskoj garanciji je aneksiran 19.06.2018. godine tako što je ugovoreno da tuženi sme da isplati dobit članovima za 2018. godinu do iznosa od 60.000,00 evra. Takođe je 19.06.2018. godine Skupština tuženog donela Odluku o raspolaganju imovinom velike vrednosti kojom je dozvoljeno zaključivanje Ugovora o višenamenskom okvirnom limitu. Dana 02.07.2019. godine je doneta Odluka o raspodeli dobiti društva u iznosu od 2.700.000,00 dinara - prema suvlasničkom udelu članova, tako da je tužiocu na ime 30% suvlasništva pripao iznos od 810.000,00 dinara, dok je drugom članu VV pripao iznos od 1.890.000,00 dinara, koja Odluka je potpisana od strane oba člana društva. Zatim, 03.03.2020. godine doneta je Odluka o raspoređivanju dela neraspoređene dobiti u ukupnom iznosu od 4.200.000,00 dinara, prema suvlasničkim udelima članova, koja Odluka je potpisana od strane oba člana. Na osnovu ove dve Odluke raspoređena je dobit društva u iznosu od 60.000,00 evra, a sve u skladu sa ograničenjima nametnutim društvu od strane banaka u vezi sa kreditima koje je uzeo tuženi.

Iz svega navedenog proizlazi da je tužilac učestvovao kako u radu društva, tako i u odlučivanju o raspodeli dobiti društva i da mu je isplaćena dobit društva u skladu sa obavezama i ograničenjima koje je tuženi prihvatio u vezi sa uzetim kreditima. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, nema dokaza koja konkretno šteta bi za tužioca isplatom dobiti na napred navedeni način mogla nastatiti i kako je uzročno-posledično vezana za donošenje odluka tuženog o isplati dobiti.

Vezano za tvrdnje tužioca da nije pozivan da uzme učešće u skupštini tuženog, odnosno da mu nije omogućeno da ostvari uvid u poslovnu dokumentaciju, ne postoje uslovi da se ovakvo postupanje može okarakterisati kao takvo da je tužilac u značajnoj meri onemogućen da ostvaruje svoja prava u društvu, niti da su mu nametnute nesrazmerne obaveze. Tužilac bi u ovom slučaju mogao raspolagati pravnim sredstvom iz čl. 376. Zakona o privrednim društvima za pobijanje odluke skupštine tuženog na koju nije pozvan, pa se ipak njime nije koristio. Pritom, tužilac se nije koristio zahtevom da sudskim putem u vanparničnom postupku izvrši uvid u poslovnu dokumentaciju tuženog. Kada tužilac ne nalazi opravdanim da se koristi svojim pravima za pobijanje odluke skuštine (povodom koje je isticao da u radu skupštine nije učestvovao) i ujedno ishoduje odgovarajuću sudsku odluku kojom bi mu se omogućilo da izvrši uvid u poslovnu dokumentaciju, tada se ne može izvesti zaključak da je postupanjem tuženog u značajnoj meri onemogućen da ostvaruje prava u društvu, niti da mu je društvo nametnulo nesrazmerne obaveze iz člana 188. st. 2. tač. 2. i 3. Zakona o privrednim društvima, a sve imajući u vidu činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku.

Tužilac je, pored navedenih razloga za istupanje, dodao još jedan razlog za istupanje iz društva, koji smatra da je opravdan. Ukazao je na to da su odnosi tužioca i tuženog poremećeni do te mere da je članstvo i sa njegove strane i sa strane društva izgubilo svaku svrhu, da „zajednički privredni poduhvat“ sa ciljem sticanja dobiti ne postoji, tako da tužilac nema poslovni interes za dalje članstvo u tuženom društvu. Ovaj razlog je paušalno naveden. Što se tiče zajedničkog privrednog (poslovnog) poduhvata, isti podrazumeva da se radi o ugovoru u kome dve ili više osoba, ili preduzeća, udružuju svoju imovinu i/ili rad radi ostvarenja unapred određenog poslovnog poduhvata, a posle, pošto se poslovni poduhvat ispuni, osobe se razdružuju, s tim da učesnici proporcionalno svom udelu ili dogovoru dele dobitak i snose gubitak (anglosaksonski termin je „joint venture“). Tužilac je, međutim, u tuženom društvu sa ograničenom odgovornošću – jedan od osnivača i njegov član. Dakle, nije postojala želja i namera osnivača društva da odrade zajednički neki određeni posao, ili neki zajednički poduhvat, već da osnuju društvo sa ograničenom odgovornošću radi trajnog obavljanja registrovane delatnosti društva, a radi sticanja dobiti. Zato navodi tužioca da više ne postoji zajednički poduhvat nisu relevantni budući da je predmetno društvo osnovano radi obavljanja registrovane delatnosti: špedicija, transport i carina.

Iz svega navedenog proizilazi da nisu ispunjeni uslovi za istupanje iz društva uz naknadu primenom čl. 188. Zakona o privrednim društvima, imajući u vidu propisane prekluzivne rokove iz čl. 192. st. 5. navedenog zakona. Bez obzira na to što prethodno navedeni uslovi za istupanje iz društva u smislu čl. 188. i 192. Zakona o privrednim društvima nisu ispunjeni, odnosno nije dokazano da postoje opravdani razlozi za istupanje iz društva uz naknadu, Vrhovni sud ukazuje na to da je, ukoliko određeni subjekat nema interes da zadrži status vlasnika udela, svakako ovlašćen da slobodno njime raspolaže, shodno pravilima iz član 160-177. Zakona o privrednim društvima.

Na osnovu svega napred izloženog, Vrhovni sud je odbio reviziju tužioca kao neosnovanu i primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu prvom izreke presude.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. ZPP, u stavu drugom izreke ove presude, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova na ime sastava odgovora na reviziju, jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja parnice saglasno čl. 154. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković