Odbijene revizije u sporu o utvrđenju poreskog potraživanja u stečaju

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, na osnovu izveštaja Narodne banke Jugoslavije o korišćenju deviznih sredstava iz sive emisije i kupovini deviznih sredstava po zvaničnom kursu Narodne banke Jugoslavije kada je kurs na međubankarskom tržištu deviza bio viši od zvaničnog kursa Narodne banke Jugoslavije u periodu od 1990. do 2000. godine, a na osnovu Zakona o jednokratnom porezu na ekstra dohodak i ekstra imovinu stečenu iskorišćavanjem posebnih pogodnosti („Službeni glasnik RS“, br. 36/01), kod tuženog je dana 06.06.2002. godine izvršena poreska kontrola o čemu je sačinjen i zapisnik. Istim zapisnikom je utvrđeno da je tuženi ostvario ekstra dohodak u ukupnoj osnovici od 1.462.203,17 DEM. Prilikom sačinjavanja zapisnika konstatovano je (beleškom) da je poreski obveznik upoznat sa činjeničnim stanjem ali da zbog obimne dokumentacije nije uspeo da, u toku postupka, u potpunosti opravda nepostojanje iskazane obaveze. Na sam tok postupka kontrole i sprovedene radnje nije imao primedbe. Istog dana Republička uprava javnih prihoda, Odeljenje za utvrđivanje i naplatu javnih prihoda Savski venac donela je rešenje broj 431-219/02 kojim se tuženom utvrđuje jednokratni porez u iznosu od 618.589,82 DEM, obračunat na poresku osnovicu od 1.462.203,37 DEM, pa je tuženi obavezan da utvrđeni jednokratni porez plati, u iznosu od 19.136.137,94 dinara, u roku od 15 dana od dana dostavljanja prvostepenog rešenja uz napomenu da je iznos obaveze u valuti DEM preračunat po srednjem kursu NBJ na dan donošenja rešenja. Nema dokaza da je navedeno rešenje dostavljeno poreskom obvezniku, tuženom. Postupak stečaja nad tuženim otvoren je 28.10.2013. godine. Tužilac je prijavio potraživanje u utuženom iznosu i to: 58.999.339,31 dinara (od čega 7.286.028,73 dinara na ime glavnog duga i 51.713.310,58 dinara na ime kamate) po osnovu jednokratnog poreza po osnovu korišćenja sredstva primarne i sive emisije novca u finansijskim transakcijama, kao i iznos od 95.957.433,06 dinara (od čega 11.850.109,21 dinar na ime glavnog duga i 84.107.323,85 dinara na ime obračunate kamate), a po osnovu jednokratnog poreza po osnovu kupovine deviza po zvaničnom kursu NBJ u situaciji kada je tržišni kurs bio viši. Potraživanje mu je osporeno nakon čega je pokrenuo parnicu. Iz nalaza i mišljenja veštaka i dopisa koje je tuženi nesporno prosledio Upravi javnih prihoda u dane 01.04.2002. godine, 08.04.2002. godine i 25.06.2002. godine, je utvrđeno da na nije stavljena konkretna primedba na utvrđenu osnovicu za oporezivanje po svakoj zaključnici niti je dato obrazloženje tvrdnji o tome da nije stečen ekstra profit. Nacrt rešenja je, u skladu sa dopisom centrale Poreske uprave od 23.02.2004. godine, dat na čitanje centrali Poreske uprave i na saglasnost komisije Vlade Republike Srbije za ispitivanje zloupotreba u oblasti privede i finansijskog poslovanja. Povratna informacija filijali od strane Vlade Republike Srbije nije data. Najzad iz nalaza veštaka se utvrđuje da iz dokumentacije koju je tuženi dostavio ne proizilazi osnovanost osporavanja stanja utvrđenog zapisnikom.

Polazeći od odredbi člana 2. stav 1., člana 3. stav 1. tač. 1. i 2., člana 4. i člana 19. i 31 Zakona o jednokratnom porezu na ekstra dohodak i ekstra imovinu stečene iskorišćavanjem posebnih pogodnosti, prvostepeni sud zaključuje da predmetno potraživanje ne zastareva. Zatim, ocenom dokaza zaključuje da na strani tužene postoji poreska obaveza na ime jednokratnog poreza koji nije plaćen, da je tužilac evidentirao obavezu od 154.956.772,37 dinara u koji iznos ulazi i uglavničena kamata od 01.01.2003. godine pa do 28.10.2018. godine i da je osnovan zahtev u delu koji se odnosi na glavni dug od 19.136.137,94 dinara na koji iznos ima pravo na zakonsku zateznu kamatu počev od dana otvaranja postupka stečaja 28.10.2013. godine do isplate. Obrazlaže i da poverioci, saglasno odredbi člana 85. stav 3. Zakona o stečaju, imaju pravo na kamatu za period nakon otvaranja stečajnog postupka bez obzira da li su isto potraživanje prijavili odnosno da im ona pripada po samom zakonu.

Drugostepeni sud, kako navodi na strani 5. odluke, u celosti prihvata razloge prvostepenog suda. Datim razlozima prvostepenog suda dodaje i to da je zapisnikom tužioca od 06.06.2002. godine utvrđena poreska osnovica, da je zapisnik tuženi uredno primio, te da činjenica da mu rešenje nije uručeno ne znači da obaveza ne postoji.

Revizijom tužioca osporava se zaključak nižestepenih sudova o delimičnoj neosnovanosti tužbenog zahteva navodima da je zapisnikom od 06.06.2002. godine, u čijem je sačinjavanju učestvovao, tuženi upoznat sa predmetnom obavezom te da je tada, u skladu sa odredbom člana 324. Zakona o obligacionim odnosima, došao u docnju.

Sa druge strane tužena revizijom ističe da se zapisnik ne može smatrati javnom ispravom niti on može predstavljati supstitut za rešenje kojim se utvrđuje poreska obaveza. Posebno ističe da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili odredbu člana 31. navedenog zakona u pogledu istaknutog prigovora zastarelosti. Ukazuje i da tužilac u prijavi potraživanja nije tražio kamatu posle otvaranja postupka stečaja, niti je o istoj odlučivano, te da samim tim nisu postojali uslovi za vođenje parnice o navedenom delu potraživanja.

Revizije su neosnovane.

Iz utvrđenih činjenica proizlazi da su se kod tužene stekli uslovi za obračun jednokratnog poreza ne ekstra dohodak i ekstra imovinu zbog korišćenja sredstava primarne i sive emisije novca u finansijskim transakcijama odnosno kupovine deviza po zvaničnom kursu Narodne banke Jugoslavije u situaciji kada je tržišni kurs bio viši, Takve transakcije jesu predmet oporezivanja u smislu odredbe člana 3. stav 1. tačka 1. i 2. Zakona o jednokratnom porezu na ekstra dohodak i ekstra imovinu stečene iskorišćavanjem posebnih pogodnosti. Dalje, na tuženom je, saglasno odredbi člana 13. stav 1. istog propisa, bio teret dokazivanja tvrdnje da je dohodak ostvaren odnosno imovinu stečena pod uslovima i na način koji isključuju nastanak poreske obaveze iz člana 1. tog zakona. Prema stanju u spisima tužena to nije učinila ni u postupku utvrđivanja poreza, pa ni u ovom parničnom postupku.

Predmetna vrsta poreza regulisana je posebnim zakonom (lex specialis) - Zakonom o jednokratnom porezu na ekstra dohodak i ekstra imovinu stečene iskorišćavanjem posebnih pogodnosti („Službeni glasnik RS”, br. 36 od 22. juna 2001, 18 od 12. aprila 2002 - SUS, 72 od 28. septembra 2011 – US), a koji je donet u svemu u skladu sa odredbama čl. 142e i 142ž tada važećeg Zakona o osnovama poreskog sistema („Službeni list SRJ“ 30/96...23/02. Istim je uveden jednokratni porez na ekstra dohodak i ekstra imovinu koja je stečena iskorišćavanjem posebnih pogodnosti, kao vanredni prihod budžeta Republike (član 1.). U odredbi čl. 2 uređen je predmet oporezivanja a u čl. 3 transakcije iz kojih nastaje predmet oporezivanja.

Odredbom člana 31. predviđeno je da odredbe o zastarelosti iz poreskih zakona ne primenjuju se u postupku utvrđivanja i naplate jednokratnog poreza. Dalje, prelaznim odredbama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji (Službeni glasnik RS br. 80/02 od 26.11.2002. godine ...) nije predviđen prestanak primene odredbe o zastarelosti iz Zakona o porezu na ekstra dohodak i ekstra imovinu stečenu iskorišćavanjem posebnih pogodnosti. To znači da se u postupku utvrđivanja i naplate ovog jednokratnog poreza primenjuje odredba člana 31. Zakona o jednokratnom porezu na ekstra dohodak i ekstra imovinu stečene iskorišćavanjem posebnih pogodnosti. Dalje, suprotno navodima tužene kao revidenta, Odlukom SUS U br. 148/01...– Sl. List SRJ 17/2002 nije ocenjeno da odredba čl. 31 navedenog propisa nije u skladu sa Ustavom već da ista odredba ''u delu koji se odnosi na neprimenu Zakona o obligacionim odnosima'' nije u skladu sa Ustavom SRJ.

To svakako ne znači mogućnost da se institut zastarelosti ovog potraživanja reguliše putem Zakona o obligacionim odnosima. Prvo, iz sadržine navedene odluke SUS br. U br. 148/01...– Sl. List SRJ 17/2002 proizilazi da je ista doneta na temelju zaključka o formalnoj nesaglasnosti sa Ustavom, da delu odredbe o neprimeni Zakona o obligacionim odnosima nije mesto u navedenom zakonu jer se istim uređuju fiskalni pravni odnosi koji sapadaju u javnopravne dok Zakon o obligacionim odnosima reguliše privatnopravne odnose, da je odredba nepotrebna jer Zakon o osnovama poreskog sistema (koji je važio u vreme donošenja Zakona o jednokratnom porezu na ekstra dohodak i ekstra imovinu stečene iskorišćavanjem posebnih pogodnosti) ne sadrži odredbe o zastarelosti tako da poreski zakoni to pitanje mogu samostalno uređivati te da se pitanje zastarelosti ima rešavati prema prirodi predmeta oporezivanja. Zato, imajući u vidu odredbu čl. 31 koje je ostala na snazi nepromenjena i nakon stupanja na snagu Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, kao i prirodu obaveze kao stečene iskorišćavanjem posebnih pogodnosti, po stanovištu Vrhovnog suda ova poreska obaveza ne zastareva.

Navodi tužene da se obraćala tužiocu još pre sačinjavanja zapisnika sa zahtevom za oslobođenje odnosno ''nepodvođenje pod obavezu plaćanja'' te da je kupovala devize isključivo za svoje komitentne, nisu od uticaja obzirom da je u toku postupka utvrđeno postojanje obaveze, osnovica iste, kao i da tužena nije u skladu sa teretom dokazivanja iz odredbe čl. 13 Zakona dokazala da je imovinu stekla na način koji isključuje primenu zakona.

Tačno navodi tužena da zapisnik ne može predstavljati supstitut za rešenje ali iz pobijane odluke i ne proizilazi takav zaključak nižestepenih sudova. Međutim, zapisnik može biti dokaz na okolnost postojanja obaveze koja, saglasno rečenom, ne zastareva. Dostava rešenja može biti od uticaja na dospelost a u ovom slučaju ni to nije od uticaja kod činjenice da se saglasno odredbi čl. 81 st. 1 Zakona o stečaju danom otvaranja postupka stečaja sve obaveze stečajnog dužnika, a to je ovde tužena, smatraju dospelim.

Najzad nije osnovan ni navod revizije tuženog da nije bilo mesta odlučivanju o kamati koja nije prijavljena, budući da se radi o kamati po odredbi čl. 85 st. 3 Zakona o stečaju koja poveriocima pripada po samom zakonu, ako bude raspoloživih sredstava po namirenju svih obaveza, koja se obračunava po stopi koju propisuje Zakon o visini stope zatezne kamate nezavisno od vrste obaveze (poreska ili ne) i nezavisno od isplatnih redova svim poveriocima srazmerno. Dakle i ne mora da se prijavi.

Neprihvatljivi su navodi revizije tužioca prema kojima je tužena u docnji od sačinjavanja zapisnika kojim je bila upoznata sa obavezom. Ovo je suprotno odredbi čl. 19 Zakona o jednokratnom porezu na ekstra dohodak i ekstra imovinu stečene iskorišćavanjem posebnih pogodnosti koji propisuje da je poreski obveznik dužan da poreski dug izmiri u roku od 15 dana od dana dostavljanja prvostepenog rešenja. Dakle nije u obavezi da ga plati pre toga. Kako nema dokaza da je rešenje tuženoj dostavljeno, to rok za izmirenje nije počeo da teče pre otvaranja stečaja.

Sledom iznetog Vrhovni sud je zaključio da su revizije neosnovane pa je primenom odredbe čl.414 Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Kako nisu uspele u postupku po reviziji to im troškovi postupka po vanrednom pravnom leku ne pripadaju.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković