Rešavanje međusobnih odnosa suinvestitora i nemogućnost naknadnog utvrđenja svojine

Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Prev 1462/2023
27.11.2025. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Miljuš, predsednika veća, Jasmine Stamenković i Vesne Mastilović, članova veća, u parnici tužioca AA iz …, čiji je punomoćnik Svetozar Z. Pavlović, advokat u ..., protiv tuženih: 1. BB iz ..., 2. VV iz ..., 3. „Autocentar Intersrem“ doo iz Novog Sada i 4. GG iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Božidar Beronja, advokat u ..., radi utvrđenja ništavosti i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 574/23 od 24.02.2023. godine, u sednici održanoj 27.11.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE revizija tužioca, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 574/23 od 24.02.2023. godine, kao neosnovana.

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Novom Sadu P 486/2019 od 20.02.2020. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da su ništavi Odluka o povećanju kapitala nenovčanim ulogom od 28.04.2005. godine, Plan podele statusne promene izdvajanja uz osnivanje u delu člana 5. stav 2. i člana 18. stav 2. Plana kojim je predviđeno da se sa tuženog trećeg reda „Auto centar Intersrem“ doo prenosi na privredno društvo „ACIS NS“ DOO Novi Sad pravo vlasništva na nepokretnoj imovini – poslovnom prostoru – lokal površine 247 m2, koji se nalazi u Novom Sadu u ulici ... br. .., izgrađen na parceli broj .., LN br. .. KO Novi Sad2, Odluka o usvajanju Plana podele statusne promene izdvajanje uz osnivanje i odluka o statusnoj promeni, Ugovor o osnivanju društva sa ograničenom odgovornošću „ACIS NS“ DOO od 01.09.2015. godine, zaključen između tuženog prvog reda BB i tuženog drugog reda VV u delu da ukupan upisani i uneti novčani kapital ovog društva iznosi 21.079.761,58 dinara (nepokretnost), Početni likvidacioni izveštaj tog privrednog društva, donet od strane tuženog prvog reda BB u svojstvu likvidacionog upravnika u delu da imovinu ovog privrednog društva čini označena nepokretnost, Odluka o raspodeli likvidacionog ostatka tog privrednog društva od 03.06.2016. godine, doneta od strane tužene četvrtog reda GG u svojstvu osnivača tog društva i Izjava o bezuslovnoj saglasnosti za upis u Katastar nepokretnosti, izdata od strane tuženog prvog reda BB od 03.06.2016. godine, kojom se daje saglasnost tuženoj 4. reda GG da se upiše u Katastar nepokretnosti kao vlasnik opisane nepokretnosti. U stavu drugom odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da je tužilac po osnovu gradnje stekao pravo vlasništva i to 1/1 dela na opisanoj nepokretnosti, što su tuženi dužni da priznaju i trpe da se tužilac upiše kao vlasnik nepokretnosti kod Službe za katastar nepokretnosti. U stavu trećem odbijen je tužbeni zahtev da se obavežu tuženi da tužiocu na ime sticanja bez osnova solidarno isplate iznos od 357.000 evra sa domicilnom kamatom po stopi Evropske centralne banke za period od 06.07.2005. do 24.12.2012. godine na iznos od 3.000 evra, na način opisan u ovom stavu izreke. U stavu četvrtom odbijen je kompenzacioni prigovor tuženog prvog reda BB za iznos od 450.439,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 06.09.2007. godine do isplate. U stavu petom obavezan je tužilac da tuženima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.876.226,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 574/23 od 24.02.2023. godine odbijena je žalba tužilaca i potvrđena prvostepena presuda Privrednog suda u Novom Sadu u alineji 1, 4, 5, 6. i 7. stava prvog izreke, kao i u stavu drugom, trećem i petom izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio dozvoljenu i blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 10. ZPP i bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, kao i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući drugostepenu presudu u granicama revizijskih navoda u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Drugostepenom presudom nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 10. ZPP, na koju se ukazuje revizijom tužioca. Netačan je revizijski navod tužioca da je drugostepeni sud odlučio o delu tužbenog zahteva o kom je pravnosnažno odlučeno presudom Privrednog apelacionog suda Pž 2214/2020 od 13.01.2022. godine, u delu koji se odnosi na utvrđenje ništavosti Plana podele statusne promene izdavajanje uz osnivanje i Odluke o usvajanju plana podele i odluke o statusnoj promeni. Iz sadržine drugostepene presude nedvosmislno proizlazi da je drugostepeni sud kao prvi stav izreke tretirao stav u kome su taksativno navedeni pravni akti čije se utvrđenje ništavosti traži i da je odbio žalbu tužioca u odnosu na pravne akte navedene u alinejama (tačkama) 1, 4, 5, 6. i 7. tog stava. Među navedenim pravnim aktima nisu Plan podele statusne promene i Odluka o usvajanju plana podele i odluka o statusnoj promeni, u kom delu je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev tužioca. Stoga navedena bitna povreda odredaba parničnog postupka ne postoji. Ne postoji ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 390. ZPP, jer je jasno u kom delu je prvostepena presuda potvrđena. Prvostepena presuda potvrđena je u označenom delu stava prvog izreke, u stavu drugom izreke, kojim je odbijen tužbeni zahtev da se utvrdi da je tužilac stekao pravo vlasništva na predmetnoj nepokretnosti, u stavu trećem izreke, kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obavežu tuženi da tužiocu na ime sticanja bez osnova solidarno isplate iznos od 357.000 evra sa domicilnom kamatom i u stavu petom izreke, kojim je obavezan tužilac da tuženima naknadi troškove parničnog postupka. Bez obzira što je drugostepeni sud prilikom odlučivanja prvi stav izreke prvostepene presude posmatrao kao tri samostalna stava, navedeno nije bilo od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude i može se sa sigurnošću utvrditi u kom delu je potvrđena prvostepena presuda.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 16.09.2002. godine zaključen je Ugovor o zajedničkoj izgradnji između tužioca, prvotuženog BB i DD, koji nije parnična stranka u ovom sporu. Predmet Ugovora bila je zajednička izgradnja stambeno-poslovnog objekta na parceli broj .. površine 695 m2, KO Novi Sad. Ugovorom je predviđeno da se prva ugovorna strana BB pojavljuje kao investitor pred nadležnim organima, dok je obaveza tužioca i DD bila da obezbede finansijska sredstva potrebna za izgradnju nepokretnosti i to u iznosu od 500.000 evra. U članu 6. Ugovora predviđeno je da se profit, odnosno čista zarada ostvarena prodajom nepokretnosti nakon njene izgradnje deli na tri dela i to tako da ugovorne strane postaju vlasnici onoliko kvadratnih metara stambeno-poslovne zgrade, koje preostanu po odbijanju svih troškova vezanih za izgradnju. Dana 05.09.2005. godine između navedenih ugovornih strana sačinjen je Zapisnik o sporazumnom rešavanju međusobnih odnosa povodom Ugovora o zajedničkoj izgradnji od 16.09.2002. godine. U sporazumu je navedeno da je objekat u celosti završen i uknjižen, da se kao investitor pojavljuje prvotuženi BB, a tužilac i DD imaju status finansijera, da je investitor do dana sastavljanja zapisnika prodao sve etažne jedinice osim dva stana. Konstatovano je da su se ugovorne strane sporazumele da investitor, prvotuženi BB, finansijerima, ovde tužiocu i DD, u smislu člana 6. Ugovora o izgradnji isplati po osnovu izvršenog ulaganja i ostvarene dobiti ukupan iznos od 367.241 eur koji će oni međusobno podeliti. Potpisanim sporazumom ugovorne strane su potvrdile da nemaju više međusobnih potraživanja i obaveza proisteklih iz Ugovora o zajedničkoj izgradnji i da drugih oblika saradnje u pogledu bilo koje gradnje među strankama nije bilo. Sporazum su potpisale sve tri ugovorne strane. Nesporna je činjenica da je tužiocu od navedenog isplaćenog iznosa pripao iznos od 253.000 evra, dok je DD dobio 113.000 evra + 25.000 evra.

Teza tužbe i predmet tužbenog zahteva je utvrđenje da je tužilac po osnovu gradnje stekao pravo vlasništva na poslovnom prostoru u površini od 247 m2, u izgrađenom poslovno-stambenom objektu, što je po navodu tužioca bio dogovor tužioca, prvotuženog BB i treće ugovorne strane DD. DD je u tom smislu dao izjavu overenu kod notara da je takav dogovor između tužioca i prvotuženog BB postojao i da je nakon izgradnje objekta tužiocu trebalo da pripadne u vlasništvo poslovni prostor površine od oko 250 m2.

Pre zaključenja sporazuma između tužioca, tuženog BB i DD, dana 28.04.2005. godine doneta je Odluka o povećanju kapitala nenovčanim ulogom privrednog društva „Auto Centar Intersrem Eksport – Import“, ovde tuženog trećeg reda, kojom je povećan osnovni kapital tog društva unošenjem nenovčanog uloga - poslovnog prostora u površini od 247,03 m2, koji je predmet tužbenog zahteva. Dana 31.08.2015. godine statusnom promenom izdvajanjem uz osnivanje osnovano je novo privredno društvo „Acis NS“ doo, na koje je preneta predmetna nekretnina, odnosno pravo vlasništva na istoj. Ugovorom o osnivanju tog privrednog društva od 01.09.2015. godine predviđeno je da su članovi društva prvotuženi BB i drugotuženi VV sa udelom od 50%, a 14.01.2016. godine naknadno upisani član navedenog privrednog društva, ovde četvrtotužena GG, donela je Odluku o pokretanju postupka likvidacije nad tim privrednim društvom. Na osnovu Odluke o raspodeli likvidacionog ostatka od 03.06.2016. godine predmetni poslovni prostor površine 247 m2 raspodeljen je četvrtotuženoj GG kao osnivaču i jedinom članu privrednog društva. Na osnovu Izjave prvotuženog BB od 03.06.2016. godine o bezuslovnoj saglasnosti za upis u Katastar nepokretnosti četvrtotužena GG upisala se kao vlasnik predmetne nepokretnosti. Tužilac traži utvrđenje ništavosti svih navedenih pravnih akata, preduzetih po navodima tužbe radi osujećenja tužioca u raspolaganju predmetnom nepokretnošću čiji je on faktički vlasnik, iz razloga predviđenih relevantnim odredbama Zakona o privrednim društvima („Sl. glasnik RS“, br.125/2004), važećeg u vreme donošenja Odluke o povećanju kapitala tuženog trećeg reda doo „Auto Centar Intersrem“ Eksport-Import (u daljem tekstu: doo Auto Centar Intersrem).

Tužilac je tražio i da mu tuženi vrate iznos koji su stekli po osnovu izdavanja u zakup predmetne nepokretnosti u utuženom periodu kao stečeno bez osnova.

Prvostepeni sud je u celosti odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan. Stanovišta je da su parnične stranke rešile svoja međusobna potraživanja i dugovanja zaključenjem sporazuma o rešavanju međusobnih odnosa, te da stvarna volja stranaka nije bila sticanje svojine na nepokretnostima već podela profita ostvarena prodajom izgrađenog poslovno-stambenog objekta. Prvostepeni sud nalazi da tužilac nije mogao postati vlasnik lokala od 247 m2, u okviru izgrađenog poslovno-stambenog objekta, na osnovu Ugovora o zajedničkoj izgradnji u skladu sa Zakonom o prometu nepokretnosti, niti po osnovu gradnje jer nije bio investitor izgradnje već finansijer. Sledom navedenog, prvostepeni sud smatra da tužilac ne može potraživati ostvarenu korist od objekta čiji nije vlasnik. Tužbeni zahtev je odbijen i za utvrđenje ništavosti svih pravnih akata kojima je raspolagano navedenom nepokretnošću (lokalom od 247 m2). Svi navedeni pravni akti doneti su u skladu sa Zakonom o privrednim društvima, od strane tada upisanih članova, tako da ne postoji osnov ništavosti navedenih odluka i ugovora.

Privredni apelacioni sud je svojom presudom Gž 2214/20 od 13.01.2022. godine ukinuo presudu Privrednog suda u Novom Sadu P 486/19 od 20.02.2020. godine (kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan), pa je delimično usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da su ništavi svi pravni akti čije je utvrđenje ništavosti traženo tužbenim zahtevom (izuzev dva), da je tužilac po osnovu gradnje stekao pravo vlasništva na predmetnoj nepokretnosti u površini od 247 m2, odbio kompenzacioni prigovor prvotuženog BB za iznos od 450.439,50 dinara, odbio tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da su ništavi Plan podele statusne promene izdvajanje uz osnivanje, kojim je na privredno društvo „Acis NS“ doo Novi Sad preneto pravo vlasništva na nepokretnosti – poslovnom prostoru površine 247 m2 i Odluka o usvajanju plana podele statusne promene, kao i zahtev tužioca za obavezivanje tuženih da mu na ime sticanja bez osnova solidarno isplate iznos od 357.000 evra sa domicilnom kamatom.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Prev 697/2022 od 17.11.2022. godine usvojene su revizije tužioca i tuženih pa je ukinuta navedena presuda Privrednog apelacionog suda u kompletnom usvajajućem delu, u delu odluke kojim je odbijen zahtev tužioca za isplatu iznosa od 357.000 evra sa domicilnom kamatom i u delu odluke o troškovima postupka i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje u tom delu.

U postupku ponovnog odlučivanja o žalbi tužioca, Privredni apelacioni sud doneo je pobijanu presudu, koja je predmet odlučivanja u ovom revizijskom postupku, kojom je potvrdio prvostepenu presudu o odbijanju tužbenog zahteva tužioca u celosti kao neosnovanog.

Odluka kojom je odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti Plana podele statusne promene izdvajanje uz osnivanje i Odluke o usvajanju plana podele statusne promene nije predmet odlučivanja u revizijskom postupku jer drugostepena presuda u tom delu nije bila ukinuta revizijskom odlukom.

Drugostepeni sud je stanovišta da tužilac nije mogao steći pravo svojine na predmetnom poslovnom prostoru na osnovu Ugovora o zajedničkoj izgradnji 16.09.2002. godine, niti izgradnjom u skladu sa odredbama Zakona o planiranju i izgradnji, kao i iz razloga što tužbom nije obuhvaćena i treća ugovorna strana DD, kao jedan od potpisnika ugovora, pa ne postoji potpuna pasivna legitimacija u smislu odredbe člana 211. ZPP. Drugostepeni sud smatra da je pravilan zaključak prvostepenog suda da su parnične stranke rešile sve svoje odnose povodom izgradnje predmetne nepokretnosti zaključenjem sporazuma 05.09.2005. godine i da je na osnovu tog sporazuma tužiocu pripalo pravo na isplatu novčane protivvrednosti njegovog ulaganja, koja je izvršena. U pogledu zahteva tužioca za utvrđenje ništavosti pravnih akata kojima je raspolagano predmetnom nepokretnošću drugostepeni sud nalazi da tužilac nije aktivno legitimisan za pobijanje Odluke o povećanju kapitala trećetuženog privrednog društva u smislu odredbe člana 302. stav 2. i 3. u vezi člana 152. Zakona o privrednim društvima („Sl. glasnik RS“, br.125/2004), važećeg u vreme donošenja Odluke, jer nije bio član privrednog društva čiju odluku pobija. Takođe nema aktivnu legitimaciju za pobijanje početnog likvidacionog izveštaja privrednog društva „Acis NS“ doo Novi Sad u likvidaciji, niti Odluke o raspodeli likvidacionog ostatka tog društva, takođe iz razloga što nije bio član društva koje je donelo navedene odluke. Po nalaženju drugostepenog suda tužilac nije dokazao da postoje razlozi ništavosti Ugovora o osnivanju privrednog društva „Acis NS“ doo Novi Sad, predviđeni odredbom člana 13. stav 1. Zakona o privrednim društvima („Sl. glasnik RS“, br.36/11...5/15), niti postoje razlozi ništavosti Izjave o bezuslovnoj saglasnosti za upis u katastar nepokretnosti predmetnog poslovnog prostora jer su prvotuženi i četvrtotužena BB i GG, u vreme preduzimanja radnji raspolaganja i otuđenja predmetnog poslovnog prostora, bili ovlašćeni da preduzimaju te radnje.

Vrhovni sud nalazi da su odluke nižestepenih sudova donete pravilnom primenom materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje.

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da u konkretnom slučaju ne postoji osnov po kome je tužilac mogao steći pravo svojine na poslovnom prostoru površine 247 m2, u okviru poslovno-stambenog objekta izgrađenog po osnovu Ugovora o zajedničkoj izgradnji od 16.09.2002. godine. U Ugovoru o zajedničkoj izgradnji, zaključenom između tužioca, tuženog prvog reda BB i DD kao treće ugovorne strane, nema nijedne odredbe o tome da je tužiocu trebalo da pripadne u svojinu predmetni poslovni prostor. Tvrdnja tužioca da je između njih postojao takav usmeni dogovor, pre zaključenja navedenog ugovora, ostala je nedokazana. Tu tvrdnju tužioca potvrdio je samo DD, u izjavi datoj za potrebe postupka i overenoj kod notara, bez bilo kakvog dodatnog dokaza u prilog tome da je takav dogovor postojao između ugovornih strana, niti o tome postoji bilo kakav pisani trag. Štaviše, prilikom zaključenja sporazuma, odnosno Zapisnika o sporazumnom rešavanju međusobnih odnosa povodom navedenog Ugovora o zajedničkoj izgradnji, zaključenog dana 05.09.2005. godine, nijednom odredbom sporazuma nije konstatovano da je takav dogovor između ugovornih strana postojao i da predmetni poslovni prostor treba da pripadne tužiocu. Naprotiv, u sporazumu je izričito navedeno da je investitor do dana sastavljanja zapisnika prodao sve etažne jedinice osim dva stana, bez pomena navedenog poslovnog prostora i da su se ugovorne strane sporazumele da prvotuženi BB tužiocu i DD isplati po osnovu izvršenog ulaganja ukupan iznos od 367.241 evro. Nesporna je činjenica da je tužiocu po tom osnovu isplaćen iznos od 253.000 evra. U sporazumu je takođe izričito konstatovano da ugovorne strane potvrđuju da nemaju više međusobnih potraživanja i obaveza proisteklih iz Ugovora o zajedničkoj izgradnji. Pri postojanju Sporazuma o rešavanju međusobnih odnosa sa tako izričitim odredbama, nije bilo potrebno, nasuprot takvom revizijskom navodu tužioca, utvrđivati stvarnu volju ugovornih strana. Volja ugovornih strana je jasno formulisana. Tužilac u toku postupka nije osporio da je potpisao navedeni sporazum, niti je od momenta njegovog zaključenja 2005. godine pa do podnošenja tužbe 2015. godine isticao bilo kakve svojinske ili obligaciono-pravne zahteve prema prvotuženom BB. U toku postupka je osporio predmetni sporazum navodima da je nepostojeći u smislu odredbe člana 63. ZOO, koja predviđa da kada strane veruju da su saglasne, a u stvari među njima postoji nesporazum o prirodi ugovora ili o osnovu ili o predmetu obaveze, ugovor ne nastaje. Ukoliko je između ugovornih strana postojao dogovor da tužiocu pripadne lokal površine 247 m2, taj dogovor ugovornih strana je morao da bude implementiran u Ugovor o zajedničkoj izgradnji ili najkasnije u Sporazum o rešavanju međusobnih odnosa povodom ugovora o zajedničkoj gradnji. Nasuprot tome, u zapisniku o sporazumnom rešavanju međusobnih odnosa stoji da su ugovorne strane saglasne da prvotuženi BB isplati tužiocu i DD odgovarajući iznos po osnovu izvršenog ulaganja i ostvarene dobiti i da ugovorne strane nemaju više međusobnih potraživanja i obaveza proisteklih iz ugovora o zajedničkoj gradnji.

Pravilno drugostepeni sud nalazi da tužilac nije mogao steći pravo svojine na predmetnom poslovnom prostoru ni po osnovu gradnje. Tužilac svoj tužbeni zahtev nije ni zasnovao na tvrdnji da je uložio potrebna sredstva u izgradnju objekta i da je upravo od tih sredstava izgrađen predmetni poslovni prostor. Štaviše, saslušan u svojstvu parnične stranke izjavio je da je uložio oko 450.000 evra i kada se odbije gradnja lokala od 323.000 evra „trebalo je još da doda“. U Ugovoru o zajedničkoj gradnji nije navedeno da će po osnovu izvršenog ulaganja tužiocu pripasti lokal površine 247 m2. Takva odredba ne postoji ni u Sporazumu koji je tužilac potpisao, a kojim su ugovorne strane rešile sva svoja potraživanja i dugovanja povodom Ugovora o zajedničkoj izgradnji. Stoga tužilac nije mogao steći pravo svojine na predmetnom poslovnom prostoru u smislu odredbe člana 20, niti člana 21. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, na šta se neosnovano ukazuje revizijom. Pisani dokument „Slobodni stanovi, lokal i kran“, sačinjen dana 28.05.2004. godine od strane tuženog prvog reda, gde je navedeno: lokal 247,03 m2 AA i DD, nije mogao biti podoban dokaz za utvrđenje činjenice da je između ugovornih strana postojao dogovor da predmetni lokal pripadne tužiocu u svojinu, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud. Taj dokument sam po sebi ne potvrđuje da je između parničnih stranaka postojao dogovor da tužiocu pripadne predmetni poslovni prostor, niti ima potrebnu pravnu formu za sticanje prava svojine na nepokretnosti. Nasuprot revizijskom navodu tužioca, pravo svojine na ovom poslovnom prostoru nije moglo biti predmet ustupanja između DD i tužioca u smislu odredbe člana 438. ZOO jer je reč o stvarnom, a ne obligacionom pravu.

Kako je utvrđeno da tužilac nije vlasnik predmetnog poslovnog prostora, on ne može pretendovati na korist koju su tuženi ostvarili od korišćenja tog prostora izdavanjem istog u zakup, kako to pravilno zaključuju i nižestepeni sudovi. Pravilne su odluke nižestepenih sudova i u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje ništavosti Odluke o povećanju kapitala od 28.04.2005. godine, Odluke o osnivanju društva sa ograničenom odgovornošću „Acis NS“ doo Novi Sad, odnosno Ugovora o osnivanju društva zaključenog dana 01.09.2015. godine između tuženog prvog reda BB i tuženog drugog reda VV, početnog likvidacionog izveštaja tog privrednog društva, Odluke o raspodeli likvidacionog ostatka tog privrednog društva i Izjave o bezuslovnoj saglasnosti za upis u katastar nepokretnosti od 03.06.2006. godine kojom je tuženi prvog reda BB u svojstvu likvidacionog upravnika navedenog privrednog društva dao saglasnost tuženoj četvrtog reda GG da se upiše kao vlasnik predmetne nepokretnosti u katastru nepokretnosti. Razloge nižestepenih sudova u ovom delu u potpunosti prihvata i Vrhovni sud kao pravilne pa ih neće detaljno obrazlagati.

Vrhovni sud je cenio i ostale revizijske navode tužioca i našao da su bez uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane odluke drugostepenog suda.

U skladu sa iznetim razlozima Vrhovni sud je odlučio kao u izreci primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Kako tužilac nije uspeo u revizijskom postupku, odbijen je njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka.