Odbijena revizija za utvrđenje izlučnog prava na imovini unetoj kao osnivački ulog

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Branislave Apostolović i Gordane Ajnšpiler-Popović, članova veća, u parnici po tužbi tužioca H.k. K. a.d. iz B., koga zastupa punomoćnik I.U., advokat iz B., protiv tuženog K.g. d.o.o. u stečaju iz B., koga zastupa punomoćnik G.R., advokat iz B., radi utvrđenja prava svojine i izlučenja stvari, odlučujući o reviziji tužioca izjavljneoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 1265/14 od 14.01.2015.godine, u sednici veća održanoj dana 17.12.2015.godina, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca H.k. K. a.d. iz B. izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 1265/14 od 14.01.2015.godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P br. 2489/12 od 08.10.2012.godine, u stavu prvom izreke usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno pravo svojine tužioca na nepokretnostima i pokretnim stvarima bliže navedenim u ovom stavu izreke, što je tuženi dužan priznati i trpeti. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da iz stečajne mase izluči sve pokretne i nepokretne stvari, taksativno navedene u stavu prvom izreke, te da iste bez odlaganja preda ispražnjene od lica i stvari u mirnu i neposrednu državinu tužiocu. Stavom trećim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 280.800,00 dinara.

Privredni apelacioni sud je pobijanom presudom Pž br. 1265/14 od 14.01.2015.godine, preinačio prvostepenu presudu, tako što je u celosti odbio tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje prava svojine na nepokretnostima i pokretnim stvarima bliže označenim u tački jedan izreke, a tačkom dva izreke odbio je i tužbeni zahtev za izlučenje navedenih pokretnih i nepokretnih stvari iz stečajne mase tuženog i predaju istih tužiocu. Obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 215.700,00 dinara.

Protiv drugostepene presude, blagovremenu i na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP dozvoljenu reviziju preko punomoćnika iz reda advokata izjavio je tužilac zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 55/14) koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 23. Zakona o izmenama i dopunama ZPP („Službeni glasnik rS“ br. 55/14) i odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na postojanje drugih apsolutno bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje mogu biti revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP. Revident osim pozivanja na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP koje su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom konkretno se ne poziva na odredbu iz Zakona o parničnom postupku koju drugostepeni sud nije primenio ili je nepravilno primenio, a koja je mogla da bude od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude. Neosnovano revident u smislu člana 407. stav 2. u vezi sa članom 403. stav 2. ZPP osporava utvrđeno činjenično stanje imajući u vidu da je drugostepeni sud svoju odluku zasnovao na činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, ali je iz istog činjeničnog stanja izveo drugačiji materijalnopravni zaključak koga suštinski revident osporava, ali po oceni Vrhovnog kasacionog suda neosnovano.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju pravni prethodnik tužioca je od Direkcije za izgradnju i rekonstrukciju grada Beograda dobio na korišćenje građevinsko zemljište u Ž. radi izgradnje prve faze sopstvenog pogona, na kome su izgrađeni sporni objekti. Tuženog je 25.05.1992.godine osnovao pravni prethodnik tužioca kao deoničarsko društvo i kao osnivač obezbedio sredstva za osnivanje i početak rada, koja čine objekti, oprema, materijal, poluporizvodi i novčana sredstva u ukupnoj vrednosti od 771.150.358,00 dinara prema popisu koji je sastavni deo odluke o osnivanju tuženog, a za koji iznos zavisno preduzeće izdaje 77.115 prioritetnih deonica, svaka u nominalnoj vrednosti od 10.000,00 dinara, kao protivvrednost uloženog kapitala za svoje osnivanje i iste glase na osnivača, ovde tužioca, koji je jedini osnivač tuženog. U članu 8. Odluke tužioca o promeni oblika organizovanja tuženog u D.O.O. od 28.06.2000.godine navedeno je da se sredstva koja je osnivač ustupio tuženom prema aktu o osnivanju transformišu u udeo člana društva tuženog, pri čemu je tužilac jedini osnivač sa udelom od 100%, a tuženi je taj koji raspolaže osnovnim kapitalom konstituisanim promenom oblika organizovanja društva.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev za utvrđenje prava vlasništva tužioca na spornim nepokretnostima i pokretnim stvarima i isključenje istih iz stečajne mase tuženog zaključujući da u konkretnom slučaju nije došlo do prenosa prava svojine sa tužioca na tuženog, već samo prava korišćenja u pogledu uloga u preduzeće tuženog, a obzirom da je tužilac bio isključivi vlasnik predmetnih nepokretnosti do osnivanja preduzeća tuženog prvostepeni sud nalazi da je tuženi predmetne nepokretnosti samo koristio po osnovu prenetog prava korišćenja, te je na osnovu člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i primenom člana 50. i 112. Zakona o stečaju usvojio tužbeni zahtev.

Na osnovu istog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je izveo drugačiji materijalnopravni zaključak. Po pravilnom stanovištu drugostepenog suda tužilac je osnivanjem tuženog preneo mu na trajno korišćenje objekte i opremu koji su predmet spora, na kojima je pre toga tužilac imao pravo korišćenja kao oblik društvenog vlasništva, a što podrazumeva da je tuženi stekao pravo upravljanja, korišćenja i raspolaganja pokretnim i nepokretnim stvarima koje su predmet tužbenog zahteva, zbog čega je odbio tužbeni zahtev tužioca za utvrđivanje prava svojine i izlučenje iz stečajne mase tuženog..

Neosnovano revident ukazuje na nepravilnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda ukazujući da i sam drugostepeni sud u obrazloženju navodi da tužilac u vreme osnivanja tuženog nije mogao preneti prava svojine na tuženog na predmetnim nepokretnostima budući da je njegova imovina u vreme osnivanja tuženog bila u statusu društvenog kapitala, pa je bio ovlašćen samo da vrši prenos prava korišćenja društvene svojine na zavisno preduzeće, što je i učinio osnivanjem tuženog kao deoničarskog društva. Ovo sa razloga što pojam prava korišćenja društvene svojine u sebi sadrži sva svojinska ovlašćenja upravljanja, korišćenja u užem smislu i raspolaganja, što je ekvivalent svojini u građanskopravnom smislu. Odlukom o osnivanju tuženog od 25.05.1992.godine, prethodnik tužioca je podelom svoje imovine u smislu člana 145B tadašnjeg Zakona o preduzećima osnovao tuženog kao zavisno deoničarsko društvo čiji je jedini osnivač pravni prethodnik tužioca. Odredba člana 145B tada važećeg Zakona o preduzećima („Službeni glasnik SFRJ“ br. 77/88, 40/89, 46/90 i 61/90) omogućavala je preduzeću da podelom dela svoje imovine osnuje dva ili više novih preduzeća, a za uloženu imovinu dužno je da obezbedi deonice novoosnovanih preduzeća po osnovu kojih učestvuje u upravljanju tim preduzećima. Prema članu 95. istog zakona uplata deonica u stvarima, pravima i gotovom novcu moraju biti takve da omogućavaju deoničarskom društvu da njima slobodno i trajno raspolaže od momenta njihovog upisa u deoničke knjige. Na osnovu člana 99. istog zakona deoničari nemaju pravo povraćaja sredstava koja su uplatili na ime kupovine deonica osim izuzetka iz člana 97. istog zakona ako deoničari ne uplate deonice u roku, što ovde nije slučaj. Kako je još u toku prvostepenog postupka nesporno utvrđeno da je tuženi tužiocu izdao deonice na ime protivvrednosti uloženog kapitala, te da je tužilac bio jedini deoničar tuženog, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je osnivanjem tuženog isti stekao pravo upravljanja, korišćenja u užem smislu i raspolaganja spornim pokretnim i nepokretnim stvarima, što su sve svojinski atributi, s tim da ta imovina i dalje ima oblik društvene svojine. Ovakav zaključak potvrđuje i odluka tužioca o promeni organizovanja tuženog od 28.06.2000.godine, kojom se potvrđuje pravo tuženog da trajno raspolaže osnovnim kapitalom, koga između ostalog čine i sredstva koje je osnivač, prethodnik tužioca ustupio društvu prema aktu o osnivanju. Kako je tužilac osnivanjem tuženog na istog preneo pravo korišćenja objekata i sredstava u društvenoj svojini sa svim atributima tog prava, koje podrazumeva upravljanje, korišćenje i raspolaganje istim, neosnovan je njegov zahtev za utvrđenje prava svojine nad istim objektima i sredstvim, a samim tim i zahtev za izlučenje iz stečajne mase tuženog.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tužioca kao neosnovanu, primenom člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.