Presuda Vrhovnog suda o odbijanju revizije u sporu za naknadu štete zbog zloupotrebe menice

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23 - dr.zakon), Vrhovni sud je odlučio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju sud u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Bez uticaja su revizijski navodi kojima se ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, koje se tuču ocene dokaza, jer se time suštinski osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, koja se u ovom postupku po reviziji ne može pobijati.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i HIP-Azotara DOO Pančevo su poslovno sarađivali počev od 2009. godine po osnovu raznih pravnih poslova, i to ugovora o skladištenju robe, ugovora o kupoprodaji ambalaže, ugovora o preuzimanju duga i ugovora o prodaji robe. Dana 12.04.2010. godine pravni prethodnik tuženog kao prodavac i tužilac kao kupac su zaključili Ugovor o prodaji 500 tona mineralnog đubriva. Kao obezbeđenje novčane obaveze, tužilac je tuženom predao četiri menice, među kojima i menicu serijskog broja ... . Za tu menicu je tužilac tuženom dostavio menično pismo – ovlašćenje kojim ovlašćuje tuženog da menicu može popuniti na osnovu ugovora o prodaji od 12.04.2010. godine i ovlašćuje ga da bez protesta i troškova inicira naplatu izdavanjem naloga na teret računa tužioca, u korist računa tuženog. Ovaj ugovor stranke su u celosti ispunile. Nakon toga, tužilac i pravni prethodnik tuženog su dogovorili da tužilac preuzme određenu količinu mineralnog đubriva koje je bilo namenjeno izvozu (ali taj izvozni posao nije realizovan sa ino partnerom), a da tužilac robu plati kompenzacijom za svoje proizvode – vreće i folije koje isporučuje pravnom prethodniku tuženog. U cilju razrešenja stanja otežanog plaćanja za preuzeto đubrivo, tužilac je kao dužnik tuženom dostavio Predlog za izmirenje obaveza – Protokol od 10.09.2012. godine, u kome je, u cilju redovnog snabdevanja HIP Azotare Pančevo ambalažom, između ostalog predloženo da se u periodu do kraja 2012. godine nakon svake isporuke robe Azotari od strane tužioca, omogući preuzimanje đubriva iz Azotare u vrednosti od 80% ispostavljene fakture tužioca. Na taj način dug tužioca bi se sukcesivno smanjivao u iznosu od 20% vrednosti fakture tužioca, sa ciljem da se do 31.12.2012. godine svede na nulu, a istovremeno bi se prevazišao problem nabavke sirovina. Tuženi nije potpisao navedeni Protokol, ali ga je zaveo u svojoj arhivi. Dana 17.10.2012. godine su tužilac kao zalogodavac i tuženi kao založni poverilac zaključili ugovor o zalozi na pokretnim stvarima zalogodavca radi obezbeđenja potraživanja poverioca u skladu sa Protokolom o izmirenju obaveza od 10.09.2012. godine zavedenog u HIP Azotara, u iznosu od 60.750.571,00 dinara sa rokom vraćanja do 31.12.2012. godine. Prema utvrđenju sudova, tužilac nije u predviđenom roku isplatio dug, pa je tuženi dana 27.11.2012. godine menicu tužioca serijski broj ... na iznos od 69.624.100,06 dinara pustio na realizaciju, za koji iznos je banka blokirala tužiočev poslovni račun. Tužilac je tražio od tuženog 28.11.2012. godine da povuče menicu iz prinudne naplate. Po menici ništa nije naplaćeno.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi zaključuju da je pravni prethodnik tuženog popunjavanjem menice suprotno meničnom ovlašćenju tuženi izvršio zloupotrebu. Naime, pravni prethodnik tuženog je predmetnu menicu popunio za potraživanje za čije obezbeđenje menica nije data, a tužilac ga nije ovlastio da na ime tog potraživanja istu popuni, odnosno tuženi je u spornu menicu uneo menični element koji ne odgovara volji izdavaoca menice, pa je stoga pravnosnažno usvojen zahtev tužioca za poništaj menice, pozivom na odredbe člana 16. Zakona o menici i člana 256. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

U pogledu tužbenog zahteva za naknadu štete, nižestepeni sudovi zaključuju da takav zahtev nije osnovan.

Tužilac je tužbu zasnovao na navodima da je zbog puštanja navedene menice račun tužioca u blokadi za iznos od 69.624.100,06 dinara, pa da za tužioca od tada nastaje nesaglediva šteta, do pada tužiočevih osnovnih sredstava, aktiviranja hipoteka drugih poverilaca zbog straha od nelikvidnosti tužioca. I u reviziji, tužilac ističe da je puštanjem menice na naplatu nastupila njegova nesposobnost da izvršava svoje novčane obaveze, dok je prethodno rešavao blokade računa, a i da tuženi nije postupio po Protokolu o načinu izmirenja obaveze.

Sudovi odbijanje tužbenog zahteva za naknadu štete obrazlažu time da tužilac nije dokazao da je do štete došlo krivicom pravnog prethodnika tuženog, odnosno da nije dokazao uzročno-posledičnu vezu između radnje pravnog prethodnika tuženog - neovlašćenog puštanja menice na naplatu i nastanka štete čiju naknadu tužilac potražuje, niti uzročno posledičnu vezu između eventualnog nepostupanja tuženog po Protokolu o izmirenju obaveza i nastanka štete koju tužilac potražuje tužbom.

Prema utvrđenju prvostepenog suda, na dan 27.11.2012. godine kada je od strane pravnog prethodnika tuženog puštena na realizaciju menica ..., tužilac već bio u blokadi računa, a ukupan iznos blokade je bio 28.555.785,55 dinara, s tim da je prva blokada tužiočevih računa počela dana 03.10.2012. godine, skoro dva meseca pre nego što je puštena sporna menica na realizaciju, te da s tim u vezi sam čin puštanja menice na realizaciju nije bio direktan razlog za nastanak blokade računa tužioca. Dalje, obrazlažu da tužilac nije dokazao da je u periodu od Protokola o izmirenju obaveza 10.09.2012. godine pa do dana puštanja menice na naplatu, niti do 31.12.2012. godine, kako je navedeno u Protokolu, pozivao pravnog prethodnika tuženog da preuzima ambalažu za pakovanje veštačkog đubriva koju je proizvodio tužilac, na koji način ni tužilac nije ispunio svoju obavezu iz Protokola na koji se poziva.

Revizija nije osnovana.

Nižestepeni sudovi su na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili materijalno pravo na osnovu kog su zaključili da tužilac nije dokazao sve elemente za uspostavljanje odgovornosti tuženog za štetu koju potražuje u ovom postupku.

Ne mogu se kao osnovani prihvatiti revizijski navodi da blokada računa, makar i neosnovana (jer je poništena menica kojom je dodatno blokiran račun tužioca), može sama po sebi, u konkretnim utvrđenim okolnostima, ukazivati na odgovornost tuženog za štetu koju tužilac trpi. Naime, tokom postupka je utvrđeno da već u momentu puštanja sporne menice na naplatu, tužilac nije bio likvidan budući da mu je račun bio u blokadi, što već dovodi do otežanog poslovanja tužioca. Iz nalaza i mišljenja veštaka prvostepeni sud je utvrdio da je do smanjenja vrednosti poslovne imovine tužioca u 2014. godini u odnosu na 2012. godinu (kada je puštena menica na naplatu) došlo zbog toga što je deo te imovine prodat u postupcima izvršenja i prinudne naplate koje postupke su pokretali poverioci, a koji su raspolagali sredstvima obezbeđenja za svoja potraživanja (zaloge, menice i sl.). Imovina koja je bila predmet prodaje su osnovna sredstva tužioca kojom je obavljao svoje poslovanje, što je već dovoljno onemogućavalo tužioca u obavljanju redovne delatnosti i uticalo na njegovu solventnost, pa stoga ne postoje jasni dokazi da je blokada računa inicirana realizacijom menice tuženog neposredno i isključivo uticala na poslovnu imovinu tužioca. Stoga, ne mogu se prihvatiti revizijski navodi da je nesposobnost tužioca da izvršava svoje novčane obaveze nastupila zloupotrebom menice na naplatu, budući da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je i pre puštanja menice na naplatu tužilac bio nelikvidan i otežano ispunjavao svoje obaveze, pa umanjenje njegove poslovne imovine ne može se direktno dovesti u vezu sa blokadom računa koju je inicirao tuženi.

U pogledu Protokola na koji se tužilac poziva i u reviziji, od značaja je utvrđenje da tužilac nije postupao po Protokolu radi ispunjenja svoje obaveze prema tuženom, čija pravilnost se revizijom ne može pobijati. Nadalje, izostali su dokazi tužioca da je upravo eventualnim nepostupanjem tuženog po Protokolu uzrokovana šteta po tužioca koju potražuje tužbenim zahtevom.

Sa iznetog je pravilnom primenom materijalnog prava, odredaba Zakona o obligacionim odnosima iz člana 154. stav 1. i člana 155, odbijen tužbeni zahtev za naknadu štete.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković