Presuda Vrhovnog kasacionog suda o povraćaju investicija nakon raskida ugovora o privatizaciji

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije Branka Stanića, kao predsednika veća, sudije Branislave Apostolović i sudije Gordane Ajnšpiler Popović, kao članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz …, Ulica … broj …, koga zastupa advokat Milan Gucunja iz …, protiv tuženog „BB“ iz ..., Ulica ... broj ..., koga zastupa advokat Srđan Ilinčić iz ..., radi sticanja bez osnova, vrednost predmeta spora 300.923.576,00 dinara, odlučujući o reviziji tužioca i reviziji tuženog, koje su izjavljene protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 4963/15 od 10.02.2016. godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 03.11.2016. godine sledeću

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca, izjavljena protiv stava 1. izreke presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 4963/15 od 10.02.2016. godine. UKIDA SE presuda Privrednog apelacionog suda Pž br. 4963/15 od 10.02.2016. godine u stavu II i III izreke i predmet se u tom delu vraća drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P br. 2226/2014 od 23.04.2015. godine, u stavu 1. izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca AA iz ..., kojim je tražio da se obaveže tuženi „BB“ iz ..., da mu isplati iznos od 300.923.576,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29.01.2010. godine pa do isplate, a stavom 2. izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.194.465,00 dinara, u roku od osam dana od dana prijema presude.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž br. 4963/15 od 10.02.2016. godine u stavu 1. izreke, potvrđena je presuda Privrednog suda u Beogradu P broj 2226/14 od 23.04.2015. u stavu 1 izreke u delu u kome je odbijen tužbeni zahtev tužioca za obavezivanje tuženog na isplatu iznosa od 228.814.398,89 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29.01.2010. godine do isplate. Stavom 2. izreke, preinačena je presuda Privrednog suda u Beogradu P broj 2226/14 od 23.04.2015. godine u stavu 1. izreke u delu u kome je odbijen tužbeni zahtev za obavezivanje tuženog na isplatu iznosa od 72.109.177,11 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29.01.2010. godine i u delu odluke o troškovima parničnog postupka sadržane u stavu 2. izreke i presuđuje se tako što se obavezuje tuženi da tužiocu isplati iznos od 72.109.177,11 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29.01.2010. godine do isplate, u roku od osam dana od dana prijema presude i obavezuje se tužilac da tuženom na ime naknade troškova parničnog postupka isplati 553.467,00 dinara, u roku od osam dana od dana prijema presude. Stavom 3. izreke drugostepene presude, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova drugostepenog postupka isplati 52.300,00 dinara, u roku od osam dana od dana prijema presude, a stavom 4. izreke je odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 4963/15 od 10.02.2016. godine, tužilac preko punomoćnika iz reda advokata je blagovremeno izjavio reviziju i to u odnosu na stav 1. izreke presude, kao i deo stava 2. izreke kojim je tužilac obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka. Reviziju izjavljuje zbog razloga propisanih u odredbi člana 407. stav 1. tač. 3. i 4. Zakona o parničnom postupku.

Protiv navedene drugostepene presude, tuženi preko punomoćnika iz reda advokata je takođe blagovremeno izjavio reviziju i to u odnosu na stav 2. i 3. izreke, zbog pogrešne primene materijalnog prava i zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku koja je učinjena pred drugostepenim sudom.

Tuženi je preko punomoćnika, podneo i odgovor na reviziju tužioca i predložio Vrhovnom kasacionom sudu da istu odbije kao neosnovanu. Troškove je opredeljeno tražio.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u skladu sa odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11 i 55/14) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana, a da je revizija tuženog osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je dana 04.07.2007. godine sa Agencijom za privatizaciju, zaključio ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije broj …. Predmet ugovora je bila kupoprodaja 70 % društvenog kapitala subjekta privatizacije „BB“ iz .... Tužilac nije isplatio ugovorenu kupoprodajnu cenu, zbog čega je dana 01.02.2010. godine Agencija za privatizaciju dostavila obaveštenje tužiocu o raskidu ugovora o prodaji društvenog kapitala, usled neispunjenja obaveze isplate kupoprodajne cene.

U ovom sporu, tužilac nakon raskida ugovora, potražuje od tuženog iznos od 300.923.576,00 dinara, koji je investiran u tuženog kao subjekta privatizacije, za prvu i drugu godinu trajanja ugovora o prodaji društvenog kapitala.

Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca u celini kao neosnovan, jer je zaključio da je tužilac kao kupac, neplaćanjem kupoprodajne cene iz predmetnog ugovora o prodaji društvenog kapitala, sam uzrokovao raskid ugovora, pa kao nesavesna strana nema pravo na povraćaj kupoprodajne cene, niti pravo na povraćaj sredstava datih po osnovu investiranja u subjekt privatizacije, te je primenjujući odredbe člana 41. Zakona o privatizaciji, odbio zahtev u celini kao neosnovan.

Drugostepeni sud je pobijanom presudom, delimično uvažio zahtev tužioca i dosudio mu iznos od 72.109.177,11 dinara, nalazeći da mu ovaj iznos pripada po osnovu ulaganja u obrtna sredstva subjekta privatizacije za drugu godinu trajanja ugovora, dok je preko dosuđenog iznosa, potvrdio prvostepenu presudu, prihvatajući zaključak prvostepenog suda da tužilac shodno članu 41 Zakona o privatizaciji nema pravo da od subjeta privatizacije-tuženog, traži isplatu preostalih 228.814.398,89 dinara.

Tužilac u reviziji i dalje smatra da mu pripada celokupan iznos na ime investicionog ulaganja koji je uplaćen po osnovu ugovora o prodaji društvenog kapitala, navodeći da po raskidu ugovora, osnov za uplatu tužioca je otpao i nije se ostvario, pa tužilac predmetna sredstva potražuje u skladu sa odredbom člana 210. Zakona o obligacionim odnosima.

Prema oceni revizijskog suda, revizija tužioca se ne može prihvatiti kao osnovana. Pobijana drugostepena presuda u delu u kome je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev tužioca za obavezivanje tuženog na isplatu iznosa od 228.814.398,89 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29.01.2010. godine do isplate, nije zahvaćena bitnim povredama odredaba parničnog postupka, zbog kojih se revizija može izjaviti – (član 407. st. 1 tač. 1. i 2. ZPP).

Tužilac kao kupac društvenog kapitala bio je obavezan po ugovoru da investira u subjekt privatizacije - u sporu tuženog, ukupno 3.576.590 eura u dinarskoj protivvrednosti u rokovima tačno određenim u članu 5.2.1 ugovora i na taj način bi se povećala vrednost kapitala subjekta privatizacije i izdale akcije u vrednosti izvršenog ulaganja.

Prema odredbi člana 41. Zakona o privatizaciji („Sl. glasnik RS“ 123/07) akcije koje stiče kupac iz novih emisija po osnovu povećanja kapitala subjekta privatizacije za vreme izvršenja ugovorenih obaveza, smatraju se sopstvenim akcijama subjekta privatizacije, koje su u potpunosti plaćene. U slučaju raskida ugovora o prodaji društvenog kapitala, akcije stečene po osnovu povećanja kapitala subjekta privatizacije se prodaju zajedno sa akcijama subjekta privatizacije.

Sopstvene akcije dok su u svojini akcionarskog društva imaju poseban pravni režim, ne daju nikakva akcionarska, imovinska ili statusna prava i moraju biti prenete kupcu samo u slučaju ispunjenja ugovorenih obaveza. Međutim, nakon raskida ugovora, predviđene su pravne posledice između kupca i subjekta privatizacije koji ima sopstvene akcije po ovom osnovu, tako da se sredstva ostvarena od prodaje sopstvenih akcija stečenih po osnovu povećanja kapitala novim ulozima, po odbitku troškova prodaje, prenose kupcu sa kojim je ugovor bio zaključen.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac nakon prijema obaveštenja od strane Agencije za privatizaciju o donošenju odluke o prihvatanju investicinog ulaganja za prvu godinu, nije doneo odluku o povećanju kapitala i emitovanju akcija u vrednosti povećanog kapitala u skladu sa članom 237. tada važećeg Zakona o privrednim društvima. Tužilac kao većinski vlasnik (70 % kapitala), odnosno akcija tuženog, takve odluke je mogao da donese na skupštini akcionara tuženog, ali to nije učinio, niti je u toku postupka dokazao da su postojale objektivne okolnosti koje su ga sprečile da tako postupi, što dalje znači da je do neemitovanja sopstvenih akcija subjekta privatizacije, pa time i gubitka prava na isplatu njihove vrednosti, došlo krivicom tužioca, a ne krivicom Agencije za privatizaciju, kako su to pravilno zaključili nižestepeni sudovi.

Bez odluke nadležnog organa društva o povećanju kapitala i bez emisije akcija u visini vrednosti povećanog kapitala, ne može se izvršiti konvertovanje kapitala u sopstvene akcije društva, pa stoga tužilac usled ovog propusta, po raskidu ugovora, nema osnova da traži povraćaj uloženih sredstava na ime investicionog ulaganja za prvu godinu važenja ugovora o prodaji društvenog kapitala, od subjekta privatizacije. U tom smislu su neosnovani navodi tužioca istaknuti u reviziji da je prilikom donošenja pobijane odluke, drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo i to odredbe člana 74. i 210. Zakona o obligacionim odnosima.

Posledice raskida ugovora o prodaji društvenog kapitala, regulisane su samim ugovorom i Zakonom o privatizaciji koji se u ovoj vrsti sporova primenjuje kao „lex speciallis“ tako da je primena Zakona o obligacionim odnosima, kod sporova vezanih za raskid ugovora o prodaji društvenog kapitala i posledica raskida, ograničena a u nekim slučajevima i isključena.

Sa druge strane, navodi iz revizije tuženog su osnovani.

Drugostepeni sud je presudu u delu kojom je preinačio prvostepenu odluku, tako što je obavezao tuženog da tužiocu isplati 72.109.177,11 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 29.01.2010. godine pa do isplate, zasnovao na tome da je tuženi u odgovoru na tužbu izričito naveo da je tužilac izvršio uplatu iznosa od 72.109.177,11 dinara u obrtna sredstva pozivajući se na karticu konta 4103. Drugostepeni sud u obrazloženju dalje navodi, da tuženi nije osporio da je tužilac vršio plaćanje za subjekt privatizacije, već da je tuženi tokom postupka osporio namenu novčanih uplata tužioca i njihovu svrhu da se iz dostavljenih naloga za uplatu ne može utvrditi visina investicionih ulaganja za drugu godinu investiranja, tako da je po mišljenju drugostepenog suda na tuženom bio teret dokazivanja da visina investicionog ulaganja za drugu godinu nije iznosila 72.109.177,11 dinara, dok je na tužiocu bio teret dokazivanja postojanja investicionog ulaganja za drugu godinu preko navedenog iznosa.

Međutim, prema stanju u spisima i mišljenju revizijskog suda, drugostepeni sud nije mogao svoju odluku kojom je preinačio prvostepenu presudu, da zasnuje samo na tome što je tuženi u odgovoru na tužbu naveo da je tužilac iznos od 72.109.177,11 dinara uložio u obrtna sredstva, i da taj navod tumači kao priznanje, odnosno nespornu činjenicu. Tuženi jeste u odgovoru na tužbu naveo da je tokom 2008, 2009. i 2010. godine tužilac uplatio navedena sredstva, ali tuženi nije naveo koje iznose je tužilac uplaćivao posebno po godinama investiranja, tako da je tokom postupka ostalo nerazjašnjeno da li je uopšte u drugoj godini investiranja bilo ulaganja u obrtna sredstva i koliko. Drugostepeni sud odluku o preinačenju zasniva i na Aneksu 1 Ugovora o prodaji društvenog kapitala od 30.04.2009, iz koga proizlazi da se tužilac obratio Agenciji za privatizaciju sa zahtevom za promenu načina i oblika izvršenja ugovorene obaveze za drugu godinu investiranja, tako što će se utvrditi obaveza kupca da iznos od 1,200.000,00 dinara investira u obrtna sredstva subjekta privatizacije i da je Agencija donela odluku o davanju saglasnosti za promenu načina i oblika izvršenja investicione obaveze kupca i prihvaćeno investiranje u obrtna sredstva, ali iz sadržine aneksa se ne vidi da li je tužilac u drugoj godini, investirao novčana sredstva u obrtna sredstva subjekta privatizacije, niti se tužilac tokom postupka izjasnio, koja su to obrtna sredstva i koje vrednosti.

Ali nezavisno od navoda tuženog, sam tužilac je tvrdio i tokom postupka i u reviziji da je sva sredstva pa i iznos od 72.109.177,11 dinara uplatio kao investiociono ulaganje. Tužilac je predložio veštačenje na okolnosti ulaganja na ime investicija u drugoj godini investiranja, visine tih ulaganja, svrhe i prirode i namene tih ulaganja, ali u ostavljenom roku predujam za veštačenje nije uplatio, te zbog toga veštačenje nije ni izvršeno. Iz spisa dalje proizlazi da je tužilac dao nalog, da se sredstva za izvršenje ugovorene obaveze knjiže na konto 410, koji shodno kontnom okviru Međunarodnih računovodstvenih standarda, predstavlja konto obaveza koje se mogu konvertovati u kapital a ne konto na kome se knjiže sredstva zajma, pa iz svega navedenog se može zaključiti da je ostala sporno i nerazjašnjeno za koju namenu je izvršena uplata iznosa od 72.109.177,11 dinara.

Kako je teret dokazivanja te činjenice bio na tužiocu, a ne na tuženom, to se osnovano ističe u reviziji da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku jer nije pravilno primenio odredbu člana 231. Zakona o parničnom postupku a što je dovelo do toga da je pogrešno primenjeno materijalno pravo a da pri tom činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno, što je sve razlog za ukidanje presude u tom delu.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se za sada ne može prihvatiti zaključak drugostepenog suda da posledice raskida ugovora o prodaji društvenog kapitala nemaju dejstvo u pogledu sredstava koje je kupac investirao u subjekt privatizacije, koja se mogu smatratiti datim zajmom člana društva, obzirom na namenu datih novčanih sredstava radi izmirenja tekućih obaveza subjekta privatizacije. Tužilac je tokom spora tvrdio da su uplate izvršene po osnovu izmirenja obaveza iz ugovora o prodaji društvenog kapitala, konkretno radi izvršenja ugovorene obaveze investiranja, pa je stoga ostalo nerazjašnjeno, kako je drugostepeni sud dosuđeni iznos od 72.109.177,11 dinara sa zateznom kamatom, posebno izdvojio i kvalifikovao ga kao zajam koji je dat subjektu privatizacije, (što bi značilo da se radi i posebnom ugovornom odnosu-zajma, zasnovanom između tužioca i tuženog, van okvira ugovora o prodaji društvenog kapitala), te da taj iznos tužilac ima pravo da po raskidu ugovora traži od subjekta privatizacije.

Sa svih navedenih razloga, drugostepena presuda u preinačenom delu se mora ukinuti, pa će drugostepeni sud u ponovnom postupku, otkloniti učinjenu bitnu povredu postupka, te uvažavajući primedbe koje su sadržane u ovoj revizijskoj odluci, doneti novu odluku u tom delu, na zakonu zasnovanu i odluku o celokupnim troškovima postupka.

Na osnovu svega izloženog i procesnih ovlašćenja iz čl. 414. i 415. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić