Preinačena presuda u privrednom sporu o pružanju usluga nakon isteka ugovora

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 1444/23 od 25.10.2023. godine, preinačena je prvostepena presuda u stavu IV izreke i presuđeno tako da se usvaja tužbeni zahtev i tuženi obavezuje da tužiocu na ime glavnog duga plati iznos od 633.028,92 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose bliže navedene u izreci drugostepene presude.

Protiv drugostepene presude tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, a radi ujednačavanja sudske prakse, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog suda, posebna revizija tuženog u ovom sporu je dozvoljena radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11 … 10/23 – dr. zakon) odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u skladu sa članom 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bile u poslovnom odnosu po osnovu Ugovora o pružanju usluga od 09.01.2020. godine zaključenog na rok od 12 meseci i Ugovora o pružanju usluga od 08.11.2021. godine na osnovu koga je tužilac bio obavezan da tuženom pruža usluge internet servisa, odnosno pristupa internetu, a tuženi da za to plaća ugovorenu cenu. U periodu nakon isteka Ugovora iz 2020. godine, a pre zaključenja Ugovora iz 2021. godine, tužilac je nastavio tuženom da pruža usluge internet servisa, te je za period od februara do decembra 2021. godine tuženom ispostavljao račune za pružene usluge. Tuženi je navedene račune vraćao, osim računa za decembar 2021. godine koji je platio po osnovu novog Ugovora iz 2021. godine, uz dopise kojima je navodio da je ugovor finansijski realizovan i da su sredstva po ugovoru potrošena, te da je ugovor istekao. Tužilac prigovore tuženog na račune nije prihvatio.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je odlučio da odbije tužbeni zahtev iz razloga što u periodu za koji su fakturisani utuženi računi parnične stranke nisu bile u obligacionom odnosu po osnovu ugovora o pružanju usluga, pri čemu je tuženi vraćao tužiocu dostavljene račune uz dopise u kojima je isticao da je ugovor istekao i da je finansijski realizovan. Prvostepeni sud ocenjuje da se postupanje tuženog ne može smatrati radnjom koja bi kao konkludentna imala za posledicu obavezu na plaćanje cene usled pristanka na korišćenje usluga, naročito zbog činjenice da tuženi nije raspolagao drugim sredstvom protivljenja pružanju usluga, osim pisanim obaveštenjima koja je dostavljao. Tuženi nije mogao da spreči pružanje usluga od strane tužioca, a činjenica da su ipak pružene ne obavezuje tuženog na plaćanje cene, jer nije bilo saglasnosti tuženog za pružanje spornih usluga u utuženom periodu.

Prema nalaženju Privrednog apelacionog suda, prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo kada je tužbeni zahtev odbio, s obzirom na to da je pogrešno primenio član 262. Zakona o obligacionim odnosima. Prema oceni drugostepenog suda, bitno je da iako je Ugovor iz 2020. godine istekao, tužilac je nastavio da tuženom pruža usluge internet servisa u periodu od februara do decembra 2021. godine, što tuženi nije sporio. Suprotno zaključku prvostepenog suda, tuženi nakon isteka Ugovora iz 2020. godine nije izričito izjavio da raskida ugovor već je direktor Sektora za informaciono komunikacione tehnologije tuženog u elektronskoj poruci upućenoj tužiocu naveo da se nada da neće doći do isključenja interneta, što upućuje na zaključak da je tuženi konkludentnom radnjom iskazao želju da nastavi sa korišćenjem usluga tužioca i pored toga što je ugovor istekao, što ide u prilog činjenici da je tužbeni zahtev osnovan. Tuženi je za pruženu uslugu koju je koristio, u smislu članova 12., 17. stav 1. i 262. Zakona o obligacionim odnosima, u obavezi da tužiocu plati utuženu naknadu, zbog čega je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev.

Vrhovni sud nalazi da su razlozi drugostepenog suda pogrešni i nemaju utemeljenje u pravilnoj primeni materijalnog prava.

Prema odredbi člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, poverilac u obaveznom odnosu je ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti savesno i u svemu kako ona glasi. Prema shvatanju drugostepenog suda obaveza tuženog se zasniva na konkludentnim radnjama, konkretno korišćenju usluga internet servisa tužioca i iskazanoj želji direktora Sektora za informaciono komunikacione tehnologije tuženog, da tužilac nastavi da emituje internet signal. Međutim, samim korišćenjem usluga tužioca od strane tuženog nije zaključen novi ugovor, pa ni sa sadržinom kako je bilo ugovoreno pismenim ugovorom postignutim u postupku javne nabavke od 09.01.2020. godine. Prema odredbi člana 42. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ćutanje ponuđenog ne znači prihvatanje ponude. U konkretnom slučaju, čak nije ni utvrđeno da je tužilac tuženom ponudio da produže ugovorni odnos nakon isteka ugovorenog roka po ugovoru od 09.01.2020. godine. Tužilac je, prema utvrđenju prvostepenog suda nastavio da obezbeđuje uslugu internet servisa tuženom, a drugostepeni sud praktično smatra irelevantnim da je tuženi vraćao tužiocu predmetne račune i da nije mogao da spreči dotok internet signala tužioca zato što tuženi nije pružno dokaze da se obraćao tužiocu sa zahtevom za prekid saradnje, odnosno da ne želi više da koristi internet usluge tužioca. Iako ovakvo činjenično stanje upućuje na primenu odredbe člana 42. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima kojom je propisano da, kad ponuđeni stoji u stalnoj poslovnoj vezi sa ponudiocem u pogledu određene robe, smatra se da je prihvatio ponudu koja se odnosi na takvu robu, ako je nije odmah ili u ostavljenom roku odbio, ipak se ova odredba ne može primeniti na konkretan slučaj. Ovo iz više razloga. Kao prvo, parnične stranke nisu bile u stalnoj poslovnoj vezi u pogledu pružanja usluga tužioca, već su bile u ugovornom odnosu, do tada, po jednom ugovoru zaključenom na određeni rok u postupku javne nabavke. Kod takvog, posebnog režima zaključivanja ugovora, ne može se prihvatiti da se ugovorni odnos prećutno menja, ili ustanovljava. Drugo, tuženi jeste saopštio tužiocu da računi koje mu ispostavlja nemaju osnov u zaključenom ugovoru i da ne postoji osnov za izdavanje računa. Tuženi nijedan račun tužiocu nije isplatio nakon isteka ugovora. To je dovoljan i pouzdan način da se smatra da je tuženi odbio da od tužioca prima usluge. Ovakav stav izražen je i u presudi Vrhovnog kasacionog suda Prev 1412/2022 od 16.03.2023. godine, koja je doneta u predmetu sa istovrsnom činjeničnopravnom sadržinom, što je i bio razlog za izuzetnu dozvoljenost revizije radi ujednačavanja sudske prakse.

Kako nema osnova obligacionom odnosu između tužioca i tuženog po kome bi tuženi bio u obavezi da tužiocu plaća fakturisane iznose na ime cene za usluge internet servisa kako to pravilno zaključuje i prvostepeni sud, preinačena je drugostepena presuda tako što je žalba tužioca odbijena kao neosnovana, a prvostepena presuda potvrđena.

Odluka je doneta na osnovu odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odluka o troškovima postupka po reviziji sadržana u trećem stavu izreke, doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi sa članovima 153. stav 1. i 154. ZPP.

Tuženi je uspeo u postupku po ovom pravnom leku i zato ima pravo na naknadu troškova u iznosu od 18.000,00 dinara na ime sastava revizije u skladu sa Tarifom o nagradi i naknadi troškova za rad advokata. Tuženom nisu dosuđeni troškovi sudskih taksi u revizijskom postupku iz razloga što tuženi ove troškove nije opredelio po visini u skladu sa odredbom člana 163. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Takođe, na dosuđene troškove punomoćnika advokata koji je tuženog zastupao u revizijskom postupku, tuženom nisu dosuđeni troškovi PDVa, jer tuženi nije dostavio račun u kom je advokat iskazao PDV, a što je uslov za dosuđenje troškova poreza na dodatu vrednost kada je u postupku zastupano pravno lice.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković