Presuda Vrhovnog suda o zastarelosti potraživanja i priznanju zastarelog duga

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23 – dr. zakon), Vrhovni sud je odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

U donošenju pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju sud u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Navodi revidenta kojim ukazuje na postojanje povrede iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku nisu od značaja, jer prema odredbi člana 407. stav 1. Zakona o parničnom postupku takva povreda odredaba parničnog postupka nije razlog za izjavljivanje revizije.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, parnične stranke zaključile su Ugovor III-01 7-82 od 27.03.1995. godine, čiji je predmet predfinansiranje realizacije Programa gasifikacije široke potrošnje u naseljima na području Grada Beograda za 1995. godinu, kojim se tužilac obavezao da obezbedi sredstva za realizaciju u iznosu od 500.000,00 dinara, a tuženi se obavezao da navedena sredstva vrati u roku od 2 godine od dana zaključenja Ugovora, odnosno 27.03.1997. godine, valorizovana stopom inflacije u SRJ. Parnične stranke zaključile su i Ugovor III 02 352-303 od 18.04.1996. godine čiji je predmet pozajmica za predfinansiranje radova na gasifikaciji u skladu sa Programom za 1996. godinu. Tim Ugovorom se tužilac obavezao da tuženom da pozajmicu u iznosu od 1.000.000,00 dinara, a tuženi se obavezao da navedena sredstva vrati u roku od 2 godine od dana zaključenja Ugovora, odnosno do 18.04.1998. godine. Aneksom I od 20.01.1997. godine Ugovora III 02 352 – 303 od 18.04.1996. godine, čiji je predmet dodatna pozajmica za predfinsiranje radova na gasifikaciji u iznosu od 770.000,00 dinara, tuženi se obavezao da tako pozajmljena sredstva vrati u roku od 2 godine od dana zaključenja Ugovora, odnosno do 20.01.1999. godine. Izvod otvorenih stavki tuženog od 19.05.2015. godine na dan 31.12.2014. godine, potpisan je od strane AA u to vreme zaposlene kod tuženog na poslovima Rukovodioca odeljenja kupaca i dobavljača, na kom radnom mestu joj je nadređeni Rukovodilac službe, i nije imala ovlašćenja da vodi poslovne knjige i potpisuje ih. Prema stanju iz tog izvoda, prema knjigama tuženog je stanje obaveze 53.619.107,53 dinara, dok prema knjigama tužioca stanje obaveze iznosi 62.775.082,18 dinara na dan 31.12.204. godine. Zaposlena kod tuženog na poslovima Rukovodioca službe za računovodstvo bila je BB, ovlašćena da vodi poslovne knjige i sastavlja finansijske izveštaje i potpisuje ih kao lice odgovorno za njihovo sastavljanje. Prvostepeni sud je zaključio da je BB bila ovlašćena da sastavlja i potpisuje i finansijske izveštaje, a da AA nije imala takvo ovlašćenje, ni za potpisivanje IOS od 19.05.2015. godine, a za rad je odgovarala Rukovodiocu službe za računovodstvo. Tuženi je osporio Izvod ostvorenih stavki tužioca od 04.11.2016. godine sa stanjem na dan 31.10.2016. godine, od strane BB – Rukovodioca službe za računovodstvo, uz obrazloženje da je predmetno potraživanje zastarelo. Prema Pravilniku o računovodstvu i računovodstvenim politikama tuženog od 24.12.2014. godine, usaglašavanje i usklađivanje finansijskih plasmana, potraživanja i obaveza sa dužnicima i poveriocima vrši se najmanje dva puta godišnje na dan 30.06. i 31.12, slanjem obrasca IOS koji sadrži potpis ili identifikaciju odgovornog lica u računovodstvu, njegovog neposrednog rukovodioca ili Rukovodioca službe za računovodstvo odnosno rukovodioca organizacionog dela. Tuženi je osporavao tužbeni zahtev isticanjem prigovora zastarelosti potraživanja.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud ocenjuje istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja kao osnovan, jer su obaveze za vraćanje novčanog iznosa po ugovorima dospele 27.03.1997. godine, 18.04.1998. godine i 20.01.1999. godine, a tužba je podneta dana 28.08.2017. godine, do kada je protekao rok za zastarevanje od 10 godina, iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Prvostepeni sud zaključuje da potpisivanjem Izvoda otvorenih stavki od strane lica koje za to nije bilo ovlašćeno od strane zakonskog zastupnika tuženog, nije došlo do prekida zastarelosti u smislu odredbe člana 387. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer se potpisivanje izvoda otvorenih stavki od strane neovlašćenih lica ne može smatrati radnjom koja od strane dužnika jasno iskazuje volju za odricanje od zastarelosti i spremnost da se plati zastareli dug, niti takvo dejstvo ima evidentiranje navedenog potraživanja u bilansima stanja tuženog. Sravnjenje poslovnih knjiga je obaveza privrednih subjekata prema računovodstvenim propisima i kada to čini računovodstveni radnik tuženog, to ne dovodi do prekida zastarelosti jer nije reč o radnji preduzetoj radi izmirenja ili obezbeđenja potraživanja, već je cilj takve radnje da se otklone eventualne greške u knjiženjima učesnika u prometu.

Drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, pa istu potvrđuje prihvatajući u svemu razloge koje je dao prvostepeni sud.

Vrhovni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada se odbili tužbeni zahtev zbog zastarelosti utuženog potraživanja.

Prema činjenicama utvrđenim u ovoj parnici obaveze po navedenim Ugovorima i Aneksu dospele su 27.03.1997. godine, 18.04.1998. godine i 20.01.1999. godine, i primenom člana 371. Zakona o obligacionim odnosima su zastarele, s obzirom da je tužba podneta 28.08.2017. godine.

Navodima revizije ukazuje se da je bilo mesta primeni odredbe člana 366. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i odredbe člana 88. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tako da se smatra da je unošenjem potraživanja iz izvoda otvorenih stavki u bilans stanja tuženi pismeno priznao zastarelu obavezu, odnosno naknadno odobrio radnje preduzete od neovlašćenog lica koje je potpisalo IOS od čime se odrekao zastarelosti.

Prednje navode revidenta, Vrhovni sud smatra neosnovanim iz sledećih razloga.

Odredbom člana 366. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da se pismeno priznanje zastarele obaveze smatra kao odricanje od zastarelosti, dok je stavom 2. navedenog člana propisano da isto dejstvo ima davanje zaloge ili kog drugog obezbeđenja za zastarelo potraživanje.

Iz napred citirane odredbe sledi da se pismeno priznanje zastarele obaveze tumači kao odricanje od već nastale zastarelosti, ali ono mora biti izričito i određeno, u odnosu na poverioca i dužnika i određenu obavezu. Isto dejstvo kao i pismeno priznanje zastarele obaveze ima i davanje zaloge ili kog drugog obezbeđenja za zastarelo potraživanje.

Prema odredbama člana 18. Zakona o računovodstvu („Sl. glasnik RS“, br. 62/2013) koji je bio na snazi u vreme potpisivanja izvoda otvorenih stavki od 19.05.2015. godine, pravna lica i preduzetnici su dužni da pre sastavljanja finansijskih izveštaja usaglase međusobna potraživanja i obaveze, što se dokazuje odgovarajućom ispravom. Pravna lica koja sastavljaju Napomene uz finansijske izveštaje dužna su da u tom izveštaju obelodane neusaglašena potraživanja i obaveze u ukupnom iznosu. Iz takvih normi proizilazi zaključak da je izvod otvorenih stavki verodostojna računovodstvena isprava u kojoj se prikazuju neplaćene fakture, koja sadrži sve podatke potrebne za knjiženje u poslovnim knjigama, čija je svrha usaglašavanje iznosa dugovanja i potraživanja u poslovnim knjigama. Iz toga dalje proizilazi da se u izvodu otvorenih stavki prikazuju proknjižena dugovanja i potraživanja, na osnovu kojih stanja knjiženja se sačinjavaju bilansi stanja. Zastarelošću potraživanja ne prestaju, već prestaje mogućnost da se ostvare u sudskom postupku. Stoga se u izvodu otvorenih stavki prikazuju i zastarela potraživanja evidentirana u knjigovodstvu dužnika i poverioca.

Kod takve svrhe izvoda otvorenih stavki proizilazi da se dužnik ne odriče od zastarelosti kada ispunjava zakonsku obavezu da usaglasi stanje potraživanja i obaveza sa poveriocem. Potpisivanje izvoda otvorenih stavki od strane lica koje nije zakonski zastupnik dužnika ne može se smatrati pismenim priznanjem zastarele obaveze, jer takvo pismeno ne sadrži izričito priznanje zastarele obaveze, niti se iz takvog potpisa može zaključiti da takvu volju ima i zakonski zastupnik dužnika. Međutim, kada izvod otvorenih stavki za dužnika potpiše zakonski zastupnik, ili od njega neposredno ovlašćeno lice, prema sadržini takvog izvoda otvorenih stavki ta isprava bi mogla značiti priznanje duga i, u slučaju da je u momentu davanja takve izjave o priznanju dug već zastareo, smatralo bi se odricanjem od zastarelosti pismenim priznanjem zastarele obaveze u smislu člana 366. Zakona o obligacionim odnosima. To u ovoj situaciji nije ispunjeno. Sama činjenica evidentiranja dugovanja u bilansu stanja dužnika ne znači priznanje duga koje bi prekidalo zastarevanje, niti odobravanje potpisanog izvoda otvorenih stavki od strane lica koje nije zakonski zastupnik dužnika, niti od njega neposredno ovlašćeno lice, u smislu da mu se daje značenje odricanja od zastarelosti.

U konkretnom slučaju, potpisivanje izvoda otvorenih stavki od strane lica koje nije zakonski zastupnik dužnika, niti je od zakonskog zastupnika za to neposredno ovlašćen, nema karakter izjave o priznavanju duga, niti izjave o odricanju od zastarelosti, već predstavlja dokument koji se koristi prilikom međusobnog usaglašavnja knjigovodstvenog stanja potraživanja i obaveza.

Stoga, kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odbio reviziju kao neosnovanu.

Odluku u stavu drugom izreke, Vrhovni sud, doneo je primenom odredbe člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer troškovi na ime odgovora na reviziju i takse za reviziju nisu troškovi koji su bili potrebni za vođenje parnice.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković