Presuda Vrhovnog kasacionog suda o odgovornosti banke za štetu zbog naloga za plaćanje

Predmet tužbenog zahteva odnosi se na naknadu stvarne štete i izmakle koristi, koju je tužilac pretrpeo zbog toga što je bio izložen prinudnoj naplati iznosa PDV za transakciju izvršenu od strane tuženog po pogrešno popunjenom nalogu za plaćanje, i gubitkom poslovanja koje je usledilo zbog blokade računa po prinudnoj naplati PDV.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je u decembru 2007. godine zaključio usmene kupoprodajne ugovore sa ino-partnerom i to tako što se u ugovoru sa privrednim društvom iz ... (AA) tužilac javlja u ulozi kupca betonske pumpe, a u ugovoru sa privrednim društvom „BB“ d.o.o iz ..., u svojstvu prodavca iste pumpe. Plaćanje kupoprodajne cene po navedenim ugovorima izvršeno je preko tuženog, kao banke kod koje je tužilac imao otvoren devizni račun. Kupac iz ..., privredno društvo „BB“ je na ime kupoprodajne cene, po profakturi ..., na devizni račun tužioca uplatilo iznos od 50.000,00 USD dana 19.12.2007. godine, da bi potom tuženi dana 21.12.2007. godine realizovao tužiočev nalog za plaćanje iznosa od 36.652,00 USD sa računa tužioca prenosom na račun pravnog lica AA, koliko je iznosila prodajna cena po fakturi br.... . Tužilac je tuženom dostavio nalog za plaćanje sa datumom 21.12.2007. godine, koji je popunjen mašinom za kucanje, uključujući šifru osnova br. 241, ali je navedena šifra promenjena u šifru 112, po kojoj šifri je i realizovan nalog za plaćanje. Nalog je nakon ispravke iznova donet tuženom. Promena je izvršena jer je službenica tuženog zahtevala da se dodatno proveri šta se plaća po spornom nalogu, jer šifra osnova 241 označava avionski prevoz, nakon čega je predstavnik tužioca dao obaveštenje da je dostavljen ispravljeni nalog, što ukazuje da je nalog ispravilo lice koje je isti donelo, a ne službenici tuženog. Ispravku naloga izvršila je knjigovodstvena agencija čiji je vlasnik VV, koja agencija je u spornom periodu vodila poslovne knjige tužioca i popunjavala naloge za plaćanje, pri čemu je u poslovnom knjigovodstvu tužioca označeno plaćanje knjiženo sa šifrom osnova 112. Sporni nalog za plaćanje je sačinjen prema unapred pripremljenom i odštampanom obrascu. Takav obrazac sadrži 12 tačaka koje treba popuniti, s tim da tačke od 1-9 popunjava nalogodavac, a tačke od 10-12 banka. Pod tačkom 7. koja nosi naziv „Podaci za statistiku“ pored rednog broja, opisa transakcija i iznosa bruto obaveze treba popuniti polje „šifra osnova“ iz Pregleda šifri osnova naplate, plaćanja i prenosa u platnom prometu sa inostranstvom.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi nalaze da je tuženi prilikom realizacije spornog naloga za plaćanje bio u obavezi da vodi računa o interesima tužioca kao svog nalogodavca. Sudovi nalaze da tuženi jeste nakon provere naloga i fakture ukazao nalogodavcu da označena šifra osnova 241, koja je prvobitno bila upisana, nije odgovarajuća, pa je nakon toga ispravljena šifra odgovarala sadržini prometa – isporuka robe, odnosno bila je u skladu sa članom 23. Uputstva za sprovođenje odluke o uslovima i načinu obavljanja platnog prometa sa inostranstvom. Smatraju da je tužilac morao da ukaže tuženom da je plaćanje povodom kupoprodajnog odnosa u kome je roba iz ... direktno isporučena u ... . Zaključuju da je tužena sprovela nalog za plaćanje pažnjom koja se zahteva u ispunjavanju konkretne obaveze i da na njenoj strani nema propusta, niti odgovornosti za štetu čiju naknadu tužilac u ovom postupku potražuje, pri čemu nisu utvrđene okolnosti koje bi tuženog činile nesavesnim u postupku realizacije naloga. Polazeći do člana 17. Zakona o obligacionim odnosima, nižestepeni sudovi smatraju da je obaveza tužioca da se ponaša pažnjom dobrog privrednika i da ispravno popuni predmetni nalog u pogledu „šifre osnova“, pa za njegove propuste, odnosno propuste od strane tužioca angažovane knjigovodstvene agencije, ne može biti odgovoran ovde tuženi.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno prava kada su ocenili neosnovanim zahtev tužioca za naknadu štete kako je ona tužbom opredeljena.

Revizijom tužioca osporava se izneto stanovište nižestepenih sudova. Po navodima revidenta tuženi je bio dužan da odbije izvršenje naloga po ispitivanju šifre plaćanja i sadržine predmeta ugovora. Tužilac tvrdi da je tuženi samostalno vršio korekciju prvobitne šifre plaćanja u nalogu koji je od tužoca dobio. Ističe da tuženi, preko svojih zaposlenih, nije smeo ručno prepravljati tužiočev nalog za plaćanje u pogledu oznake šifre plaćanja. U prilog takvih tvrdnji ukazuje da tuženi nije dostavio za potrebe ovog spora original naloga za plaćanje, kako bi prikrio svoje propuste.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata revizijske navode tužioca. Pre svega, oni se tiču pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja o samom popunjavanju naloga za plaćanje, što nije zakonom dozvoljen razlog za reviziju.

Prema prirodi potraživanja na koje se odnosi tužbeni zahtev, radi se o naknadi štete koju tužilac potražuje od tuženog zbog neurednog ispunjenja ugovornih obaveza, shodno članu 262. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Obim i vrsta ovako uzrokovane štete za koju odgovara ugovorna strana je ograničena. Odgovornost ugovorne starne koja nije bila verna ugovoru odnosi se samo na običnu štetu i izmaklu dobit koju je dužnik neuredno izvršene ugovorne obaveze u vreme zaključenja morao predvideti kao moguće posledice povrede ugovora, a obzirom na činjenice koje su mu tada bile poznate ili morale biti poznate, shodno članu 266. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Svi ostali uslovi u pogledu postojanja takve odgovornosti u korelaciji su opštem režimu građanske odgovornosti za štetu. Prema čl. 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima za štetu, koja predstavlja umanjenje imovine jednog lica, odgovara onaj ko ju prouzrokuje, što znači da je potrebno da je šteta u uzročno posledičnoj vezi sa protivpravnim postupanjem štetnika, pri čemu takvo postupanje mora biti skrivljeno, odnosno zasnovano na nameri ili nepažnji, kao oblicima njegove krivice. Za svaki od vidova naknade materijalne štete nužno je da se ona može pripisati u krivicu onom licu koje je svojom radnjom ili propuštanjem izazvalo štetne posledice.

Prema stanju u spisima odštetni tužbeni zahtev opredeljen je u vezi sa blokadom tužiočevog računa od strane Poreske uprave radi naplate PDV po transakciji koja je realizovana posredstvom tuženog, i tvrdnjom da je tužilac imao troškove u vezi sa postupkom radi odbijanja njegove poreske obaveze po tom osnovu, i izgubljenu dobit zbog nemogućnosti poslovanja u tom periodu. Postojanje odgovornosti tuženog bi se po stavu tužioca zasnivalo na neurednom izvršenju naloga od 21.12.2007. godine iz ugovora o bankarskom tekućem računu, suprotno odredbi člana 751. ZOO, a u vezi sa članom 1052. i 1057. Zakona o obligacionim odnosima.

U konkretnom slučaju tuženi je u vezi sa izvršenjem naloga obavestio tužioca o nedostacima u prvobitno označenoj šifri plaćanja, nakon čega je po izmenjenom nalogu od strane ovlašćenog lica tuženog – knjigovođe, realizovao takav transfer po šifri plaćanja koja odgovara prometu robe uz prezentovanu profakturu. Tuženom nije prezentovan ugovor kojim bi bio upoznat sa time da je nalog za plaćanje izdat u vezi posla reeksporta. Nasuprot revizijskim navodima, navedeno postupanje tuženog kao izvršioca naloga ne može se kvalifikovati tako da je ono bilo rezultat njegove nepažnje, niti da je prekoračio ovlašćenja iz ugovora o o bankarskom tekućem računu. Prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi nije samostalno menjao nalog za plaćanje. Nalog za plaćanje od 21.12.2007. godine, po izvršenoj korekciji učinjenoj od strane predstavnika tužioca, realizovan je upravo prema onim podacima koji su u njemu sadržani, u skladu sa odredbom člana 751. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Po realizaciji naloga za plaćanje od 21.12.2007. godine tužilac je u svom knjigovodstvu po tom osnovu evidentirao novčanu promenu upravo na način kako je to bilo sadržano u samom nalogu. Drugim rečima, plaćanje je sam tužilac u svojoj poslovnoj dokumentaciji označio tako da se radi o plaćanju robe, a ne o plaćanju obaveze iz reeksportnog posla. To su razlozi zbog kojih je suštinski bila evidentirana neplaćena poreska obaveza tužioca na ime PDV od strane Poreske uprave u postupku kontrole. Prema članu 71. Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju domaće lice plaćenu robu ne mora da uveze ako se roba nalazi u inostranstvu i isporučuje u inostranstvo na osnovu ugovora, čime ne potpada pod predmet oporezivanja PDV, po članu 3. Zakona o porezu na dodatu vrednost. U poreskom postupku, prema članu 51. Zakona o poreskom postupku, teret dokaza snosi poreska uprava i poreski obveznik. Činjenje tužioca u vezi sa prikazivanjem osnova poreske obaveze i sa ispunjavanjem poreske obaveze bilo je oslobođeno od bilo kakvog uticaja tuženog. Šta više, činjenični sled koji je utvrđen u parničnom postupku ukazuje da je lice ovlašćeno od tužioca tuženom predalo nalog za plaćanje u inostranstvo određene sadržine, sa priloženim dokumentom o obavezi plaćanja – fakturom i određenim osnovom plaćanja, u skladu sa odredbama tačke 20. i 21. Uputstva za sprovođenje Odluke o uslovima i načinom obavljanja platnog prometa sa primenom od 01.04.2007. godine , i u skladu sa tačkom 8. Odluke o uslovima i načinom obavljanja platnog prometa sa inbostranstvom („Službeni list RS“ br. 24/2007), bez ugovora kao dokumenta o robi koja se nalazi u inostranstvu i isporučuje u inostranstvo u skladu sa članom 71. stav 1. tačka 1. Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju. Knjigovodstvena evidencija takvog prometa robe od strane tužioca je uslovila i postupak dokazivanja poreskog tretmana, a neplaćanje PDV uzrokovalo je blokadu tužiočevog računa. Proizilazi zaključak da šteta čiju naknadu tužilac traži nije u uzročno posledičnoj vezi sa radnjama tuženog iz ugovora o bankarskom tekućem računu, već je u uzročno posledičnoj vezi sa obezbeđivanjem adekvatnih dokumentata o prometu robe i njihovom knjigovodstvenom evidentiranju od strane tužioca, i dokazivanjem u poreskom postupku. Konačno, blokada računa tužioca poreskim obavezama ni ne bi mogla predstavljati predvidljivu štetu i za slučaj neurednog izvršenja obaveza tuženog iz ugovora sa tužiocem, u smislu člana 266. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Prema prethodno iznetom Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' 72/11...i 18/20) odlučio kao u izreci.

Predsednik veća, sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić