Presuda Vrhovnog kasacionog suda o vraćanju robe zadržane bez osnova

Protiv pravnosnažne drugostepene presude reviziju je blagovremeno izjavila tužena, pobijajući je zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odgovor na reviziju nije cenjen budući da je odgovor izjavila stranka lično a ne preko advokata, što je suprotno odredbi člana 85. stav 3. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužene nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz navedene zakonske odredbe.

Polazeći od činjenice da je tužilac podneskom od 08.04.2014. godine opredelio tužbeni zahtev tako što je tražio da sud obaveže tuženog da plati tužiocu iznos od 11.460.964,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22.03.1999. godine ili da sud obaveže tuženog da tužiocu vrati istu količinu iste vrste stvari, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac istakao alternativni tužbeni zahtev, odnosno da dva tužbena zahteva u alternativnom odnosu, koji se uzajamno isključuju, te je odlučio kao u stavu II izreke.

Pravilan je zaključak drugostepenog suda da je tužilac istakao primarni tužbeni zahtev za obavezivanje tuženog da tužiocu plati iznos od 11.415.455,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 22.03.1999. godine do isplate, na ime naknade stvarne štete u visini protivvrednosti oduzete robe i izmakle dobiti koju bi tužilac ostvario prodajom robe, a do koje nije došlo zbog nepravilnog rada organa tuženog, odnosno njegovog propuštanja da tužiocu vrati robu na osnovu pravnosnažnog rešenja – Carinarnice u Subotici, sa eventualnim tužbenim zahtevom, koji podrazumeva da se o istom odluči ukoliko se ne usvoji primarni zahtev i koji za predmet ima obavezivanje tuženog da tužiocu vrati istu količinu iste vrste oduzetih stvari, koju tuženi drži bez pravnog osnova, uz obavezivanje tuženog da tužiocu na iznos od 11.460.964,00 dinara plati zateznu kamatu od 22.03.1999. godine.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Carinarnice Subotica od 09.07.2001. godine usvojena je žalba tužioca izjavljena protiv rešenja Carinarnice Subotica od 25.06.2001. godine i odobreno tužiocu da podigne robu radi carinjenja, koja je bliže opisana u nižestepenim presudama. Iz otpremnice – prijemnice od 30.07.2001. godine izdate od strane Savezne uprave carina, utvrđeno je da je na dan 30.07.2001. godine tužilac preuzeo deo robe, uz napomenu da je roba vraćena po pravnosnažnom rešenju Carinarnice Subotica od 09.07.2001. godine.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava odbili primarni tužbeni zahtev za obavezivanje tužene da tužiocu plati iznos od 11.415.455,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 22.03.1999. godine do isplate.

Polazeći od odredbe člana 155. Zakona o obligacionim odnosima kojom je šteta definisana kao umanjenje nečije imovine i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), te odredbe člana 154. Zakona o obligacionim odnosima, prema kojoj ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi u svemu ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, kao i odredbe člana 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je propisano da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir samo onaj dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom, kao i činjenice da tužilac nije dostavio relevantne dokaze u prilog svojih činjeničnih tvrdnji da bi stavljanjem u promet oduzete robe ostvario dobit u opredeljenom iznosu, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom navedenih zakonskih odredbi zaključili da nisu ispunjeni uslovi iz člana 189. Zakona o obligacionim odnosima za obavezivanje tužene da tužiocu plati utuženi iznos sa opredeljenom zateznom kamatom.

Za svoju odluku nižestepeni sudovi su dali valjane razloge, koje prihvata i ovaj sud.

Pravilnom primenom materijalnog prava drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u delu kojim je odlučeno o vraćanju oduzete robe i tuženu obavezao da tužiocu vrati istu količinu i iste vrste stvari bliže određene u izreci pobijane presude.

Tužiocu, nakon konačnog i pravnosnažnog rešenja tuženog, odnosno njegovog organa – Uprave carina od 09.07.2001. godine, oduzeta roba nije vraćena u celokupnoj količini. Za smeštaj pod carinski nadzor prijavljena je roba tužioca u vrednosti od 36.919 DEM, a tužiocu je kasnije samo deo robe vraćen, pri čemu tuženi nije osporio činjenicu da je i pored pravnosnažnog rešenja kojim je odobreno tužiocu da podigne robu smeštenu pod carinski nadzor, zadržao upravo robu tužioca čije je vraćanje predmet preinačenog tužbenog zahteva, koji je kao eventualni tužbeni zahtev opredeljen u podnesku tužioca od 08.04.2014. godine. Kako je tuženi bez osnova zadržao deo robe tužioca, pravilan je zaključak drugostepenog suda da tužilac u smislu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima ima pravo da od tužene potražuje stvari koje tužena zadržava, a za to zadržavanje nema osnova u nekom pravnom poslu ili zakonu.

Stoga je drugostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava obavezao tuženu da tužiocu vrati istu količinu i iste vrste stvari, bliže opisane u izreci pobijane presude, a za svoju odluku dao je valjane razloge, koje prihvata i ovaj sud.

Iz navedenih razloga, neosnovani su navodi revizije da je u konkretnom slučaju reč o alternativnom spajanju tužbenih zahteva, što je bilo stanovište prvostepenog suda, te da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je obavezao tuženu da tužiocu vrati stvari bliže opisane u izreci pobijane presude.

Sa izloženog, a na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić