Odbijanje revizije u privrednom sporu o ništavosti menice popunjene protivno ovlašćenju

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Navodi revidenta kojima ukazuje na to da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz čl. 374. stav 1. u vezi čl. 396. stav 1. i 2. ZPP jer je drugostepeni sud paušalno naveo odredbu člana 16. stav 2. Zakona o menici nisu razlog za izjavljivanje revizije. Sadržina drugostepene odluke, kojom se odbija žalba, propisana je u članu 396. st. 2. Zakona o parničnom postupku, pa u tom pogledu drugostepeni sud nije u obavezi da detaljno obrazlaže svoju odluku ukoliko prihvata činjenično stanje utvrđeno pred prvostepenim sudom, kao i primenu materijalnog prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tuženi su bili u poslovnom odnosu po osnovu Ugovora o poslovno - tehničkoj saradnji br. 80/1 od 02.02.2016. godine, prema kome je tuženi isporučivao tužiocu robu iz svog asortimana, prevashodno gvožđe i cement. Članom 6. navedenog ugovora se tužilac obavezao da kao garanciju plaćanja tuženom obezbedi jednu sopstvenu menicu sa meničnim ovlašćenjem, overenu u poslovnoj banci. Predviđeno je trajanje ugovora do 31.12.2016. godine. Nakon toga, tužilac i tuženi su zaključili Aneks ugovora od 28.12.2016. godine, kojim su proširili saradnju, pa je pored kupoprodaje robe ugovorena i saradnja u slučaju dodeljivanja ugovora o javnim nabavkama tužiocu po raspisanim javnim nabavkama. U članu 3. aneksa izmenjen je član 6. ugovora, tako da se tužilac može zadužiti kod tuženog neograničeno sa obavezom da tuženom obezbedi još dve menice kao garanciju plaćanja robe. Navedenim aneksom je ugovoreno i ekskluzivno pravo tuženog da, u slučaju dodeljivanja ugovora o javnim nabavkama, tužilac nabavlja robu isključivo od tuženog, a u slučaju povrede ekskluzivnog prava tuženog, tužilac je dužan da naknadi štetu u iznosu od 30% srazmerno opredeljene vrednosti učešća tuženog u odnosu na ugovorenu vrednost robe. Ugovoreno je da aneks važi do 31.12.2019. godine.

Dana 03.05.2017. godine tužilac je predao tuženom menična ovlašćenja da blanko sopstvene menice serijskog broja AV 2362361 i AV 2362362 može bezuslovno, neopozivo i bez protesta da popuni i pusti na naplatu ukoliko tužilac, kao dužnik, ne izvrši potpuno ili delimično obaveze po osnovu Ugovora o poslovno tehničkoj saradnji br. 80/1 od 02.02.2016. godine. Tuženi je zadužio tužioca na ime naknade štete zato što tužilac nakon zaključenja ugovora sa „EPS“-om nije od tuženog poručio betonske stubove, iako se na to obavezao aneksom ugovora, pa je dana 03.05.2017. godine popunio menicu serijskog broja AV 2362361 na iznos od 23.300.000,00 dinara i predao na realizaciju.

Tužilac je izmirio dug prema tuženom po osnovu kupljene robe i tražio od tuženog da mu vrati menice, što je tuženi odbio navodeći da ugovor nije prestao da važi.

Tuženi je u toku prvostepenog postupka učinio nespornim da je menicu AV 2362361 predao na realizaciju na ime naknade štete zbog povrede ekskluzivnog prava tuženog po osnovu aneksa ugovora.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prema nalaženju nižestepenih sudova, tuženi je realizacijom menice AV 2362361 postupio suprotno uslovima iz ugovora o poslovno tehničkoj saradnji i meničnog ovlašćenja. Odredbama aneksa ugovora, kojima je proširena saradnja stranaka u pogledu dodeljivanja ugovora o javnim nabavkama nisu, prema stanovištu nižestepenih sudova, ugovorena bilo kakva sredstva obezbeđenja, već je predaja menica kao garancija plaćanja cene za isporučenu robu bila predviđena u osnovnom ugovoru i to u članu 6., koji je aneksom u članu 3. izmenjen u smislu da su stranke ugovorile da, umesto jedne menice, predaju još dve menice. Navedeno je utvrđeno tokom postupka iz saglasnih iskaza zastupnika parničnih stranaka i svedoka AA, koji su izjavili da je po osnovu Ugovora o poslovno tehničkoj saradnji tužilac predao tuženom blanko menicu AV 0176376 radi obezbeđenja potraživanja tuženog prema tužiocu na ime cene za robu, da je tu menicu tuženi realizovao i delimično naplatio dug i da je istu povukao sa realizacije kada mu je tužilac predao dve nove menice, kao i da je u momentu predaje dve nove menice tužilac imao neizmireno dugovanje prema tuženom u iznosu od oko 20.000.000,00 dinara po osnovu robe. Kod činjenice da je tuženi učinio nespornim da u momentu podnošenja sporne menice na naplatu u iznosu od 23.300.000,00 dinara, nije postojao dug tužioca na ime neplećene cene za robu, nižestepeni sudovi su zaključili da tužilac ima pravo da traži povraćaj obe menice. Polazeći od sadržine ugovora i aneksa, nižestepeni sudovi su stanovišta da je tuženi menicu AV 2362361 popunio suprotno uslovima zaključenog ugovora i meničnom ovlašćenju, s obzirom na to da je tužilac meničnim ovlašćenjima ovlastio tuženog da može da popuni i preda na naplatu menice radi namirenja svog potraživanja na osnovu Ugovora o poslovnoj saradnji od 02.02.2016. godine, bez ovlašćenja da putem istih naplati štetu nastalu povredom ekskluzivnog prava tuženog. Iz navedenih razloga nižestepeni sudovi zaključuju da je sporna menica AV 236261 ništava, u smislu odredbe člana 16. Zakona o menici, te su utvrdili ništavost iste u skladu sa čl. 103. ZOO. Kako je tužilac izmirio dug prema tuženom na ime cene za robu pre podnošenja na naplatu sporne menice, nižestepeni sudovi smatraju da je tužilac legitimisan da od tuženog traži povraćaj obe menice, te su pravnosnažno usvojili tužbeni zahtev za vraćanje obe sporne menice.

Vrhovni sud je stanovišta da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo, odnosno odredbu člana 16. Zakona o menici i člana 103. Zakona o obligacionim odnosima te usvojili zahtev tužioca za utvrđenje ništavosti menice AV 2362361 i povraćaj menica AV 2362361 i AV 2362362.

U konkretnom slučaju, tužilac je predao tuženom menice AV 2362361 i AV 2362362 radi obezbeđenja plaćanja cene za isporučenu robu po osnovu Ugovora o poslovno tehničkoj saradnji. Tužilac je izmirio svoje dugovanje prema tuženom po osnovu isporučene robe, a tuženi je menicu AV 2362361 suprotno datom meničnom ovlašćenju i ugovoru popunio i pustio na naplatu.

Odredbom člana 16. st. 2. Zakona o menici propisano je da se, ako je menica, koja je u vreme izdanja bila nepotpuna, naknadno ispunjena protivno postojećem sporazumu, povreda ovog sporazuma ne može prigovoriti imaocu menice, osim ako ju je stekao zlomisleno ili ako je pri sticanju menice postupio s velikom nemarnošću.

Prema odredbi člana 103. ZOO ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav, ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

Tuženi je u toku postupka učinio nespornim da je menicu popunio radi naplate štete usled povrede eksluzivnog prava ugovorenog aneksom ugovora o poslovno - tehničkoj saradnji i da tužilac nema dug po osnovu isporučene robe. Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je obaveza tužioca na predaju spornih menica bila uslovljena kao garancija ispunjenja njegovih obaveza prema tuženom na ime cene za isporučenu robu i da iste nisu bile predviđene kao sredstvo obezbeđenja naknadno zaključenim aneksom.

Tuženi u reviziji navodi da su nižestepeni sudovi kontradiktorni, budući da je tužilac ukazivao na to da poslovne saradnje između tužioca i tuženog nije bilo nakon isteka ugovora – 31.12.2016. godine, a sudovi su nasuprot tome izveli zaključak da su menice izdate po osnovu garancije plaćanja cene za isporučenu robu. Međutim, ovi navodi su irelevantni s obzirom na to da su nižestepeni sudovi utvrdili da je u trenutku izdavanja menica postojao dug po osnovu isporuke robe iz ugovora o poslovnoj saradnji, koji je ostao neobezbeđen, jer je prethodna menica povučena.

Neosnovano revident ističe da klauzula u aneksu, koja predviđa predaju menica kao obezbeđenja garancije plaćanja, bez daljeg određenja šta je predmet plaćanja, ukazuje na to da se menice daju kao sredstvo obezbeđenja za sva plaćanja iz ugovornog odnosa parničnih stranaka, a ne samo za repromaterijal koji je bio isporučivan po osnovnom ugovoru. Naime, aneksom ugovora stranke jesu ugovorile proširenje međusobne saradnje u slučaju dodeljivanja ugovora o javnim nabavkama i članovima 4, 5, 6. i 7. detaljno regulisale prava i obaveze povodom ovog vida saradnje. Međutim, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da navedenim članovima nije bilo ugovoreno sredstvo obezbeđenja u vidu dostavljanja menica za naplatu štete zbog povrede ekskluzivnog prava tuženog. Članom 6. Ugovora o poslovno tehničkoj saradnji je ugovoreno da su stranke saglasne da se kupac može zadužiti kod prodavca za repromaterijal (cement, gvožđe) u iznosu do 5.000.000,00 dinara, da je kupac obavezan da prodavcu obezbedi kao garanciju plaćanja sopstvenu menicu sa meničnim ovlašćenjem (1 komad) overenu u poslovnoj banci kupca. Članom 3. Aneksa tog ugovora je izmenjen član 6. navedenog ugovora time da se kupac može zadužiti kod prodavca za repromaterijal (cement, gvođže) bez ograničenja i da je kupac obavezan da prodavcu obezbedi kao garanciju plaćanja još dve menice sa meničnim ovlašćenjem overene u poslovnoj banci kupca. Sledstveno tome, pravilno nižestepeni sudovi tumače sadržinu odredbe člana 6. ugovora i člana 3. aneksa iz kojih decidno proizilazi da je predaja spornih menica ugovorena kao garancija plaćanja cene za isporučenu robu i da je poslovna saradnja koja se odnosi na ugovor o dodeljivanju ugovora o javnim nabavkama zasebno uređena u članovima od 4. do 7. iz čije sadržine ne proizlazi da je ugovorena predaja menica po tom osnovu. Osim toga, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da su menice date radi obezbeđivanja potraživanja ranije isporučene robe i iz razloga što je meničnim ovlašćenjem predviđeno da se menice izdaju za obezbeđenje potraživanja iz ugovora o poslovnoj saradnji, pri čemu se u meničnom ovlašćenju aneks ugovora ne spominje. Da su menice izdate za obezbeđenje potraživanje po osnovu naknade štete koja je predviđena aneksom, to bi svakako u meničnom ovlašćenju moralo biti navedeno.

Tuženi, dalje, u reviziji navodi da je osnov izdavanja menica ugovor o poslovnoj saradnji, a da je kao razlog ništavosti menice serije AV 2362361 od strane nižestepenih sudova navedeno to što je popunjena suprotno meničnom ovlašćenju. Zakon o menici izričito ne uređuje ovlašćenje za popunjavanje i naplatu menice, već u članu 16. stav 2. pretpostavlja da postoji sporazum iz osnovnog posla koji je prethodio izdavanju takve menice. Menično ovlašćenje može da sadrži više i manje podataka. Ako sadrži manje podataka, tada je uobičajeno da se izdavalac blanko menice u ovlašćenju poziva da se menica može popuniti u pogledu iznosa glavnog duga, kamata, troškova, roka dospeća i drugog, u skladu sa uslovima iz ugovora povodom kojeg se menica izdaje. Suštinski, menica se popunjava saglasno meničnom ovlašćenju. Menično ovlašćenje u konkretnom slučaju navodi da je osnov izdavanja menice ugovor, ne i aneks ugovora kojim se dodatno ugovara naknada štete usled povrede eksluzivnog prava. Samim tim što je tuženi menicu popunio suprotno meničnom ovlašćenju i pustio je na naplatu radi naplate naknade štete, a ne radi naplate potraživanja radi kojeg je menica izdata, postupio je protivno odredbi čl. 16. stav 2. Zakona o menici, kao i čl. 103. ZOO. Stoga, nižestepeni sudovi su pravilno primenili navedene zakonske norme i utvrdili ništavost menice AV 2362361. Što se tiče odluke o vraćanju kako menice AV 2362361, tako i AV 2362362, tokom postupka je utvrđeno da je prestalo potraživanje tuženog na ime cene za isporučenu robu, koja je bila predmet ugovora o poslovnoj saradnji, tako da je tužbeni zahtev za povraćaj menice osnovan, te su odluke nižestepenih sudova i u tom delu pravilne.

Dalji navodi revidenta koji se tiču same poslovne saradnje stranaka i javnih nabavki tiču se ukazivanja na činjenično stanje, pa ovi navodi nisu bili od uticaja na drugačiju odluku po reviziji, budući da se pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje ne može razmatrati u smislu čl. 407. ZPP u konkretnom slučaju.

Na osnovu svega napred izloženog, Vrhovni sud je odbio reviziju tuženog kao neosnovanu i primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković