Odbijanje revizije u sporu za pobijanje pravnih radnji stečajnog dužnika

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23 - dr.zakon), Vrhovni sud je odlučio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju sud u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Tužilac u reviziji ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 355. Zakona o parničnom postupku, iz razloga da se obrazloženje presude ne može ispitati, što su povrede iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, koje nisu zakonom predviđen revizijski razlog, prema odredbama člana 407. Zakona o parničnom postupku. Drugostepeni sud je ocenio bitne žalbene navode, u meri koja je u skladu sa odredbom člana 396. stav 1. i 2. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena banka je u odnosu na tužioca bila hipotekarni poverilac, koje svojstvo je stekla na osnovu založnih izjava datih od strane ovde tužioca (čiji su brojevi pobrojani u obrazloženju prvostepene odluke), a koje su založne izjave date radi obezbeđenja potraživanja tuženog prema tužiocu po ugovorima o kreditu. Kako tužilac nije uredno izmirivao svoje ugovorne obaveze iz ugovora o kreditu, tužena je Privrednom sudu u Sremskoj Mitrovici podnela dva predloga za izvršenje na osnovu založnih izjava kao izvršnih isprava, po kojima je Privredni sud u Sremskoj Mitrovici doneo rešenje o izvršenju Ii 62/19 dana 11.06.2019. godine i rešenje o izvršenju Ii 102/19 dana 11.09.2019. godine. Po navedenim predlozima doneta su navedena rešenja o izvršenju, a potom su ista dostavljena javnom izvršitelju Srđanu Jovanoviću radi sprovođenja izvršenja, pa je javni izvršitelj Srđan Jovanović u predmetu Ii 85/19 sproveo izvršenje po rešenju o izvršenju Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici br. Ii 62/19 od 11.06.2019. godine na nepokretnostima izvršnog dužnika ovde tužioca, a u predmetu Ii 166/19 sproveo izvršenje po rešenju o izvršenju Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici Ii 102/19 od 11.09.2019. godine na pokretnim stvarima izvršnog dužnika, ovde tužioca. Među parničnim strankama nije bilo sporno da je rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 20/2019 od 20.06.2020. godine nad tužiocem otvoren postupak stečaja, kao i da u stečajnoj masi nema dovoljno imovine za namirenje svih poverilaca. Takođe je bilo nesporno da tuženi u postupku stečaja nad tužiocem nije podnosio razlučnu prijavu potraživanja, te da je njegov zahtev za izlučenje nepokretnosti (koje su mu predate kao kupcu u navedenim postupcima izvršenja zaključcima javnog izvršitelja), odbijen od strane stečajnog upravnika.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su primenom odredaba članova od 119. do 129. Zakona o stečaju, zaključili da tužilac nije dokazao da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za pobijanje pobrojanih pravnih radnji stečajnog dužnika koji se ogledaju u propuštanju preduzimanja pravnih, i faktičkih radnji obuhvaćenih tužbenim zahtevom, u postupku izvršenja. Polazeći od utvrđene činjenice da je tuženi bio hipotekarni poverilac u odnosu na tužioca, da tužilac u ovom postupku nije tvrdio da su u izvršnim postupcima namirena nepostojeća, ili nedospela potraživanja, i da u stečajnom postupku nad tužiocem nije bilo prijava drugih razlučnih poverilaca, sudovi zaključuju da namirenje tuženog u prethodno sprovedenim izvršnim postupcima ne predstavlja pogodovanje tuženog, niti se istim narušava ravnomerno namirenje stečajnih poverilaca. Tužilac nije dokazao da je tuženi pogodovan u odnosu na ostale poverioce, niti da je zbog sprovedenih postupaka izvršenja došlo do narušavanja ravnomernog namirenja ostalih poverilaca. Drugostepeni sud obrazlaže da, tužena banka kao poverilac dospelih novčanih potraživanja iz ugovora o kreditu nije sprovela navedene izvršne postupke i u njima se namirila, u kasnije otvorenom postupku stečaja nad tužiocem ona bi bila jedini razlučni poverilac, te bi imala pravo prvenstvenog namirenja iz iste imovine, shodno odredbi člana 49. Zakona o stečaju.

Revizija tužioca nije osnovana.

Nižestepeni sudovi su na utvrđeno činjeničnog stanje pravilno primenili materijalno pravo kojim je regulisan institut pobijanja pravnih radnji stečajnog dužnika iz Zakona o stečaju ( „Sl. glasnik RS“, br. 104/2009, 99/2011, 71/2012 (Odluka US), 83/2014, 113/2017, 44/2018, 95/2018).

Odredbom člana 119. stav 1. Zakona o stečaju propisano je da pravne poslove i druge pravne radnje zaključene odnosno preduzete pre otvaranja stečajnog postupka, kojima se narušava ravnomerno namirenje stečajnih poverilaca ili se oštećuju poverioci, kao i pravni poslovi i druge pravne radnje kojima se pojedini poverioci stavljaju u pogodniji položaj (pogodovanje poverilaca), mogu pobijati stečajni upravnik, u ime stečajnog dužnika i poverioci, u skladu sa odredbama tog zakona. Stavom 2. je propisano da se propuštanje preduzimanje radnje radnje, u pogledu pobijanja, izjednačava sa pravnim poslom odnosno sa pravnom radnjom. Stavom 3. je propisano da pravni poslovi, pravne i procesne radnje na osnovu kojih je doneta izvršna isprava ili koje su preduzete po osnovu izvršne isprave ili u postupku prinudnog izvršenja takođe se mogu pobijati, ako ispunjavaju uslov iz stava 1. ovog člana. Ako se zahtev za pobijanje usvoji, prestaje dejstvo izvršne isprave prema stečajnoj masi. Radi se o opštim uslovima za pobijanje pravnih radnji stečajnog dužnika.

Iz citiranih zakonskih odredbi proizlazi da je svrha pobijanja pravnih radnji obezbeđivanje ravnomernog namirenja svih poverilaca i sprečavanje pogodovanja pojedinih poverilaca na štetu drugih.

U konkretnom slučaju, stečajni upravnik je u ime stečajnog dužnika podneo tužbu radi pobijanja radnji propuštanja, a koje je stečajni dužnik propustio da preduzme u postupcima prinudnog izvršenja koji su se sprovodili na njegovoj imovini. Međutim, kako prvostepeni sud pravilno primećuje, iz tužbe ne proizlazi da je razlog pobijanja u propuštanju stečajnog dužnika da preduzme odgovarajuće procesne radnje, već tužilac navedena propuštanja vezuje pre svega za nezakonito postupanje javnog izvršitelja zbog kojih je bio sprečen da preduzima radnje i koristi pravna sredstva u izvršnom postupku - ulaganje žalbe na rešenje o izvršenju, prisustvovanje veštačenju i javnom nadmetanju, te ulaganje zahteva za otklanjanje nepravilnosti u pogledu nezakonitog postupanja javnog izvršitelja. I pored toga, ono što je odlučujuće za odluku o tužbenom zahtevu jeste pravilna ocena nižestepenih sudova da tužilac nije dokazao da su ispunjeni opšti uslovi za pobijanje pravnih radnji stečajnog dužnika.

Ovo iz razloga što tužilac nije dokazao da je propuštanjem preduzimanja procesnih radnji u izvršnim postupcima koji su vođeni protiv tužioca kao izvršnog dužnika, došlo do pogodovanja tuženog kao poveriocu. Na navedeno ukazuju i činjenice da je tuženi pravo hipoteke na nepokretnostima i založno pravo na pokretnim stvarima stekao još 2015. godine kao sredstva obezbeđenja po više ugovora o kreditu, te da je u izvršnim postupcima tuženi namirivao svoje postojeće i dospelo potraživanje u skladu sa sadržinom svog prava. Sa druge strane, u postupku stečaja nije bilo prijava drugih razlučnih poverilaca, što znači u odnosu imovinu tužioca koja je bila predmet prodaje radi namirenja tuženog u izvršnim postupcima.

Revident pogrešno smatra da je zbog nemogućnosti namirenja svih poverilaca u stečajnom postupku praktično ispunjen uslov za pobijanje pravnih radnji stečajnog dužnika, jer će se vraćanjem imovine u stečajnu masu, stečajni poverioci namiriti u većem procentu. Nemogućnost namirenja poverilaca, koja je u ovom slučaju nesporna, jeste preduslov za pobijanje pravnih radnji kako to pravilno zaključuju i nižestepeni sudovi, ali nije dovoljan uslov za pobijanje, budući da je neophodno ispunjenje i nekog od uslova iz člana 119. Zakona o stečaju, čije postojanje u ovom slučaju nije dokazano.

Nisu od uticaja revizijski navodi da se drugostepeni sud bavio verovatnim ishodom eventualne prijave razlučnog potraživanja tuženog u stečajnom postupku koji se vodi nad tužiocem, jer kako tužilac naglašava, tuženi nije prijavio potraživanje ni kao stečajni, ni kao razlučni poverilac. Prema oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno ukazao da bi tuženi, za slučaj da sredstvo obezbeđenja nije aktivirao pre pokretanja stečajnog postupka, u stečajnom postupku imao status razlučnog poverioca, te bi svoje potraživanje namirio iz sredstava ostvarenih prodajom imovine opterećene hipotekom i založnim pravom na pokretnim stvarima, tim pre što nije bilo prijave razlučnog prava drugih poverilaca. Navedeno ukazuje da realizacija tog istog prava, samo pre pokretanja stečajnog postupka, ne može voditi zaključku da je tuženi ostvario svoje pravo mimo propisanih ovlašćenja koja su to omogućavala, niti na način da mu je pogodovano, pa je stoga neosnovan revizijski navod o teorijskom predviđanju drugačijeg ishoda stečajnog postupka za slučaj da tuženi nije u izvršnompostupku namirio svoje potraživanje, već da ga je prijavio u stečajnom posutpku kao razlučni poverilac. Osim toga, tužilac nije dokazao da bi povoljnije namirenje poverilaca bilo u slučaju prodaje predmetne imovine u stečaju, a nakon što bi tuženi realizovao svoje razlučno potraživanje.

Takođe, nije od značaja ni ukazivanje tuženog da drugostepeni sud nije cenio žalbene navode koji se odnose na propuste u radu javnog izvršitelja prilikom sprovođenja postupka prinudnog izvršenja (zbog spornog stava da je javni izvršitelj morao biti obuhvaćen tužbom u tom delu). Ovo stoga, što je predmet tužbenog zahteva pobijanje pravnih radnji stečajnog dužnika i njegove posledice, koji je odbijen zato što nije dokazano postojanje opštih uslova za pobijanje.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković