Presuda Vrhovnog kasacionog suda o posledicama raskida ugovora o prodaji društvenog kapitala

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije Branka Stanića, kao predsednika veća, sudije Branislave Apostolović i sudije Gordane Ajnšpiler Popović, kao članova veća, u pravnoj stvari tužioca “AA“ iz ..., Ulica ... broj ..., koga zastupa advokat Aleksandar Olenik iz ..., protiv tuženih: 1) Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije Republike Srbije iz Beograda, Ulica Terazije broj 23. kao pravni sledbenik Agencije za privatizaciju iz Beograda; 2) Republika Srbija, koju zastupa Republičko javno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, Ulica Nemanjina broj 26, radi naknade štete i vraćanja datog, vrednost predmeta spora 170.136.291,25 dinara, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 8884/13 od 01.04.2015. godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 29.11.2016. godine sledeću

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 8884/13 od 01.04.2015. godine.

ODBIJA SE zahtev prvotužene za naknadu troškova revizijskog postupka kao neosnovan.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P br. 927/2013 od 18.09.2013. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda od 28.10.2013. godine, odbijen je u stavu jedan izreke, osnovni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se prvotužena Agencija za privatizaciju i drugotužena Republika Srbija obavežu da tužiocu solidarno isplate iznos od 170.136.291,25 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose navedene u ovom stavu, od dospelosti pa do isplate. Stavom dva izreke, odbijen je i eventualni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se prvotužena Agencija za privatizaciju obaveže da tužiocu isplati iznos od 148.764.227,25 dinara sa zakonskom zateznom kamatom i to na pojedinačno navedene iznose u ovom stavu od dospelosti pa do isplate. Stavom tri izreke obavezan je tužilac da prvotuženom nadoknadi troškove postupka u iznosu od 713.700,00 dinara, a drugotuženom da naknadi troškove postupka u iznosu od 25.000,00 dinara, u roku od osam dana.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž br. 8884/13 od 01.04.2015. godine, odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P broj 927/13 od 18.09.2013. godine, ispravljena rešenjem od 28.10.2013. godine i odbijen zahtev prvotuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 8884/2013 od 01.04.2015. godine, tužilac preko punomoćnika iz reda advokata je blagovremeno izjavio reviziju i to zbog pogrešne primene materijalnog prava i svih ostalih razloga određenih zakonom.

U odgovoru na reviziju prvotuženi je u celini osporio navode revizije tužioca i predložio Vrhovnom kasacionom sudu da istu odbije kao neosnovanu. Troškove revizijskog postupka je tražio i opredelio po vrsti i visini.

U toku revizijskog postupka, prvotužena Agencija za privatizaciju, osnovana Zakonom o Agenciji za privatizaciju, izmenama ovog zakona, prestala je sa radom 01.02.2016. godine, zbog čega je postupak u ovoj pravnoj stvari bio prekinut rešenjem Privrednog suda u Beogradu P broj 927/2015 od 20.04.2016. godine. Po predlogu tužioca za nastavak postupka koji je podnet prvostepenom sudu 28.04.2016. godine, postupak je nastavljen rešenjem Privrednog suda u Beogradu P broj 927/2013 od 16.06.2016. godine, nakon preuzimanja istog od strane Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije Republike Srbije te je nakon pravnosnažnosti ovog rešenja, predmet dostavljen Vrhovnom kasacionom sudu, radi odlučivanja po reviziji.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj“125/04 i 111/09), a u vezi sa članom 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj“ („Službeni glasnik RS“ br.72/11- stupio na snagu 01.02.2012. godine) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9 Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se ne navode druge bitne povrede odredaba parničnog postupka

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između Agencije za privatizaciju i kupca GP „BB“, dana 29.12.2003. godine zaključen je Ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije, subjekta privatizacije DP „VV“ ..., zaveden pod brojem .... Zbog neispunjenja ugovorenih obaveza, Agencija za privatizaciju je dana 09.11.2006. godina raskinula ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije broj ... od 29.12.2003. godine i po raskidu ugovora je doneta odluka o prenosu kapitala DP „VV“ ..., tada Akcijskom fondu. Tužilac je pravni sledbenik kupca kapitala na osnovu statusne promene pripajanja.

Presudom Privrednog suda u Beogradu P broj 217/10 od 09.02.2011. godine odbijen je osnovni tužbeni zahtev tužioca, kojim je traženo da se utvrdi da ne proizvodi pravno dejstvo obaveštenje o raskidu ugovora Agencije za privatizaciju, te da na pravnoj snazi ostaje ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije, kao i eventualni tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da postoji pravni odnos tužioca i sada prethodnika prvotuženog po osnovu ugovora o prodaji društvenog kapitala, kao i da se utvrdi ništavost odredbe ugovora koja se odnosi na obezbeđenje kontinuiteta poslovanja subjekta privatizacije, uz obrazloženje da tužilac nema aktivnu legitimaciju, jer statusna prava koja pripadaju kupcu kapitala subjekta privatizacije koji je prestao spajanjem uz pripajanje drugom pravnom licu ne mogu preneta na drugo pravno lice. Presudom Privrednog apelacionog suda Pž broj 5482/11 od 27.06.2012. godine potvrđena je navedena prvostepena presuda, a potom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev 169/12 od 27.12.2012. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 5482/11 od 27.06.2012. godine.

Predmet osnovnog tužbenog zahteva tužioca, predstavlja potraživanje naknade štete koju tužilac traži od tuženih za koje smatra da su mu solidarni dužnici za štetu nastalu usled raskida ugovora. Predmet eventualnog tužbenog zahteva predstavlja zahtev tužioca za povraćaj datog po ugovoru koji je raskinut, s tim što je eventualni tužbeni zahtev usmeren samo prema prvotuženom.

Nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca i to kako osnovni zahtev koji se odnosi na potraživanje naknade štete, tako i eventualni zahtev za povraćaj datog, koji je usmeren samo prema prvotuženom. Osnovni zahtev tužioca koji se odnosi na potraživanje naknade štete, odbijen je zbog nastupanja zastarelosti potraživanja prema prvotuženom sa pozivom na odredbu člana 376 Zakona o obligacionim odnosima i zbog nedostatka pasivne legitimacije u odnosu na drugotuženog. Eventualni zahtev tužioca odbijen je sa obrazloženjem da tužilac nema pravo, nakon raskida ugovora o kupoprodaji društvenog kapitala, da traži povraćaj plaćenog iznosa na ime kupoprodajne cene i svih potraživanja po osnovu ugovora, te je odluka zasnovana na odredbi člana 41a. Zakona o privatizaciji koji je važio u momentu upućivanja obaveštenja o raskidu ugovora.

Prema oceni revizijskog suda, pobijana odluka je doneta pravilnom primenom materijalnog prava a navodi iz revizije su neosnovani.

Pravilno su nižestepeni sudovi odbili zahtev tužioca za naknadu štete u odnosu na prvotuženu, zbog nastupanja zastarelosti potraživanja naknade štete, pozivajući se na član 376 Zakona o obligacionim odnosima. Tužilac je nakon prijema obaveštenja o raskidu ugovora, podneo tužbu Privrednom sudu u Beogradu 30.11.2006 godine povodom raskida ugovora i u tom postupku je istakao više zahteva (osnovni i eventualni) pre svega zahtev da se održi na snazi ugovor, zatim tražio ništavost pojedinih odredbi ugovora, pa je tom prilikom mogao istaći i zahtev za naknadu štete kao posledicu raskida ugovora, jer je inače smatrao da je ugovor raskinut nezakonito. Tužilac je to propustio da učini, tako da je usled njegovog propusta, potraživanje naknade štete po svim vidovima, koje traži kao posledicu raskida ugovora, zastarelo još novembra 2009 godine. Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 29.08.2011 godine, kada je već nastupila zastarelost potraživanja, tako da je tužiocu zbog zastarelosti prestalo pravo na ispunjenje obaveze - naknadu štete i zbog toga pravilno odbijen zahtev u tom delu.

Neosnovan je revizijski navod da je zastarevanje potraživanja naknade štete prekinuto podizanjem tužbe od 30.11.2006 godine (parnica P.br. 217/10), shodno članu 388. Zakona o obligacionim odnosima. Tok zastarelosti prekidaju samo ona pravna sredstva koja okončavaju sporne odnose i omogućuju ostvarenje prava za koja je zastarelost bila u toku. Tužbom od 30.11.2006. godine nije zahtevano nikakvo novčano potraživanje, ni naknada štete, tako da ovim pravnim sredstvom zastarelost potraživanja naknade štete, nije ni mogla biti prekinuta.

Pravilno su nižestepeni sudovi odbili zahtev za naknadu štete prema drugotuženoj, primenom odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, a u obrazloženju drugostepene presude dati su jasni i detaljni razlozi, koje u celini prihvata i revizijski sud, te ih nije potrebno ponavljati.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenom odredbi Zakona o privatizaciji odbili i eventualni tužbeni zahtev tužioca. Tužilac tokom postupka nije dostavio dokaze da je raskid ugovora o prodaji društvenog kapitala, izvršen nezakonito. U toj situaciji tužilac nema pravo da nakon raskida ugovora o prodaji društvenog kapitala, traži povraćaj kupoprodajne cene niti ostalih davanja izvršenih za vreme trajanja ovog ugovora. To sa razloga što je samim ugovornim odredbama (odeljak 6.1. ugovora) predviđeno da u slučaj raskida kupac gubi sva prava pa i pravo na povraćaj plaćenih iznosa na ime kupoprodajne cene i sva potraživanja po osnovu ugovora, koja odredba je inače i u skladu sa članom 41a tada važećeg Zakona o privatizaciji. Ugovorne strane su ugovorom o prodaji društvenog kapitala, isključile restiticiju po raskidu ugovora, tako da se kod posledica raskida ugovora ne raspravlja po odredbama člana 132. Zakona o obligacionim odnosima, već se isključivo primenjuju odredbe člana 41. Zakona o privatizaciji i odredbe ugovora, onako kako su stranke ugovorile.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud na osnovu procesnih ovlašćenja iz člana 405. Zakona o parničnom postupku je odlučio kao u stavu 1. izreke presude.

Odlučujući o zahtevu prvotuženog za naknadu troškova revizijskog postupka, Vrhovni kasacioni sud nalazi da odgovor na reviziju u ovoj pravnoj stvari nije bio nužan pa samim tim ni troškovi koji su nastupili povodom odgovora na reviziju ne predstavljaju nužne troškove koji bi se u smislu člana 150. Zakona o parničnom postupku dosudili na teret suprotne strane, te je primenom člana 161. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu 2. izreke.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić