Potvrđivanje prava na naknadu štete u vidu izmakle koristi zbog nepredaje nepokretnosti

Protiv drugostepene presude u stavu I izreke tužilac-protivtuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Blagovremenu i dozvoljenu reviziju protiv drugostepene odluke u stavu II i III izreke izjavio je tuženi-protivtužilac zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11..18/20) Vrhovni kasacioni sud je odlučio da revizije tužioca-protivtuženog i tuženog- protivtužioca nisu osnovane.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani revizijski navodi tužioca-protivtuženog i tuženog-protivtužioca kojima se ukazuje da je drugostepena odluka doneta uz pogrešnu ocenu izvedenih dokaza u spisima, odnosno da je takva odluka doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa članom 7, članom 8, članom 228. i članom 231. Zakona o parničnom postupku. Naprotiv pobijana odluka zasnovana je na činjeničnom stanju koje je utvrđeno ocenom dokaza izvršenom od strane prvostepenog suda koji je i provodio dokazni postupak. Zbog navedenog bitna povreda na koju se ukazuje revizijama nije mogla biti učinjena u postupku pred drugostepenim sudom. Pored toga, ovakvim revizijskim navodima suštinski se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja na kojem su zasnovane nižestepene odluke, što ne predstavlja dozvoljeni revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Neosnovani su i revizijski navodi tužioca-protivtuženog o tome da je drugostepena odluka u delu koji pobija doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa članom 203. st. 4. Zakona o parničnom postupku. U odnosu na prigovor presuđene stvari tužioca-protivtuženog prvostepeni sud je isti odbio, pri čemu u izreku prvostepene presude nije uneo takvu odluku, iako je takvu svoju odluku obrazložio. Ovakav propust kod odlučivanja o prigovoru presuđene stvari (presudom Višeg suda u Beogradu P 106/13 od 17.02.2016. godine) drugostepeni sud je pravilno ocenio tako da nije od uticaja na zakonitost i pravilnost prvostepene presude, iz razloga što nema presuđene stvari, jer je navedena presuda ukinuta odlukom Vrhovnog kasacionog suda Rev 1290/17 od 31.05.2018. godine. Stoga nema relativno bitne povrede učinjene u drugostepenom postupku na koju se ukazuje u reviziji tužioca-protivtuženog.

Predmet protivtužbenog zahteva je potraživanje tuženog-protivtužioca prema tužiocu-protivtuženom na ime naknade štete, u ukupnom iznosu od 20.641.459,35 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, u vidu izmakle koristi koju je tuženi-protivtužilac mogao ostvariti izdavanjem nepokretnosti u zakup, na temelju tvrdnje da je tužilac-protivtuženi bez pravnog osnova koristio istu nepokretnost, koja je bila predmet Ugovora o kupoprodaji od 23.07.2003. godine.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su zaključile sudsko poravnanje pred Privrednim sudom u Beogradu pod br. P2 1967/2000 od 27.12.2000. godine, kojim je tužilac-protivtuženi obavezan da tuženom-protivtužiocu isplati 1.200.000,00 USA dolara u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, u predviđenoj dinamici plaćanja u 5 rata, kao i zateznu kamatu ukoliko dug ne izmiri do 30.09.2001. godine. Parnične stranke zaključile su Ugovor o kupovini i prodaji dana 23.07.2003. godine, overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu Ov ..., čiji je predmet poslovni prostor u Beogradu, ul. ... ..., površine 349,83 m2, upisan u ZKUL ... KO ..., po ceni od 339.383,61 EUR. Po tom ugovoru tužilac-protivtuženi je prodavac, a tuženi-protivtužilac kupac, pa je konstatovano da je cena isplaćena prodavcu i da postoji potraživanje kupca prema prodavcu iz sudskog poravnanja, te da se kupoprodajna cena isplaćuje otpisivanjem dela potraživanja tuženog-protivtužioca prema tužiocu-protivtuženom. Na osnovu ugovora kupac je stekao pravo da se uknjiži kao vlasnik u javnom registru. Istog dana zaključen je i Sporazum o vansudskom razrešenju duga po navedenom poravnanju, te su se stranke saglasile da uz potpisivanje Ugovora o kupovini i prodaji od 23.07.2003. godine, na iznos od 339.383,61 EUR, ukupan dug tužioca-protivtuženog iznosi 1.000.000,00 EUR. Sporazumom je predviđeno da tužilac-protivtuženi može vratiti svojinu na nepokretnosti, ako uplati tuženom-protivtužiocu iznos od 22.000.000,00 dinara, što predstavlja dinarsku protivvrednost iznosa od 339.383,61 EUR, u roku od 10 meseci od potpisivanja Sporazuma. Prema tom sporazumu, stranke su saglasne da tužilac-protivtuženi u međuvremenu koristi predmetni prostor. Dana 20.07.2004. godine zaključen je novi Sporazum između stranaka o načinu izvršenja sudskog poravnanja, kojim je utvrđeno da dug tužioca-protivtuženog na dan 29.06.2004. godine iznosi 1.000.000,00 EUR, da se tužilac-protivtuženi obavezao da dug plati u 4 rate u periodu od 15.01.2005. do 10.08.2005. godine, a da od 10.08.2005. godine teče kamata po Zakonu o visini stope zatezne kamate. Sporazum predviđa mogućnost povraćaja svojine na nepokretnosti u ul. ... ..., te je ugovoreno da se dug plati iz iznosa koji je tužiocu- protivtuženom dosuđen po pravnosnažnoj presudi Pž 4025/03, po kojoj je dužnik DP „Agroinženjering“. To potraživanje je tužilac-protivtuženi, preneo na tuženog- protivtužioca. Istim sporazumom su se saglasili da tužilac-protivtuženi nesmetano i bez naknade koristi nepokretnost.

Na temelju tako utvrđenih činjenica, te s obzirom da je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev da se utvrdi prestanak važnosti ugovora o kupoprodaji iste nepokretnosti od 27.03.2003. godine, i da se utvrdi da je tužilac-protivtuženi vlasnik iste, prvostepeni sud nalazi da je tužilac-protivtuženi koristio nepokretnost koju je prodao tuženom-protivtužiocu do 02.10.2012. godine i da je morao da se stara o održavanju nepokretnosti, te da je zbog nečinjenja tužioca- protivtuženog nepokretnost bila u lošem stanju, odnosno ruinirana, a zbog neplaćanja računa za struju došlo je i do isključenja struje. Prvostepeni sud smatra da tuženom-protivtužiocu pripada pravo na naknadu štete u vidu izmakle koristi u vidu zakupnine koju bi ostvario u periodu od septembra 2005. godine do 02.10.2012. godine, i to zbog toga što su stranke predvidele da tužilac može vratiti pravo svojine na poslovnom prostoru, ukoliko kupoprodajnu cenu isplati u određenom roku, što nije učinio, pa nije ni stekao mogućnost da ponovo postane vlasnik nepokretnosti. Prvostepeni sud prihvata obračun visine štete iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka primenom cena zakupa za poslovni prostor na kome pravo korišćenja ima opština Savski venac, a koje su objavljene u „Službenom glasniku Grada Beograda“, koje su nešto niže od tržišne zakupnine i utvrđuje da tako obračunata ukupna zakupnina za period od 04.03.2002. do 02.10.2012. godine valorizovana na dan 02.10.2012. godine iznosi 20.641.459,35 dinara. Pri tom, ceni i da se predmetni prostor nalazi u lošem i zapuštenom stanju i da bi ga potencijalni zakupci pre useljenja morali renovirati. Prvostepeni sud utvrđuje da je presudom Privrednog suda u Beogradu P 9734/13 od 21.09.2015. godine odbijen zahtev Agencije za privatizaciju da se utvrdi da su ništavi Ugovor o kupovini i prodaji 23.07.2003. godine, Sporazum od 23.07.2003. godine i Sporazum od 20.07.2004. godine, zaključeni između ovde parničnih stranaka, te je odbijen i zahtev da se utvrdi ništavost pojedinih odredaba Sporazuma. Navedena presuda potvrđena je presudom Privrednog apelacionog suda Pž 6743/16 od 12.04.2017. godine.

Drugostepeni sud ne prihvata u potpunosti stanovište na kojem je zasnovana prvostepena presuda u pogledu visine potraživanja tužioca-protivtuženog. Nalazi da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da je tuženi-protivtužilac stekao pravo svojine na predmetnom poslovnom prostoru, što je i raspravljeno pravnosnažnom presudom, jer je tužilac-protivtuženi to pravo osporavao, i da je po zahtevu tuženog-protivtužioca na osnovu pravnosnažne presude prinudno predao nepokretnost u posed tuženom-protivtužiocu. Zaključuje da postoji krivica na strani tužioca-protivtuženog i uzročno posledična veza u pogledu nastanka štete u vidu izmakle koristi za tuženog-protivtužioca. Drugostepeni sud smatra da bi tuženi-protivtužilac po redovnom toku stvari u periodu počev od 01.09.2005. godine pa do 02.10.2012. godine, kao momenta kada mu je nepokretnost predata u posed, mogao predmetni poslovni prostor koji se nalazi u centru Beograda, u viđenom stanju, izdati u zakup. Smatra da postoji odgovornost tužioca-protivtuženog i za stanje u kome se predmetni poslovni prostor nalazio, jer je tužilac-protivtuženi koristio nepokretnost u periodu od 2005. do 2012. godine, kada je trebalo i da se stara o održavanju nepokretnosti, te je zbog njegovog nečinjenja nepokretnost bila u lošem stanju. Imajući u vidu da je u pitanju naknada štete, te polazeći od odredbe čl. 189. st. 2. Zakona o obligacionim odnosima, drugostepeni sud smatra da bi se visina štete upravo utvrđivala po osnovu cene mesečne zakupnine nominalno obračunate za period od septembra 2005. godine pa do 02.10.2012. godine u iznosu od 10.307.533,22 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22.12.2007. godine kada je obavljeno veštačenje.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja da postoji osnov protivtužbenog zahteva tuženog-protivtužioca prema tužiocu- protivtuženom u visini od 10.307.533,22 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, a da je u preostalom delu protivtužbeni zahtev bez osnova.

U odnosu na vrstu i pravnu prirodu spornog potraživanja sa osnovom u članu 154., članu 155. i članu 189. ZOO proizilazi da se razlikuju dva oblika naknade materijalne štete i to u vidu obične (stvarne) štete i izmakle dobiti. Obična šteta predstavlja neposredno umanjenje imovine oštećenog. Takvog umanjenje neposredna je posledica štetne radnje i nastaje već u trenutku njenog izvršenja. Izmakla korist predstavlja vid materijalne štete kod koje se obim naknade mora zasnivati na objektivnim pokazateljima, jer se umanjenje imovine oštećenog ogleda u tome što je štetnikovom radnjom sprečen da stekne imovinsku korist. To upućuje na zaključak da je potrebno utvrditi postojanje izvesnosti u pogledu nastanka izmakle dobiti, obzirom da istu može čini samo očekivano uvećanje imovine, a koje je izostalo.

Najpre, po protivtužbi utužena je naknada za štetu koja je opredeljena u vezi sa postupanjem tužioca-protivtuženog po izvršenom prometu i prenosu prava vlasništva na spornom poslovnom prostoru u korist tuženog-protivtužioca, tako što u skladu sa ugovorenim uslovima nije predao nepokretnosti koju je otuđio tuženom-protivtužiocu. Zakupnina predstavlja prihod koji pripada sopstveniku stvari i proizlazi iz prava korišćenja na nepokretnosti, zbog čega se ona smatra civilnim plodovima, koje vlasnik nepokretnosti može ubirati. Tuženi je u tome bio sprečen ponašanjem tužioca-protivtuženog koji je odbio da mu preda nepokretnost, odnosno zadržao ju je u periodu od 01.09.2005. godine do 02.10.2012. godine. U tome je osnov tužbenog zahteva.

Neosnovani su revizijski navodi tužioca-protivtuženog o tome da tuženom- protivtužiocu ne pripada sporna naknada iz razloga što nije oglašavao prodaju ili izdavanje u zakup predmetnog poslovnog prostora, niti je imao odgovarajuće ponude u tom pogledu. Ovakvim navodima suštinski se dovodi u pitanje to da li je za tuženog- protivtužioca šteta uopšte nastala. Postojanje štete u vidu izmakle koristi po redovnom toku stvari u ovom slučaju ne bi bilo uslovljeno postojanjem konkretnih ponuda za zakup takve nepokretnosti, a koje bi eventualno ostale nerealizovane. Naprotiv, tuženi-protivtužilac nije ni mogao da oglašava izdavanje nepokretnosti, niti na bilo koji drugi način da nudi njeno korišćenje na tržištu, sve zbog toga što nije bio u njenom posedu u spornom periodu i to upravo krivicom tužioca- protivtuženog. Oglašavanje nepokretnosti za izdavanje od strane tuženog- protivtužioca, u svojstvu budućeg zakupodavca, kada mu je poznato da neće moći da izvrši predaju nepokretnosti, bilo bi suprotno načelu savesnosti i poštenja i protivno pažnji dobrog privrednika, shodno članovima 12. i 18. Zakona o obligacionim odnosima.

Bez uticaja su revizijski navodi tužioca-protivtuženog i u delu koji se odnosi na to da u spornom periodu na koji se odnosi šteta nije bio u obavezi da održava nepokretnost, odnosno da je ona bila ruinirana i u trenutku kada je istu tuženi-protivtužilac stekao. Postupanje i način korišćenja predmetnog poslovnog prostora od strane tužioca-protivtuženog tokom spornog perioda, te kakvo je bilo faktičko stanje takve nepokretnosti, nije od direktnog značaja kod ispitivanja osnova spornog potraživanja, već može, eventualno, imati uticaja samo kod odmeravanja visine naknade štete. Ukoliko je ekonomsko iskorišćavanje nepokretnosti za tužioca-protivtuženog usled njenog opšteg stanja bilo neisplativo, tada je on imao mogućnost da se uzdrži od njenog daljeg korišćenja koje bi činilo štetu njenom vlasniku, ovde tuženom-protivtužiocu, shodno članu 16. Zakona o obligacionim odnosima. Ipak, na takav način nije postupio. Upravo suprotno, tužilac- protivtuženi je nastavio sa korišćenjem poslovnog prostora sve do njegovog iseljenja prinudnim putem, a pri tome se prema nepokretnosti odnosio nemarno, čime je omogućio njeno dalje urušavanje. Osim toga, utvrđeno je da je izdavanje nepokretnosti i u takvom stanju realnost, i da ne utiče na visinu zakupnine.

Za odmeravanje visine naknade materijalne štete koja tuženom-protivtužiocu pripada od značaja je odredba člana 189. st. 3. Zakona o obligacionim odnosima. Na takav način se šteta obračunava tako što se uzima u obzir novčana protivvrednost korišćenja spornog poslovnog prostora i dužina perioda korišćenja. Upravo ove okolnosti je drugostepeni sud imao u vidu kada je tuženom-protitužiocu dosudio naknadu u iznosu od 10.307.533,22 dinara za sporni period od septembra 2005. godine do 02.10.2012. godine. Takav obračun uzima u obzir tržišnu cenu zakupa nepokretnosti u viđenom stanju po vrednostima sadržanim u odgovarajućim odlukama Opštine Savski venac, objavljenim u „Službenom listu grada Beograda“ br. 32 od 31.12.2003. godine, br. 37 od 31.12.2004. godine, br. 31 od 29.12.2005. godine, br. 29 od 29.12.2006. godine, br. 46 od 31.12.2007. godine, br. 55 od 29.12.2008. godine i br. 62 od 30.12.2009. godine.

Kod takvog stanja stvari, neosnovani su revizijski navodi tuženog- protivtužioca o tome da mu pripada valorizovani iznos naknade štete na dan 03.12.2012. godine, i da mu i za period po izvršnoj valorizaciji pripada zakonska zatezna kamata za ubuduće. Potraživanje po osnovu naknade štete dospeva trenutkom nastanka štete, po odredbi člana 186. Zakona o obligacionim odnosima. Visina štete je u ovoj parnici utvrđena u skladu sa odredbom člana 189. stav 2. ZOO, veštačenjem, pa tuženom-protivtužiocu za period nakon toga pripada zakonska zatezna kamata, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud. Nema osnova u odredbama materijalnog prava za valorizaciju tako utvrđene pretrpljene štete, odnosno iznosa naknade.

Nisu osnovani ni revizijski navodi tuženog-protivtužioca o tome da mu pripada naknada štete i za period od 04.03.2003. godine do 01.09.2005. godine. Prema uslovima ugovora o kupoprodaji od 23.07.2003. godine sa kasnijim sporazumima, tužilac-protivtuženi prometovao je pravom svojine na predmetnom poslovnom prostoru, ali je na osnovu sporazuma stranaka imao pravo da nepokretnost koristi, zaključno sa avgustom 2005. godine. Do tog trenutka je mogao i da izvrši reotkup ove nepokretnosti. U ovom periodu tužilac-protivtuženi jeste koristio nepokretnost tuženog-protivtužioca, ali za takvo postupanje ima i njegovu saglasnost. Time njegovo postupanje nije bilo u ovom periodu protivpravno. Zbog navedenog, nižestepeni sudovi pravilno nisu priznali tuženom-protivtužiocu odštetni zahtev i za navedeni period na koji se revizijom tuženog-protivtužioca pogrešno ukazuje.

Imajući u vidu sve prethodno navedeno, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća, sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić