Rešenje Vrhovnog suda o odgovornosti države za obaveze zdravstvene ustanove

Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Prev 220/2025
25.06.2026. godina
Beograd

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Matković Stefanović, predsednika veća, Tatjane Đurica, Jasminke Obućina, Ivane Rađenović i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužioca „Melfi“ doo Vranje, čiji je punomoćnik Vladimir Đorđević, advokat u ..., protiv tužene Republika Srbija, Ministarstvo zdravlja RS, koju zastupa Državno pravobranilaštvo RS, Odeljenje u Leskovcu, radi duga, odlučujući o reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 2462/24 od 23.01.2025. godine, u sednici održanoj 25.06.2026. godine, doneo je

R E Š E Nj E

NE DOZVOLjAVA SE odlučivanje o reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 2462/24 od 23.01.2025. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužene, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 2462/24 od 23.01.2025. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Leskovcu P 636/2023 od 05.03.2024. godine obavezana je tužena da tužiocu na ime potraživanja koje tužilac ima prema Zdravstvenom centru „Vranje“ plati potraživanja koja ima po rešenjima Privrednog suda u Leskovcu, navedenim u stavu prvom izreke, u opredeljenim iznosima. U stavu drugom odbačen je deo tužbe kojim je tužilac tražio naknadu za kašnjenje u ispunjenju novčane obaveze u iznosu od 20.000,00 dinara (odluka u tom delu nije predmet odlučivanja u revizijskom postupku). U stavu trećem tužena je obavezana da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 85.350,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do konačne isplate.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 2462/24 od 23.01.2025.godine odbijena je žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda Privrednog suda u Leskovcu u stavovima prvom i trećem. Odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je izjavila blagovremenu reviziju, po osnovu odredbe člana 404. ZPP, zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, iz svih razloga predviđenih navedenom zakonskom odredbom.

Odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Pobijanom presudom ustanovljena je odgovornost tužene za obaveze koje je Zdravstveni centar „Vranje“ imao prema tužiocu po osnovu rešenja o izvršenju Privrednog suda u Leskovcu, primenom odredbe člana 14. stav 1. Zakona o stečaju. Utvrđeno je da je tužena osnivač ZC „Vranje“, u skladu sa odredbom člana 96. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, budući da se prema utvrđenju prvostepenog suda finansira iz budžetskih sredstava, odnosno pretežno iz ustupljenih javnih prihoda. Kako nad Zdravstvenim centrom „Vranje“ ne može da se sprovede postupak stečaja u smislu odredbe člana 14. stav 1. Zakona o stečaju, nižestepeni sudovi su utvrdili da je tužena Republika Srbija- Ministarstvo zdravlja Republike Srbije kao njegov osnivač solidarno odgovorna za obaveze Zdravstvenog centra pa je obavezana da iste izmiri prema ovde tužiocu.

Vrhovni sud nalazi da s obzirom na predmet tražene pravne zaštite i razloge revidenta za odlučivanje o njegovoj reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, u konkretnom slučaju nije potrebno dozvoliti odlučivanje o reviziji tužene. Odredba člana 14. stav 1. Zakona o stečaju reguliše slučajeve kada osnivač, odnosno vlasnici pravnog lica, nad kojim se u skladu sa stavom 1. ovog člana ne sprovodi stečajni postupak, solidarno odgovaraju za obaveze tog pravnog lica. Nižestepeni sudovi utvrdili su da da se nad ZC „Vranje“ ne može sprovesti stečajni postupak, a da je ovde tužena njegov osnivač imajući u vidu da se Zdravstveni centar „Vranje“ pretežno finansirao kroz javne prihode iz Republičkog fonda za zdravstveno osigurnje. Na osnovu toga je utvrđena odgovornost tužene za obaveze Zdravstvenog centra „Vranje“ i to prema ovde tužiocu, koji ima potraživanja prema Zdravstvenom centru na osnovu donetih rešenja o izvršenju. Takva odluka u skladu sa je sa stanovištem Vrhovnog suda o odgovornosti osnivača za obaveze pravnog lica, u slučaju kada nad tim pravnim licem u smislu odredbe člana 14. stav 1. Zakona o stečaju ne može da se sprovede stečajni postupak. Revizijom tužene ne može se osporavati utvrđeno činjenično stanje i utvrđena činjenica da se Zdravstveni centar „Vranje“ finansira iz budžeta Republike Srbije. Tužena ne može u reviziji, posebno u reviziji izjavljenoj po osnovu odredbe člana 404. ZPP, isticati prigovor zastarelosti, koji nije istakla u prvostepenom postupku. Izuzetno dozvoljena revizija se ne može izjaviti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Vrhovni sud sledom izloženog nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj. Ne postoji potreba za razmatranjem navedenog pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, niti za ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije tužene, u smislu odredbe člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužene nedozvoljena.

Odredbom člana 479. stav 6. ZPP propisano je da protiv odluke drugostepenog suda, donete u parnici o sporu male vrednosti, revizija nije dozvoljena. Privrednim sporovima male vrednosti, shodno odredbi člana 487. stav 1. ZPP, smatraju se sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Vrednost predmeta spora u konkretnom slučaju iznosi 450.000,00 dinara. Tužba je podneta 23.10.2023. godine. Sledi da protiv odluke drugostepenog suda donete u predmetnom privrednom sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

U skladu sa iznetim Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 413. ZPP.