Odluka Vrhovnog suda o zastarelosti potraživanja u sporu protiv Agencije za privatizaciju

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Miljuš, predsednika veća, Jasmine Stamenković i Tatjane Đurica, članova veća, u parnici po tužbi tužilaca AA i BB, obe iz ..., VV iz ..., GG iz ... i DD iz ..., čiji je punomoćnik Dragan M. Blagojević, advokat u ..., protiv tužene Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije Beograd, kao pravnog sledbenika Agencije za privatizaciju Republike Srbije, čiji je punomoćnik Marija Ivanović, advokat u ..., radi utvrđenja i naknade štete, odlučujući o reviziji tužilaca, izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 6Pž 3277/24 od 24.12.2024. godine, u sednici veća održanoj 08.05.2025. godine, doneo je

R E Š E Nj E

DOZVOLjAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 6Pž 3277/24 od 24.12.2024. godine.

USVAJA SE revizija tužilaca, UKIDAJU SE presuda Privrednog apelacionog suda 6Pž 3277/24 od 24.12.2024. godine kojom je potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P 5114/21 od 25.01.2022. godine u odbijajućem delu za tužbeni zahtev tužilaca i presuda Privrednog suda u Beogradu P 5114/21 od 25.01.2022. godine u istom delu, i odluka o troškovima postupka i predmet se u tom delu vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 5114/21 od 25.01.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilaca u delu u kome su tražili da se obaveže tuženi da tužiocima isplati i to AA iznos od 4.000 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 30.05.2009. godine kao dana dospelosti potraživanja pa do 25.12.2012. godine, a potom po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, BB iznos od 4.200 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 30.05.2009. godine kao dana dospelosti potraživanja pa do 25.12.2012. godine, a potom po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, VV iznos od 3.000 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 30.05.2009. godine kao dana dospelosti potraživanja pa do 25.12.2012. godine, a potom po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, GG iznos od 3.400 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 30.05.2009. godine kao dana dospelosti potraživanja pa do 25.12.2012. godine, a potom po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, DD iznos od 3.400 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 30.05.2009. godine kao dana dospelosti potraživanja pa do 25.12.2012. godine, a potom po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, kao neosnovani. Stavom drugim izreke, obavezani su tužioci da solidarno naknade troškove parničnog postupka tuženom u iznosu od 38.370,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda 6Pž 3277/24 od 24.12.2024. godine u prvom stavu izreke delimično je odbijena žalba tužilaca i potvrđena prvostepena presuda u delu stava prvog izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilaca, a u drugom stavu izreke je delimično usvojena žalba tužilaca i preinačena prvostepena presuda tako što je obavezan tuženi da tužiocima plati i to AA iznos od 2.784 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 30.05.2009. godine do 25.12.2012. godine, a potom po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, BB iznos od 2.923,20 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 30.05.2009. godine do 25.12.2012. godine, a potom po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, VV iznos od 2.088 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 30.05.2009. godine do 25.12.2012. godine, a potom po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, GG iznos od 2.366,40 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 30.05.2009. godine do 25.12.2012. godine, a potom po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, DD iznos od 2.366,40 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 30.05.2009. godine do 25.12.2012. godine, a potom po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate i obavezana je tužena da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka.

U usvajajućem delu za tužbeni zahtev i u delu odluke o troškovima postupka je navedena presuda ukinuta rešenjem Vrhovnog suda Prev 520/23 od 29.02.2024. godine i predmet je u tom delu vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

Privredni apelacioni sud je nakon rasprave pred tim sudom doneo presudu 6Pž 3277/24 dana 24.12.2024. godine, kojom je potvrdio presudu Privrednog suda u Beogradu P 5114/21 od 25.01.2022. godine u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilaca da se obaveže tuženi da tužiocima plati AA iznos od 2.784 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 30.05.2009. godine do 25.12.2012. godine, a potom po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, BB iznos od 2.923,20 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 30.05.2009. godine do 25.12.2012. godine, a potom po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, VV iznos od 2.088 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 30.05.2009. godine do 25.12.2012. godine, a potom po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, GG iznos od 2.366,40 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 30.05.2009. godine do 25.12.2012. godine, a potom po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, DD iznos od 2.366,40 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 30.05.2009. godine do 25.12.2012. godine, a potom po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, i odbio zahtev tužilaca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su izjavili blagovremenu reviziju, kojom presudu pobijaju pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije primenom odredaba člana 404. Zakona o parničnom postupku i rešio da dozvoli odlučivanje o posebnoj reviziji tužilaca, radi ujednačavanja sudske prakse.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu i zaključio da je revizija tužilaca osnovana, jer je pobijana presuda doneta pogrešnom primenom materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Prema razlozima pobijane presude, zastarelo je potraživanje tužilaca po tužbenim zahtevima, jer je rok zastarelosti počeo da teče na dan ispunjenja za imovinsku celinu Blok HH dana 25.06.2008. godine, odnosno na dan ispunjenja za imovinsku celinu Kopaonik dana 29.05.2009. godine i do podnošenja tužbe 01.09.2015. godine protekli su i subjektivni i objektivni rok zastarelosti propisani odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima za potraživanja za naknadu štete.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili u radnom odnosu kod Kompanije „Internacional CG“ DP Beograd u stečaju i Kompanije „Generalexport“ DP Beograd u stečaju. Prema Programu restrukturiranja poslodavca je, između ostalog, u okviru Socijalnog programa bila predviđena isplata novčane naknade zaposlenima i bivšim zaposlenima u navedenim kompanijama u visini neto 200 evra za svaku punu godinu radnog staža za vreme provedeno na radu u efektivnom trajanju, koji zaposleni i bivši zaposleni ostvaruju u toj kompaniji, uključujući i zavisna društva koja su osnovana od tih kompanija i to zaključno sa 31.12.2007. godine. Kao uslov je bilo predviđeno da se isplata izvrši nakon zaključenje transakcije (dan ispunjenja) za imovinske celine Blok XX i Kopaonik. Za imovinsku celinu Blok XX dan ispunjenja je nastupio 25.06.2008. godine, a za Kopaonik 29.05.2009. godine, ali i pored nastupanja uslova za ispunjenje Socijalnog programa iz Programa restrukturiranja, tužiocima nije isplaćen novčani iznos koji im je pripao po tom osnovu. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 72/2015 od 18.03.2016. godine, otvoren je postupak stečaja nad kompanijom Internacional CG u kome su tužiocima priznata potraživanja na ime glavnog duga i zatezne kamate proistekle iz Socijalnog programa obuhvaćenog Programom restrukturiranja.

Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev sa razloga što tužioci nisu dokazali koji iznos im je tačno isplaćen u stečaju, odnosno koji iznos je ostao nenamiren i kolika je visina štete za koju bi tuženi mogao odgovarati.

Drugostepeni sud ne prihvata ocene prvostepenog suda da predmeta potraživanja nisu zastarela. Na osnovu zaključka da su potraživanja zastarela, primenom materijalnog prava kako je napred navedeno, prema utvrđenoj činjenici o nastupanju dana ispunjenja prodajom imovinskih celina, je odbio žalbu tužilaca i potvrdio prvostepenu presudu u odbijajućem delu za tužbene zahteve.

Odluka drugostepenog suda o prigovoru zastarelosti potraživanja iz tužbenih zahteva tužilaca je pogrešna.

Činjenični osnov tužbenih zateva je u nezakonitom postupanju tuženog, kojim je sprečio da novčana sredstva ostvarena na dan koji se uzima za dan dospelosti potraživanja zaposlenih po Socijalnom programu budu tada isplaćena zaposlenima. Konkretne radnje tuženog, po navodima tužbe, dovele su do toga da su novčana sredstva od prodaje imovinskih celina privrednog subjekta „Internacional CG“ DP Beograd, tada u restrukturiranju, umesto na račun aktivnog privrednog subjekta, preneta na račun tuženog i sa tim novčanim sredstvima je tuženi nezakonito raspolagao sve do jula 2016. godine kada su novčana sredstva preneta na račun stečajnog dužnika. Tuženi nije okončao postupak restrukturiranja, pa tužioci smatraju da i dalje pričinjava štetu tužiocima zbog neokončavanja postupka restrukturiranja. Zato smatraju da su štetne radnje tuženog nastale posle dana dospeća 29.05.2009. godine i traju i danas.

Drugostepeni sud nije cenio navode da su novčana sredstva ostvarena prodajom imovinskih celina privrednog subjekta u stečaju koje je trebalo da budu isplaćena tužiocima po Socijalnom programu, preneta na račun privrednog društva u stečaju tek u julu 2016. godine, odnosno da su radnje kojima je po tvrdnji tužilaca tuženi sprečavao isplatu tužiocima trajale sve do tog trenutka. Drugostepeni sud nije na osnovu tih činjenica odlučivao o prigovoru zastarelosti potraživanja, a od toga je zavisilo pravilno računanje zastarnog roka od 5 godina propisanog odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima. Zbog pogrešnog pristupa prigovoru zastarelosti potraživanja, drugostepeni sud nije cenio ni razloge prvostepenog suda o nedokazanosti visine preostalih neplaćenih iznosa tužiocima po osnovu Socijalnog programa, s obzirom na isplate u stečaju.

Dakle, za pravilnu odluku o tužbenom zahtevu bilo je neophodno ceniti osnovanost potraživanja tužilaca i prigovor zastarelosti potraživanja, ali polazeći od navoda tužbe raspraviti postojanje protivpravnih radnji tuženog i trajanje tih radnji kojima je eventualno sprečena isplata tužiocima njihovih osnovanih, a do sada nenamirenih potraživanja po Socijalnom programu.

Zbog navedenog je Vrhovni sud primenom odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku ukinuo drugostepenu presudu u pobijanom odbijajućem delu za tužbene zahteve, u kom je drugostepeni sud potvrdio prvostepenu presudu i u tom delu predmet vratio drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovljenom postupku drugostepeni sud će odlučiti i o troškovima celog postupka, po odredbi člana 165. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković