Presuda Vrhovnog kasacionog suda o naknadi za korišćenje fonograma

Odlučujući o žalbi tuženog, Privredni apelacioni sud je doneo presudu 9Pž 6375/17 dana 26.12.2019. godine kojom je u I stavu izreke delimično odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i presudu Privrednog suda u Beogradu 7P 6465/2016 od 12.09.2017. godine potvrdio u II stavu izreke; u II stavu izreke delimično preinačio presudu Privednog suda u Beogradu 7P 6465/2016 od 12.09.2017. godine u IV i VI stavu izreke i presudio tako što je odbio tužbeni zahtev da se tuženi obaveže da tužiocu plati iznos od 905.860,19 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 419.523,06 dinara od 23.02.2016. godine do isplate, na iznos od 424.905,48 dinara od 30.10.2015. godine do isplate i na iznos od 54.113,40 dinara od 14.11.2015. godine do isplate, kao neosnovan i obavezao tužioca da tuženom plati 69.411,72 dinara na ime naknade troškova parničnog postupka, te u III stavu izreke obavezao tužioca da tuženom plati iznos od 56.217,00 dinara na ime troškova drugostepenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne drugostepene presude je blagovremenu reviziju izjavio tužilac, kojom presudu pobija u delu kojim je preinačena prvostepena presuda, tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan i tužilac obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka. Presudu pobija zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog pogrešne primene materijalnog prava i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pozivom na odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku, zbog potrebe za ujednačavanjem sudske prakse.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužioca.

Prema članu 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS'' br. 72/11...87/18), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija. Pobijanom presudom odlučeno je u privrednom sporu male vrednosti, po odredbi člana 487. Zakona o parničnom postupku, u kome revizija nije dozvoljena prema vrednosnom cenzusu iz člana 485. Zakona o parničnom postupku, i u kome se ne primenjuju odredbe o dozvoljenosti revizije iz člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku.

Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse. Pobijanom presudom je odstupljeno od sudske prakse, i pravnog shvatanja iskazanog u odlukama sudova u istim činjeničnim i pravnim situacijama, o pitanju primene ugovorenih odredaba o pravu na unapred određenu minimalnu naknadu za emitovanje fonograma.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku i našao da je revizija tužioca osnovana.

Drugostepena presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, na koju povredu odredaba parničnog postupka revident neosnovano ukazuje.

Međutim, osnovano revident ukazuje da je drugostepena presuda doneta pogrešnom primenom materijalnog prava, Zakona o autorskim i srodnim pravima (“Službeni glasnik RS" br. 104/2009, 99/2011, 119/2012) i Zakona o obligacionim odnosima.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile Ugovor o naknadi po osnovu korišćenja fonograma i na njima zabeleženih interpretacija br.126/12, dana 31.10.2012. godine, a nakon stupanja na snagu Sporazuma o jedinstvenoj tarifi naknada za emitovanje fonograma koji je objavljen u „Službenom glasniku RS“ br 25/14 zaključili su od 19.05.2014. godine Aneks 1. ugovora o naknadi po osnovu emitovanja fonograma i na njima zabeleženih interpretacija broj 126/12. Osnovnim ugovorom se tuženi obavezao da tužiocu plaća akontacionu naknadu u iznosu od 3.552,83 dinara za prvi i sve ostale mesece do dana dostave konačnog zaduženja, kada će biti određena akontacija za sledeći period, koja se za svaku sledeću godinu trajanja ugovora određuje na osnovu bilansa uspeha iz prethodne godine shodno principu koji je primenjen prilikom određivanja prve akontacije, sve u skladu sa odredbama Tarife. Konačna naknada za 2012. godinu određuje se u procentualnom iznosu od 1% od prihoda za televiziju u zastupljenosti muzičkog repertoara do 30%, prema bilansu uspeha za tu godinu. Tuženi, korisnik, obavezan je da plaća naknadu i da dostavlja tužiocu izveštaje o emitovanim fonogramima najkasnije do 15-tog u mesecu za prethodni mesec. Akontacionu i konačnu naknadu plaća na osnovu svakog ispostavljenog računa u roku od 7 dana od dana prijema računa, uz uvećanje za stopu poreza na dodatu vrednost. Aneksom ugovora od 19.05.2014. godine su izmenjene pojedine odredbe osnovnog ugovora, tako da prestaju da važe i počinju da se primenjuju odredbe Aneksa. Aneksom je regulisano pitanje naknade po osnovu emitovanja fonograma i na njima zabeleženih interpretacija putem televizije. Naknada za emitovanje fonograma i na njima zabeleženih interpretacija (koji spadaju u repertoare organizacija OFPS i PI) putem televizije, utvrđuje se prema odredbama važeće Tarife, pri čemu osnovicu za obračun naknade čini ukupan prihod od emitovanja koji korisnik ostvaruje obavljajući delatnost u okviru koje koristi predmete zaštite. Ako ne ostvaruje prihod, osnovicu za obračun naknade čini trošak koji korisnik ima obavljajući istu delatnost. Naknada se utvrđuje u procentu od 1,3% od ukupnog prihoda/troška ukoliko je zastupljenost repertoara do 25% u odnosu na ukupno trajanje programa. Naknada utvrđena primenom procenta na prihod/rashod korisnika ne može biti niža od minimalne naknade koja iznosi 0,012 bodova po stanovniku mesečno, a utvrđuje se prema podacima o servisnoj zoni pokrivenosti, dobijenim od nadležnih državnih organa. Naknada se plaća u vidu akontacionih mesečnih obroka čiji iznos se utvrđuje na osnovu konačnog obračuna za prethodnu godinu do konačnog godišnjeg obračuna. Ugovorne strane su se Aneksom 1. saglasile da korisnik svoje obaveze naknade (akontacione i konačne) obračunate u skladu sa odredbama ovog ugovora plaća u roku od 14 dana od dana prijema računa, uvećano za porez na dodatu vrednost. Prema odredbama Aneksa, člana 15. ugovor se zaključuje na neodređeno vreme sa početkom primene od 09.03.2014. godine, imajući u vidu da je tada stupio na snagu Sporazum o jedinstvenoj tarifi naknada za emitovanje fonograma i na njima zabeleženih interpretacija objavljen u „Službenom glasniku RS“ broj 25/2014. Naknada obračunata prema tarifi važećoj u periodu na koji se zahtev odnosi, obračunata po minimalnoj naknadi, koja nije plaćena, iznosi 419.523,06 dinara po računu E-4549/15 od 16.10.2015. godine, 424.905,00 dinara po računu E 4550/15 od 16.10.2015. godine i 54.113,40 dinara po računu E-423/15 od 31.10.2015. godine.

Predmet tužbenog zahteva u delu koji je usvojen prvostepenom presudom je iznos naknade za period od 01.01.2014. godine do 31.12.2014. godine, za period od 01.01.2015. godine do 30.09.2015. godine i akontacija naknade za oktobar 2015. godine, obračunate u skladu sa Ugovorom i Aneksom, prema minimalnoj naknadi predviđenoj Tarifom, uz odbitak plaćenog iznosa. Sporno je da li tužilac ima pravo na naknadu obračunatu prema odredbama Aneksa kojima je predviđeno da se naknada obračunava prema minimalnoj naknadi primenom važeće Tarife u spornom periodu. Tuženi je u postupku isticao da je jedini način da ospori visinu minimalne naknade iz Tarife inicijativom za ocenu ustavnosti i zakonitosti Sporazuma o jedinstvenoj tarifi naknada za emitovanje fonograma i na njima zabeleženih interpretacija.

Prvostepeni sud je stava da tužilac ima pravo na minimalnu naknadu u iznosu u skladu sa Tarifom naknada iz Sporazuma o jedinstvenoj tarifi naknada za emitovanje fonograma i na njima zabeleženih interpretacija objavljenim u „Službenom glasniku RS“ br. 25/14), na koji način su parnične stranke ugovorom regulisale pitanje naknade po osnovu emitovanja fonograma i na njima zabeleženih interpretacija putem televizije, počev od 09.03.2014. godine, i da se odredbe o minimalnoj naknadi ne mogu izostaviti.

Suprotno, drugostepeni sud, polazeći od toga da su stranke aneksom osnovnog ugovora predvidele da se naknada utvrđuje u skladu sa Tarifom, u procentu od 1,3% od ukupnog prihoda/troška ukoliko je zastupljenost repertoara do 25% u odnosu na ukupno trajanje programa, i da ne može biti niža od minimalne naknade, koja iznosi 0,012 bodova po stanovniku mesečno, a utvrđuje se prema podacima o servisnoj zoni pokrivenosti dobijenim od nadležnih državnih organa, te da su odredbe Tarife o osnovici i metodologiji obračuna postale sastavni deo ugovora, i podležu pravilima tumačenja ugovora, zaključuje da tuženi nije dužan da plati razliku do naknade koja je obračunata primenom minimalne naknade koja je kao deo Tarife postala sastavni deo međusobno zaključenog ugovora. Ovo stoga što smatra da su odredbe Tarife u delu o minimalnoj naknadi, na način na koji se obračunava, prema kriterijumima za koje nalazi da su irelevantni u odnosu na konkretnog korisnika, suprotne odredbi člana 170. Zakona o autorskom i srodnim pravima i načelu da iznos naknade treba da bude u srazmeri sa značajem koji za prihode korisnika ima iskorišćavanje predmeta zaštite. Smatra da je zakonsko načelo srazmere narušeno kada se iznos minimalne naknade vezuje za broj stanovnika na području na kome korisnik obavlja delatnost, da je suprotno načelu ravnopravnosti korisnika i načelu primerenosti uslova iskorišćavanja. Drugo, smatra da su odredbe Tarife o metodologiji obračuna, koje su postale deo ugovornog odnosa stranaka po zaključenom Aneksu, u međusobnoj suprotnosti. Da ih unutrašnja suprotnost ugovornih odredbi čini nejasnim. Kontradiktornost vidi u načinu obračuna naknade prema subjektivnim kriterijumima svakog korisnika koji podrazumevaju visinu ostvarenog prihoda i stepen zastupljenosti muzičkog repertoara, u odnosu na obračunavanje naknade prema kriterijumima kojima je određena minimalna naknada, za koje smatra da uopšte ne zavise od iskorišćavanja predmeta zaštite i postupanja stranaka. Pozivajući se na odredbe člana 99., 100. i 101. Zakona o obligacionim odnosima ističe stav da tuženi nije dužan da plati naknadu obračunatu primenom minimalne naknade koja je kao deo Tarife postala sastavni deo međusobno zaključenog ugovora i nejasna je, i ima se tumačiti u korist tuženog.

Revizijski sud smatra da je stanovište drugostepenog suda neprihvatljivo. Prvo, o pitanju suprotnosti odredaba Sporazuma o jedinstvenoj tarifi naknada za emitovanje fonograma odredbama Zakona o autorskim i srodnim pravima izjasnio se Ustavni sud povodom inicijative za ocenu ustavnosti i zakonitosti. Zaključkom Ustavnog suda broj Uo-283/2015 od 21.11.2016. godine je odbačena inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti odredaba člana 15. i 16. Sporazuma o jedinstvenoj tarifi naknada za emitovanje fonograma i na njima zabeležnih interpretacija („Službeni glasnik RS“ br. 25/14, 40/15 i 47/15) o načinu izračunavanja minimalne naknade. Bez obzira što drugostepeni sud obrazlaže kao suprotne zakonu iste odredbe, samo ne kao odredbe Tarife, već kao sastavni deo ugovora, razlozi pravne sigurnosti ne dozvoljavaju da u parničnom postupku iste odredbe opšteg akta, inkorporisane u ugovor, sud ocenjuje kao suprotne zakonu, kada je Ustavni sud ocenio da takve suprotnosti nema.

Drugo, zaključak o nejasnoći odredaba ne stoje. Odredbe su jasne i matematički primenljive. Nema „unutrašnje suprotnosti“ ugovornih odredaba, prema kojima se naknada utvrđuje u procentu od 1,3% od ukupnog prihoda, odnosno troška korisnika ukoliko je zastupljenost repertoara do 25% u odnosu na ukupno trajanje programa, ali tako utvrđena naknada ne može biti niža od minimalne naknade koja iznosi 0,012 bodova po stanovniku mesečno, a utvrđuje se prema podacima o servisnoj zoni pokrivenosti dobijenim od nadležnih državnih organa, čime se određuje minimalna naknada bez obzira na ukupan prihod, odnosno trošak korisnika. Osnovano revident ukazuje da među strankama nije bilo sporno tumačenje odredaba Aneksa ugovora. Sporna je za tuženog zakonitost takvih odredaba. Odredbe Zakona o obligacionim odnosima, u članu 17. stav 1., određuju da su strane u obligacionom odnosu dužne da izvrše svoju obavezu. Iako se pozvao na pravila tumačenja spornih odredaba određena u članu 99., 100. i 101. Zakona o obligacionim odnosima, drugostepeni sud nije protumačio odredbe ugovora o primeni odredaba Tarife o minimalnoj naknadi, nije izneo njihovo značenje do koga bi se došlo drugačijim, po viđenju drugostepenog suda pravilnim tumačenjem, već je u potpunosti eliminisao odredbe Aneksa, iz člana 5., o primeni minimalne naknade, bez da je došao do zaključka da je volja ugovornih strana bila da se ta odredba ne primenjuje. Eliminisanje odredbe ugovora, pozivom na njeno tumačenje, nema osnova u odredbama člana 99., 100, 101., niti odredaba člana 17. stav 1. i člana 26. Zakona o obligacionim odnosima.

Prema odredbi člana 262. Zakona o obligacionim odnosima, poverilac u obaveznom odnosu je ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi. Prema tome, na osnovu ugovora je tuženi obavezan da tužiocu isplati iznos naknade ugovoren i obračunat u visini minimalne pripadajuće naknade koja je ostale neplaćena, sa pripadajućom zateznom kamatom, na čiju isplatu je obavezan prvostepenom presudom. Prema iznetom je revizija tužioca osnovana, te je na osnovu odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku revizija usvojena i preinačena pobijana presuda, na način iz stava drugog izreke.

Obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka po reviziji, za sastav revizije 22.500,00 dinara, za taksu na reviziju 67.434,00 dinara i na odluku po reviziji 101.151,00 dinara, ukupno 191.085,00 dinara, primenom odredaba člana 153., 154. 163. stav 1. Zakona o parničnom postupku, važeće Advokatske tarife i Zakona o sudskim taksama.

Predsednik veća – sudija,

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić