Ništavost ugovornih odredbi kao prethodno pitanje u parnici za ispunjenje

Blagovremenom revizijom tuženi zbog pogrešne primene materijalnog prava, a sa pozivom na član 404. ZPP, pobijaju pravnosnažnu presudu donetu u drugom stepenu u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev ističući da je u konkretnom slučaju odstupljeno od sudske prakse, konkretno odluka Privrednog apelacionog suda Pž br.5061/20 i Pž 746/21. Predlažu da se presuda preinači i odbije tužbeni zahtev ili da se revizija usvoji i ukine presuda drugostepenog suda, te predmet vrati na ponovno suđenje drugostepenom sudu.

Članom 404. ZPP je propisano da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava. O dozvoljenosti i osnovanosti revizije Vrhovni kasacioni sud odlučuje u veću od pet sudija.

Imajući u vidu navedenu zakonsku odredbu te da je sporno pravno pitanje da li se o zahtevu za utvrđenje ništavosti pojedinih odredbi ugovora o kreditu može odlučivati samo kao o tužbenom zahtevu ili i kao o prethodnom pitanju, te s obzirom na odstupanja od ustaljene sudska prakse po ovom pitanju, Vrhovni sud nalazi da su radi njenog ujednačavanja ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji, pa je na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, rešeno kao u izreci pod 1.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ustanovio da je revizija tuženih osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tužioca je sa prvotuženim bio u ugovornom odnosu po ugovoru o kreditu od 14.08.2006. godine čiji je predmet bio kredit u iznosu od 415.000,00 dinara. Kredit je odobren na period od 60 meseci, a prvi anuitet je dospevao za plaćanje poslednjeg dana u narednom mesecu od meseca u kome je kredit pušten u tečaj, odnosno 31.10.2006. godine, dok je poslednji datum dospelosti 31.08.2011. godine. Obaveza pravnog prethodnika tužioca je bila da prvotuženog pismeno obaveštava o iznosu anuiteta, a dan puštanja kredita u tečaj se smatra danom zaduženja kreditne partije. Članom 2. stav 3. tačka 2. ugovora je predviđeno da se korisnik kredita obavezuje da će na ime administriranja kredita šestomesečno do kraja otplatnog perioda na ostatak duga platiti banci proviziju od 0,75%. Članom 2. stav 4. ugovora je predviđena revalorizacija kredita kojim su se stranke saglasile da će se za vreme trajanja ugovora vršiti mesečna revalorizacija na iznos neotplaćene glavnice, primenom stope rasta cene na malo važeće poslednjeg dana u mesecu, a prema zvaničnim podacima koji se objavljuju u „Sl. glasniku RS“. Iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko – finansijske struke, utvrđeno je da je prvotuženi po ugovoru o kreditu uplatio ukupno 677.534,00 dinara, a da potraživanje po osnovu kredita, glavnice, ugovorene kamate i obračunate zakonske zatezne kamate iznosi 688.076,31 dinar, bez provizije i bez obračunate revalorizacije. Na isplatu 10.542,31 dinara na ime razlike ova dva iznosa, tuženi su obavezani prema tužiocu pravnosnažnom presudom Privrednog suda u Kraljevu P br.451/2019 od 02.09.2020. godine. Predmet spora u daljem postupku je bilo potraživanje po osnovu obračunate revalorizacije i provizije za administriranje kredita u iznosu od 261.130,70 dinara.

Prvostepeni sud je u tom delu odbio tužbeni zahtev, nalazeći da se radi o ništavim odredbama ugovora koje su u suprotnosti sa članom 15. ZOO, da se istima povređuju načela jednake vrednosti uzajamnih davanja i ravnopravnosti stranaka.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je prvotuženog obavezao na isplatu iznosa od 261.130,70 dinara, a drugotuženog na isplatu iznosa od 163.865,19 dinara, na koji je popunjena menica izdata od strane drugotuženog. Drugostepeni sud smatra da, s obzirom da tužilac nije istakao zahtev za utvrđenje ništavosti ugovornih odredbi u inicijalnom aktu, niti je takav zahtev postavio tokom postupka, kao i da je tuženi istakao prigovor zastarelosti potraživanja, ali da nije ukazivao na ništavost ugovornih odredaba o kreditu, sud, iako na ništavost pazi po službenoj dužnosti, ne može postupati van okvira tužbenog zahteva i utvrđivati ništavost kada takav zahtev ni tužioca ni tuženog ne postoji. Zato nalazi da je pogrešan stav prvostepenog suda o neosnovanosti tužbenog zahteva, zbog ništavosti odredaba člana 2. stav 3. tačka 2. i člana 2. stav 4. ugovora o kreditu.

Vrhovni sud smatra da je pogrešan stav drugostepenog suda u pogledu ovlašćenja parničnog suda za odlučivanje o ništavosti pojedinih odredbi ugovora, pa i ugovora o kreditu. Tačno je da se o zahtevu za utvrđenje ništavosti može odlučivati po tužbi podnetoj u smislu člana 194. ZPP. Međutim, o punovažnosti odnosno ništavosti pojedinih odredbi ugovora, kao prethodnom pitanju u smislu člana 12. ZPP, može se odlučivati u parnici u kojoj se zahteva ispunjenje potraživanja iz određenog ugovora, kao što je ovde slučaj. Razlika se ogleda u dejstvu odluke o ništavosti. Kada se o ništavosti pojedinih odredbi odlučuje kao o prethodnom pitanju u smislu člana 12. ZPP, tada odluka ima dejstvo samo u parnici u kojoj se prethodno pitanje rešava, dok presuda kojom je izrekom odlučeno o zahtevu za utvrđenje, zbog prirode pravnog odnosa, osim prema ugovornim stranama, može dejstvovati i prema trećim licima.

Zbog pogrešno zauzetog stava, drugostepeni sud je propustio da ispita pravilnost primene materijalnog prava u vezi sa zahtevom za ispunjenje novčanog potraživanja iz ugovora u zavisnosti od punovažnosti, odnosno ništavosti odredbi o administriranju kredita, odnosno revalorizaciji i da razmotri žalbene navode tužioca u vezi sa tim.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. ZPP, odlučeno je kao u izreci rešenja. U ponovnom postupku drugostepeni sud će imajući u vidu navode žalbe tužioca raspraviti sporno pitanje osnovanosti novčanog potraživanja u vezi sa punovažnošću odnosno ništavošću pojedinih odredbi ugovora o kreditu zaključenog između pravnog prethodnika tužioca i prvotuženog, pa će doneti novu odluku o žalbi tužioca i odlučiti o troškovima spora.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković