Presuda Vrhovnog kasacionog suda o naknadi zbog faktičke eksproprijacije zemljišta

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije Branka Stanića, kao predsednika veća, sudije Branislave Apostolović i sudije Gordane Ajnšpiler Popović, kao članova veća, u pravnoj stvari tužioca „AA“ iz ..., ul. ... ... koga zastupa Mirjana Rajić Ilić, advokat iz ..., protiv tuženog Javno preduzeće „PUTEVI SRBIJE“ iz Beograda, … radi sticanja bez osnova, rešavajući o reviziji tužioca koja je izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 5734/14 od 07.04.2016. godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 22.12.2016. godine sledeću

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 5734/14 od 07.04.2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P br. 2497/13 od 15.05.2014. godine, u stavu 1. izreke, obavezan je tuženi JP „Putevi Srbije“ iz Beograda da tužiocu „AA“ iz ..., isplati iznos od 84.356.844,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2002. godine pa do isplate, u roku od osam dana od prijema presude. Stavom 2. izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca preko dosuđenog iznosa, a u stavu 3. izreke, obavezan je tuženi da naknadi tužiocu troškove sudskog postupka u iznosu od 1.840.001,12 dinara u roku od osam dana od prijema presude.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž br. 5734/14 od 07.04.2016. godine, u stavu 1. izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P broj 2497/13 od 15.05.2014. godine i to u stavu 2. izreke, dok je stavom 2. izreke drugostepene presude, preinačena prvostepena presuda u stavu 1. i presuđeno tako što je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu isplati iznos od 84.356.884,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2002. godine pa do isplate. Drugostepenom presudom je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 5734/14 od 07.04.2016. godine, tužilac preko punomoćnika iz reda advokata je blagovremeno izjavio reviziju i to zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pozivajući se na bitne povrede iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku i na bitne povrede iz člana 361. stav 1. istog Zakona koje su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, kao i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odgovor na reviziju nije podnet.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u skladu sa odredbom člana 388. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04; 111/09) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitna poreda iz tačke 12. ovog člana na koju revident neosnovano ukazuje. Pobijana presuda nema nedostataka zbog kojih se ne bi mogla ispitati njena zakonitost i pravilnost, sadrži razloge o bitnim činjenicama koje nisu u protivrečnosti ni sa stanjem u spisima predmeta, niti sa izvedenim dokazima. Neosnovano se revident poziva i na bitne povrede iz člana 361. stav 1. Zakona o parničnom postupku, navodeći da su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom. Drugostepeni sud u postupku po žalbi je pravilno primenio sve odredbe Zakona o parničnom postupku, ispitujući pobijanu odluku u delu u kome se žalbom osporava, ocenom svih relevantnih žalbenih navoda i davanjem jasnih razloga za donošenje pobjane odluke.

Prema stanju u spisima predmeta, tužilac traži da se tuženi obaveže da mu isplati iznos od 166.251.565,48 dinara, po osnovu sticanja bez osnova, nastalog bespravnim korišćenjem zemljišta u KO ..., površine 34 ara 63 m2, u periodu od 2000. pa do 2013. godine.

Prvostepeni sud je utvrdio da tužilac ima pravo korišćenja na katastarskim parcelama .../...; .../...; .../... i .../... KO ..., da su mu navedene parcele u celosti zauzete izgradnjom deonice autoputa od … do …. i da ukupna površina koja je na ovaj način uzurpirana iznosi 30 ari 75 m2. Prvostepeni sud imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje je zaključio da je tuženi dužan da tužiocu naknadi vrednost koju bi on stekao izdavanjem u zakup predmetnih parcela u periodu od kada nije bio u mogućnosti da koristi svoje zemljište, a to je počev od 14.11.2001. godine kada je tuženi započeo sa neosnovanim korišćenjem predmetnih parcela, pa mu je dosudio naknadu za period počev od januara 2002. godine pa zaključno sa 2010. godinom iznos od 84.356.844,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 1.01.2002 godine, do isplate, pozivajući se na odredbe člana 219. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je zauzeo potpuno drugačiji stav, pa je zaključio da tužilac bez obzira na stanje u katastarskim knjigama, pravo korišćenja koje je imao na navedenim kat.parcelama, izgubio je to pravo izgradnjom autoputa, kada je došlo do trajnog zauzimanja zemljišta tužioca, u površini potrebnoj za izgradnju puta, te je na taj način došlo do faktičke eksproprijacije. U takvoj situaciji, tužilac nema više osnova da naknadu traži po osnovu člana 219.

Zakona o obligacionim odnosima, već je u takvoj situaciji nužno da se naknada odredi po Zakonu o eksproprijaciji, ali takav zahtev tužilac nije postavio tokom postupka. Kako je tužilac izgradnjom autoputa, koji je državna svojina, izgubio pravo korišćenja na parcelama na kojima je taj put izgrađen, to mu ne pripada naknada za korišćenje tuđe stvari po članu 219. Zakona o obligacionim odnosima iz kog razloga je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio zahtev tužioca u celini kao neosnovan.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo i to odredbe člana 219. Zakona o obligacionim odnosima, kada je odbio zahtev tužioca kao neosnovan.

Tužilac je i dalje upisan kao korisnik predmetnih kat.parcela u katastarskoj Opštini .... Vlasnik ovih parcela je Republika Srbija. Na predmetnim parcelama je izgrađen autoput …-…. Utvrđeno je da eksproprijacija zemljišta odnosno predmetnih kat. parcela, nije izvršena.

Kod takvog stanja stvari, pravilan je zaključak drugostepenog suda da kod određivanja naknade koju tužilac traži, nema mesta primeni člana 219. Zakona o obligacionim odnosima, jer ovaj član reguliše upotrebljavanje tuđe stvari u svoju korist. Bez obzira na stanje u katastarskim knjigama, tužilac nije vlasnik predmetnih kat. parcela, on je bio samo korisnik, pa je pravo korišćenja izgubio izgradnjom autoputa, jer je došlo do trajnog zauzimanja zemljišta, u površini potrebnoj za izgradnju puta, dakle, došlo je do faktičke eksproprijacije kat.parcela koje se nalaze u pojasu eksporoprijacije. U toj situaciji, bez obzira što formalno rešenje o eksproprijaciji nije doneto, tužilac je mogao naknadu zahtevati po Zakonu o eksproprijaciji, a ne po članu 219. Zakona o obligacionim odnosima. Faktička eksproprijacija nastaje najčešće kada se grade putevi, infrastrukturni ili drugi objekti od javnog i opšteg interesa a ne postoji odluka nadležnog organa o oduzimanju zemljišta. Propusti nadležnog organa – Opštine, da donese odluku o oduzimanju zemljišta-eksproprijaciji, dovode do ugrožavanja i povrede subjektivnih građanskih prava fizičkih i pravnih lica na zemljištu koje nije formalno eksproprisano, a odgovornost prema vlasniku ili korisniku zemljišta je ili na opštini ili krajnjem korisniku javnog dobra, da plate naknandu za oduzeto zemljište na način propisan Zakonom o eksproprijaciji.

Sledom izloženog, Privredni apelacioni sud je pravilno zaključio da je neprihvatljiv stav tužioca da pravo na naknadu po članu 219. Zakona o obligacionim odnosima ima sve dok se ne promeni stanje u javnim knjigama, jer bi takvim rezonovanjem moglo doći do situacije da tužilac posle više godina, pri tome vodeći računa samo o zastarelosti, ponovo traži naknadu za korišćenje tuđe stvari, jer se njegovo zemljište koristi, pa da visina naknade znatno prevaziđe i samu vrednost zemljišta.

Kako se visina naknade po Zakonu o eksproprijaciji, određuje na sasvim drugi način, kako je tim zakonom propisano, to se nisu mogli koristiti podaci kojima je utvrđivana visina naknade u ovom sporu, jer je visina naknade obračunavana prema prosečnim tržišnim vredostima zakupa građevinskog zemljišta na području KO …, za period označen u tužbi.

Na osnovu svega izloženog, navodi tužioca iz revizije da je pogrešno primenjeno materijalno pravo, nisu osnovani, pa je Vrhovni kasacioni sud na osnovu procesnih ovlašćenja iz člana 405. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić