Presuda Vrhovnog kasacionog suda o naknadi štete u vidu izmakle dobiti

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici po tužbi tužioca Privredno društvo za trgovinu i usluge „CIT“ DOO Beograd u stečaju, čiji je punomoćnik Ivan Vukoje, advokat iz ... i umešača na strani tužioca „GAMA ENTERTAINMENT GROUP“ DOO Beograd, čiji je punomoćnik Nikola Pantić, advokat iz ..., protiv tuženog Privredno društvo „LION BELF“ DOO Beograd, čiji je punomoćnik Miodrag Jevtić, advokat iz ..., radi ispunjenja ugovora i naknade štete, vrednost predmeta spora 701.517,39 evra, odlučujući o reviziji umešača na strani tužioca, izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 3206/19 od 24.07.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 05.11.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija umešača na strani tužioca, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 3206/19 od 24.07.2019. godine.

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 7465/14 od 19.02.2019. godine stavom prvim izreke, dozvoljeno je učešće umešača „GAMA ENTERTAINMENT GROUP“ DOO Beograd na strani tužioca. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da u potpunosti ispuni Ugovor o izvođenju građevinskih radova Mekenzijeva 37 – 39 u Beogradu od 27.12.2007. godine, zaključen između tužioca i tuženog, tako što će izvesti radove pobrojane u navedenom stavu. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da ukoliko tuženi ne ispuni obavezu iz Ugovora o izvođenju građevinskih radova Mekenzijeva 37-39 u Beogradu od 27.12.2007. godine, odnosno ne otkloni nedostatke iz stava 2. izreke, u roku od osam dana, tužilac će izvršiti otklanjanje nedostataka o trošku tuženog. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da mu tuženi preda objekat priveden nameni, a u svemu u skladu sa Ugovorom o izvođenju građevinskih radova Mekenzijeva 37-39 u Beogradu od 27.12.2007. godine sa kompletnom dokumentacijom u originalu ili overenoj kopiji za predmetni objekat bliže pobrojanu navedenim stavom. Stavom petim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu na ime naknade materijalne štete isplati ukupan iznos od 626.780,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose od dospelosti do isplate. Stavom šestim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu plati na ime naknade štete zbog razlike u ugovorenim i stvarnim površinama, iznos od 74.737,39 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Stavom sedmim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.305.000,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 3206/19 od 24.07.2019. godine stavom prvim izreke, odbačena je kao neblagovremena žalba umešača izjavljena protiv prvostepene presude. Stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom, trećem i petom izreke. Stavom trećim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavu četvrtom, šestom i sedmom izreke i u tom delu predmet je vraćen prvostepenom sudu radi održavanja nove glavne rasprave.

Protiv drugostepene presude u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u stavu petom izreke, umešač na strani tužioca je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

U odgovoru na reviziju, tuženi je predložio da se revizija umešača na strani tužioca odbije kao neosnovana.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11... sa izmenama) i odlučio da revizija umešača na strani tužioca nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano je ukazivanje revidenta da je u drugostepenom postupku učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. Zakona o parničnom postupku. Ovo iz razloga, što drugostepeni sud nije izvodio dokaze niti utvrđivao drugačije činjenično stanje, već je svoju odluku zasnovao na činjeničnom stanju utvrđenom u toku prvostepenog postupka, na koje je pravilno primenio materijalno pravo.

Predmet tužbenog zahteva revizijom umešača na strani tužioca pobijanog dela presude je naknada štete u vidu izgubljene dobiti u ukupnom iznosu od 626.780,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS, koju tužilac potražuje zbog nemogućnosti rentiranja prostora L7 u periodu od oktobra 2011. godine sve do oktobra 2014. godine, zatim prostora P1, P2 i P3 i garažno mesto 9, 10, 23, 24, 25 i 26 u periodu od novembra 2011. godine do oktobra 2014. godine. Tražio je i zakonsku zateznu kamatu na navedeni iznos.

Prema utvrđenim činjenicama, dana 20.11.2007. godine tužilac, kao naručilac i tuženi, kao izvođač radova su zaključili Ugovor o izvođenju građevinskih radova Mekenzijeva 37-39 u Beogradu, kojim je konstatovano da je tužilac vlasnik tri poslovno-stambena apartmana na prvom spratu u navedenom objektu koji je izgrađen u grubim građevinskim radovima. Tužilac kao naručilac radova predao je tuženom objekat radi dovođenja istog u završnu fazu sa opremljenim mokrim čvorovima, završenim podovima, spuštenim plafonima Amstrong 600h600, zidovima okrečenim u belo, i da isti prostor dovede u stanje u kome se može koristiti. Radovi su ugovoreni u vrednosti od 11.500.000,00 dinara, s tim što je u ugovoru konstatovano da je tužilac kao naručilac svojim ranijim ulaganjima izmirio navedenu obavezu. Dopisom od 23.09.2009. godine, tuženi je obavestio tužioca da je planirani rok završetka radova do sredine naredne godine. Zatim je dopisom od 13.12.2013. godine, tuženi obavestio tužioca da predmetni prostor može da preuzme početkom sledeće godine, pri čemu je kasnije kao datum preuzimanja objekta predložen 28.02.2014. godine. Tužilac je u svom odgovoru naveo da će konačni stav u pogledu preuzimanja nepokretnosti dostaviti do 07.03.2014. godine. Rešenjem o upotrebnoj dozvoli od 17.07.2014. godine tužiocu je kao investitoru odobrena upotreba navedenog objekta izgrađenog u svemu u skladu sa rešenjem odobrenja za izgradnju od 22.08.2008. godine.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica, nižestepeni sudovi su primenom odredbe člana 189. Zakona o obligacionim odnosima zaključili da nije osnovan tužbeni zahtev za naknadu štete u vidu izmakle dobiti koju bi tužilac ostvario od izdavanja poslovnog i garažnog prostora u ukupnom iznosu od 626.780,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, nalazeći da tužilac nije dokazao da bi po redovnom toku stvari ili posebnim okolnostima mogao da očekuje dobit u traženom iznosu zakupnine.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca.

Umešač na strani tužioca je u reviziji osporio pravilnost primene materijalnog prava. Ističe da bi prema redovnom toku stvari tužilac ostvario prihode od izdavanja predmetnih nepokretnosti, a da je ostvarenje prihoda sprečeno neizvršenjem ugovornih obaveza tuženog u razumnom roku. Revident navodi da je tužilac planirao da izda u zakup poslovne prostore, te da su to potvrdili i svojim iskazima saslušani svedoci AA i BB i da proizlazi i iz plana reorganizacije tužioca. Smatra da objektivna mogućnost izdavanja poslovnog prostora zavisi od atraktivnosti lokacije gde se nalaze nepokretnosti, te da je neosnovano zauzeto stanovište suda da se lokacija može koristiti kao jedan od paramatera kod ocene visine dobiti, tačnije za obračun zakupnine za predmetni prostor i da ne može sama po sebi biti osnov za očekivanu dobit.

Navodi revidenta nisu osnovani.

Za postojanje odgovornosti za prouzrokovanu štetu potrebno je da postoje: šteta na strani oštećenog, nedopuštena (protivpravna) radnja ili propuštanje od strane štetnika i postojanje uzročne veze između protivpravne radnje ili propuštanja i nastale štete. Kada stranka potražuje naknadu štete u vidu izgubljene dobiti u smislu odredbe člana 189. Zakona o obligacionim odnosima, u obavezi je da dokaže da osnovano može ostvariti dobit koju potražuje kao naknadu štete od tuženog i da je ostvarenje dobiti sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. Da bi tužilac ostvario pravo na naknadu štete u vidu izgubljene dobiti potrebno je da bude izvesno da bi on tu korist ostvario u navedenom periodu, pri čemu nije merodavno ono što on očekuje već objektivna mogućnost sticanja dobiti prema redovnom toku stvari i prema posebnim okolnostima koje se nisu ostvarile, jer je njihovo ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom. On to nije dokazao. Prema iskazu svedoka AA predmetni poslovni prostor je planiran za izdavanje i da je on taj poslovni prostor oglašavao. Zakonski zastupnik tužioca BB je naveo da je izdavanje predmetnih prostora u zakup bilo predviđeno planom reorganizacije. Međutim, tužilac nije dostavio dokaze da je oglašavao navedeni poslovni prostor, odnosno primerak takvog oglasa. Takođe tokom postupka tužilac nije dostavio ni plan reorganizacije u kome je prema njegovim navodima bilo predviđeno izdavanje u zakup navedenog poslovnog prostora, niti je iz drugih dokaza utvrđeno da je tužilac osnovano mogao da očekuje dobit od izdavanja navedenog poslovnog prostora u zakup. Pored toga, predmet ugovora nije ni bio poslovni prostor na lokaciji L7 i garažama. Tuženi nije imao obavezu da završi radove u navedenom prostoru, a bez izvršenja tih radova zgrada nije mogla da dobije upotrebnu dozvolu i da bude puštena u rad. Samim tim, tužilac je doprineo da se kasni sa dobijanjem upotrebne dozvole i puštanjem objekta u rad, pa time i izdavanjem prostora u zakup. Zato je zaključak o odsustvu odgovornosti tuženog po tom osnovu i činjenično i pravno utemeljen.

Kako se pravo na naknadu štete u vidu izgubljene dobiti može ostvariti samo u slučaju dokaznog postojanja činjenica koje idu u prilog da se dobit osnovano i realno očekuje, a tužilac nije dostavio bilo kakve dokaze u prilog takvim činjenicama, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da mu saglasno odredbi člana 189. Zakona o obligacionim odnosima ne pripada utužena naknada po tom osnovu.

Tužilac nije pružio ni jedan dokaz o pretrpljenoj šteti u visini zakupnine za predmetni poslovni prostor. Njegovi revizijski navodi se svode na osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja i drugačiju ocenu izvedenih dokaza. Ovi navodi nisu predviđeni kao revizijski razlog članom 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

U reviziji se ponavljaju navodi koje je tužilac isticao i u toku postupka da lokacija predmetnih poslovnih prostora može biti sama po sebi osnov za očekivanu dobit. O ovim navodima drugostepeni sud se izjasnio i dao razloge za njihovo neprihvatanje, koje revizijski sud prihvata i neće ih ponavljati, s pozivom na odredbu člana 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju umešača na strani tužioca kao neosnovanu i odlučio kao u izreci revizijske presude na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju, jer se ne radi o troškovima radi vođenja parnice u smislu člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić