Presuda Vrhovnog suda o isplati duga iz ugovora o delu

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 1168/2020 od 06.09.2023. godine, u stavu jedan izreke, ukinuto je u celosti rešenje o izvršenju Privrednog suda u Beogradu Iiv 5423/19 od 19.09.2019. godine. U stavu dva izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev pa je obavezan tuženi da isplati tužiocu iznos od 5.100.525,60 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na specificirane iznose od dospelosti do izvršene isplate. U stavu tri izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi da tužiocu isplati zakonsku zateznu kamatu na iznos od 2.774.218,80 dinara od 17.04.2019. godine do 28.06.2019. godine i zakonsku zateznu kamatu na iznos od 1.222.109,20 dinara od 17.04.2019. godine do 28.06.2019. godine. U stavu četiri izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati iznos od 7.418.254,45 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na specificirane iznose od dospelosti do isplate. U stavu pet izreke, obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 20.000,00 dinara na ime naknade za kašnjenje u ispunjenju novčane obaveze. U stavu šest izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 44.838,74 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 6081/23 od 03.10.2024. godine, u stavu jedan izreke, odbijena je žalba tuženog i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P 1168/2020 od 06.09.2023. godine u stavu dva, tri i pet izreke. U stavu dva izreke, usvojena je žalba tužioca pa je preinačena presuda Privrednog suda u Beogradu P 1168/2020 od 06.09.2023. godine u stavu četiri izreke, i presuđeno tako što je obavezan tuženi da plati tužiocu iznos od 7.418.254,45 dinara sa zakonskom zateznom kamatom i to na iznos od 1.373.415,00 dinara od 25.02.2019. godine do isplate, na iznos od 457.890,80 dinara od 17.04.2019. godine do isplate, na iznos od 1.126.940,25 dinara od 30.05.2019. godine, na iznos od 457.248,40 dinara od 29.05.2019. godine, na iznos od 1.291.800,00 dinara od 01.06.2019. godine do isplate, kao i na iznos od 2.710.960,00 dinara od 01.06.2019. godine do isplate. U stavu tri izreke, odbačena je žalba tužioca izjavljena protiv stava jedan izreke presude Privrednog suda u Beogradu P 1168/2020 od 06.09.2023. godine. U stavu četiri izreke, usvojena je žalba tužioca pa je preinačena odluka o troškovima postupka sadržana u presudi Privrednog suda u Beogradu P 1168/2020 od 06.09.2023. godine u stavu šest izreke, tako da je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.285.004,00 dinara. U stavu pet izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 424.694,00 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga u skladu sa odredbom člana 408. ZPP i ustanovio da je revizija tuženog delimično osnovana.

U postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Pozivanje revidenta na bitnu povredu učinjenu u postupku pred Privrednim sudom u Beogradu, što je dozvolio tužiocu preinačenje tužbe povećanjem postojećeg zahteva za potraživanja po računima 32, 33 i 34 kome se tuženi protivio, ne predstavlja revizijski razlog primenom člana 407. ZPP.

Sa druge strane odredbom člana 199. stav 2. Zakona o parničnom postupku propisano je da će sud dozvoliti preinačnje i kada se tuženi tome protivi ako samtra da bi to bilo celishodno i konačno rešenje odnosa među strankama i ako oceni da postupak po preinačenoj tužbi neće znatno produžiti trajanje parnice. Ocena propisanih uslova je na sudu, a ne na tuženom koji se protivio preinačenju.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju od strane prvostepenog suda, tužilac i tuženi bili su u obligacionom odnosu po osnovu usmenog ugovora o delu ( usluge su se sastojale u izradi ograde i stubova, utovara iskopa, transporta istovara zemlje sa TCP i odvoz na deponiju, isporuke betonskih distancera za beton, polaganje kablova). Iz nalaza veštaka građevinske struke utvrđeno je da je tužilac izvršio radove fakturisane računima: 16/19 u iznosu od 881.877,00 dinara, 26/19 u iznosu od 7.891.520,00 dinara, 27/19 u iznosu od 1.680.000,00 dinara, 29/19 u iznosu od 55.200,00 dinara, 2/19 u iznosu od 4.620.697,00 dinara. Iz nalaza veštaka ekonomsko- finansijske struke utvrđeno je da nakon svih uplata, preostali dug tuženog iznosi 5.100.525,60 dinara i to po računima: 16/19 u iznosu 881.877,00 dinara, 29/19 u iznosu od 55.200,00 dinara, 32/19 u iznosu od 4.163.448,60 dinara, a za koje iznose je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev primenom odredaba člana 262, 277. i 324. Zakona o obligacionim odnosima.

Prvostepeni sud je utvrdio da je tuženi iznos od 3.996.328,00 dinara po računima 26/19 i 27/19 koji su dospeli za naplatu 16.04.2019. godine platio u docnji dana 28.06.2019. godine, te je tužiocu dosudio zakonsku zateznu kamatu i to na iznos od 2.774.218,80 dinara od 17.04.2019. godine do 28.06.2019. godine kao i na iznos od 1.222.109,20 dinara za isti period.

Prvostepeni sud polazeći od situacionog plana od 25.01.2019. godine, zaključuje da je tužilac izgradio ogradu u dužini od od 1052,58 metara, a ne u dužini od 1290 metara i prihvata umanjenje po računa 16/19 za iznos od 1.373.415,00 dinara u kom delu je odbio tužbeni zahtev.

Prvostepeni sud odbija tužbeni zahtev i za potraživanje tužioca u iznosu od 1.126.940,25 po računu 31/19 od 29.05.2019. godine, jer iz obaveštenja tužioca od 30.03.2021. godine proizlazi da tuženi nema dugovanja po navedenom računu, a što je i mišljenje sudskih veštaka. Prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac izvršio usluge po računu 32/19, po kome tuženi nije platio preostali iznos od 4.163.448,60 dinara, za koji iznos je usvojio tužbeni zahtev, a odbio za razliku od 457.248,40 dinara.

Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev za potraživanje tužioca u iznosu 1.291.800,00 dinara po računu 33/19 i za potraživanje u iznosu od 2.700.960,00 po računu 34/19 jer tužilac nije dokazao da je izvršio usluge fakturisanja istim, kao ni činjenicu da postoji neizmireni deo duga u visini od 457.890,80 dinara po računu 27/19, za koji iznos je takođe odbio tužbeni zahtev.

Budući da tuženi nije izmirio svoje novčane obaveze u ugovorenom roku, tužiocu je dosuđen i iznos od 20.000,00 dinara na ime naknade za kašnjenje u ispunjenju novčanih obaveza u skladu sa člana 5. stav 1. Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza komercijalnim transakcijama. Na ročištu održanom 11.12.2020. godine, prvostepeni sud je dozvolio objektivno preinačenje tužbe, koje je tužilac učinio podneskom od 09.11.2020. godine, nalazeći da postupak po preinačenoj tužbi neće znatno produžiti parnicu, a konačno će se rešiti sporni odnos stranaka.

Drugostepeni sud je stava da je pravilna prvostepena odluka u delu u kome je tuženi obavezan da plati tužiocu 5.100.525,60 dinara za izvedene radove i to po računima: 16/19 deo fakturisanog iznosa od 881.877,00 dinara, 29/19 iznos od 55.200,00 dinara i 32/19 deo fakturisanog iznosa od 4.163.448,60 dinara; za zakonsku zateznu kamatu koja je dosuđena na plaćene iznose od dospelosti do dana isplate kao i za iznos od 20.000,00 dinara na ime naknade za kašnjenje u ispunjenju novčane obaveze u skladu sa članom 5. Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza komercijalnim transakcijama; da tužilac nema pravni interes da pobija presudu u stavu prvom izreke, u kome je ukinuto rešenje o izvršenju, pri čemu je poverilac potraživanja po preinačenoj tužbi. Kfalikuje ugovorni odnos između stranaka kao ugovora o nalogu koji je neformalnog karaktera i da shodno tome obaveza tuženog proizlazi primenom člana 762. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do izvršene isplate.

Međutim, nalazi da se ne može prihvatiti zaključak prvostepenog suda da je potraživanje tužioca neosnovano u preostalom delu od 7.418.254,45 dinara. Prvo, da je račun broj 16/19 osnovan samo za iznos od 881.877,00 dinara, nalazeći da je osnovan i za preostali iznos od 1.373.415,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do izvšrene isplate. Obrazlaže, da je tužilac računima potpisanim i overenim pečatom nadzora tuženog i od strane predstavnika tuženog, 10/19 od 19.02.2019. godine, 16/19 od 24.02.2019. godine, 17/19 od 24.02.2019. godine i 21/19 od 30.04.2019. godine fakturisao tuženom isporuku i ugradnju ograde u dužini od 1290 metara i 516 stubova ukupno od iznosu od 7.459.812,00 dinara, da je tuženi platio potraživanje po računima 10/19, 17/19 i 21/19 u ukupnom iznosu od 5.204.520,00 dinara i da je ostao neizmireni dug od 2.255.292,00 dinara. Uzimajući u obzir dosuđeni iznos od 881.877,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, drugostepeni sud zaključuje da je tuženi u obavezi da plati razliku od 1.373.415,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Drugostepeni sud ne prihvata nalaz i mišljenje veštaka na kome je prvostepeni sud zasnovao svoju odluku u ovom delu, da izgrađena ograda ne može imati dužinu veću od 1052,58 metara, koja je predviđena situacionim planom, nalazeći da je to projektovano stanje, koje ne mora da bude i realno stanje, pri čemu je tuženi prihvatio potpisom i pečatom fakture koje se odnose na isporuku i ugradnju ograde u dužini od 1290 metara i 516 stubova, a u odsustvu dokaza da je sudski veštak građevinske struke izbrojao isporučene i ugrađene stubove. Sledem navedenog, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu odluku u ovom delu i usvojio tužbeni zahtev za iznos od 1.373.415,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Drugostepeni sud preinačio je prvostepenu presudu i usvojio je tužbeni zahtev i za iznos od 457.890,80 dina sa zakonskom zateznom kamatom od 17.04.2019. godine do isplate.po računu 27/19, budući da je istim, tužilac fakturisao tuženom iznos od 1.680.000,00 dinara sa rokom plaćanja od 16.04.2019. godine za radove na utovaru, iskopu, transportu, istovaru zemlje sa TCF i na odvozu na deponiju izvedeno do 09.02.2019. godine. Polazeći da među parničnim strankama nije bilo sporno da je tuženi delimično izmirio potraživanje u 1.222.109,20 dinara po navedenom računu, drugostepeni sud zaključuje da je ostao dužan za iznos od 457.890,80 dinara, a imajući u vidu da je tuženi u celini izvršio plaćanje po računu 26/19 kao i delimično plaćanje po računu 27/19 iako ovi računi nisu bili snabdeveni potpisom i pečatom nadzornog organa.

Drugostepeni sud preinačio je prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev za iznos od 1.126.940,25 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 30.05.2019. godine po računu 31/19 od 29.05.2019. godine za radove na peskiranju 72 metara cevi i izmeštanju kao i za rad viljuškara, nalazeći da je gola tvrdnja tuženog da tužilac po ovom računu nije izveo radove samo iz razloga što nije snabdeven potpisom i pečatom nadzornog organa AA. Drugostepeni sud je stava da je na tuženom teret dokazivanja, odnosno obaveza da iznese činjenice i predloži dokaze kojima osporava činjenice i dokaze tužioca, a pri odsustvu dokaza o postojanju primedbi od strane tuženog u građevinskom dnevniku.

Drugostepeni sud preinačio je prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev za razliku u iznosu od 457.248,40 dinara po računu 32/19 od 29.05.2019. godine kojim je tužilac fakturisao tuženom radove na polaganju kablova na iznos od 8.132.680,00 dinara, a po kome je plaćen iznos od 3.511.983,00 dinara. Ovo sa razloga što sudski veštak ekonomske struke Vasić Slobodan je nesumnjivo utvrdio da je tužilac u svoje poslovne knjige uneo sve poslone promene koje se tiču utuženog računa koje se odnose na uplatu tuženog i obaveze tuženog, pri čemu se iz email tuženog od 30.01.2022. godine ne može utvrditi šta je tuženi knjižio kao svoju obavezu i izmirio istu prema tužiocu.

Drugostepeni sud preinačio je prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev i za iznos od 1.291.800,00 dinara po računu 33/19 od 01.06.2019. godine, kojim je tužilac fakturisao tuženom iznajmljivanje u zakup građevinskih mašina. Obrazlaže, da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tužilac bio u pravnom odnosu sa firmom „Kiza“ po osnovu ugovora o zakupu građevinskih mašina, koja je pokrenula sudski postupak protiv tužioca radi naplate zakupnine, pri čemu se iz izdavanih radnih naloga tužiocu može sa sigurnošću utvrditi vreme trajanja zakupa. Drugostepeni sud ukazuje da je prvostepeni sud vreme trajanja zakupa utvrdio iz sadržine specifikacije radne mehanizacije koju je tužilac sačinio za mesec februar i mart 2019. godine, pa ne prihvata nalaz sudskog veštaka ekonomske struke da nije izvršen obračun vremena trajanja zakupa građevinskih mašina po nalogu tuženog, kao ni tvrdnju tuženog da je neosnovano potraživanje tužioca po predmetnom računu, samo zbog činjenice da na istom nema potpisa i pečata nadzornog organa, pri čemu tuženi nije predložio specifikaciju o vremenu trajanja zakupa zakupljenih mašina na gradilištu koja je u suprotnosti sa specifikacijom tužioca, niti je kao podizvođač dostavio građevinsko dnevnik u pogledu primedbi na vreme trajanja zakupa.

Drugostepeni sud preinačio je prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev za iznos od 2.710.960,00 dinara po računu 34/19 od 01.06.2019. godine, kojim je tužilac fakturisao odvoz zemlje i odvoz na deponiju u periodu od 09. do 22.11.2019. godine u količini od 4841 m3 po ceni od 560,00 po m3. Ne prihvata zaključak prvostepenog suda da predmetni račun nije dostavljen tuženom, jer je u suprotnosti sa navodom samog tuženog, pri čemu je tuženi uneo u poresku evidenciju poreza na dodatnu vrednost da je račun primljen. Po stavu drugostepenog suda ne može se prihvatiti tvrdnja tuženog da ne priznaje utuženi iznos po predmetnom računu, pozivajući se na email od 30.01.2022. godine sa nepotpisanim tabelama registarskih oznaka vozila (kamiona), njihovim kapacitetima i količinama zemlje u dane 11.02, 20.02. i 21.02.2019. godine na ukupan iznos od 4613 m3, bez usaglašavanja sa podacima iz otpremnica koje je dostavio tužilac za količinu od 4841 m3, a samim tim ni kao tačan nalaz sudskog veštaka građevinske struke zasnovan na email tuženog. Po stavu drugostepenog suda pogrešan je zaključak veštaka građevinske struke da nije mogao da prihvati otpremnice tužioca koje nije potpisao tuženi i što je sumnjao da se u vozilo nosivosti od 200 m3 može utovariti zemlja u količini od 200 m3, zbog čega je naveo da odgovor na ovo pitanje može dati samo veštak saobraćajne ili mašinske struke. Drugostepeni sud ukazuje da je deponija primalac zemlje koju je tužilac transportovao sa gradilišta i istovarao na deponiju, kao i na član 27. Zakona o upravljanja otpadom, po kome troškove odlaganja zemlje, neopasnog otpada, snosi vlasnik ili drugi držalac koji neposredno predaje otpad na rukovanje sakupljaču otpada ili postrojenju za upravljanje otpadom ili prethodni vlasnik, a u konkretnom slučaju višak neopasne zemlje kao otpada potiče sa gradilišta na kome je tuženi podizvođač, kao i da deoponija tačno utvrđuje količinu otpada i troškove koje tužilac plaća kao prevoznik otpada na deponiju, pa tužilac nije imao interes da deponiji prijavi veću količinu zemlje, već samo onu količinu koja je po otpremnici predata. Drugostepeni sud je imao u vidu i odsustvo dokaza da je tuženi povodom opomene i naloga za plaćanje računa od strane tužioca, blagovremeno istakao prigovor u pogledu količine zemlje predate deponiji.

U pogledu revizijskih navoda koji se odnose na pogrešnu primenu materijalnog prava, što ima za posledicu da nisu raspravljene sve pravno relevantne činjenice, revizijski sud nalazi da su isti delimično osnovani.

Ceneći prirodu ugovornog odnosa između parničnih stranaka, revizijski sud prihvata stav prvostepenog suda da su parnične stranke bile u poslovnom odnosu po osnovu ugovora o delu, s obzirom na vrstu usluga koje je tužilac izvršio i fakturisao tuženom. Ugovor o delu je neformalni ugovor kojim se poslenik (preduzimač, izvođač radova) obavezuje da obavi određeni posao kao što je izrada ili opravka neke stvari ili izvrši neki fizički ili intelektualni rad i slično, a naručilac se obavezuje da mu za to plati naknadu (član 600. ZOO).

Računima koji su predmet tužbenog zahteva, tužilac je fakturisao utovar, iskop, transport i istovar zemlje sa TCP i odvoz na deponiju (26/19, 27/19), isporuku betonskih distancera za beton 5cm (29/19), peskiranje cevi, rad viljuškara, izmeštanje cevi (račun 31/19), polaganje kablova (32/19), najam mašina i vozila (33/19), transport zemlje i odvoz na deponiju (34/19), odnosno izvršenje faktičkih radnji koje po svojoj prirodi predstavljaju sadržinu ugovora o delu. Računom 16/19 tužilac je fakturisao isporuku i izgradnju ograde i stubova, predviđene situacionim planom, pa činjenica da u ovom delu nije zaključen ugovor u pismenoj formi ne utiče na obavezu tuženog da plati izvršene radove.

Tužilac je fakturisao tuženom isporuku i ugradnju 390 metara TCF ograde i 156 stubova u iznosu od 2.255.292,00 dinara po računu 16/19 od 24.02.2019. godine, potpisanim od strane predstavnika tuženog i od AA, nadzora tuženog. Pored navedenog računa, tužilac je fakturisao isporuku i izgradnju ograde i stubova računima 10/19 od 19.02.2019. godine (390m ograde i 156 stubova), 17/19 od 24.02.2019. godine (150m ograde i 60 stubova), 21/19 od 30.04.2019. godine (360m ograde i 144 stubova) koji su takođe potpisani od predstavnika i nadzora tuženog, koji računi nisu predmet tužbenog zahteva.

Situacionim planom privremenih objekata u svrhu izgradnje TE TO Pančevo konstatovano je da dužina ograde treba da iznosi 1052,58 metara. Prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac zaista izgradio dužinu ograde od 1052,58 metara u iznosu od 881.877,00 dnara, u kom delu su pravilne nižestepene odluke, Prvostepeni sud je pošao od dužine ograde koja je data u situacionom planu privremenih objekata od 1052,58 metara ograde i nalaza i mišljenja sudskog veštaka građevinske struke, zaključivši da račun morao biti umanjen sa 390 metara ograde na 152,58 metara ograde, odnosno da je tužilac fakturisao predmetnim računom više za iznos od 1.373.415,00 dinara.

Iz izjašnjenja veštaka građevinske struke proizlazi da nije izlazio na lice mesta, jer je potrebne podatke imao u dostavljenoj dokumentaciji u pogledu dužine ograde. Činjenica da je prema situacionom planu projektovano stanje ograde dužine 1052,58 metara, ne znači i da je realno stanje na terenu identično sa projektovanim stanjem, odnosno da nije došlo do odstupanja, ali navedena činjenica je među strankama bila sporna, što je imalo za posledicu da se morala na jasan način raspraviti, da li je došlo do viškova radova i da li tužilac ima pravo na iznos od 1.373.415,00 dinara, pa sama činjenica da je račun potpisan od strane predstavnika tuženog i nadzora tuženog organa ne može biti odlučujući u konkretnom slučaja, budući da je tuženi isticao da je utuženi račun identičan sa računom 10/19 koji glasi na isti iznos u pogledu iste dužine ograde i broja ugrađenih stubova, a koja činjenica takođe nije cenjena prilikom preinačenja prvostepene odluke od strane drugostepenog suda u ovom delu. Kako za pravilnu primenu materijalnog prava nisu raspravljene bitne činjenice, drugostepena odluka je morala biti ukinuta u ovom delu primenom člana 416. ZPP.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će zakazati raspravu primenom člana 383. ZPP i na jasan način raspraviti dužinu izgrađene ograde, pravo tužioca na isplatu spornog iznosa, odnosno visinu tužbenog zahteva u ovom delu.

Takođe se ne može prihvatiti zaključak drugostepenog suda da je osnovano potraživanje tužioca u iznosu od 1.126.940,25 dinara po računu 31/19, kojim je fakturisano peskarenje cevi, rad viljuškara, izmeštanje cevi, a koji iznos je tuženi osporavo u toku prvostepenog postupka kao i reviziji da ovi radovi nisu odobreni. Na tužiocu je teret dokazivanja da ima pravo na potraživanje po predmetnom računu, a ne na tuženom kako pogrešno zaključuje drugostepeni sud, pri čemu nije cenio obaveštenja tužioca od 30.03.2021. godine da tuženi nema dugovanja po navedenom računu, kao ni nalaz veštaka, na kojim dokazima je prvostepeni sud zasnovao svoju odluku. Kako za pravilnu primenu materijalnog prava nisu raspravljene pravno relevantne činjenice, revizijski sud je ukinuo drugostepenu presudu i za iznos potraživanja od 1.126.940,25 dinara po računu broj 31/19 od 29.05.2019. godine, primenom člana 416.ZPP.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će na jasan način raspraviti činjenicu postojanja potraživanja po ovom računu, ceneći obaveštenje tužioca o nepostojanju duga, kao i da je na tužiocu teret dokazivanja da su izvršeni radovi fakturisani predmetnim računom.

Pravilna je odluka drugostepenog suda u delu u kome je preinačio prvostepenu odluku i obavezao tuženog na isplatu manje plaćenog iznosa od 457.248,40 dinara po računu 32/19 od 29.05.2019. godine iz razloga koje je dao, a koje revizijski sud prihvata u potpunosti. Predmetni račun je ispostavljen na iznos od 8.132.680,00 dinara sa rokom plaćanja od 29.05.2019. godine za radove na polaganju kablova. Izvršena je avansna uplata iznosa od 3.511.983,00 dinara, od strane tuženog, tako da je za plaćanje ostao fakturisani iznos od 4.620.697,00 dinara. Iz nalaza veštaka građevinske struke proizlazi da je tužilac izvršio radove po navedenoj fakturi, a da je tuženi osporio što nema potpisa na istoj, odnosno tokom prvostepenog postupka da je izvršio plaćanje, bez dostavljanja dokaza za osporeni iznos, pa je revizijski sud u ovom delu potvrdio drugostepenu odluku primenom člana 414. ZPP, jer tužiocu s obzirom na utvrđeno činjenično stanje pored iznosa od od 4.163.448,60 dinara pripada i iznos od 457.248,40 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate.

Neosnovani su revizijski navodi tuženog u pogledu roka od kada teče kamata na plaćeni iznos po računu 26/19, odnosno po računima 29/19 i 33/19, ističući da nije utvrđen datim prijema računa. Iz utvrđenog činjeničnog stanja, proizlazi da su predmetni računi dostavljeni tuženom sa navedenim datumom dospelosti. Odredbom člana 324. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno je da dužnik dolazi u docnju kada ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, pa su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo u ovom delu.

Tuženi svojim revizijskim navodima nije doveo u pitanje pravilnost drugostepene odluke u preostalom delu.

S obzirom na gore navedeno revizijski sud je doneo odluku kao u izreci presude primenom člana 414. ZPP u delu u kome je odbijena revizija tuženog i primenom člana 416. ZPP u delu u kome je usvojena revizija tuženog.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će imati u vidu gore navedeno i doneti novu odluku u osnovanosti tužbenog zahteva u ukidajućem delu, kao i odluku o troškovima postupka.

Predsednik veća-sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković