Presuda Vrhovnog kasacionog suda o sticanju svojine na stanu čiju cenu je platilo treće lice
Kratak pregled
Odbija se revizija tuženog. Vrhovni kasacioni sud potvrđuje da tužilja stiče pravo svojine na stanu iako je kupoprodajnu cenu platilo treće lice, jer Zakon o obligacionim odnosima dozvoljava da obavezu ispuni i treće lice, što ne utiče na pravni osnov sticanja.
Tekst originalne odluke
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Prev 300/2015
02.06.2016. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Gordane Ajnšpiler Popović i Branislave Apostolović, članova veća, u parnici po tužbi tužioca M.B. iz B., koju zastupa punomoćnik A.M.A., advokat iz B., protiv tuženog GP R. DP u stečaju, B., koga zastupa punomoćnik B.P., advokat iz B., radi utvrđenja prava svojine i izlučenja nepokretnosti, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 2122/15 od 24.06.2015. godine, u sednici veća održanoj dana 02.06.2016. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 2122/15 od 24.06.2015. godine.
ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Privrednog suda u Beogradu 17P. br. 8243/2013 od 09.02.2015. godine, u stavu I izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je stekla isključivo pravo svojine na nepokretnosti, bliže opisanoj u ovom stavu izreke, koja se nalazi u stečajnoj masi tuženog, što bi tuženi bio dužan da prizna i omogući tužilji da na osnovu ove presude upiše pravo svojine na navedenom stanu, bez daljeg prisustva i odobrenja tuženog. U stavu II izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se tuženi obaveže da tužilji preda nepokretnost iz stava I izreke, ispražnjen od svih lica i stvari. U stavu III izreke, odbijen je predlog tužilje da se zabrani tuženom da proda ili na bilo koji način raspolaže nepokretnošću iz stava I izreke. U stavu IV izreke, obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 440.400,00 dinara.
Presudom Privrednog apelacionog suda Pž br. 2122/15 od 24.06.2015. godine, u stavu I izreke, preinačena je navedena presuda Privrednog suda u Beogradu u stavu I, II i IV izreke, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužilje i utvrđeno da je tužilja stekla isključivo pravo svojine na nepokretnosti, bliže opisanoj u ovom stavu izreke, koja se nalazi u stečajnoj masi tuženog, što je tuženi dužan da prizna i omogući tužilji da na osnovu ove presude upiše pravo svojine na stanu, bez daljeg prisustva i odobrenja tuženog. Tuženi je obavezan da tužilji preda nepokretnost iz stava I izreke, ispražnjen od svih lica i stvari. Tuženi je obavezan i da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 685.100,00 dinara. U stavu II izreke, odbijena je žalba tužilje i potvrđena navedena presuda Privrednog suda u Beogradu u stavu III izreke. U stavu III izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 160.600,00 dinara.
Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Odgovor na reviziju podnela je tužilja i predložila da se revizija tuženog odbije kao neosnovana. Troškove revizijskog postupka je tražila i to za sastav odgovora na reviziju 22.500,00 dinara i za taksu na odgovor 31.900,00 dinara.
Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 399. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 125/04, 111/09), a u vezi sa članom 506. stav 1. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.
U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se neosnovano ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP, budući da pobijana presuda nema nedostataka na koje se ukazuje u reviziji.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između parničnih stranaka zaključen je Ugovor o izgradnji i prodaji stanova u stambenom bloku L. objekat …, kod tuženog zaveden pod br. 4839 na dan 17.03.1992. godine, čiji je predmet stan br. … koji se nalazi na … spratu površine 54,79 m2 po ceni od 23.285.750,00 dinara, koja je fiksna, ukoliko se plati do 02.04.1992. godine, dok je rok završetka izgradnje stanova do oktobra 1992. godine. Predmetni Ugovor overen je pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu, a po pribavljenoj saglasnosti Ministarstva finansija od 22.12.1994. godine. Stan koji je predmet spora postoji u stečajnoj masi tuženog, a u stečajnom postupku osporen je zahtev tužilje za njegovo izlučenje.
Predmetni stan čija je prodaja ugovorena između parničnih stranaka u površini od 54,79 m2 na petom spratu označen brojem 26, u projektu izvedenog stanja iz oktobra 2001. godine označen je kao stan br. 20k 3 i u odnosu na projektno rešenje iz 1992. godine proširen je tako što su mu pridodate zajedničke prostorije – ostave i deo pristupnog hodnika, tako da sadašnja površina predmetnog stana u skladu sa projektom izvedenog stanja iznosi 66,99 m2. Predmetni stan izdvojen je kao zasebna građevinska celina. Razlika između ugovorene i projektovane površine predmetnog stana je 12,20 m2, a stepen završenosti radova na izgradnji stana u odnosu na dobijenu površinu od 66,99 m2 procenjen je na 53,2%. Između stranaka je ugovorena fiksna cena ukoliko tužilja plati istu do 02.04.2009. godine, a tužilja je ugovorenu cenu platila 06.05.1992. godine, odnosno uplatu je izvršilo treće lice R.M., a zbog visokog nivoa inflacije u tom periodu obračunato je da je tužilja uplatila manji deo kupoprodajne cene za 34%, odnosno da je platila 66% na ime kupoprodajne cene, što je inače 54% od površine stana koja je dobijena – 66,99 m2. Budući da je stepen završenosti radova 53,2% tužilja je kao kupac platila deo cene koji opravdava stepen završenosti objekta. Prema stepenu završenosti objekta konkretni stan se može individualizovati, a kupac je platio cenu najmanje u onom procentu koji je i procenat završenosti objekta.
Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev da se utvrdi da je tužilja isključivi vlasnik predmetnog stana, a iz razloga što je kupoprodajnu cenu platio R.M., a ne tužilja, te da s tim u vezi tužilja nije aktivno legitimisana za podnošenje ovakvog zahteva.
Drugostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu i utvrdio da je tužilja stekla isključivo pravo svojine na predmetnom stanu.
Polazeći od izvršene procene stepena završenosti objekta uz opredeljenje mogućnosti individualizacije navedenog stana, s obzirom na stepen završenosti celog objekta, te da je kupac platio cenu u onom procentu koji je procenat završenosti objekta, drugostepeni sud je pravilno zaključio da je tužilja na predmetnom stanu stekla pravo svojine i obavezao tuženog da tužilji preda stan – izlučenjem iz stečajne mase.
Svoju odluku drugostepeni sud je valjano obrazložio primenom odredbe člana 20. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, koje razloge u svemu prihvata i ovaj sud.
Pravilan je i zaključak drugostepenog suda da okolnost da je kupoprodajnu cenu stana platilo treće lice R.M., ne utiče na pravo svojine tužilje, s obzirom da prema odredbi člana 296. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima obavezu može ispuniti ne samo dužnik nego i treće lice, te da je prema stavu 2. navedene zakonske odredbe, poverilac dužan da primi ispunjenje od svakog lica koje ima neki pravni interes da obaveza bude ispunjena.
U reviziji se ponavljaju navodi koji su isticani i tokom postupka da predmetna nepokretnost ne može biti identifikovana, te da tužilja nije mogla steći pravo svojine na predmetnom stanu, budući da se pravo svojine stiče upisom u javne knjige ili eventualno predajom u posed predmetne nepokretnosti.
Ove navode drugostepeni sud je cenio, pravilno zaključivši da su neosnovani, a o čemu je drugostepeni sud dao valjane razloge.
Osim toga, navodima da se predmetni stan ne može identifikovati, osporava se utvrđeno činjenično stanje, a zbog čega se revizija u smislu člana 398. stav 2. Zakona o parničnom postupku, ne može izjaviti.
Dostavljanje odgovora na reviziju nije bilo nužno za vođenje ove parnice, te je zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka odbijen.
Sa izloženog a na osnovu člana 405. ZPP odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća-sudija
Branko Stanić,s.r.