Preinačenje presude u sporu o naplati autorske naknade

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž.br. 3900/17 od 24.10.2019. godine u stavu 1 izreke, delimično je odbačena žalba tuženog izjavljena protiv stava I i III izreke prvostepene presude a stavom 2 izreke je delimično odbijena  kao neosnovana žalba tuženog, pa se presuda Privrednog suda u Beogradu 32 P. br. 5127/2016 od 11.04.2017. godine potvrđuje u stavu IV izreke. Stavom 3 izreke delimično se preinačava prvostepena presuda  u stavovima, II i V izreke i odbija zahtev tužioca da se tuženi obaveže da tužiocu plati 529.774,62 dinara sa zakonskom zateznom kamatom i na pojedinačne iznose od dospelosti do isplate, navedeni u ovom stavu pa se u tom delu rešenje o izvršenju Privrednog suda u Novom Sadu IIv 418/16 od 19.07.2016. godine ukida. Obavezuje se tužilac da tuženom plati iznos od 58.097,74 dinara na ime troškova parničnog postupka u roku od 8 dana od dostavljanja prepisa presude. Stavom 4 izreke, obavezuje se tužilac da tuženom plati iznos od 44.195,00 dinara na ime troškova drugostepenog postupka u roku od 8 dana od dostavljanja prepisa presude.

Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž.br. 3900/17 od 24.10.2019. godine, tužilac preko punomoćnika iz reda advokata, blagovremeno je izjavio reviziju u odnosu na stav 3 i 4 izreke, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana, pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

U odgovoru na reviziju tuženi je predložio da se revizija tužioca odbije u celini kao neosnovana.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11...sa izmenama) i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

Predmet spora su autorske naknade za emitovanje muzičkih dela sa repertoara tužioca od strane tuženog u periodu od decembra 2014. godine zaključno sa decembrom 2015. godine.

Stranke su zaključile ugovor 03.10.2007. godine, kao i Aneks tog ugovora 21.11.2014. godine. Po ovom ugovoru tužilac je dao tuženom dozvolu za emitovanje dela sa repertoara tužioca. U postupku nije bilo sporno da je tuženi u spornom periodu izvršio uplate u iznosu od 118.800,00 dinara. Sporan je bio način obračuna autorske naknade za emitovanje dela sa repertoara tužioca, tj. da li se ima primeniti metod obračuna predviđen osnovnim ugovorom zaključenim između stranaka od 03.10.2007. godine, tako što se za emitovanje muzičkih dela sa repertoara tužioca do 30% korišćenja repertoara u odnosu na ukupno trajanje programa, autorska naknada obračunava po stopi od 2,5% od prihoda koje korisnik ostvaruje obavljajući delatnost emitovanja ili se ima obračunati prema odredbama Aneksa koji predviđa da se naknada obračunava primenom važeće tarife u momentu nastanka obaveze. Dakle, sporno je da li će se obračunati prema minimalnoj naknadi tužiočeve tarife koja je u spornom periodu bila na snazi.

S obzirom da je i u računskom smislu visina naknade bila sporna, izveden je dokaz veštačenjem preko veštaka ekonomsko-finansijske struke. Veštak je svoj nalaz dao u dve varijante. Po prvoj varijanti, naknada obračunata prema tarifi važećoj u odnosu na fakturisani period, obračunata po minimalnoj naknadi, a potom umanjena ukoliko se naknada obračuna prema odredbama osnovnog ugovora, 2,5% od ostvarenog prihoda, iznosi za sporni period 105.160,62 dinara. Kako je tuženi nesporno platio 118.800,00 dinara, proizašlo bi da je platio više 13.639,38 dinara.

Prvostepeni sud usvaja prvu varijantu nalaza veštaka. Usvaja zahtev tužioca za isplatu neplaćenog dela autorske naknade obračunate po minimalnoj naknadi sa obrazloženjem da je to ugovorna obaveza tuženog, da je naknada obračunata prema broju stanovnika u servisnoj zoni pokrivenosti.

Privredni apelacioni sud nalazi da je na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenjeno materijalno pravo, jer nisu primenjene relevantne odredbe Zakona o autorskom i srodnim pravima i Zakona o obligacionim odnosima.

Privredni apellacioni sud pozivajući se na odredbe Zakona o autorskom i srodnim pravima, zaključuje da nosioci autorskih prava imaju isključivo pravo da drugima dozvole ili zabrane iskorišćavanje predmeta na kojima imaju pravo. U slučaju iskorišćavanja, imaju pravo na naknadu saglasno članu 19. ovog zakona. Nosioci autorskih prava na autorskim muzičkim delima, pravo na naknadu mogu ostvarivati preko kolektivne organizacije, ovde tužioca, koji ima ovlašćenje da u svoje ime, a za račun nosilaca vrši naplatu naknade. U tom cilju tužilac je kao kolektivna organizacija, saglasno članu 183. zakona, dužan da sa svakim zainteresovanim korisnikom ili udruženjem korisnika, pod ravnopravnim i primerenim uslovima, zaključi ugovor o neisključivom ustupanju prava iskorišćavanja predmeta zaštite sa svog repertoara.

Ugovorom zaključenim između stranaka, tuženom je ustupljeno neisključivo pravo emitovanja muzičkih dela sa repertoara tužioca. Tuženi se obavezao da dostavlja podatke o ukupno ostvarenom prihodu i to mesečno, do 15-tog u mesecu za prethodni mesec; da dostavlja kopiju bilansa overenu od strane ovlašćene institucije u roku od 15 dana po isteku roka za predaju završnog računa nadležnom organu; da plati autorsku naknadu koja za emitovanje muzičkih dela sa repertoara tužioca do 30% korišćenja repertoara u odnosu na ukupno trajanje programa iznosi 2,5% od prihoda koje korisnik ostvari obavljajući delatnost emitovanja. Ugovoreno je plaćanje mesečno, unazad, uz uvećanje za stopu poreza na dodatu vrednost.

Aneksom ugovora koji su stranke zaključile 26.11.2014. godine izmenjene su pojedine odredbe osnovnog ugovora. Prema Aneksu ugovora, rok za dostavu podataka o ostvarenom prihodu od 15 dana je izmenjen i ugovoreno je da se podaci o ukupno ostvarenom prihodu dostavljaju do 5-og u mesecu za prethodni mesec. Naknada za emitovanje muzičkih dela sa repertoara tužioca do 10% korišćenja repertoara u odnosu na ukupno trajanje programa prema odredbama Aneksa, obračunava se primenom tarife koja važi u momentu nastanka obaveze. Tuženi kao korisnik se obavezao da naknadu plati u roku od 15 dana od dana prijema računa, uvećanu za iznos poreza na dodatu vrednost.

Drugostepeni sud ceneći sadržinu ugovora, tarife i nalaz i mišljenja veštaka, prihvata drugu varijantu iz obračuna veštaka i zaključuje da je tuženi svoju obavezu prema tužiocu ispunio i nije dužan da plati razliku naknade koja je predmet spora a koja je obračunata primenom minimalne naknade predviđene tarifom koja je po mišljenju drugostepenog suda postala sastavni deo zaključenog ugovora. Drugostepeni sud zaključuje da je tarifa nejasna da su njome dovedeni u neravnopravan položaj korisnici koji plaćaju naknadu i zato ugovorenu odredbu o primeni tarife treba tumačiti u korist tužene, kako to propisuju odredbe 99, 100 i 101 Zakona o obligacionim odnosima. Stoga drugostepeni sud ne prihvata obračun minimalne naknade koji je propisan tarifom i sa navedenih razloga preinačava prvostepenu presudu i odbija tužbeni zahtev.

Prema oceni revizijskog suda, zaključak drugostepenog suda nije pravilan a pobijana odluka je doneta pogrešnom primenom materijalnog prava i to odredbe člana 170. stav 1, 2. i 4. Zakona o autorskim i srodnim pravima, što se osnovano u reviziji tužioca ističe.

Obračun naknade za korisnike se vrši na osnovu zaključenog ugovora i Tarife o naknadi koju tužilac naplaćuje po osnovu emitovanja muzičkih dela na radio i televizijskim stanicama u zavisnosti od prihoda korisnika i značaja koji iskorišćavanje predmeta zaštite ima za korisnika, primenom odgovarajućeg procenta na njegove prihode. Prema stavu 4. člana 170. Zakona o autorskim i srodnim pravima, kolektivna organizacija ima pravo da istovremeno utvrdi i iznos minimalne naknade, čiji elementi za obračun su definisani Tarifom. Minimalna naknada je ustanovljena za slučaj da naknada utvrđena u odnosu na prihode korisnika, ne obezbeđuje adekvatnu zaštitu nosilaca autorskih i srodnih prava koja se koriste.

U konkretnom slučaju naknada koja je predmet spora obračunata je u skladu sa Aneksom ugovora, čija zakonitost od strane tuženog nije osporena tokom spora. Obračun je izvršen primenom Tarife o određivanju minimalne naknade za emitovanje muzičkih dela. Tarifu, bilo da se posmatra kao sastavni deo ugovora, bilo kao podzakonski akt, ne može drugostepeni sud da ocenjuje tako što će određivati da su minimalne naknade nepravične i nezakonite i da je zbog toga ne primenjuje. Određivanje minimalne naknade je zakonsko ovlašćenje organizacije iz člana 170. Zakona o autorskim i srodnim pravima - konkretno tužioca. Prema stanju u spisima predmeta, Ustavni sud je odbacio inicijative za ocenu ustavnosti i zakonitosti odredbi tarife.

Stoga osnovano tužilac u reviziji navodi da mu pripada pravo na iznos naknade koju je obračunao i tražio prema Aneksu ugovora a koju mu je dosudio prvostepeni sud, zbog čega revizijski sud na osnovu procesnih ovlašćenja iz člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, usvaja reviziju tužioca, preinačuje pobijanu drugostepenu presudu, tako što potvrđuje presudu prvostepenog suda u stavovima dva i pet izreke.

Tužiocu pripada pravo na troškove revizijskog postupka po opredeljenom troškovniku i to za sastav revizije po AT u iznosu od 18.000,00 dinara. Za sastav podneska kojim je odgovoreno na odgovor na reviziju koju je podneo tuženi, troškovi nisu dosuđeni jer ovaj podnesak nije bio nužan u sporu. Tužiocu su dosuđeni i troškovi na ime sudske takse na reviziju po TT u iznosu od 52.390,00 dinara i sudsku taksu na odluku po reviziji koja po TT iznosi 78.585,00 dinara, što sveukupno iznosi 148,975,00 dinara . Navedeni iznos je dosuđen primenom odredbe člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu svega izloženog Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić