Presuda o pobijanju pravne radnje stečajnog dužnika zbog namere oštećenja poverilaca

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Branka Stanića i Gordane Ajnšpiler Popović, članova veća, u parnici po tužbi tužioca AA u stečaju iz ..., koga zastupa punomoćnik Aleksandar Dragović, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., koga zastupa punomoćnik Neđo Jovanović, advokat iz ..., radi pobijanja pravnih radnji stečajnog dužnika, vrednost predmeta spora 946.815,37 USD, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 6652/15 od 05.05.2017. godine, u sednici veća održanoj dana 12.04.2018. godine, doneo je

P R E S U D U

USVAJA SE revizija tužioca, preinačuju presuda Privrednog apelacionog suda Pž br.6652/15 od 05.05.2017.godine i presuda Privrednog suda u Beogradu P br.1262/14 od 04.09.2015.godine i presuđuje:

USVAJA SE tužbeni zahtev i utvrđuje da je ugovor o izmirenju duga o ustupanju potraživanja koji je 20.02.2008.godine zaključen između tužioca i tuženog bez pravnog dejstva prema stečajnoj masi tužioca, te se obavezuje tuženi da tužiocu vrati iznos od 946.815,37 USD sa domicilnom kamatom počev od 20.03.2008.godine pa do 24.12.2012.godine, a od 25.12.2012.godine pa do isplate sa kamatom po zakonu o zateznoj kamati.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove u ukupnom iznosu od 4.237.500,00 u roku od 8 dana od dana prijema pisanog otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni apelacioni sud je presudom Pž br. 6652/15 od 05.05.2017. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu Privrednog suda u Beogradu P br. 1262/14 od 04.04.2015.godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje da je ugovor o izmirenju duga ustupanjem potraživanja, koji je dana 20.02.2008.godine zaključen između tužioca i tuženog, bez pravnog dejstva prema stečajnoj masi tužioca, te da se obaveže tuženi da tužiocu plati iznos od 946.815,37 USD sa domicilnom kamatom počev od 20.03.2008.godine pa do 24.12.2012.godine, a od 25.12.2012.godine pa do isplate sa kamatom po zakonu o zateznoj kamati i obavezan tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 474.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude blagovremenu i dozvoljenu reviziju izjavio je tužilac, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. ZPP, i odlučio da je revizija tužioca osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se konkretno ne ukazuje na zakonski osnov na kome tužilac zasniva tvrdnju o učinjenim bitnim povredama odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP u postupku pred drugostepenim sudom. Međutim, osnovan je revizijski navod da su nižestepene presude donete uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Prema utvrđenim činjenicama, tužilac i tuženi su bili u poslovnom odnosu povodom građevinskog projekta P1100 u ..., čiji je investitor bilo Ministarstvo odbrane države ... . Nosilac posla je bilo Javno preduzeće „Jugoinport SDPR“ iz Beograda. To pravno lice je tužiocu poverilo izvođenje radova na projektu P1102 kao delu projekta P1100. Tužilac je izvođenje dela tih radova poverio tuženom, kao podizvođaču. Izvođenje radova trajno je prekinuto 02.08.1990.godine. „Jugoinport SDPR“ je sa državom ... 10.01.2008.godine zaključio sporazum o regulisanju duga. Na osnovu tog sporazuma od države ... naplaćeno je 10,25% potraživanja. Pod istim uslovima izvršen je obračun „Jugoinport SDPR“ prema tužiocu, kao i između tužioca i tuženog. Dana 20.02.2008.godine između tužioca i tuženog zaključen je sporni ugovor o izmirenju duga ustupanjem potraživanja, kojim je utvrđeno dugovanje tužioca prema tuženom u iznosu od 946.815,37 USD (kojim iznosom je zaračunata i kamata) i predviđeno da tužilac radi izmirenja navedene obaveze tuženom ustupa svoje potraživanje prema „Jugoinport SDPR“ te da se stupanjem na snagu navedenog ustupanja kada se saglasi „Jugoinport SDPR“ deo obaveze tog javnog preduzeća prema tužiocu gasi za navedeni iznos, kao i obaveza tužioca prema tuženom. Međutim, iz izvedenih dokaza proizilazi da je „Jugoinport SDPR“ 18.03.2008.godine tužiocu uplatio iznos od 1.000.000 USD od kog iznosa je zatim tužilac 20.03.2008.godine preneo na račun tuženog iznos od 946.815,37 USD. U vreme zaključenja spornog ugovora, odnosno 2008.godine tužilac je zbog loše finansijske situacije bio u restrukturiranju. Predmetno potraživanje tuženog nije bilo obuhvaćeno Programom restrukturiranja tužioca. Nema dokaza da je Agencija za privatizaciju odobrila ovakav način izmirenja duga. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu od 09.12.2011.godine, otvoren je stečajni postupak nad tužiocem.

Na osnovu utvrđenih činjenica, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev za utvrđenje da je bez pravnog dejstva prema stečajnoj masi tužioca ugovor o izmirenju duga ustupanjem potraživanja od 20.02.2008.godine zaključen između tužioca i tuženog, te da se obaveže tuženi da tužiocu vrati iznos od 946.815,37 USD sa pripadajućom kamatom. Po stanovištu nižestepenih sudova, nisu ispunjeni uslovi iz člana 119. i 123. stav 1. Zakona o stečaju za usvajanje tužbenog zahteva za pobijanje pravne radnje tužioca, kao stečajnog dužnika. Prema odredbi člana 119. Zakona o stečaju, pravni poslovi i druge pravne radnje zaključene, odnosno preduzete pre otvaranja stečajnog postupka, kojima se narušava ravnomerno namirenje stečajnih poverilaca ili oštećuju poverioci, kao i pravni poslovi i druge pravne radnje kojima se jedni poverioci stavljaju u pogodniji položaj u odnosu na druge mogu pobijati stečajni upravnik u ime stečajnog dužnika i poverioci u skladu sa odredbama ovog zakona. Pobijanju se može pristupiti samo u situaciji kada u stečajnoj masi nema dovoljno imovine za namirenje poverilaca u odnosu na glavni dug i sporedna potraživanja. Po odredbi člana 123. Zakona o stečaju koji reguliše namerno oštećenje poverilaca, propisano je da pravni posao, odnosno pravna radnja preduzeta u poslednjih 5 godine pre podnošenja predloga za pokretanje stečaja ili posle toga sa namerom oštećenja jednog ili više poverilaca postoji ako je saugovarač stečajnog dužnika znao za nameru stečajnog dužnika. Po stanovištu nižestepenih sudova iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je tužilac na sličan način regulisao odnose i sa drugim privrednim društvima koja su bili angažovani kao podizvođači na predmetnom projektu. Stoga tužilac nije dokazao postojanje namere i da je tuženi za nameru znao, zbog čega nisu ispunjeni uslovi za pobijanje pravnih radnji stečajnog dužnika.

Izneto stanovište nižestepenih sudova ne može se prihvatiti. Tužilac postavljenim tužbenim zahtevom pobija svoje pravne radnje preduzete u periodu restrukturiranja bez saglasnosti Agencija za privatizaciju i van programa restrukturiranja, jer je došlo do smanjenja njegove imovine, kao stečajnog dužnika, čime su izgledi poverilaca za namirenje pogoršani.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda u konkretnoj pravnoj stvari tužilac je dokazao ispunjenost uslova za pobijanje pravnih poslova i drugih pravnih radnji u stečaju. To su: otvaranje stečajnog postupka, činjenica da u stečajnoj masi nema dovoljno imovine za potpuno namirenje stečajnih poverilaca, te da je pravni posao punovažan, a sve u smislu odredbe člana 119. Zakona o stečaju. Takođe, tužilac je dokazao i da je došlo do narušavanja ravnomernog namirenja stečajnih poverilaca. Tužilac je dokazao ispunjenost posebnih uslova iz člana 123. i opštih uslova iz člana 119. Zakona o stečaju. Zato se osnovano revizijom ukazuje da je tužilac dokazao postojanje namere oštećenja ostalih poverilaca, odnosno da se spornim pravnim poslom favorizovao tuženi, na štetu ostalih poverilaca.

Tužilac je u trenutku zaključivanja spornog pravnog posla bio u teškoj finansijskoj situaciji, odnosno u blokadi računa po osnovu izvršnih naloga (u iznosu od 151.199.122,91 dinar) i postupku restrukturiranja. Zato se u konkretnom slučaju postojanje namere oštećenja poverilaca nije moralo posebno dokazivati. Tuženom je kroz pobijani pravni posao bez postojanja izvršnog naslova priznato potraživanje od 10,25%, koje mu je 100% isplaćeno u momentu kada je tužilac imao milionsku blokadu računa po osnovu prinudne naplate. Ovakvo ponašanje ne ostavlja dilemu o nesavesnosti pravnog prethodnika tužioca prilikom zaključenja pobijanog pravnog posla, čijom realizacijom su ostali poverioci bili oštećeni. Na to ukazuje i činjenica da je sporni pravni posao zaključen bez saglasnosti Agencije za privatizaciju u smislu člana 398a Zakona o preduzećima. Lice koje ima neizvršene obaveze po osnovu prinudne naplate nema pravo da izmiruje svoje ostale poverioce na bilo koji način propisan članom 46. Zakona o platnom prometu. Zato je pravni prethodnik tužioca sva sredstva primljena od „Jugoinport SDPR“ morao usmeriti za izmirenje obaveza prema svim poveriocima u skladu sa redosledom dospelosti naplate. On to nije učinio već je sredstva usmerio tuženom i time ga doveo u povlašćeni položaj.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP usvojio reviziju tužioca i preinačio nižestepene presude, te odlučio kao u izreci.

Tužiocu, koji je uspeo u sporu pripadaju troškovi postupka saglasno članu 150, 153, 154. i 163. ZPP. Tužiocu su priznati troškovi prvostepenog postupka u ukupnom iznosu od 1.387.500,00 dinara i to na ime 6 obrazloženih podnesaka iznos od 315.000,00 dinara, zastupanje na 5 održanih ročišta 262.500,00 dinara, sudske takse za tužbu i prvostepenu presudu u iznosu od po 390.000,00 dinara i 30.000,00 dinara na ime troškova veštačenja. Tužiocu su priznati i troškovi drugostepenog postupka, na ime takse na žalbu i drugostepenu odluku po žalbi u iznosu od po 390.000,00 dinara i 60.000,00 dinara na ime sastava žalbe, što daje ukupan iznos drugostepenih troškova od 840.000,00 dinara. Revizijski troškovi koji se priznaju tužiocu su troškovi za sastav revizije u iznosu od 60.000,00 dinara, takse na reviziju u iznosu od 780.000,00 dinara i takse na revizijsku presudu u iznosu od 1.170.000,00 dinara, odnosno ukupni revizijski troškovi u iznosu od 2.010.000,00 dinara. Sledom rečenog, ukupno priznati troškovi tužiocu iznose 4.237.500,00 dinara, koje je dužan da nadoknadi tuženi, kao stranka koja je u celosti izgubila parnicu.

Na osnovu izloženog i ovlašćenja iz člana 165. ZPP o troškovima celokupnog parničnog postupka Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić