Odbijanje zahteva za naknadu štete nakon ukidanja pravnosnažne presude

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku presudom Privrednog suda u Beogradu P 47/10 od 29.06.2010. godine, koja je potvrđena presudom Privrednog apelacionog suda Pž 1188/11 od 12.05.2011. godine, ovde tužilac bio je obavezan da ovde tuženom isplati iznos od 975.738.728,49 dinara (koji se iznos sastojao od glavnice u iznosu od 231.653.242,28 dinara i obračunatih kamata u iznosu od 744.085.540,21 dinar), te kamatu po Zakonu o visini stope zatezne kamate na iznos od 231.653.242,28 dinara, počev od 02.04.2008. godine do isplate. Tako dosuđeni iznos ovde tuženi je od tužioca naplatio prinudnim putem u izvršnom postupku u predmetu Privrednog suda u Beogradu I 2344/11, a izvršenje je sprovedeno 14.07.2011. godine. Navedena pravnosnažna presuda ukinuta je odlukom Vrhovnog kasacionog suda Prev 117/11 od 08.11.2012. godine, u delu kojim je ovde tužilac bio obavezan da tuženom plati iznos od 744.085.540,21 dinar, a ovde tuženi je po prijemu odluke Vrhovnog kasacionog suda dana 21.01.2013. godine ovde tužiocu vratio iznos od 744.085.540,21 dinar.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da kada je tuženi 14.07.2014. godine u postupku prinudnog izvršenja naplatio iznos od 744.085.540,21 dinar, posedovao valjan pravni osnov, jer je iznos naplaćen na osnovu pravnosnažne presude.

Donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda, kojom je delimično ukinuta prvostepena odluka, tuženi je odmah po prijemu odluke Vrhovnog kasacionog suda dana 21.01.2013. godine izvršio vraćanje naplaćenog iznosa. Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tuženi u periodu od 14.07.2011. godine do 21.01.2013. godine bio savestan sticalac, te da u smislu odredbe člana 214. Zakona o obligacionim odnosima tužilac od tuženog neosnovano potražuje iznos od 175.376.780,58 dinara na ime obračunate kamate za navedeni period.

Imajući u vidu da je plaćanje po pravnosnažnoj presudi i vraćanje naplaćenog iznosa vršeno u dinarima, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da ne postoji pravni osnov po kome tužilac zahteva obračunate kursne razlike u iznosu od 61.115.195,81 dinar.

Pravilan je i zaključak nižestepenih sudova da ne postoji valjan pravni osnov po osnovu koga bi tužilac od tuženog zahtevao obračunatu izgubljenu dobit za poslovnu 2011. i 2012. godinu, budući da između radnji tužioca i navodno pretrpljene štete na strani tužioca, nema uzročno-posledične veze u smislu odredaba člana 154.i 158. Zakona o obligacionim odnosima. Parnične stranke su bile u poslovnom odnosu po više ugovora o kreditu, a tužilac kao korisnik kredita nije izvršavao svoje ugovorne obaveze, te je u sudskom postupku pravnosnažno obavezan da isplati dospeli, a neplaćeni glavni dug u iznosu od 231.653.242,28 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 02.04.2008. godine do isplate i obračunate ugovorne kamate u iznosu od 336.019.558,68 dinara. Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da ukidanje ranije presude po kojoj je kamata iznosila 744.085.540,21 dinar je posledica odluke Ustavnog suda Srbije o neustavnosti konformnog metoda obračuna kamate, a ne činjenice neosnovanosti tužbenog zahteva, tako da na strani tuženog ne postoji osnov odgovornosti za eventualnu štetu koju je tužilac trpeo zbog blokade računa.

Pravilan je i zaključak nižestepenih sudova da nema osnova da se tuženi obaveže da tužiocu isplati iznos od 32.222.998,02 dinara, jer je navedeni iznos tuženi od tužioca naplatio u postupku prinudnog izvršenja po pravnosnažnoj presudi u delu u kome ista nije ukinuta odlukom Vrhovnog kasacionog suda. Ovo iz razloga, što je u momentu sprovođenja prinudnog izvršenja na snazi bio Zakon o visini stope zatezne kamate, po kome je obračun zatezne kamate vršen konformnom metodom, a odluka Ustavnog suda Republike Srbije kojom je utvrđeno da je odredba člana 3.stav 3. Zakona o visini stope zatezne kamate u delu u kome je predviđeno da se kamata obračunava konformnom metodom u nesaglasnosti sa Ustavom, doneta je i proizvela pravno dejstvo u vreme kada je izvršenje po pravnosnažnoj presudi već bilo sprovedeno. Stoga tužilac nema pravo na isplatu razlike u obračunu kamate primenom prostog interesnog računa u odnosu na kamatu obračunatu primenom konformnog metoda.

Iz navedenih razloga, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava odbili tužbeni zahtev za isplatu utuženog iznosa. Za svoju odluku nižestepeni sudovi su dali jasne i valjane razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud, a koji se navodima revizije ničim ne dovode u sumnju, budući da se u reviziji ponavljaju navodi isticani tokom postupka, kao i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, koje su nižestepeni sudovi pravilno ocenili kao neosnovane.

Sa izloženog a na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.