Delimična odgovornost kupca za raskid ugovora o prodaji društvenog kapitala

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije dr Dragiše B. Slijepčevića, kao predsednika veća, sudije Branka Stanića i sudije Gordane Ajnšpiler Popović, kao članova veća, u parnici tužioca AA ..., ..., ..., ..., čiji su punomoćnici Branislav Glogonjac i Aleksandar Petrović, advokati iz ..., protiv tuženog Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije iz Beograda, Terazije broj 23, kao pravni sledbenik Agencije za privatizaciju, koju u revizijskom postupku zastupaju punomoćnici Nenad Milovanović i Mirko Jovanović, advokati iz ..., radi naknade štete, vrednost predmeta spora 3.954.000,00 eura, odlučujući o reviziji tužene koja je izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 1951/13 od 10.02.2015. godine, zatim reviziji tužene koja je izjavljena protiv rešenja Privrednog apelacionog suda Pž 373/17 od 13.04.2017. godine i zahtevu za zaštitu zakonitosti koji je podnelo Republičko javno tužilaštvo protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 1951/13 od 10.02.2015. godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 01.03.2018. godine, sledeću

P R E S U D U

I DELIMIČNO SE USVAJA revizija tuženog, pa se presuda Privrednog apelacionog suda Pž broj 1951/13 od 10.02.2015. godine i presuda Privrednog suda u Beogradu P broj 9055/10 od 22.01.2013.godine PREINAČUJU u delu u kome je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 2.604.000 eura sa kamatom u visini stope Centralne evropske banke počev od 21.01.2010. godine, pa do isplate, te se presuđuje:

„ODBIJA SE tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu isplati iznos od 2.604.000 eura sa kamatom u visini eskontne stope Centralne evropske banke počev od 21.01.2010. godine pa do isplate, kao neosnovan“.

U preostalom delu revizija tuženog izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 1951/13 od 10.02.2015. godine se ODBIJA kao neosnovana.

II ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izajvljena protiv rešenja Privrednog apelacionog suda Pž 373/17 od 13.04.2017. godine.

III ODBIJA SE kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti izjavljen protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 1951/13 od 10.02.2015. godine.

IV Svaka stranka snosi svoje celokupne troškove postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P broj 9055/10 od 22.01.2013. godine, obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 2.604.000,00 EURA sa kamatom u visini eskontne stope Centralne evropske banke počev od 12.02.2010. godine do isplate. U stavu 2. izreke, obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 1.350.000,00 EURA sa kamatom u visini eskontne stope Centralne evropske banke počev od 21.01.2010. godine do isplate. U stavu 3. izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 3.217.997,50 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž br. 1951/13 od 10.02.2015. godine odbijena je žalba tuženog i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P broj 9055/10 od 22.01.2013. godine.

Rešenjem Privrednog suda u Beogradu P broj 9055/10 od 09.11.2016. godine odbijen je predlog tuženog za ponavljanje postupka i tuženi obavezan da tužiocu plati troškove postupka u iznosu od 120.552,00 dinara. Odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj protiv navedenog rešenja, Privredni apelacioni sud je rešenjem Pž broj 373/13 od 13.04.2017. godine odbio žalbu tuženog kao neosnovanu i potvrdio prvostepeno rešenje P 9055/10 od 09.11.2016. godine u stavu 1. izreke. Stavom 2. navedenog rešenja je preinačeno prvostepeno rešenje u delu izreke kojom je odlučeno o troškovima postupka i obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 119.880,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema drugostepene presude.

Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 1951/13 od 10.02.2015. godine i protiv rešenja Privrednog apelacionog suda Pž 373/17 od 13.04.2017. godine, tuženi preko punomoćnika iz reda advokata je blagovremeno izjavio reviziju. Revizija je izjavljena zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 1951/13 od 10.02.2015. godine, Republičko javno tužilaštvo je blagovremeno podnelo zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, povrede prinudnih propisa, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude preinači i odbije kao neosnovan tužbeni zahtev.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04 i 111/09), a u vezi sa članom 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11-stupio na snagu 01.02.2012. godine) i odlučio kao u izreci sa sledećih razloga.

U sprovedenom postupku, nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Neosnovani su navodi tuženog da je pobijana presuda doneta uz bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Pobijana presuda nema nedostataka zbog kojih se ne bi mogla ispitati njena zakonitost i pravilnost.

Predmetni spor za naknadu štete nastao je povodom raskida ugovora o prodaji društvenog kapitala Holding kompanije BB od 06.04.2006. godine. Ugovor je raskinula tužena Agencija zbog neispunjenja ugovorenih obaveza, obaveštenjem od 14.01.2010. godine. Tužilac je tužbom od 12.02.2010. godine raskid osporio. Konačno opredeljenim zahtevom od 03.12.2012. godine, tužilac traži naknadu štete zbog neosnovanog raskida ugovora u ukupnom iznosu od 3.954.000,00 eura sa kamatom.

Prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac izvršio ugovorene obaveze, kako za prvu, tako i za drugu godinu investiranja a da Agencija za privatizaciju nije ostavila naknadni rok za izvršenje obaveze investiranja za treću godinu. Što se tiče obaveza iz socijalnog programa prema zaposlenima u subjektu privatizacije, prvostepeni sud je utvrdio da su te obaveze izvršene u najvećem delu a da manji deo koji je ostao neizvršen, nije razlog za raskid ugovora. Sa svih navedenih razloga prvostepeni sud zaključuje da tužilac kao kupac nije bio nesavesna strana i nije skrivio raskid ugovora. Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je na osnovu odredbi člana 41a Zakona o privatizaciji, usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu isplati naknadu štete i to: u visini kupoprodajne cene koja je plaćena u iznosu od 200.000 eura, vrednost investicija za prvu godinu 1.054.000 Eura, vrednost investicija za drugu godinu 1.350.000 eura, što ukupno iznosi 2.604.000 eura, kao i 1.350.000 eura zbog neosnovano naplaćene bankarske garancije, sa kamatom od podnošenja tužbe, odnosno od dana naplate bankarske garancije.

Drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu u celini.

Tuženi je na osnovu odredbe člana 422. stav 1. tačka 9. Zakona o parničnom postupku, podneo predlog za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka. Predlog je pravnosnažno odbijen sa obrazloženjem da činjenice na kojima se zasniva, ne prestavljaju nove činjenice za tuženog. Tuženi je u toku postupka bio upoznat sa svim činjenicama koje je naveo kao razlog za ponavljanje postupka ali ih nije izneo u postupku tako da se njegovi propusti i procesna nedisciplina, ne može otkloniti na taj način što će se dozvoliti ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka.

Vrhovni kasacioni sud smatra da su prvostepeni i drugostepeni sud porešno zaključili da je tuženi isključivo kriv za raskid ugovora o prodaji društvenog kapitala i da je odgovoran za štetu tužiocu u celokupnom iznosu koji je tražio. Pogrešnom primenom materijalnog prava doneta je pobijana presuda kojom je tužiocu dosuđeno 2.604.000 eura.

Kao što je prethodno navedeno, iznos od 2.604.000 eura sadrži kupoprodajnu cenu koju je tužilac platio po osnovu ugovora o prodaji društvenog kapitala i sredstva koja je tužilac kao kupac kapitala - ugovorna strana, uložio za investiranje subjekta privtizacije, za prvu i za drugu godinu, trajanja ugovora.

Odredbom člana 41a Zakona o privatizaciji koji je važio u vreme zaključenja ugovora (Sl. Glasnik RS 38/01...45/05 ) kao način prestanka ugovora o prodaji kapitala i imovine predviđen je raskid ugovora na osnovu jednostrane izjave volje zbog neizvršenja obaveza kupca. Agencija može jednostrano raskinuti ugovor ako kupac ne izvrši neku od ugovorenih obaveza koje su nabrojane u alinejama od 1 do 7 ovog člana, među kojima su i neizvršenje obaveze investiranja u subjekt privatizacije i neplaćanje u celini minimalnih zarada zaposlenima. Zakonom nije data mogućnost kupcu da ugovorene obaveze delimično izvršava.

Iz spisa predmeta proizlazi da je tužena agencija tužiocu ostavila naknadne rokove da radnicima isplati zaostale zarade, da isplati sva dugovanja na ime regresa za godišnji odmor za 2006, 2007. i 2008. godinu, da cenu rada usaglasi sa odredbama Kolektivnog ugovora, da obezbedi da do isteka tri godine od dana zaključenja ugovora prosečna plata ne bude ispod prosečne plate u privredi Republike Srbije, da isplati zakonsku zateznu kamatu u skladu sa Sporazumom od 10.07.2003. godine, da za zarade iz perioda oktobar 2004. – januar 2005. godine isplati poreze i doprinose. Tužilac zaposlenima nije isplaćivao zarade od avgusta meseca 2009 godine. Kada se ima u vidu priroda ove obaveze tužioca, odnosno činjenica da se isplatom zarade zaposlenima i njihovim porodicama obezbeđuje egzistencija, jasno je da se u konkretnom slučaju u odnosu na ovu obavezu tužioca ne mogu primeniti pravila o neznatnom ispunjenju obaveze.

Ne može se prihvatiti kao pravilno ni stanovište sudova da je tužilac ispunio obavezu investiranja u subjekt privatizacije za drugu godinu. Ova obaveza tužioca precizirana je ugovorom i mogla je prestati jedino ispunjenjem u skladu sa investicionim programom koji je sastavni deo ugovora i strukturom investicije predviđene za drugu godinu investiranja. Promena strukture investicije, koja je nesporno izvršena, mogla se desiti jedino po pismenom sporazumu ugovornih strana, shodno odredbi člana 9. tačka 2. Ugovora, a ne jednostrano kao što je to učinio tužilac. Elaborat subjekta privatizacije o izmeni strukture investicija, koji je dostavljen tuženom, ne može biti osnov za izmenu strukture investicija za drugu godinu, zato je tužilac bio u obavezi da ispuni svoju obavezu onako kako ona glasi. Kupac kapitala u postupku privatizacije može u svako doba u skladu sa svojim potrebama na razne načine da investira u subjekt privatizacije, međutim, ne može se svako investiranje smatrati ispunjenjem ugovorene obaveze investiranja, već samo ono koje je navedeno ugovorom i precizirano u strukturi investiranja. Tužilac kao kupac, bez obzira na investiranja koja je izvršio, nije izvršio svoju investicionu obavezu iz ugovora, jer nije postupao u skladu sa zaključenim ugovorom u vezi strukture investicija.

Cilj privatizacije je definisan Zakonom o privatizaciji i može se ostvariti samo potpunom realizacijom svih ugovornih obaveza. Neizvršenjem bilo koje od ugovornih obaveza ne postiže se cilj privatizacije. Zakonom je uspostavljena jednaka pravna važnost svih ugovorenih obaveza koje vode ostvarenju cilja privatizacije.

Ugovor o prodaji društvenog kapitala je pravni posao, instrument kojim se realizuje zakonom određeni cilj privatizacije. Ugovor o privatizaciji upotpunjuje zakonom propisana načela privatizacije. Cilj privatizacije se može ostvariti samo ispunjenjem svih ugovornih obaveza, što je karakteristika ovog ugovora, a što ima za posledicu da se isti može pravno valjano raskinuti zbog neizvršenja samo jedne od ugovorenih obaveza.

Sledom izloženog, tužilac nije ispunio sve ugovorom predviđene obaveze. Stoga je pogrešan zaključak nižestepenih sudova da tužilac nije skrivio raskid ugovora, a da je tužena neosnovano raskinula ugovor i na taj način nanela štetu tužiocu. Tužiocu, stoga ne pripada pravo na naknadu štete koju je on opredelio u visini plaćene kupoprodajne cene i vrednosti investiranja, u visini od 2.604.000 eura sa kamatom u visini eskontne stope Centralne evropske banke počev od 12.02.2010. godine do isplate.

Odredbu o gubitku prava na vraćanje uplaćenog iznosa za slučaj raskida ugovora zbog neobezbeđivanja kontinuiteta poslovanja sadrži odredba člana 3. tačka 5. Ugovora zaključenog između parničnih stranaka. Imajući u vidu navedene odredbe Ugovora o prodaji subjekta privatizacije, koji su stranke zaključile i odredbu člana 41a Zakona o privatizaciji, tužiocu ne pripada pravo na povraćaj iznosa 2.604.000 eura. Zbog toga je i Vrhovni kasacioni sud na osnovu procesnih ovlašćenja iz člana 407. Zakona o parničnom postupku pobijanu presudu preinačio i odlučio kao u stavu 1. izreke presude.

Potrebno je i naglasiti da je, prema stanju u spisima predmeta Agencija za privatizaciju nakon raskida ugovora, donela rešenje dana 15.01.2010. o sticanju sopstvenih akcija subjekta privatizacije, po osnovu uvećanja kapitala investiranjem koje je izvršio tužilac u prvoj godini i na taj način stekla 86.231 sopstvenih akcija društva. Odredbom člana 41. Zakona o privatizaciji (Sl. glasnik RS br. 123/07) propisano da se akcije koje stiče kupac iz novih emisija po osnovu povećanja kapitala subjekta privatizacije za vreme izvršenja ugovorenih obaveza, ne smatraju akcijama kupca već imaju tretman sopstvenih akcija subjekta privatizacije koje su u potpunosti plaćene. Sopstvene akcije dok su u svojini akcionarskog društva imaju poseban pravni režim, ne daju nikakva akcionarska, imovinska ili statusna prava i moraju biti prenete kupcu samo u slučaju ispunjenja ugovorenih obaveza. Međutim, nakon raskida ugovora, predviđene su pravne posledice između kupca i subjekta privatizacije koji ima sopstvene akcije po ovom osnovu. Nakon raskida ugovora o prodaji kapitala, akcije koje imaju tretman sopstvenih akcija, prenete su po tadašnjem zakonu, Akcijskom fondu, koji ih ponovo prodaje zajedno sa 70% akcija koje su prenete u skladu sa zakonom i koje su bile predmet prethodne prodaje a sredstva ostvarena od prodaje sopstvenih akcija stečena po osnovu povećanja kapitala novim ulozima, po odbitku troškova prodaje, prenose se kupcu sa kojim je ugovor o prodaji kapitala već raskinut. Ovim normama zakona, uređen je poseban odnos prema kupcu po raskidu ugovora, jer bez obzira što raskidom ugovora kupac gubi sva vlasnička prava, on se u određenoj meri obeštećuje za visinu obavezne investicije koju je uložio. Dakle, tužilac kao kupac kapitala po raskidu ugovora je mogao tražiti sredstva ostvarena prodajom sopstvenih akcija društva-subjekta privatizacije, stečena povećanjem kapitala putem investiranja za prvu godinu ali se to ne može dosuditi tužiocu kroz naknadu štete na način kako je traženo i opredeljeno u ovom sporu.

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova, da je tužena neosnovano nakon raskida ugovora, realizovala bankarsku garanciju i tako naplatila iznos od 1.350.000 eura. Bankarska garancija je data za dobro izvršenje posla –obaveze investiranja u subjekt privatizacije za treću godinu. Tužena Agencija je raskinula ugovor zbog neizvršenja dana 14.01.2010. godine i nakon raskida ugovora dana 21.01.2010. godine naplatila garanciju datu za izvršenje ugovora, što je protivno samom ugovoru i nedopustivo. Prema tome, navodi revizije da je pobijana odluka u delu koji se odnosi na realizaciju bankarske garancije, doneta pogrešnom primenom materijalnog prava su neosnovani. Stoga je revizijski sud na osnovu člana 405. Zakona o parničnom postupku reviziju u tom delu odbio kao neosnovanu.

Navodi iz revizije kojima se pobija pravilnost rešenja o odbijanju predloga tuženog za ponavljanje postupka su neosnovani. Razloge koji su navedeni u nižestepenim odlukama, su pravilni i iste prihvata i revizijski sud tako da ih nije potrebno ponavljati. Revizija tuženog je odbijena kao neosnovana na osnovu odredbi člana 405. u vezi sa članom 412. Zakona o parničnom postupku – stav 2 izreke presude.

Vrhovni kasacioni sud je odlučivao na osnovu procesnih ovlašćenja iz člana 415. Zakona o parničnom postupku i o izjavljenom zahtevu za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužilaštva. Zahtev je ispitan u sladu sa članom 421. st. 1. Zakona o parničnom postupku i odlučeno da isti nije osnovan.

Zahtev nije osnovan iz razloga što za njegovo usvajanje nisu ispunjeni procesni uslovi propisani članom 3. stav 2. i 3. Zakona o parničnom postupku. Članom 3. stav 2. i 3. ovog zakona je propisano da stranke mogu slobodno raspolagati zahtevima koje su stavile u toku postupka. One se mogu odreći svog zahteva, priznati zahtev protivnika i poravnati se a sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koji su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala. Podnosilac zahteva se formalno poziva na nedozvoljeno raspolaganje iz člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku koga u smislu citirane zakonske odredbe nema. U suštini zahtev se temelji na pogrešnoj primeni materijalnog prava, što ne može biti razlog za izjavljivanje ovog pravnog leka te se sledom toga ne može ni usvojiti. Sa navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu procesnih ovlašćenja iz člana 405. stav 1., a u vezi sa članom 421. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu tri izreke presude.

Rešavajući o troškovima celokupnog postupka saglasno članu 149. stav 2. Zakona o parničnom postupku Vrhovni kasacioni sud, imajući u vidu da su stranke delimično uspele u postupku, s obzirom na postignuti uspeh, na osnovu odredbe člana 161. Zakona o parničnom postupku je odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka – stav 4 izreke presude.

Predsednik veća-sudija

Dr Dragiša B.Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić