Odbijanje zahteva akcionara za naknadu štete zbog nezakonitog oduzimanja dozvole banci

U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Matković Stefanović, predsednika veća, Tatjane Đurica i Tatjane Miljuš, članova veća, u pravnoj stvari tužilaca: 1. „Dorćol inženjering“ DOO Beograd, 2. „YU Trade Železnik“ DOO Beograd – u stečaju, 3. Kompanija „Bistra“ DOO Beograd, 4. AA iz ..., 5. BB iz ..., 6. VV iz ..., 7. GG iz ..., 8. DD iz ..., 9. ĐĐ iz ..., 10. EE iz ..., koje sve zastupa Branislav Grujić, advokat iz ..., protiv tuženih: 1. Narodna banka Srbije, Beograd, 2. Republika Srbija – Ministarstvo finansija, Beograd, koju zastupa Državno pravobranilaštvo Beograd, radi naknade štete, vrednost predmeta spora 3.823.909.276,40 dinara, odlučujući o izjavljenoj reviziji tužilaca i reviziji drugotužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 2194/2024 od 06.03.2025. godine, u sednici održanoj dana 28.05.2026. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJAJU SE kao neosnovane revizije tužilaca od 1-10. reda i drugotužioca izjavljene protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 2194/2024 od 06.03.2025. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 4346/23 od 14.02.2024. godine, u stavu I izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca, pa su obavezani prvotužena Narodna banka Srbije iz Beograda i drugotužena Republika Srbija – Ministarstvo finansija Beograd da na ime naknade obične stvarne štete kao solidarni dužnici isplate:

-prvotužiocu „Dorćol inženjering“ DOO Beograd, iznos od 165.088.359,59 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.09.2023. godine do isplate;

-drugotužiocu „YU trade Železnik“ DOO iz Beograda iznos od 157.746.237,48 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.09.2023. godine do isplate;

-trećetužiocu Kompanija „Bistra“ DOO iz Beograda iznos od 159.726.889,41 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.09.2023. godine do isplate;

-četvrtotužiocu AA iz ... iznos od 129.456.071,55 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.09.2023. godine do isplate;

-petotužiocu BB iz ... iznos od 21.588.814,37 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.09.2023. godine do isplate;

-šestotužiocu VV iz ..., iznos od 149.562.070,90 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.09.2023. godine do isplate;

-sedmotužiocu, GG iz ... iznos od 38.441.695,83 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.09.2023. godine do isplate;

-osmotužiocu DD iz ..., iznos od 38.441.695,83 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.09.2023. godine do isplate;

-devetotužiocu ĐĐ iz .., iznos od 38.441.695,83 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.09.2023. godine do isplate;

-desetotužiocu EE iz ..., iznos od 73.844.188,06 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.09.2023. godine do isplate.

U stavu II izreke delimično je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca u delu kojim su tražili da sud obaveže tužene da na ime naknade obične stvarne štete kao solidarni dužnici isplate:

-prvotužiocu „Dorćol inženjering“ DOO iz Beograda, iznos od 484.154.076,93 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.09.2023. godine do isplate;

-drugotužiocu „YU trade Železnik“ DOO iz Beograda iznos od 462.621.860,08 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.09.2023. godine do isplate;

-trećetužiocu Kompanija „Bistra“ DOO iz Beograda iznos od 468.430.511,35 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.09.2023. godine do isplate;

-četvrtotužiocu AA iz ... iznos od 379.655.385,61 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.09.2023. godine do isplate;

-petotužiocu BB iz ... iznos od 63.313.443,29 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.09.2023. godine do isplate;

-šestotužiocu VV iz ..., iznos od 438.620.182,28 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.09.2023. godine do isplate;

-sedmotužiocu, GG iz ... iznos od 112.737.832,06 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.09.2023. godine do isplate;

-osmotužiocu DD iz ..., iznos od 112.737.832,06 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.09.2023. godine do isplate;

-devetotužiocu ĐĐ iz ..., iznos od 112.737.832,06 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.09.2023. godine do isplate;

-desetotužiocu EE iz ..., iznos od 216.562.601,94 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.09.2023. godine do isplate.

U stavu III izreke je konstatovano da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 2194/2024 od 06.03.2025. godine preinačena je presuda Privrednog suda u Beogradu 18 P 4346/2023 od 14.02.2024. godine, u stavu I i III izreke, pa je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca od 1-10 da se obavežu tužene Narodna banka Srbije i Republika Srbija – Ministarstvo finansija, Beograd, da im isplate pojedinačno opredeljene iznose iz usvajajućeg dela tužbenog zahteva i obavezani su tužioci da tuženoj drugog reda Republici Srbiji – Ministarstvu finansija Beograd solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 2.700.719,12 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužioci od 1. do 10. reda su podneli zajednički blagovremenu i dozvoljenu reviziju, sa ispravkom zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka učinjenih pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava.

Drugotužilac „YU trade Železnik“ DOO iz Beograda – u stečaju podneo je i samostalno, blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužene su dostavile odgovor na uložene revizije u kojima su osporile navode revidenata.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku, revizijski sud je našao da su revizije tužilaca neosnovane.

U donošenju drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Pozivanje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku je bez uticaja, jer ista ne predstavlja revizijski razlog primenom člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Predmet tužbenog zahteva su potraživanja tužilaca, bivših akcionara „Kapital banke“ ad Beograd na ime obične, stvarne štete koja im je pričinjena radnjama prvotužene, donošenjem rešenja o oduzimanju dozvole za rad banke i o likvidaciji iste, opredeljene kao razlika u knjigovodstvenim vrednostima njihovog akcijskog kapitala na dan 15.07.2003. godine i 01.02.2005. godine.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Narodna banka Srbije je u postupku kontrole kvaliteta i zakonitosti poslovanja „Kapital banke“ AD Beograd donela rešenja o oduzimanju dozvole za rad banke i o likvidaciji iste, oba od 15.07.2003. godine. Rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu od 18.07.2003. godine otvoren je postupak likvidacije nad „Kapital bankom“ AD Beograd. Po tužbi tužilaca, akcionara navedene banke predmetna rešenja NBS poništena su odlukama Vrhovnog suda Srbije od 11.08.2003. godine i 12.08.2003. godine. Iz sadržine obrazloženja navedenih odluka proizlazi da je poništenim rešenjima povređen zakon na štetu tužilaca. Navedeni su svi propusti koji su učinjeni u toku upravnog postupka, činjenice koje nisu utvrđene, a koje je bilo potrebno utvrditi pre donošenja odluke o oduzimanju dozvole za rad i dat je nalog NBS da u ponovnom postupku otkloni sve navedene bitne povrede postupka, pravilno i potpuno utvrdi činjenično stanje i na isto pravilno primeni materijalno pravo saglasno pravnom shvatanju i primedbama suda u skladu sa članom 61. Zakona o upravnim sporovima.

U ponovnom postupku, Narodna banka Srbije donela je nova rešenja 15.08.2003. godine, kojima se oduzima dozvola za rad „Kapital banci“ AD Beograd i o likvidaciji iste. Postupajući po tužbi tužilaca, akcionara banke, Vrhovni sud Srbije je presudom Ur 2847/2003 od 22.09.2003. godine ponovo uvažio tužbu tužilaca i poništio navedena rešenja. Iz obrazloženja odluka suda proizlazi da Narodna banka Srbije u ponovnom postupku odlučivanja osporenim rešenjem nije otklonila naložene propuste, da nije postupila u svemu po pravnom shvatanju i primedbama suda iz prethodne presude, iako je to bila obavezna u smislu odredbe člana 61. ZUS-a, čime je povređen zakon na štetu tužilaca. Prvotužena je još dva puta donosila rešenja iste sadržine i to 15.10.2003. godine i 24.05.2004. godine, koja su poništena odlukama Vrhovnog suda Srbije od 29.04.2004. godine i 20.11.2006. godine.

U postupku likvidacije pred Trgovinskim sudom u Beogradu nad „Kapital bankom“ AD Beograd zaključen je Ugovor između „Kapital banke“ AD Beograd i „MB banke“ AD Niš, 01.02.2005. godine, po osnovu koga su sva prava i obaveze sa „Kapital banke“AD Beograd preneta na „MB banku“ AD Niš, što je imalo za posledicu okončanje postupka likvidacije nad likvidacionim dužnikom. Navedena banka je brisana iz Registra privrednih subjekata 19.04.2005. godine uz naznaku da su sredstva, imovina, prava i obaveze prenete na „MB banku“ AD Niš, kao banku preuzimaoca. Banka preuzimalac je preuzela i obavezu da akcionarima „Kapital banke“ AD Beograd prizna status svojih akcionara. Naknadno je nad „MB bankom“ AD Niš sproveden postupak likvidacije koji je okončan rešenjem Trgovinskog suda u Nišu L 1/2007 - 16.06.2009. godine. Tužiocima i ostalim akcionarima „MB banke“ podeljen je višak likvidacione mase 17.06.2009. godine.

Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka „Delloite“, nijedan tužilac nije pretrpeo štetu jer je knjigovodstvena vrednost njihovog akcijskog kapitala na dan 01.02.2005. godine bila veća kod „MB banke“ nego što je bila na dan 15.08.2003. godine, kod „Kapital banke“.

Prema nalazu sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, Dragoslava Bakića, varijanta zasnovana na bilansu stanja od 18.07.2003. godine, umanjenje akcijskog kapitala (stvarna obična šteta) srazmerno učešću svakog tužioca u „Kapital banci“ na dan veštačenja 31.07.2023. godine iznosi za: „Dorćol inženjering“ DOO Beograd (16,9785%) 1.408.308,15 evra (165.088.359,59 dinara), „YU trade Železnik“ DOO Beograd (16,2234%) 1.345.675,20 evra (157.746.237,48 dinara), Kompaniju „Bistra“ DOO iz Beograda (16,4271%) 1.362.571,42 evra (159.726.889,41 dinara), AA iz ... (13,3139%) 1.104.342,19 evra (129.456.071,55 dinara); BB (2,2203%) 184.166,24 evra (21.588.814,37 dinara), VV (15,3817%) 1.275.859,09 evra (149.562.070,90 dinara), ŽŽ (11,8606%) 983.795,96 evra (115.325.087,48 dinara) čiji su naslednici GG, DD i ĐĐ; EE (7,5945%) 629.937,64 Evra (73.844.188,06 dinara).

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud nalazi da je prvotužena donošenjem rešenja br. 3231 od 15.08.2003. godine, iste sadržine kao i prethodna, kojima se oduzima dozvola za rad „Kapital banci“ AD i donosi odluka o likvidaciji, postupila suprotno obavezujućim nalozima Vrhovnog suda bez otklanjanja ukazanih propusta, nepostupajući po pravnom shvatanju i primedbama istog, što je bila obavezna primenom člana 61. ZUS-a, pa zaključuje da je takvim nezakonitim radom banke mogla da nastane šteta za tužioce, a koja je i nastala na dan 15.08.2003. godine. Prvostepeni sud je stava da je Republika Srbija koja je osnivač NBS, pasivno legitimisana kao solidarni dužnik jer je Ustavom Republike Srbije i Zakonom o bankama propisana solidarna odgovornost iste, a koja prema zakonu jemči za sve obaveze NBS. Shodno tome prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilaca za naknadu stvarne štete usled nezakonitog rada banke, prihvatajući drugu varijantu nalaza sudskog veštaka Dragoslava Bakića, a u preostalom delu je odbio tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud prihvata razloge prvostepenog suda u pogledu postojanja štetne radnje na strani prvotužene.

S druge strane, po stavu drugostepenog suda Republika Srbija nije solidarno odgovorna za naknadu konkretne štete imajući u vidu da je uloga Narodne banke Srbije određena Ustavom i Zakonom o Narodnoj banci Srbije i da kao centralna banka Republike Srbije ima samostalnost u svom radu, te da s obzirom na njenu nadležnost nije lice iz člana 172. Zakona o obligacionim odnosima – organ drugotužene za čiji rad bi drugotužena bila solidarno odgovorna, a da jemstvo definisano Zakonom o Narodnoj banci Srbije ne predstavlja osnov za uspostavljanje solidarne odgovornosti drugotužene, već je predviđeno isključivo kao svojevrsna zakonska garancija za slučaj kad ispunjenje obaveze od strane prvotužene nije moguće, pa odgovornost drugotužene može biti isključivo supsidijarna.

Međutim, kada je reč o postojanju same štete drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud iz činjenica koje je pravilno utvrdio izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica na kojima je zasnovao svoju odluku o odgovornosti prvotužene. Drugostepeni sud prihvata kao merodavne datume 15.08.2003. i 01.02.2025. godine za utvrđivanje veštačenjem postojanje štete i njene visine u visini razlike knjigovodstvene vrednosti akcijskog kapitala tužilaca na navedene datume, ali ne prihvata kao polaznu osnovu za utvrđivanje knjigovodstvene vrednosti akcijskog kapitala na dan 15.08.2003. godine, bilans stanja na dan 18.07.2003. godine, nalazeći da je isti pogrešno ocenjen kao relevantna isprava.

Drugostepeni sud zaključuje da je prvostepeni sud iz činjenice da je ovaj bilans stanja zaista sačinjen i da je kao takav predat sudskom likvidacionom veću za potrebe vođenja likvidacionog postupka nad „Kapital bankom“, izveo nepravilan zaključak da je takav bilans stanja tačan, objektivan i potpun i da je adekvatan za utvrđenje činjenica postojanja i visine eventualne štete, imajući i u vidu da tužioci nisu predložili dokaze koji bi potvrdili pouzdano stanje „Kapital banke“ kao u bilansu stanja na dan 18.07.2003. godine, niti dokaze koji bi neposredno upućivali na knjigovodstvenu vrednost akcijskog kapitala na dan 15.08.2003. godine.

Drugostepeni sud je imao u vidu nalog Vrhovnog kasacionog suda od 09.03.2023. godine da se raspravi knjigovodstvena vrednost akcijskog kapitala tužilaca na dan 15.08.2003. godine polazeći od bilansa stanja od 18.07.2003. godine, ali kako je naknadno, tokom 2024. godine, dostavljen izveštaj likvidacionog upravnika, Agencije za osiguranje depozita, iz marta 2004. godine u kome su navedene okolnosti u kojima je bilans sačinjen, zatim da isti nije sačinjen u skladu sa zakonskom procedurom, niti je dostavljen Centru za bonitet NBS radi kontrole i nadzora, kao i naknadno pribavljena izjašnjenja Agencije za privredne registre i Agencije za osiguranje depozita iz kojih proizlazi da takav bilans stanja ne poseduju u svojim arhivama, primenom tada važećeg Zakona o računovodstvu i reviziji, zaključuje da isti ne predstavlja računovodstvenu, ni finansijski ispravu, jer nije prošao zakonsku kontrolu ni verifikaciju, zbog čega sam po sebi ne predstavlja javnu ispravu koja dokazuje knjigovodstvenu vrednost akcijskog kapitala „Kapital banke“ na dan 15.08.2003. godine.

Posledično, po stavu drugostepenog suda ne može se prihvatiti ni nalaz veštaka Dragoslava Bakića koji je zasnovan na toj ispravi, odnosno ocena prvostepenog suda da je nalazom veštaka Dragoslava Bakića jasno i na nesumnjiv način utvrđeno da su tužioci pretrpeli štetu u iznosima obuhvaćenim prvostepenom presudom.

U nedostatku dokaza računovodstvene i finansijske isprave sačinjene u skladu sa zakonom koja bi sadržala nesporne vrednosti o stanju akcijskog kapitala na dan 15.08.2003. godine, po stavu drugostepenog suda odgovor na sporno pitanje dato je u nalazu i mišljenju veštaka „Delloite“. Ovim veštačenjem izvršena je procena akcijskog kapitala na osnovu finansijskih izveštaja i dodatne dokumentacije koja je pribavljena od stranaka u postupku i taksativno pobrojana u nalazu tako što je uzet u obzir finansijski i računovodstveno prihvaćeni bilans stanja sa najbližim datumom nakon čega su korekcijom poslovnih promena i rekonstrukcijom na osnovu dostupne dokumentacije izvedene vrednosti akcijskog kapitala na dan 15.08.2003. godine. U ovom nalazu izostavljen je bilans stanja na dan 18.07.2003. godine, a korišćeni su samo oni bilansi koji su sačinjeni u zvaničnoj proceduri i koji su dostavljeni i objavljeni. U odsustvu suštinskih primedbi u vezi nalaza i mišljenja i veštaka „Delloite“, a koje su primedbe otklonjene putem usmenog i pismenog izjašnjenja veštaka pred prvostepenim i raspravom pred drugostepenim sudom, drugostepeni sud nalazi da je nalaz dao potpun i jasan i stručan odgovor po pitanju naknade štete. Kako je istim utvrđeno da na strani tužilaca nije nastala šteta u vidu smanjenja knjigovodstvene vrednosti njihovog akcijskog kapitala kao posledice nezakonitog postupanja prvotužene, budući da su na osnovu izvršenih prenosa akcija na dan 01.02.2005. godine tužioci ostvarili veću knjigovodstvenu vrednost akcijskog kapitala kod „MB Banke“ AD Beograd, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu odluku u usvajajućem delu i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan u ovom delu.

Ceneći revizijske navode tužilaca, Vrhovni sud prihvata zaključak nižestepenih sudova da je donošenjem rešenja od 15.08.2003. godine, kojima je ponovo oduzeta dozvola za rad i doneta odluka o likvidaciji „Kapital banke“, bez otklanjanja ukazanih nepravilnosti i nepostupanjem po obavezujućim nalazima Vrhovnog suda Srbije, povređujući zakon na štetu tužilaca, NBS preuzela štetnu radnju zbog koje se može uspostaviti odgovornost banke za štetu koja proizlazi iz takvog nezakonitog rada.

Revizijski sud prihvata zaključak drugostepenog suda da u konkretnom slučaju Republika Srbije nije solidarno odgovora za eventualnu štetu koja bi prostekla iz nezakonitog rada NBS, budući da je isti posledica pravilne primene materijalnog prava, Zakona o Narodnoj banci Srbije. Naime, NBS je po zakonu samostalna i nezavisna u obavljanju funkcija utvrđenim navedenim a i drugim zakonima, podleže nadzoru Narodnoj skupštini, kojoj odgovara za svoj rad, a Republika Srbija služi kao krajnji garant za obaveze koja banka preuzima, budući da ista jemči za obaveze NBS.

Revizijski sud takođe prihvata da stvarna šteta može da predstavlja razliku u knjigovodstvenoj vrednosti akcijskog kapitala tužilaca kod „Kapital banke“ na dan 15.08.2003. godine i njegove knjigovodstvene vrednosti na dan 01.02.2005. godine, kada su po osnovu ugovora zaključenim između „Kapital banke“ i „MB banke“ prešla sredstva, prava i obaveze na „MB banku“ AD Niš, budući da akcije tužilaca nisu imale tržišnu vrednost jer se istim nije prometovalo na tržištu. Svakako da bilans stanja na dan 18.07.2003. godine sačinjen za potrebe sprovođenja likvidacije nad „Kapital bankom“ treba da sadrži i knjigovodstvenu vrednost akcijskog kapitala tužilaca kao akcionara banke i može predstavljati polaznu osnovu za utvrđivanje iste, u kom slučaju se podrazumeva da isti mora biti sastavljen u skladu sa tada važećom zakonskog regulativom.

Pravilan je zaključak drugostepenog suda da je prvostepeni sud iz činjenice da je bilans stanja zaista sačinjen i da je predat sudskom likvidacionom veću za potrebe vođenja likvidacionog postupka nad „Kapital bankom“, apstrahujući sve okolnosti konkretnog slučaja izveo nepravilan zaključak da je takav bilans stanja tačan, objektivan, potpun i da je adekvatan za utvrđivanje činjenice postojanja štete i njene visine kao razlike između knjigovodstvene vrednosti akcijskog kapitala tužioca na dan 15.08.2003. godine i ostvarene vrednosti akcijskog kapitala tužilaca na dan 01.02.2005. godine. Naime, drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje utvrđeno od strane prvostepenog suda, ali je iz istog izveo drugačiji zaključak na šta je bio ovlašćen primenom člana 394. Zakona o parničnom postupku.

Shodno tome, neosnovani su revizijski navodi da drugostepeni sud menja činjenično stanje i neistinito prikazuje dokaze u spisima u pogledu same visine štete. Neosnovani su i revizijski navodi da drugostepeni sud nije postupio po nalogu Vrhovnog suda čime je učinjena bitna povreda pred drugostepenim sudom. Naime, drugostepeni sud je dao razloge zbog kojih se ne može prihvatiti bilans stanja od 18.03.2003. godine, s obzirom na naknadno dostavljene dokaze iz kojih proizlazi da nije sačinjen u zvaničnoj proceduri i da nije dostavljen nadležnom organu, a koje razloge u svemu prihvata i revizijski sud.

Prema Zakonu o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, likvidacioni upravnik je dužan da sastavi početni bilans stanja, pri čemu bilans stanja prema tada i sada važećem Zakonu o računovodstvu i reviziji predstavlja finansijski izveštaj, pa samim tim i početni bilans stanja predstavlja finansijski izveštaj. Činjenica da se početni bilans stanja sastavlja za potrebe sprovođenja likvidacije u sudskom postupku ne isključuje obavezu njegovog dostavljanja kao finansijskog izveštaja NBS kao nadležnom organu za vođenje registra boniteta.

Odredbom člana 23. Zakona o računovodstvu i reviziji predviđena je obaveza sastavljanja i prezentovanja finansijskih izveštaja nadležnom organu za vođenje registra boniteta, te da se finansijski izveštaj tom organu dostavlja i u slučaju otvaranja, odnosno zaključenja postupka likvidacije, odnosno stečaja pravnog lica. Prema odredbi člana 42. navedenog zakona, sve do obrazovanja organa nadležnog za vođenje registra boniteta pravnih lica iz člana 34. istog zakona, finansijski izveštaj će se dostavljati NBS. Navedena nadležnost je od 2010. godine preneta na Agenciju za privredne registre.

Iz sadržine naknadno dostavljenog dopisa Agencije za osiguranje depozita od 12.10.2023. godine proizlazi da Agencija u svojoj arhiviranoj dokumentaciji nije pronašla potpisan i overen bilans stanja na dan 18.07.2003. godine i da ne može da proveri istinitost i objektivnost podataka navedenih u njemu, jer ga Agencija nije usvojila. Iz sadržine dopisa Agencije od 19.01.2024. godine, proizlazi da je reklasifikovani bilans stanja na dan 18.07.2003. godine sastavni deo izveštaja likvidacionog upravnika koji je predat nadležnom sudu 15.03.2004. godine, a da u tom izveštaju stoji da nije zvanično sastavljen i predat Centru za bonitet NBS. Agencija za privredne registre u svom dopisu od 13.10.2023. godine obavestila je prvostepeni sud da poseduje za „Kapital banku“ redovne finansijske izveštaje za 2002, 2003. i 2004. godinu, vanredni izveštaj na dan 15.10.2003. godine, kao i poslednji izveštaj koji je dostavljen, vanredni izveštaj usled zaključenja postupka likvidacije na dan 17.02.2005. godine, ali da nema vanredni finansijski izveštaj na dan 18.07.2003. godine, kao i da su do 2010. godine poslovi obrade finansijskih izveštaja bili u nadležnosti NBS, a posle je preuzeo APR koji je od NBS preuzeo i svu raniju dokumentaciju o tome od 2002. godine.

Prema izveštaju likvidacionog upravnika, Agencije za osiguranje depozita od 30.11.2004. godine, formirane su 11 Komisija za popis imovine i obaveza „Kapital banke“ koje su se u svom pojedinačnom radu susretale sa brojnim teškoćama zbog kojih predstavnici popisnih komisija nisu dostavili svoje izveštaje Centralnoj popisnoj komisiji, a dalje ni ta komisija nije bila u mogućnosti da u predviđenom roku sačini i dostavi Agenciji na usvajanje izveštaj o popisu imovine i obaveza „Kapital banke“ AD Beograd u likvidaciji sa stanjem na dan 18.07.2003. godine i da je time onemogućen dalji rad na izradi početnog likvidacionog bilansa i pored velikog napora nije došlo do ažuriranja svih poslovnih promena; da je u prvom popisu na dan 18.07.2003. godine ostao veliki broj neraščišćenih privremenih i prolaznih računa zbog čega je ukazano na mogućnost nerealne procene pojedinih pozicija bilansa stanja i bilansa uspeha koje su u okviru napomena uz godišnji finansijski izveštaj konkretno istaknute; da je popis imovine, potraživanja, konačno završen sa stanjem na dan 31.12.2003. godine, dok je sa 15.10.2003. godine bio u završnoj fazi; da reklasifikovani bilans stanja sačinjen na dan 18.07.2003. godine, nije sačinjen u zvaničnoj proceduri i nije dostavljen Agenciji za osiguranje depozita, niti Centru za bonitet NBS, već je to učinjeno na zahtev eksterne Komisije NBS, a da su bilansi sačinjeni sa stanjem na dan 15.10.2003. godine i 31.12.2003. zvanično sastavljeni i dostavljeni.

S obzirom na navedene dokaze, iz kojih proizlaze okolnosti u kojima je sastavljen bilans stanja od 18.07.2003. godine kao i da sporni bilans nije sastavljen u zakonskoj proceduri, pravilan je zaključak drugostepenog suda da se ist ne može smatrati verodostojnom ispravom, odnosno zvaničnim finansijskim izveštajem koji istinito iskazuje finansijsko stanje, a samim tim da je pogodan za iskazivanje knjigovodstvene vrednosti akcijskog kapitala u vlasništvu tužioca, pri čemu nisu dostavljeni drugi dokazi kojima se potvrđuje njegova tačnost.

Od strane tužene isticana je činjenica da bilans sa stanjem na dan 18.07.2003. godine ni pravno, ni računovodstveno ne može biti dokaz knjigovodstvene vrednosti akcijskog kapitala tužilaca na dan 15.08.2003. godine, naglašavajući da isti protivreči vrednosti istog kapitala unetom u Pregled akcionara od 14.07.2003. godine koji je od strane „Kapital banke“ dostavljen Narodnoj banci Srbije, kao i kasnije sačinjenim izveštajima na dan 15.10.2003. godine i 31.12.2003. godine, a da u međuvremenu banka nije mogla da donese odluku o povećanju kapitala, jer je funkciju likvidacionog upravnika zakonskog zastupnika od 15.07.2003. godine, preuzela Agencija za osiguranje depozita.

S obzirom na sve okolnosti konkretnog slučaja, a pri tom imajući u vidu i činjenicu da početni bilans stanja u sklopu datih okolnosti nije ni potpisan, ni pečatiran, pri čemu se drugostepeni sud pravilno poziva na član 10. Zakona o računovodstvu i reviziji da lice odgovorno za sastavljanje i kontrolu računovodstvenih isprava svojim potpisom garantuje da je računovodstvena isprava istinita i da su verodostojno prikazane poslovne promene, pravilan je zaključak drugostepenog suda da takav bilans stanja ne može da se prihvati, kao tačan, objektivan i potpun i da je adekvatan za utvrđenje činjenice postojanja i visine eventualne štete, pri čemu je sudski veštak Dragoslav Bakić svoj nalaz o postojanju visine štete isključivo zasnovao na ovom dokumentu. Kod činjenice da tužioci nisu priložili dokaze kojima bi potvrdili pouzdano stanje akcijskog kapitala banke iz bilansa stanja na dan 18.07.2003. godine, niti dokaze koji bi neposredno upućivali na tu vrednost na dan 15.08.2003. godine, pravilno je drugostepeni sud u nedostatku računovodstvene i finansijske isprave sačinjene u skladu sa zakonom koje bi sadržale nesporne vrednosti o stanju akcijskog kapitala, svoju odluku zasnovao na nalazu i mišljenju veštaka „Delloite“.

Neosnovani su revizijski navodi tužilaca da je drugostepeni sud netačno prikazao nalaz „Delloite“ navodeći da je istim utvrđena knjigovodstvena vrednost kapitala. Naime, iz obrazloženja drugostepene presude proizlazi da je tim veštačenjem izvršena procena akcijskog kapitala na osnovu finansijskih izveštaja i dodatne dokumentacije koju su pribavile stranke i to tako što je uzet u obzir finansijsko i računovodstveno prihvaćen bilans stanja sa najbližim datumom, nakon čega su korekcijama poslovnih promena i rekonstrukcija na osnovu dostupne dokumentacije izvedene vrednosti akcijskog kapitala na dan 15.08.2003. godine, pri čemu je ovom veštačenju izostavljen bilans stanja na dan 18.07.2003. godine, već su korišćeni samo oni bilansi koji su sačinjeni u zvaničnoj proceduri i koji su dostavljeni i objavljeni.

Iz nalaza veštaka „Delloite“ proizlazi da je knjigovodstvena vrednost akcijskog kapitala „Kapital banke“ u vlasništvu tužioca 1.187.040.928,72 dinara na dan 15.08.2003. godine, napominjući da na dan 15.08.2003. godine nije rađen bilans stanja, te da dati obračun predstavlja najbolju procenu koliko bi iznosila knjigovodstvena vrednost na traženi datum u skladu sa Zakonom o računovodstvu i reviziji i međunarodnim računovodstvenim standardima.

Revizijski sud je imao u vidu navod tužilaca da su izražene suštinske primedbe na isti, ali u reviziji nije navedeno koje su to primedbe pri čemu iz stanja u spisima proizlazi da se veštak usmeno i pismeno izjašnjavao pred prvostepenim sudom i na raspravi pred drugostepenim sudom u pogledu istaknutih primedbi, a što je konstatovao drugostepeni sud. Iz nalaza ovog veštaka proizlazi da tužioci nisu pretrpeli šteti budući da su na osnovu izvršenog prenosa akcija na dan 01.02.2005. godine ostvarili veću knjigovodstvenu vrednost akcijskog kapitala, odnosno isplaćen im je likvidacioni višak. S obzirom na navedeno pravilan je zaključak drugostepenog suda da nije došlo do umanjenja imovine tužioca imajući u vidu odredbu člana 155. ZOO.

S druge strane, prvostepeni sud je naveo da u slučaju da bilans stanja od 18.07.2003. godine se ne može primeniti, drugostepeni sud ima mogućnost da preinači drugostepenu presudu primenom nalaza veštaka „Delloite“.

Neosnovani su revizijski navodi da je na pogrešno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenjeno materijalno pravo. Pravilno se drugostepeni sud odbijajući tužbeni zahtev pozvao na odredbe člana 10, 23, 24, 28. i 42. Zakona o računovodstvu i reviziji. Naime, da bi početni bilans stanja od 18.07.2003. godine predstavljao verodostojnu računovodstvenu i finansijsku ispravu morao je biti sačinjen u skladu sa tada važećim Zakonom o računovodstvu i reviziji, po kome se svi finansijski izveštaji dostavljaju Narodnoj banci Srbije kao organu nadležnom za vođenje registra boniteta. Narodna banka Srbije u tom periodu je bila zadužena za nadzor nad radom banaka i obezbeđenja stabilnosti finansijskog sistema uključujući i banke u likvidaciji, što ima za posledicu da je zakonska regulativa nalagala sastavljanje, a potom i dostavljanje bilansa stanja kao finansijskog dokumenta Agenciji i Narodnoj banci Srbije. Za sastavljene izveštaje važila je i obaveza revizije finansijskih izveštaja, koja se odnosila na tačnost prikazane imovine i obaveze u kontekstu likvidacije, što je sve u konkretnom slučaju izostalo u odnosu na sporni bilans stanja.

Revizijski sud je cenio i ostale navode revidenata, ali nalazi da su isti bez uticaja na pravilnost i zakonitost drugostepene presude, pa je primenom člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković