Neosnovanost zahteva za isplatu ugovorne kazne nakon raskida ugovora o privatizaciji

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je sa konzorcijumom pravnih lica koji su činili „AA“ iz ... i „BB“ iz ..., zaključio Ugovor o prodaji i kupovini društvenog kapitala „VV“ iz ..., metodom javnog tendera, koji je overen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod Ov .../... dana 25.12.2006. godine. Navedenim Ugovorom predviđene su obaveze kupca da u roku od 5 godina vrši investiranje u subjekt privatizacije u skladu sa investicionim programom, obezbeđuje kontinuitet obavljanja pretežne delatnosti, isplaćuje dividende akcionarima društva u iznosu od najmanje 5% od dobiti, obaveštava Agenciju u slučaju pokretanja postupka za sticanje akcija iz novih emisija po osnovu povećanja kapitala, dostavlja Agenciji revizorske izveštaje kojima dokazuje da je kao kupac ispunjavao obaveze, održava ili uvećava godišnji prihod u periodu od 5 godina i drugo. Članom 8.4 je predviđeno da ako kupac ne izvrši neku od nenovčanih obaveza, platiće Agenciji ugovornu kaznu čija visina zavisi od toga koja obaveza nije ispunjena. Takođe je ugovorom predviđeno da se ugovor smatra raskinutim ako tuženi ni u naknadno ostavljenom roku ne preduzme taksatino navedene radnje između ostalog investiranja u imovinu društva. Predmetni ugovor je uz saglasnost tužioca primenom odredbe člana 41ž Zakona o privatizaciji, ustupljen privrednom društvu „GG“iz ..., nakon čega je Agencija sa navedenim privrednim društvom dana 08.07.2009. godine zaključila Izmene i dopune ugovora o prodaji društvenog kapitala subjekta privatizacije „VV“ iz .... Tuženi kao ustupilac je Agenciji dao pismenu izjavu o jemstvu kojom je garantovano da će prijemnik „GG“ iz ... izvršiti sve dospele obaveze iz ustupljenog Ugovora o prodaji društvenog kapitala i obavezao se da će izvršiti sve dospele obaveze, ukoliko prijemnik to ne učini ili kasni sa ispunjenjem. Nakon izvršene kontrole u sedištu subjekta privatizacije tuženom je dostavljena opomena sa nalogom da u roku od 30 dana dostavi Agenciji dokaze o ispunjenosti naloženih obaveza, a koje tuženi ni u naknadnom roku nije ispunio. Agencija je dopisom od 18.08.2010. godine obavestila tuženog o raskidu Ugovora zbog neispunjenja, dok je dopisom istog dana pozvala tuženog da isplati ugovornu kaznu zbog neispunjenja obaveza.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud odbija tužbeni zahtev sa obrazloženjem da tužilac po raskidu ugovora o prodaji društvenog kapitala nema prava da traži naplatu ugovorne kazne s obzirom da je sporazum o ugovorenoj kazni akcesorne prirode, te da je raskidom ugovora o prodaji društvenog kapitala prestala obaveza izmirenja obaveza glavnog dužnika pa time i jemca po navedenom ugovoru, a samim tim kao akcesorna i obaveza isplate ugovorne kazne. Kako je ugovor o prodaji društvenog kapitala subjekta privatizacije metodom javnog tendera, nesumnjivo raskinut zbog neizvršavanja novčanih i nenovčanih obaveza kupca subjekta privatizacije to je i sporazum o ugovornoj kazni koji deli sudbinu obaveze na koju se obezbeđenje odnosi zapravo prestao da obavezuje drugu stranu, a time i jemca.

Drugostepeni sud je u postupku po žalbi potvrdio odluku prvostepenog suda prihvatajući date razloge o akcesornosti sporazuma o ugovornoj kazni i njegovoj sudbini, odnosno o prestanku obaveze zbog raskida ugovora o prodaji društvenog kapitala subjekta privatizacije metodom javnog tendera.

Revizijski sud je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja zaključio da su nižestepeni sudovi pravilno odlučili kada su odbili tužbeni zahtev tužioca i za takvo odlučivanje dali valjane pravne i činjenične razloge koje prihvata i ovaj sud kao revizijski.

Neosnovani su navodi revidenta da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada je odbijen tužbeni zahtev u celosti. Naime, neosnovani su navodi da je drugostepeni sud nepravilno primenio odredbe Zakona o obligacionim odnosima, u vezi sa odredbom člana 41a Zakona o privatizaciji, iz kojih nesumnjivo proizilazi pravo tužioca na naplatu ugovorne kazne.

Odredbom člana 270. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da poverilac i dužnik mogu ugovoriti da će dužnik platiti poveriocu određeni novčani iznos ili pribaviti neku drugu materijalnu korist ako ne ispuni svoju obavezu ili ako zadocni sa njenim ispunjenjem (ugovorna kazna). Odredbom člana 272. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da sporazum ugovorne kazne deli pravnu sudbinu obaveze na čije se obezbeđenje on odnosi. Odredbom člana 273. Zakona o obligacionim odnosima je propisano kad je ugovorna kazna ugovorena za slučaj neispunjenja obaveze poverilac može zahtevati ili ispunjenje obaveze ili ugovornu kaznu. Odredbom člana 997. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se ugovorom o jemstvu jemac obavezuje prema poveriocu da će ispuniti punovažnu i dospelu obavezu dužnika, ako to ovaj ne učini.

Imajući uvidu citirane odredbe pravilno zaključuju nižestepeni sudovi da su stranke imale prava da izvrše ugovaranje ugovorne kazne, te da su to i učinile u Ugovoru o prodaji i kupovini društvenog kapitala.

U konkretnom slučaju pravilno je drugostepeni sud zaključio da je ugovorom o prodaji društvenog kapitala subjekta privatizacije, ugovorna kazna predviđena za slučaj neispunjenja ugovornih obaveza kupca društvenog kapitala. Kako tužilac nije tražio izvršenje ugovora, već je ugovor raskinuo, u tom slučaju, imajući u vidu akcesornost ugovorne kazne, odnosno da sporazum o ugovornoj kazni deli sudbinu obaveze na čije se obezbeđenje odnosi, proizlazi da se ugovorna kazna ne može aktivirati, odnosno ne može tražiti njena isplata nakon raskida ugovora. Stoga, kako je tužilac raskinuo ugovor o prodaji društvenog kapitala, to po pravilnom zaključku drugostepenog suda nema pravo da od kupca društvenog kapitala niti njegovog jemca, potražuje ugovornu kaznu. Pravilno je drugostepeni sud našao da se u konkretnoj pravnoj stvari sporni odnos između stranaka ima rešiti primenom odredbi citiranih članova 270 - 273. Zakona o obligacionim odnosima u vezi sa odredbom člana 41a Zakona o privatizaciji.

Odredba člana 41a Zakona o privatizaciji reguliše uslove za raskid ugovora koji su u nadležnosti Agencije za privatizaciju i koja poseduje aktivnu legitimaciju za raskid. Raskid ugovora nastupa po samom zakonu zbog neispunjenja ukoliko u naknadno ostavljenom roku za ispunjenje, kupac ne ispuni obaveze predviđene ugovorom. Stoga, raskid ugovora po članu 41a Zakona o privatizaciji ne dovodi do isključenja primene odredbi Zakona o obligacionim odnosima, koji regulišu institut ugovorne kazne. U tom smislu se ne mogu prihvatiti revizijski navodi da odredbe člana 270-271. Zakona o obligacionim odnosima imaju dispozitivni karakter, te da se iste imaju primeniti u situaciji kada ugovarači nisu šta drugo ugovorili odnosno svoj međusobni odnos drugačije uredili. Po nalaženju revizijskog suda sporazum o ugovornoj kazni i prava koja proizilaze iz navedenog sporazuma se ne mogu tumačiti na način na koji to ukazuje revident, pozivajući se na cilj ugovora o prodaji društvenog kapitala subjekta privatizacije i nesporni značaj postupka privatizacije i nastupanje štetnih socijalnih i ekonomskih posledica koje mogu nastati za državu kada kupac društvenog kapitala ne izvršava svoje ugovorom preuzete obaveze.

Naime, bez obzira na izvor iz koga potiče,odnosno da li je u pitanju zakon ili ugovor, kao i bez obzira na trenutak u kome nastaje, u smislu citirane zakonske odredbe, jemac odgovara za tuđ, a ne za svoj dug, te stoga jemčeva obaveza uvek pretpostavlja postojanje dužnikove obaveze, čijem je obezbeđenju i namenjena. U situaciji kada glavni dužnik nije u obavezi da ispuni svoju ugovornu obavezu, ni jemac nije u obavezi da to učini. Kako u konkrentom slučaju kupac subjekta privatizacije nije u obavezi da tužiocu isplati ugovornu kaznu zbog raskida ugovora o privatizaciji, to ni na strani tuženog kao jemca ne postoji takva obaveza. Stoga je tužbeni zahtev za isplatu ugovorne kazne nižestepenim odlukama pravilno odbijen.

Navodi revidenta da je odredbom člana 132. Zakona o obligacionim odnosima propisano da su nakon raskida ugovora obe strane oslobođene svojih obaveza, osim obaveze na naknadu štete i da se u konkretnom slučaju radi o šteti koju je tužilac pretrpeo, a drugostepeni sud mu uskratio pravo da istu naplati, se ne mogu prihvatiti kao osnovani. U konkretnom slučaju potraživanje tužioca koje je predmet spora je zasnovano na sporazumu o ugovornoj kazni i tako je opredeljena visina postavljenog tužbenog zahteva. Dakle, ne radi se o zahtevu za naknadu stvarne štete koju je eventualno pretrpeo tužilac krivicom kupca kapitala. Pravo na naknadu štete koja može nastati kao jedna od posledica raskida ugovora po članu 132. Zakona o obligacionim odnosima pripada uvek oštećenoj ugovornoj strani ako je šteta nastala krivicom druge ugovorne strane, a usled neizvršenja ugovora. Takva šteta se ne može unapred utvrđivati, jer se radi o stvarno pretrpljenoj šteti koja se mora dokazivati i po osnovu i po visini. U konkretnom slučaju takav zahtev nije ni postavljen niti je o tome raspravljano već se radi o zahtevu za isplatu ugovorne kazne, a koji je s obzirom na pravilno dato obrazloženje drugostepenog suda, neosnovan, zbog akcesornosti pravne prirode sporazuma o ugovornoj kazni koja je dovela do prestanka mogućnosti naplate ugovorne kazne, po raskidu ugovora i prestanku obaveza radi čijeg obezbeđenja je ugovorna kazna, a ugovorena je radi uticaja na kupca da izvrši svoje ugovorne obaveze kako ne bi došlo do raskida istog.

Iz navedenih razloga primenom člana 414. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tužioca kao neosnovanu i odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić